Quantcast

Mali virtuelni klub pesnika

kaca.veljkovic.93

Početnik
Poruka
30
ZAVOLETI

Shvatila sam da mi je

dan bez tebe kao ružan san

posle kog se budiš bezvoljan,

nervozan,

umoran.



Shvatila sam da ovaj osećaj nije zdrav,

da je disbalans neki u pitanju,

da su moje misli u opasnom skitanju,

da sam na stranputici životnog značaja,

da mi je dan bez tebe gorak ukus očaja.



Shvatila sam da mi je

dan sa tobom kao ostvaren san

posle kog se budiš radostan,

pun elana,

odmoran.



Shvatila sam,

No,

tebi to još dugo neće biti jasno,

više je

mnogo rano

nego što je kasno.

To je nešto što se čuva tiho

iako odjekuje glasno.



Zavoliš nekoga tek tako,

posve iskreno,

bezopasno.

U potpunom osećanju blagostanja,

gde je neminovno srećna i jedna i druga strana.



Zavoliš svaki mali gest

i svaku izrečenu reč,

Osetiš i neopisivo zaželiš

sa njom ceo svoj mali svet da deliš.



K.V.
 

al_rene

Obećava
Poruka
91
...u noći, kao što je ova, kad je san daleko i sati kad polahko teku, kad svuda oko mene, još samo tišina odjekuje...u noći kao što je ova, ja mislim o tebi; skidam paučinu sa sjećanja, vrtim točak vremena unatrag i sjećam se, i maštam, i uživam i...pitam se; prizivam tvoj vitki lik, tvoje prelijepo lice, gubim se u dubini tvojih očiju; čekam, napeto slušam, sve dok u ušima ponovo ne začujem zvuk glasa tvoga; pričaš, opet i mnogo...smiješ se veselo i ja uživam, opet i mnogo; tu si, vidim te, osjećam te i...poželim i pomislim, da te dotaknem...pružam ruke, tražim tvoje; nježno te milujem i...stanem; u noći, kao što je ova...ja opet mislim o tebi
 

absu

Početnik
Poruka
22
Inferno

Iste sklupčane reči, užegle misli
što u čamcu od pruća navike nemo sede
svesne nemoći i prolaznosti svoje
polako na margini života blede
Tmurne od srama, jada
kao hrpa stvari odbačenih, starih
plutaju rekom ka obali žada
do sunčevih zraka sjajnih

Suvi vazduh na crvenom vetru pustinje
mije rosna jutra licem osmeha
naše kosti su teške i natopljene ambrozijom besciljnosti
nose ih želje lažne i sebične
u manir ljudskosti odevene
one krvare ostavljajući ožiljaka pupoljke
u pitomoj dolini savesti

Sreća, pitamo se gde je
gde je to blaženstvo mira
nemirna oblast zadovoljstva uma
sočna hrana duha mladosti
gde je ta obećana zemlja
u čijoj utrobi leže razdragana čula
mirisna polja i svest slobodna, gola

Prolaze dani
večnost biva razlučena u nama
delić celine za svakoga
i crva i čoveka
podjednako raste na latici lotusa
u nekom rtu
posuta kapljicama bistrine sećanja
bez sumnje u početak
beznadežno čeka svoj kraj
 
Poslednja izmena:

_psihomehanicar_

Zainteresovan član
Poruka
202
Sam

Kad ostaneš sam;
I nemaš s kime da provedeš dan;
Pozovi mene, biću kraj tebe;
Tješit te dugo, šaputat tiho kroz mrak;

Reću ti sve ono što treba da znaš;
Jer već dugo ovjenčan tugom;
Koračam tiho kroz svaki dan;
Znajući da je život san, kome će doći kraj;

Kad ostaneš sam;
I misliš da je svemu došao kraj;
Od mene ćeš ćuti par savijeta mudrih;
Oštrih kao sablja, potrebnih da znaš;

Svaki čovjek je sam;
Usamljeni jahač kroz noć i dan;
Koji se bori za život goli;
I pun boli dočekuje dan;

Zato pomiren s ovim;
Jer ja te volim i cijenim nek znaš;
Želim da shvatiš da niko nikog ne moli;
I da život ne mari za nas;
 

OOOJ Dimitrije

Aktivan član
Poruka
1.297
tehnički problemi

sećam se osećaja ushićenja i
optimizma prvi put kada sam
shvatio da ljudi pišu poeziju
danas

da ti nisu to samo ljudi
sa crno belih strana
daliekih od mene
a bliskih

sećam se osećaja
da nisam sam
i koliko olakšanje
to nosi

inernet, forum
mesto koje
zbližava i
otudjuje ljude
 

celadon

Zainteresovan član
Poruka
420
Da li ćeš mi opet doći u januaru,
sa buketom tek ubranih belih ruža,
kao nekada, kada si dolazila
dok si me volela?
Znaš da za mene vreme ne postoji:
možeš doći danas, sutra,
za sto ili milion godina,
isto je.
Negde smo se ukrstili, nekada,
na kratko ličili na sina i majku, na ljubav.
Sada blješti sjaj veštačkog u tvojim očima.
Od novembra do januara mi pišeš pesme,
zalepiš ih na oglasnu tablu
i čekaš da se neko sažali
i daruje ti plastične ruže utehe.
Odatle uzmeš dve ili četiri,
ostaviš mi ih, reda radi...
važan ti je paran broj,
rekli su ti da tako treba
da si, onda, uradila "kako valja".
Nikada nisam voleo plastične ruže
ni šljokičasti prah, posut po njima.
Moliš se da se sretnemo
molis se po inerciji,
rekli su ti: Valja se.
No, nikada se se više nećemo sresti.
U večnosti ćemo ostati razdvojeni.
Nikada nisam voleo prepoklonjene bele veštačke ruže.
 

kaca.veljkovic.93

Početnik
Poruka
30
INSPIRACIJA

Pitaš me:

Šta me to inspiriše

ja se nasmejem

jer je u pitanju toliko toga

previše

a premalo reči

da se prosto opiše

složeno odviše

to što sve vidim

primećujem

znam

i ne znam

najviše što volim

sanjam i osećam,

Inspiriše me i ono što predosećam,

Realno i nerealno,

Iskreno i tajno,

Nešto melodično

Nešto mračno, a sjajno

Pronalazim izvor i u tebi i sebi,

Neotkrivenost u otkriću o nama

Kako se biće i energija otkriva

i slama,

Toliko toga još nije rečeno,

Toliko toga još uvek ima draži

Skromne sitnice i neke velike stvari,



Pod lupom uma i duše

Pod okriljem života i smrti,

Iz zvezdanih noći u nov dan osvani.



Inspiracija budi i ostani.



K.V.
 

memento mori

Aktivan član
Banovan
Poruka
1.672
potonućemo svi
sa vrlinama i manama,
sa željama i nadanjima
sa gresima i pokajanjem
i niko neće pitati
zašto smo i postojali
a ponajmanje mi sami

sve nestaje, sve se menja
materija u vatru
vatra u materiju
odlazimo, vraćamo se
tu smo, daleko
ko će nas pamtiti...ko...
ima li smisla sve ovo...


ne znam, samo grakćem
 

Dremač

Aktivan član
Poruka
1.835
Zaljubio se nisam
Gledam je čitav dan, a ne znam ko je... dolazi pa odlazi, o kako je lepa, sjajna,
očarala mi srce, zavela telo, ušla u dušu kao bajka, zagonetka uma prava,
gledam je sav hipnotisan, a ne znam ko je, telo lepo i glatke ruke ima,
kosu tamnu, lice je blista, daleko i mutno mojim umornim očima
i, ne znam ko je ona, ni kako da joj priđem, gde da je nađem, o žudnjo prokleta,
o sudbino kleta, o svetlino sveta, o anđeli sa neba i zmajevi podzemlja,
verovatno potražiti je ja neću nikada, ni saznati ko je ta neznana zvezdana žena,
zanosna ko foto model koju stotine nekih drugih momaka dobro zna i željno čeka,
samo ta slika ruku kose i lica, ta predivna slika njena mala ostaće još da spava
u ćošku pamćenja moga, još nekih deset ili dvadeset i nešto minuta,
dok u vihoru zime hladne i vejavice bele u tihoj noći nestaće zauvek i memorija ta,
na krasotu što stajaše u pretrazivaču, kao sličica na reklamnom baneru foruma krstarica.
 

kaca.veljkovic.93

Početnik
Poruka
30
RAZOČARANjE

Ko živi sebično razočarati se neće,

Njemu će se diviti površnost,

njemu će na grob donositi cveće.



Onaj ko kida svoje srce,

Njemu neće zapaliti sveće

U jami dobrota trune kao odbačeno smeće.



Čija je slava večna

Ponor sreće, bezdan lažni

Ima li mira u svetu gde

ste u površnosti svi sebi važni



Gutam reči mračne,

Ronim suze u gustoj tami,

Pitam sebe gde mi prođoše od života dani

I tako proklinjem dane kad bih ovde

kad ikad progledah, kročih i rekoh,

Žalim u biti za nečim što nikad i ne stekoh



U suštini, dan za danom

U istini potpuno gola,

neshvaćena i sa sobom sama,

Priželjkujem datum svog bliskog sudnjeg dana.



Živim u laži da je u istini spasenje,

U mislima da će ipak doći otrežnjenje

Neshvaćena odlazim bez vizije o raju

Ako ono o čemu snevam ne znaju,

ne želim ni ono što daju.



K.V.

 

gost 88651

Iskusan
Banovan
Poruka
6.101
nomen

vežbač nedelovanja, silentio,
je izašao iz nebesedilišta - ćutališta bezosećajnih emotivaca.
na putu od glasa ka tišini,
postade besposlen i bezazlen.
izdržao je bez životinjskih vlakana.
pobedio je „niže on“.
međutim, u povratku u svet, olinjao se i pao.
Život ga je sačekao i nebesmisleno omlatio.
a nosio se mišlju da je možda postao snažan kao zemlja,
možda drevan i nezainteresovan?
nije važno silentio, ne očajavaj, nego ojačavaj.
nomen est omen,
bat nomen iz en ajland.

:heart:
 

Alatorus

Početnik
Poruka
34
Cvet

U Edenskom vrtu, baš u središtu tog raja,
preda mnom je bilo cveća da im nema kraja.
Svaki je bio jedinstven, mirisan i priča za sebe,
Ali ja sam tražio među njima najlepši, tražio sam tebe.

Nalik detetu, skakaću i tražiću samo taj cvet,
Nalik leptiru, iskoristiću zamahom krila let.
Ne dolazim da bih ga ubrao ili sa sobom nosio,
Dolazim da bih se njegovom lepotom ponosio

Stidljiv je on, i svoje latice retko otvara,
ali unutra se krije tajna koju cvet stvara.
Može zvučati ludo, ali voleću ovaj cvet do kraja,
Paziti ga, negovati i nazivati ga - Maja.
 

OOOJ Dimitrije

Aktivan član
Poruka
1.297
rajski vodoskoci


tu knjigu sam uzeo jednog leta
od ujaka u Novom Sadu
on je momak u najboljim godinama
ja sam dete zainteresovano za svaku vrstu fantastike

bile su devedesete , vreme je sporo prolazilo i bilo je vruće
ujaka su odveli na front
ja sam citao o skupturama Šri lanke i
fantastičnom liftu

i sve je bilo ok

Ujak se vratio
nije mu bilo ništa
nije bio čak ni ranjen

dugo vremena nisam uopšte ni razmišljao o tome
a to se ipak tek kasnije pokazalo
tog leta ujak je izgubio mogućnost da bude sećan
 
Poruka
7.357
Писмо у флаши испијеног вина

Волео бих да си ноћас ту крај мене
да не морам да те тражим у облаку
кафанског дима и песмама Цигана,
да те не тражим у лицима непознатим
и чашама испијеним, разбијеним,
у капима горким опорог вина на уснама
да твоје усне не цртам у мислима.

Волео бих, али ноћас те нема ту.

Празним нову чашу, не бројим више,
девојка нека прилази и пита
сме ли да седне крај мене,
волео бих да је она ти па да седне
и одагна од мене слутнје и немире,
али није, мирис није твој, глас није твој
лик и не гледам, не морам, осећам
предосећам, ти ме се ноћас ни не сећаш.

Волео бих да ме ноћас волиш и да си ту.

Празна флаша испијеног вина
твоје име у песми Циганина
уместо мене јеца виолина, ово у мом оку
само је пијана ноћ пуна дима,
ова црвена кап на рукама је просута чаша вина
сасвим случајно здробљено стакло
сасвим случајан траг на белом столњаку
прва слова твога имена и знак бескраја.

Волео бих да ме ноћас волиш као што те нема.

Рекла си, волела си некад неког, више нећеш никог
и да љубав не знаш шта је, не знаш ништа о њој
сем да празне речи ветар носи, даљинама разноси,
причала си, на ветар си ми личила, јогунаст, помало љут
у очима су ти се смењивали ноћ и дан,
схватио сам, заробљен сам остао у ветру, у оку твом
заробљен и заљубљен, као дете преплашен.

Волео бих да ми ноћас верујеш да љубав није пуста реч.

Поново чаше вином пуним, поново исту песму
да ми свирају, да ми певају, да се докрајчим
и док још нешто од свести ми оста
узимам хартију и пишем ти писмо с поруком
да ме пустиш у свој свет да га чувам као цвет
једна кап црвена је на белину папира канула
она нека ти буде уместо завета, сведок твога човека,
јер, твој сам човек, теби припадам сад и довек.

Волео бих да знам где си да ноћас могу да одем к теби.

Не знам где си се сакрила од мене и адреса
ми непозната, сем да си ме заробила
све је мистерија остала, све сања и узаврела осећања,
не знам, па узимам празну флашу испијеног вина
и као у филму неком, заљубљен, изгубљен, луд
на писамце пољубац утиснух и уролан у флашу убацих
решен да сиђем до прве реке па нека је виреви носе
нека је неко нађе и нека ти преда и каже
како те овај лудак чека, макар чекао довека.

Буди ноћас бар у мом сну и воли ме толико колико ниси ту.

( februar, 2018. )
 
Poruka
19.146
OTVORENA VRATA
(ili moj do mojega)

Otvaram vrata “drugaricama”
Osmehom im poželim
Dobar dan.
Uzmu ono bolje moje
A meni ostave svoj šit.

Pustim da uđu “drugovi”
I niima dam preostalo, ono bolje.
Oni još brže šituju I odu
Niko ne pušta vodu.

I kad uveče pokuca prijatelj
I uđe bez poziva
Sve što treba da dobije,
Toga više nema.
Srećom, prijatelj uvek ponese
Rolu toalet papira.
:(
 

gost 88651

Iskusan
Banovan
Poruka
6.101
Zvuk

Mokra usamljenost
Na primer
Dva stranca
Plutaju praznim svemirom
Dva pokvarena kompasa
Ne čine jedan ispravan
Probali su
I probali
I probali opet
Dok im
Ruke nisu postale kvrgave
Oči krvave
Srce prazno
Ne kaju se ne žale ne očekuju više
Nisu učili na tuđim greškama
Možda se
Takvi ljudi pitaju
Kako bi uopšte znali
Da su to greške
Da nisu čuli
Krckanje sopstvenih kostiju
I škrgut sopstvenih zuba
I kad očajni
Nakon svega
Predvečerjima lutaju
I pomišljaju da odustanu od svega
Možda baš oni
Sasvim neočekivano
U takvim trenucima
Jasnije od drugih čuju
Tihe
Tonove
Sfera
 

gost 88651

Iskusan
Banovan
Poruka
6.101
čišćenje


nema se tu puno šta reći.

život otvrdne mnoge.

od dečje zbunjenosti
u doba svinjokolja,
do donošenja i sprovođenja
teških odluka.

razne vrste patnje često
ogrube ljude.

obeščiste ih.

kada shvate šta gube,
neki počinju
da hrane
preostale male fenikse.

da čiste
razbucana kraljevstva.

deluje da ima nekog
pulsa u tome.

ipak, teško je.

sjaj je
solište senki.
 
Poruka
7.357
Miriše mart


I opet je mart,
sunčano proljeće već glasnike šalje
i sve miriše na prvo cvijeće.

Mart je kao i onda,
kao što i opet će biti
i sunce na obzorju zracima svojim
tuđe snove obasjava.

Između iluzija cvatu ljubičice
stidljivo, nestvarnim mirisom sanja.

A noću, pod svjetlošću čarobnog fenjera
i bezbroj sjanjih nebeskih lampiona
s mirisom proljeća i čeznja miriše,
i čuješ i što se ne čuje i vidiš
i ono čega nema i neće biti više.

Mart je, mjesec snova,
onih dosanjanih, što ih sunce
na obzorju stidljivo otkrije
i onih nedosanjanih što
zauvijek ostaju u martovskoj tihoj noći
da svjetle čarobnom svjetlošću
i mirišu opojnim mirisom nedorečenosti,
mirisom tajnih nebeskih odaja
do kojih ne mogu svi doći.

Mart je i opet će biti
ali ni jedan neće imati isti san.


( Mart , 1997. godine )
 
Top