meni je inspiracija ubijena ovih dana...
kao i ja sama, ne volim kada se to desava...ali eto, ispiti nagrnu i onda samo za to znamo. a kada se zavrsi...e onda se sve sruci ...i pukne : )
mada, danas sam se smirila i dopustila sebi da cujem zvuk tisine... i svog tripa...
i onda je sasvim jednostavno sve legno na papir...
...kao zeljno cekano oslobodjenje...
a evo , da cujem vase misljenje, nesto meni jako bitno i drago...
mozda i najvise autobiografsko...
I
cinjenica da nista nije bilo u redu
prosipala se pred njom i za njom
kao nevesto zavezana kesa soli, kupala se u njenim razvodnjenim ocima
uvlacila krisom u usi i nos, plela tanke pletenice od kose i sena,
dirigovala pokretima marionete i sirila usne u ironican pomirljiv poluosmeh.
zauzimala je pocasno mesto prve i poslednje misli dana
a noci su , naopake, bivale sve praznije i mutnije.
i novi dan je bio spas.
i nova noc je bila spas.
dan od noci, noc od dana.
zaspala bi umorna i uvek se budila umorna.
a ostatak vremena i medjuprostor uspevali bi da razbiju jaz i rastope nemir.
i ostale su iscedjene tempere , kojima je bojila svet oko sebe, razbacane
oko njenog tela izgubljenog u provaliji nesporazuma.
telo vidre, shake chasovnicara, lice tuznog pajaca
prekriveni su spektrom jesenje duge od kojih je crvena krv.
II
tisina za ples osiromasuje strpljenje.
oblaci strepnju kao laku lanenu haljinu i obuva nemir umesto neudobnih plesnih cipelica.
ceslja se cesljem od slonovace i ziva vatra se rasipa po slamenoj kosi.
dlanovima opecenim besom udara u gong i spremno otpocinje ples u cast pocetka kraja.
uplivavaju gorke note najbolnijih melodija i zarivaju se duboko u svaku poru
i izdise svaka nekim neznanim opojnim otrovom.
trzavi pokreti tela, raspustene ruke i lagane noge
treperave shake i skakutava stopala.
kao u bunilu i groznici, na tropskim ostrvima i ledenim pustinjama,
razgoracene oci boje jeseni kaplju, lepeci oshtre trepavice pod otezalim kapcima.
mokro lice boje grch i blazeni osmesi.
u ekstazi i borbi suprotnosti jedino su kisele suze iste, nepromenjene.
peku secanja iz snova i naglo se nasukaju na javu.
usamljena zelesnicka stanica nocu pusta sve nase najskrivenije
izgubljene i ostavljene delove sete.
zgusnjava se vazduh i sve skuplja u davno prezaljene krajeve
i obrise vagona koje smo nevoljno ispustali iz vida.
a oblaci nespretno pokusavaju da se istisnu kroz proreze ribarske mreze
kojom je odlucila da zarobi svoje parce neba.
i miris przene kafe joj mrsi kosu koja se vijori na oluji uzburkanih osecanja
i miris sveze farbe boji obrise zveri u noci
i miris benzina topi njene stope unezverenog , divljeg, delirijumskog plesa.
um ispunjava prazno gradiliste u cijem centru lezi njeno zadihano, izmoreno telo.
nebo je, kao ogledalo, grupisalo zvezde u dva tuzna oka
koja su sklapanjem potvrdila kraj .
,ta bolest je zaista veoma veoma teska a cesta i malo emocija sam unela u pesmu koliko ih je stvarno bilo.
ops:
