Mali virtuelni klub pesnika

  • Začetnik teme Začetnik teme BAUK
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Medjuprostorom

Iskopala sam ga iz podnozja kraja,
Ogrnula svojom kozhom da se ugreje,
Otrgla od pakla gde kose zlatne kose ,
Sagradila mu brvnaru od svojih kostiju
I prosula u te zidove
Svoju snagu , volju , nade , sve.....

A on me sada snagom vetra baca
Na gole grudi ostrih hridi
Da me saseku ,
U vrelu krv sto klokoce
Gura me
Da se utopim , da sagorim
I cutim....
Cutim.....

Otici cu sa vremenom
Pticja krila da sa neba poberem.
Na svoja odrana ledja
Da ih prisijem.
Otici cu da prebolim
Prokletu gresku
U grudima urezanu ....


Z.D.
 
TIŠINA REČI


Uđem, tražim, ne nađem;
kad tišina iz ugla drugog,
onog istog.

Gledam, ne razaznajem, vidno polje se rasplinjava;
tišina negde iza leđa zašla,
misli pokorava.

Rečenica se u panici bez smisla sklopila;
da prodre, ko do nje?
Ja, pogledom.

U sam brid noći dovukosmo se nepoželjni;
mahniti, dovukosmo se do obale;
opsednuti.


Filip Petrović
 
Ne budi ga


Ne budi ga.
Dugo vec laje tisina , u teske lance okovana.
Zarezi , pa popustane,rezanjem izmucena.
Uzalud.
Suze su iz ociju sve pokusaje isprale ,
Isprale , zasolile , pa zabolele.

Ne budi ga.
Kriknuce mladost iz njegovih ledenih grudi .
Kriknuce i pasce , izlomljena .
Uzalud.
Kasno je.
Laje vec carica beskraja .
Gospodari nesvetom i robove ne pusta.

Ne budi ga.
On spava.

Samo spava necujno i neobicno crno ....


Z.D. :heart:
 
SVEST

Mističan prostor
u kome se ogleda raskršće iluzija.


CVET

Trenutak lepote
u prostoru bola.


LjUBAV

Njena prolaznost me ubija.
Njena nestvarnost me sahranjuje.


POEZIJA

Iznalaženje stvarnosti
u imaginaciji ogledala.


STRAST

Ne.
Ne možeš mi ništa.


ODLUČNOST

Ne objašnjavam.
Rešen sam.


SVEĆA

Dah kraj me? Ni prh!
Pazi! Topim se.
Od miline; vitka, tanana.


Filip Petrović
 
Skokom sa vrha podaće se moru…

Skokom sa vrha podaće se moru,
kip isklesan od stene. Vrisak-nebo.
Strah je ruke svojom snagom prozebo,
prekaliće taj štit udarac-zvezda.
Od podneva ponoć, tog se traska da,
misao puna odzvanjanja zvona.
Tek zasja svest sa bleskom iz zaklona
i razvuče dubinom života pramen;
što širi krilima treptaj prostorom.
Okret ka suncu, da usne mrmorom
svežem vazduhu iskažu pohvalu,
koji za tren je vratio moć telu.
Skakač odlazi, sen mu na umoru.


Filip Petrović
 
Reči po telu njenom bih da usnim…

Reči po telu njenom bih da usnim,
sebi snagu dam, da zapevam strasno,
glasom ptica što cvrkuću prekrasno,
šumorom šuma gore u brdima
gde grane se viju, miju rukama.
Mašnom sreće mašem, nadom kraj kama,
vatre sećanje što gori mislima.
Setan plovim predelom plamenova
tiho u noći lepe koja spava.
Pokušaj da kradom zvuk joj dodirnem
prene uvek kada koprenu skinem.
I što magla želja sada po njoj pada,
tren je radosti kao nadoknada.
Duboko žudim miris njen da usnim.


Filip Petrović
 
Noćas bih želeo da pokrijem sne…

Noćas bih želeo da pokrijem sne
brezama što predu nežnost-tišinu,
da gledam njihovih tela belinu,
kako u vihoru plešu zanosno.
Lepršave senke plove nemirno.
To divlja lišće, lebdi naokolo,
oživi vetrom, a mrtvo je bilo.
Jednom obraz bi uz njen skut prislonjen
u dozivanju san meni namenjen.
Samo hladan dodir beše tada sve,
da uzavrele suze sledi ih sve.
I ostah srećan, jer ona me čeka,
pružajući ruke tako doveka.
Noćas bih želeo da pokrijem sne.


Filip Petrović
 
Krik u noći…

Krik u noći; san u zoru presečen.
Gladan pas tužno od zime jauče,
dok vetar bičem po polju fijuče.
Sa prozora pružila avet ruke,
dohvata dušu i baca na muke.
To mrak želi u pesnicu da zbije,
pa snagom straha u podsvest zarije.
I vatra nova u srcu da gori
vulkan sećanja misli da razgori.
Ka srcu, topla, bučna praskozorja,
rana svitanja kad život buja,
letnjeg dana dok zvezda se probija
do očiju iznenađenog kraja.
Suknu plamen i mraz beše utučen.


Filip Petrović
 
Sanjam, na konju jašemo dolinom…

Sanjam, na konju jašemo dolinom,
sa polja pšeničnih, bulke u kasu
berem da vencem ti okitim kosu.
Zajedno dok lepršamo na suncu,
nagi na sapima; polen po licu;
rosnih tela i glava zabačenih
duž potoka, duša srećom prepunih.
Sa kladenca utoljujemo želje,
žarom neba; strašću skidamo mrlje
plavetnila iz očiju što sija.
Taj san, što znak je koji se probija
do zenica, bolnom lepotom dira
dušu koja zaneseno pulsira.
Bleskom sreća biva sa novim imenom.


Filip Petrović
 
U maslacku

Grizem usne.
Krvari dusa.
Sutra je sutra.
Dan i repriza.
Glavni glumac-
Ja.

Pacenik je stater,
Dominira cesto,
Zaseni me .
I grizem usne .
I cutnju gutam .
To mi je greska.

Razlicu se kao mleko
Po polju maslacaka.
Nece me pacenik videti,
Mislice da sam rosa,
Pa ce lice promeniti,
Grimasu isceriti,
Uhvaticu ga u prevari.

Ne zelim ulogu
Vratiti.
To bedno meni ne treba,
Ali pacenika razotkriti
Moram .
Lazi satiru.
Smrde na kilometre.
On se dobro namirisao
Prevarom.
I kada ga vide,
Tada jako boli.
Ali ja znam.....


Z.D.
 
U nedogled njive…

U nedogled njive, zlatna polja se njišu.
Čarolije sunca što na njima se peni
potezom gašenja oslikava nam dušu
vreme pretvarajući u zanos požudni.
Istina je tu gde java snove prikriva;
bespomoćan od istih uvek posanica,
prepun strepnje čekam, stegnut tremom okova.
O beskrajna plaveti, a živih tesnaca.
Čini se vrućina jenjava, cvrčci poju
i dalje svoju zanosnu pesmu omame.
Vetar počinje, piri, umoran na poju;
bistrije oči žele veče da izmame.
Kada smo našli deo izgubljenog raja
iz prikrajka promatrajući molio sam te
lepa poljupcima zakloniš me od sjaja.
Nagu kad zatrovim oči, sanjarim te.


Filip Petrović
 
U predvečerje sa tobom da krenem milom…

U predvečerje sa tobom da krenem milom
gde su kestenovi i breze zagrljeni
kao tišina tankim i prozirnim velom.
Mrse život šapatom sebi ostavljeni.
Nagnuti nad nama, nad našom su sudbinom.
I prolaznike drage oni ispraćaju,
u zalog setu, žareći svojom vrelinom
suze obraze, slivajući se u roju.
Pokušaj da za tren sa slike zadržim sve,
viziju kao podršku sećanju nemom.
Kroz vreme nadom da u zamenu primiš sve
što nudim za istinu, slobodnom let-pesmom.
Sećaš li se one rane jutarnje šetnje
kada smo zajedno sa suncem se rađali
kejom u čulni čas, reke slušali vrenje;
misao setnu ćutim; da, ona me boli.


Filip Petrović
 
Duboko osećam miris rečnih tuga…

Duboko osećam miris rečnih tuga.
Reka protiče nudeći nam zaborav
vremena davnog, preponog setnog blaga.
Volim pojavom tvojom pogled mi garav
kroz travu mladosti obasjam toplinom
sećanja što plove obzorju rađanja.
Na drugoj obali sa daljinom hladnom
naslikan ti trag dodirom umiranja.
Poznajem te po cveću nagih nedara
žutom obrisu maslačkovog bremena
sa dolaskom proleća, brigom vrtlara;
nikada više možda k’o sjaj tih dana.


Filip Petrović
 
Raspalio se plamen zorom pripaljen…

Raspalio se plamen zorom pripaljen
pa buknula daljinom zelena šuma.
Znam da sada život bunca strahom smrvljen.
Sunce u zenitu sveti se onima
što objave noću misli nevernosti.
Osvete nema na putanjama krivim.
A kad tamno veče na park ruke spusti,
svet cvrkuta u jaslama mesečevim,
tražićemo pesmu usnulog slavuja
u kutku tame iza nas što se skriva.
Blesak očiju između dva treptaja
kraljice koja glasom strah nam uliva.

Filip Petrović
 
Ti, moja boginja presvetlih odora…

Ti, moja boginja presvetlih odora,
ti, od latica raznobojnih satkana;
ti, od rosnih kapi što se diže para;
činiš lepa jutra ovih vrelih dana.

Ovde vreme stoji, uvek budno prati
kada se probudiš da li bivaš setna;
da li će želje uzvišenu moć dati.
Sve te tajne su u vidu uspomena.

Vrati mi, molim, sigurnost narušenu,
priđem li ovakav ostaću bez reči;
da dodir misli učini te zaslepljenu,
taj dugin slap da na blesak zaliči.

Pokušavam da kroz trepavice slasti
uspem da uhvatim sjaj kad dodirne me;
i prodrem daljinom verne prolaznosti
u trenutku kada ti čula zaneme.


Filip Petrović
 
Tada noć zalista…

Tada noć zalista
u mom imenu što spava.
I taj bol kad se rodih,
zgusnut; zaboravljam nerečenu reč.

Ovde breme što krv mi pretvara u prah,
ovde vetar očaju opeva smrt.
I tu smo stali, tu u gorčini,
tužna pesmo vanvremenska.

Krvari teška ne znajući, da li
rosa usana mojih za njom čezne, pati;
povelja smrti u snu satkana.

Zveri beznadežna sa ranom što plače
na krilu skrhana bolom, suzama
u ariji setnoj pijana.


Filip Petrović
 
REQUIEM B.M.

Večita senko noći,
što obasja razmazane zvezde mog uma
snom dužim od beskraja?
Snuždilo se čelo svirajući mrak.

Šumo, u ime tvoje istiskujem dah,
s mojom smrću tvoj život se rađa.
Omčom rešismo zagonetku tvoju,
umorne oči traže dugi san.

Kapljice neba spiraju bol,
sazreh u pokoj, večiti mir.
Iz zemlje procveta poezija smrti.

Requiem ptici zaspaloj u letu,
u tvome krilu, na oltaru;
ekstazo sahranjena između pojmova.


Filip Petrović
 
Prokleta rodjena

Snegovi ce ...
Snegovi ce prekriti sve one oranice
Davno preorane mojim noktima.
Toliko malo vremena...
Malo da te volim kao paranoik,
Dovoljno da me ubijes istinom ,
Jer imao si nista....

Snegovi ce...
Vetar vec panici nad krstovima.
Jos juce si kroz suncokret hodao,
Prasinu neznu u kosi skupljao ,
Mokar na letnjem pljusku stajao ,
Pa nestao....

Drugi su zavrsili moju tuznu pricu.
Naslov nisam stigla da joj dam.
Nestacu...
Nestacu nezasita tvoga sjaja,
Zedna tvoje mladosti,
Snova, nade ,osmeha.....

Ne, necu moliti.
I necu plakati.
Oci ce moje smedje izbledeti ,
Izbledeces i ti u njima.
Ne, ne mozes-
Ti si moja vecnost....

Volecu plavo....
Boju tvojih iscekivanja ,
Boju mojih nestajanja,
Boju mojih tugovanja....

I snegovi ce ...
Mirisu ostro u krosnjama golim i ranjenim.
Doci ce , prosuti se po nama
I u belini stopiti sa imenom tvojim...
Kamen ce zajecati
Tiho , bolno ...
Prekrice pahulje urezana slova....

Ti si moja vecnost.
Bices u meni i kada budem mrtva.
Prokleta sam rodjena .
Prokleta cu otici.
Cekaj me.
Prokletu me utesi....


ZD.
 
копилад се поријеклом размеће
отроци им пирамиде граде

тешко оном ко читати умије
оплакаће остатке живота

тамо далеко, далеко од ноћних мора
авиони гдје разносе пошту
молитве се у бездан бацају
отворено небо је под кључем

пијетлови се уз плотуне буде
ева змију на зло наговара
вукове су јагањци прождрли
а ковачи птице потковали
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top