Mali virtuelni klub pesnika

  • Začetnik teme Začetnik teme BAUK
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Smiraj

tih osecaj, blag
zudnja za vatrom
mirna voda, mrtva
cheljusti shto izranjaju
drazesan cvet, mirisan
na dzubrishtu iznikao
vlazan jezik, pozudan
i oshtrica zileta
visok skok, nebeski
blato u ustima i zmija
dodir samo jagodicama
po sluzavoj kozi
iz raspukle lobanje
suza kaplje
ljubav bez zelja
lepota zanesena gleda
zashivena usta
najlakshi korak
na otkinutom zglobu
srce za nekim kuca
prska krv, umiva
onda krene led, led
prostranstvo i svezina
bistra voda poteche
sveobuhvatni pogled
prodire duboko
oblaci i svezina
i pochetak kruga
u nepoznatom smiraju
 
Nesto zajednicko

U ogromnom bazenu istovremeno ili na smenu kvase svoje uvazene
guzice.pored ostalih: Bogobojazljivci i bogohulnici,bistraci i glupaci,
kao aljkavuse i pedantuse.
Na berzi lepo upakovanog mesa prednjace dame sto "Onomad"
iskocise iz puberteta sa obaveznim tangama i uspravnim oficirskim
hodom.
Sveze razvedeni,ruinirani smokljan prati tu povorku i uporedjuje je
sa svojom bivsom:Ostrokondjom,rospijom,zivinom,kalasturom.
Naravno sve govori u korist bazenskog sveta.
Nekoliko sredovecnih dama sa kitnjastim kapicama razgleda
trziste i merka par muzjaka koji bi mogli doci u obzir za slatke snove.
Voajeri apaticno bulje u kafu jer ovde nema golicavi tajni, sve je tako
dosadno otvoreno.
U uglu vremesni srednjoklipan pod strogim,ljubomornim okom svoje
"Lepse polovine" sa 168cm. visine i 105kg. zive vage kao cita novine.
Njemu one druge zene nisu interesantne - Lazovcina-
Matorci plivakaju i naglas broje koliko puta su preplovili bazen ne bi
li svojom kvazi vitalnoscu impresionirali neku skoro uklimaksenu
bakicu i nagovorili je da opet radi "One stvari"
Na levoj strani hale, odvojeni, sa vodom jedva do kolena: Cici,vristi
skakuce i prska se naj bucnija grupa sa pecatom iskrene radosti.
Samo oni vole bazen-zbog bazena. Tu caruju bezazleni,nevini klinci.
Mozda su bas zato oni Boziji ljubimci.
Sedim u cosku, pijuckam pivce i sortiram tu sarenu gomilu.
Ipak svi mi imamo nesto zajednicko.
-Golicavi miris hlora u nozdrvama.
 
Procitana knjiga

Ja lajem bez razloga
na graoraste zenice zvezda.
Crni plovak drhti
na lomljavini stakla.

Mir je, dok mi se mozak
ne useli u tvoju kosnicu mila
i glava kao prvi otkos
padne u tvoja krila.

Svecano nabobana je furunica.
Drhtava trepusa meseca
virka kroz prozor
mog otvorenog srca.

Pljujes me
dok stojim pred tobom
kao procitana knjiga
bez rodjene senke.

Lajem na zvezde
ja, odbaceni pas
dok se krhotine stakla
kupaju u mojoj krvi.

Septembru se
rodio slep
taj nas
dan dvadeset prvi.
 
pa, evo jos nesto...
komentari su dobro dosli!
poz za sve

nokat
I
Prisila na promenu
Poeticna neminovnost
Osvane u kaznu
Priznam
I nekontrolisano trepcem
Iako ne odmah
Dovoljno je
“ bolje I jednom”
Obesicu uzbudjenje
Za hladan radijator
Da me greje
Van mene
Da ispari

II
Tamo gde pocinje red
Sve drugo nestaje
Trojstvo u krugu
Od peska vode
Od blata
Lepota samoca smrt
Te starice imaju stav
I pogrbljene
U neizbeznoj kolini
U kolu
Lazno istrajne
Samostalne
Okovane genima prokletstva
Poradjaju iznova
Jedna drugu
I Iz naboranih usta
Pljuju:
Ljubavnik se srecan
Udavi
U slatkoj bari
Dok ti ispijas pehar do kraja.

III
Strah pokrece misao
Ojele se nozdrve
disem s’pola duse
zamrseno klupko
rasturena nesigurnost
u slike bez boja
zenice pulsiraju
dilema
uvijam se
u znak pitanja
I krst I osmeh
Slecu
sa izbodenih prstiju

epilog:
tisina na dan odzvanja:
krije prave otkucaje
bledo lice
zasija u mraku
I samo je nocu slobodna
 
Tebi

Da sam te trazio
izdaju me oci
dok usne cute
za dan koji ce doci.

Evo ove noci sedimo sami.
To je nas sastanak prvi
i dok se usne traze u tami
osecam da postajes
deo moje krvi.

Na vrhu nekih crnih trepavica
snezno bele pahuljice se tope
plesi, leprsaj kao lastavica
ja tajno ljubim sve tvoje stope.

Uvek sam trazio tebe ili tebi slicnu
da je preplavim svim morem svojim
i sad dok slusam svoju krv bucnu
osecam da se ljubavi bojim.

23.03.1976 :roll:
 
Opet sam kucao na tvoja cutljiva vrata.
Obavezno nisi tu kad moje oci pevaju o ljubavi.
Drvoredi se ogledali u tvojim prozorima boje sunca.
Bele zavese mahale su vetru.
Ljubim hladni dovratak.
Merim dugi hodnik, stopu po stopu.
Svaki sum me vara tvojom senkom.
U kom li kutu radosti leprsas ove noci?
Nazdravljam punim nebom gorcine.
Praznim koracima vracam se kuci.
Ne poklonjena zvezda u malom dzepu
mi nezno sapuce tvoje ime i obecava
da cu te sutra naci.
 
Nauči me
da preplivam okean
Ja imam noge
srce
i jetru za trčanje
Nauči me
da ne bežim
plašeći se
nežnosti
Nauči me
kako da stignem
do Tebe
nerazpoznajući nacrtane znakove
Sa vrha planine
vrištala sam
Vukovi
I to je bilo isto
što i Volim Te
Pevala sam
Vukovi
I to je bilo isto
što i Spasi me
Nauči me
da preplivam okean
Makar se pretvorila
i u giricu
 
Nesto mi "Masinka" nije u redu ili je to moje neznanje.
Ako je neko dobio tri puta isti odgovor - izvinjavam se
Ako neko nije dobio odgovor - izvinjavam se /Nije iz lenjosti/
Ovo je odgovor za one koji su ga ocekivali

Izgubljeni mir

Ja sam odmor
zaborava
U meni otpustis napor
proteklih dana.

Ja sam tvoj mir
i hlad.
Glas koji donosi
lepotu besvesti.
Kada se odmoris
kada se osnazis, duso
hocemo li se
jos nekada sresti ?

Zar ti
kojoj sam poklonio
toliko slatkog mira
vrsljas po meni ?

Ko ce sad mom nemiru
da nadje mira ?
 
Junaci i grobovi

Aleksandra malu kobilu goni
pliva do iznemoglosti
u ochima nosi demone
shto se Martinom i njom goste
svezina kishe dobuje joj po telu
nagom i kao nektarina zategnutom
po najlepshim nogama, sliva se kisha
crni oblaci prolaze, zagledani joj u kosu
mramornu joj kozu valovi podivljali miluju
njeni prsti virtuoza kroz vodu prolaze
poziva ponore crnog neba i morskog dna:
- Razapnite me, grabljivice i nemani!
lice mi iskidajte, nanesite bol
ostavite me zivu, da surova osveta bude-
o, Aleksandra, umire spaljena
spaljena od dushe svoje ognjene
prozdrali je djavoli njeni
rodjeni od njenog lica
njenog lica, tuzno-gnevne maske
 
Nesto

Iz mraka dolazi smeh
dodirujuci sve
kao kakav greh
dalek i snen
zauvek usamljen
izgubljen
slomljen
Sneg koji polako pada
preko ovog
tamnog grada
podsecajuci nas da
nema napred sada
zato nemoj da se brines
pogledaj gore
i spremi se da
u nebo se vines
ponekad sam
kao zaboravljen vojnik
boris se bez mogucnosti da pobedis
zato osmeh na lice stavi
sve na svetu zaboravi
i kreni gore
tamo je tvoj dom
noc je mlada
vreme je sada
nemoj da se plasis
 
Krug

Ovu pesmu napisa zaljubljen u sliku
chije ime mu se prolama u kriku
shto ga u tihoj noci on izusti
kad udarac smrtni dobi u mladosti

Beshe mu umrla tad mlada dusha
jer lepotica ne hte da ga slusha
njena lepa kosa, sjajna i crna
pobeze od njega kao hitra srna

Ona beshe njegov san nedosanjan
shto urezashe zal vechan, nesnosan
osmeh shto nekada lichio mu na raj
sad bolu vishe ne daje smiraj

Nad njim se nadvilo ptica crno jato
shta slute dok ukrug lete chudnovato
da li kraj i njegovu telu, on pita se
da li ce smrt tamna moci da ga spase
 
Kao i onda otisli su dani,goli,sneni,neopevani
Otisla je radost onih milih snova u kojima sve bljesti i skace
ostala su tuzna sećanja bola koja u suštini baš ništa ne znače.
Kao ukus znoja sa ramena tvojih,kaplje zučna rosa u naručje prazno
a umoran mozak natopljen smolom
trudi se da zvuči umiljato,mazno!
 
Jedna pesma

samo jednu pesmu moje srce slusha
charobnu, za kojom zudi moja dusha
to je pesma prastara, praiskonska
u njoj je sva lepota raja nebeska

poj ptica, sjaj sunca i miris cveca
u njoj je najsjajnija zvezda iskreca
najvedrije nebo prolecnoga snenog dana
gde hodi ona kao Afrodita nasmejana

jer zna da smrtnika svakog ona opchara
kao iz putira najlepsha vina rujna, stara
kao usne mladih moma, zrele treshnje crvene
slast i hrana, a pice su njine ochi snene

samo jednu pesmu srce moje slusha
nesrecnu, za kojom tuguje moja dusha
u njoj sve mome mlade od mene odoshe
samo mi da vidim raj one dashe, i odoshe
 
Braca

o, svete, ti pesniku uvek ponor spremash
dok sve iste snove, vazda okrutne, snevash
k'o da znash da pesnichko srce nezno, meko
pamti kao glina kad joj prste ostavi neko

uvek mu dajesh vishe nego shto moze da ponese
svu velichinu vasione kojoj mudraci chude se
chiju pesnik setni, dubinu celu videti zna
u blagom sjaju kose crne, u dva oka mazna

al' daleke su te ochi, daleke kao zvezde
zato snovi pusti, stalno kroz ponore jezde
stalno Sizif svoju kamen-kaznu kotrlja
kisha lije, chisti, a blato iznova uprlja

ali, sudba se smilovala, on ima mile mu druge
charobne muze shto ih stvara od svoje tuge
stvara ih kao i druga njegova braca, nejaka
crvi, kojima svechana gozba je crna raka
 
Pesnikov venac

Tri veka vec povorka je pratila
svaki njegov pokret
Latice ruza nisu padale nezno
niti je nebo bilo vedro

Taj smrtni dobos
probijao je opne njegovog verovanja
dok je zloslutni vetar
sibao kroz njegove suplje kosti.

Tezak veo kajanja
padajuci grubo
prekri mu lice
umorno i suvo
a ruke od mastila masne
od pisanja modre
ostadose mirne,neme
nije vise bilo niceg
spustio je svoje breme
znajuci da u pesmama ostala je ljubav
i znajuci da to jedino je vredno
milog mu umiranja
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top