Mali virtuelni klub pesnika

  • Začetnik teme Začetnik teme BAUK
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
"Je'n,dva.."


Lepo mi san
u po' bela dana dodje
Sakrijem sebe od svetlosti i ljudi
konzumiram ih na ex
...bojim se ziveti dan ocima tudjim odsnevan

Jako brzo prodje
sve sto se danom jednim piti mora
Osmesi ruzni,navike,besmislice
svetlucavo glatke stvarcice
...ljudsko smece

Je'n,dva...je'n,dva
tela dva je'n,dva...je'n,dva
Bludni osmeh
oci u ritmu zudnje...je'n,dva
...ruku malo nize od struka

Dar nezeljeni dajes,Boze
osmeh im na licu pre njih vidim
Misiju osmeha tudjih
daj onome sto ceo zivot pati za njom
...vrati mi moju glupost

Objavio/la joshuatree u 19:46, 0 komentar(a), print, #
 
Ne znam, valjda zato i patim.
Ne mogu, ne umem da shvatim.
Ne budim se, a znam da treba
Ne vidim ni traga od neba
dok tonemi tonem i tonem
Samu sebe guram dole
Trazim te ruke, trazim taj glas
zovem i molim za spas...
Ali njega nema, ne cuje
ili ne zeli...Mozda i ne zeli
da ne zeli, ali je takav dan.
Dok sigurno tonem u sivi san
cekam cudo, cekam nesto,
cekam pogled, cekam osmeh.
cekam ljubac, cekam...
cekam i cekam
i pustam bes da ode
i pazim da me ne boli
disem duboko, ali vec dugo traje.
Jos je tu.
Hocu van, hocu dalje,
zelim nazad svoju javu,
zelim opet onu staru, onu zdravu
carura je tesna, sve vise i sve jace
ne cuje niko da neko u njoj place.
Ne cuje i ne mora...
Kad me pojede mrak,
sve ce teci i dalje...


misljenje?
 
nece nam skoditi malo proze za promjenu... :))


Svijet je pozornica na kojoj svako igra svoju ulogu

Negdje u beskrajnom univerzumu, u jednoj pustinji života, prostoru tako statičnom kao da je nekim čudesnim postupkom dobijena apsolutna nula, nekim još čudesnijim postupkom je započela jedna drama na baršunastoj pozornici. Toliko likova ni jedna drama još nije vidjela, a tako jednostavnu priču je mogao napisati samo veliki umjetnik čija dubina misli i snaga pera prevazilazi sve granice ovog realnog svijeta. Ali ova predstava i ova pozornica, ovaj svijet nijesu nastali iz dubine misli stvaraoca, nastali su spontano i nevidljivo kao pjesma koja danima dobija svoj oblik u glavi muzičarara pa se na kraju razvije u pravu simfoniju zadovoljstva i idile. Tako i ova predstava teče, jasno i bistro za oko nekog nevidljivog posmatrača, koji postaje nesposoban trepnuti okom i mrdnuti uvom, opijen prikazanim stvarima.
Na ovoj svjetskoj pozornici sve uloge su slične i sve se ponavlja, ali ne onako periodično i očekivano kao otkucaji idealnog klatna, već svaki sledeći otkucaj predstavlja priču za sebe, priču koja iznova i iznova oduševljava svojom jednostavnošću i svojom genijalnošću. Upravo taj neočekivan, a ipak već viđeni, obrt je ono što ovom svijetu daje jednu boju dinamičnog izraza, jedan život samo njemu tipičan, usred već pomenute nedođije monotonosti i tame.
Dramska struktura prikazane radnje nije sasvim jasna i kristalizovana. Da li je jedan čin jedan život sa svim svojim stanjima i pojavama ili je zapravo to jedna epoha u razvoju svijeta i ljudi? Ako uzmemo da jedan čin predstavlja jedan život, svaki čin za sebe bi činio novu priču koja bi sa prethodnom imala samo početak i kraj isti. A ako epohe predstavljaju činove, onda se radnja drame proteže u beskraj, do kraja svijeta i vijeka, a činovi su povezani vremenom i prostorom…
Jasno je da svak ima svoju ulogu koju mu je namijenio veliki stvaralac. Da li je čovjek sposoban izboriti se za neku drugu njemu bližu i prikladniju? Ne! Svi napori na takvom putu su uzaludni, borba za bolju ulogu je apsurdna, jer je čovjek u posdvijesti svjestan moći velikog stvaraoca i jedan njegov dio zna tragičnu priču čovjeka koji hoće da mijenja svoju ulogu. Ali to ne znači da čovjek ne treba da se bori i trudi za boljitak, jer jednostavno nikada ne znamo koje sposobnosti je stvaraoc u nas uvajao, a lijenošću ćemo samo obezvrijediti njegov rad, baciti u vodu svu njegovu muku da nas učini boljima.
I tako iz pojave u pojavu igramo jednu radnju koja nam se ponekad učini tako zamršena i zapetljana, a ustvari je vrlo prosta. Ona njena osnova, onaj temelj radnje, nematerijalni dio svijeta kako ga često zovemo je vrlo prost i svak ko želi može da u njega pronikne i da ga shvati. Ovaj svijet je bogatiji za jednog dobrog aktera kada čovjek uđe u dubinu nematerijalnog i nevidljivog svijeta.
I kao pjesma u glavi muzičara, notu po notu gradimo jednu radnju za koju se svi iskreno nadamo da će jednog dana izrasti u simfoniju zadovoljstva i idile, u svojevrsnu utopiju kada će nestati loših uloga, ali ovo je jako teško iz prostog razloga što ne govorimo o bajkama nego dramama, ali uvijek postoji nada da ćemo imati jedan bajkovit završetak životne drame.
 
OKUPATOR

Ti si jedan surovi okupator
Koji je okrutno srusio sve moje granice
Osvajajuci moje regione bez velikog otpora
Na juris si zauzela sve moje vijuge…
I sivu masu,
Sad kontrolises sva moja dobra
I plivas brzacima mog Krvotoka…
Okupacija ti je uspjela.

Nemilosrdno me eksploatises,
Ne das mi nocu da spavam,
(Stalno se komesas u mojim snovima.)
Sve moje misli si zarobila
I u svoju kosu uplela
Da ih uvjek mozes citati
Cak i za vrijeme spavanja.
Moju si mastu osvojila
I sve iz nje izbrisala,
Samo si Ti u njoj ostala.

Svaki dan sam torturi izlozen,
Tvoja ljepota mi mozak zavrti
Tvoj osmijeh mi oci zaslijepi
Tvoj pogled me kao julsko sunce oprzi
Tvoj glas mi u venama gejzire napravi
Tvoj dodir pozar u meni zapali,
Ali ja ipak zelim
Da ova okupacija bude vjecita...
Slobodu vise ne trebam.

12.mart 2011.
 
Izbila tuča sinoć u selu.
Sveža sinoćnja verzija bila je štura, i glasila je ovako:

Miš (nadimak) dobio batine od Vite (nadimak) , jer je na večeri pripremljenoj za majstore koji grade novu crkvu kukao na organizatore večere sto neće da mu plate prase za koje su se pogodili, a koje je, sticajem nepoznatih okolnosti, pobeglo.
Viti je dopizdio pa ga je udario u facu, nakon čega ga je Miš gađao biciklom, a o tome kako se cela stvar završila nije bilo sigurnih podataka.

Elem, danas sam bila kod Dragice na kafi i čula priču u celini i sa svim pojedinostima.

Dakle:

U našem selu se gradi nova crkva jer je stara u stanju raspadanja. Crkva se gradi da bi bila bolja i lepša od crkava susednih sela, a ne iz nekih drugih razloga kako bi neko možda mogao pomisliti, jer na službu ide samo pet-šest baba iz sela sa oko dvesta domaćinstava.
Majstori koji grade crkvu su profesionalci, i nisu iz našeg sela.
(što ne znaci da u našem selu nema profesionalaca. Naši profesionalci samo suviše dobro poznaju predsednika opštine koji je majstorima obećao pare za rad)
Znači, mi im dajemo privremeni krov nad glavom, hranimo ih, a nije isključeno da ih možda neka od neudatih (ili ne daj bože udatih) ženica i mazi i pazi.
Došao red na Vitu da večeraju kod njega, te se Vita i još neki pogode s Mišem da im ovaj proda prase.
Negde oko podneva, Miš nahvata prase, nakon junačke borbe ugura ga u džak, uprti na leđa i krene ka Viti.
Sticajem okolnosti, sredinom puta koji je vodio ka Vitinoj kuci širio se opojan miris iz rakijskog kazana. Jedan od komšija je pekao šljivovicu.
Sad, red je da se komšijama pomaže, a Miš je poznat kao predusretjiv čovek, te je procenio da ima dovoljno vremena da komšiji ponudi svoje degustatorske usluge na neki minut.
Ili dva minuta.
Ili pola sata.
Ili na par sati, kao što je na kraju ispalo.
Dakle, prihvati se Miš rakije, pa je ne pušta, ali je džak s prasetom spustio, i to negde blizu ograde.
S božjom pomoću, ili pak pomoću inteligencije inače nesvojstvene prasićima, ili, što je najverovatnije, vođeno predosećajem skore pogibije, prase se iznutra odvezalo i pobeglo iz džaka kroz kapiju pa niz put.
Njegovo odsustvo u džaku je primećeno tek kad je dečurlija grajom i cikom objavila njegovo prisustvo na ulici.
Miš potrča za prasetom, pa su se jurili sve do drugog kraja sela gde je prase uletelo kroz Srđaninu baštu u Mirjanino dvorište, pa u njen svinjac, gde je uzbunilo prisutne životnje. Srđana i Mirjana začuše Miša kako se dere, pojuriše za prasetom, te ga opkoliše u svinjcu.
Tada prase pokaza nadpraseću, ili čak nadljudsku hrabrost, zalete se pravo na dušmane i protrča im kroz noge, a zatim izlete kroz Mirjaninu kapiju, preskoči ogradu jarka, i sruči se u potok.
Komšija Selja, koji je tada slučajno stajao oslonjen na dotičnu ogradu, vođen refleksom iskusnog borca s prasićima - još i ne znajući šta se u stvari dešava - skoči u jarak i potrča za prasetom.
Ukoliko se informacije mogu prenositi bežično s jednog mobilnog telefona na drugi, da li je moguće da se informacije o filmovima koje gledaju ljudi u selu mogu bežičnim putem stići do prasića u oborima?
Zašto ovo pitam?
Zato što je prase u maniru tipicnih krimi-filmova bežalo nizvodno i kroz vodu (znači niz potok). Možda je u svojoj glavi imalo viziju progonitelja koji ga jure s lovačkim psima, te je na taj način pokušalo da zavara trag.
Elem, pobeže prase na treći kraj sela, iskoči iz potoka, pa juriš uz put koji je pokraj nekih desetak kuća vodio u šumu.
Za njim već ozbiljna potera - nekih desetak ljudi s Mišom na čelu.
(Jel' da da već navijate za prase? Ja sam negde na ovom delu priče već počela da mu držim palčeve)
Shvativši u trenu šta se dešava, komšija koga ćemo u ovoj prilici oznaciti nazivom Lovac, izlete iz kuće s puškom i nacilja prase, a ostali zastadoše i primiriše se iza njega, prestajući sa svakom vikom.
Iznenadna tišina prevari prase i ono zastade i okrenu se prema Lovcu. Srećom po njega, iz obližnje prodavnice izlete prodavačica koja je znala za ranije Lovčeve ispade s puškom, a koji su se ticali njegove žene i nekih drugih komšija, i iz sveg glasa viknu:
"Šta ćeš, more,s tom puškom! Si lud?!"
To je bio znak prasetu da još uvek nije na sigurnom!
(Aj' sad svi ruke uvis, tapšite, lupajte nogom o pod i navijajte: pra-se! pra-se!)
Šmugnu prase u šumu koliko ga noge nose, zamače u onaj gustiš na obodu, i više ga niko nije video.


Zaključak prvog dela priče:
Čovek zaslužuje jesti samo ono meso koje je u stanju sam uloviti.
 
Revoltirana zbog toga što je polupismeni razredni mom detetu pripretio smanjenjem ocene iz vladanja zato što je reč "zezati" protumačio kao psovku, napisala sam sledeći pesmuljak, koji predlažem za ubacivanje u lektiru za mlađe razrede osnovne, kako bi se uporedo s postepenim rastom njene popularnosti sprečilo maltretiranje dece od strane mediokriteta.

O kezu i zezu

Kad je u rečnom koritu svom
Rovca na mamcu ugled'o som
Lice mu se razvi u kez,
Al radost, avaj, beše zez:
Čim je rovca meznuo
Opasno se zeznuo.

Kad je pred rupom,
kućnim mu pragom
poznao miris siru mu dragom
mišu se lice razvi u kez
al radost, avaj, beše zez:
s mišolovke meznuo
i časkom se zeznuo.

Tako i ja pred svom silom
Bombona
I čokoladama punih vagona
Iako širim lice u kez
Mislim o tome gde je tu zez –
Ako ću ih meznuti
Da li ću se zeznuti?
 
Neces se zeznuti, ali (othranjujem sina, sada 14 godina i meza je sve vise) i ucitelji imaju jedan izuzetno zahtevan posao / zadatak i sigurno im nije lako (nisam ucitelj) pa im treba progledati kroz prste ponekad, iako boli kad mi kazne dete za nesto sto nije kriv.

Pozdrav i sve najbolje
 
...



BUMERANG




Da li si gladna bila Praznino

u hladnoci tisine pod v(r)elom Cutanja

kad Promisao s’ kojom si izrodila Rec

vrvi od mogucih (ne)sporazumevanja



Nepodnosljiva je b(r)uka u trenucima Osame

pokraj jos jednog usnulog Bica

gde tiranije istinom staticnog razuma

utvrdjuju busije njegovih ogranicenja



U razrokom bunilu batrga se Zabluda

prozracena Iskrom sveobuhvatne Svesti

Osecanje ce konacno (p)ostati i Znanje

tek kada se razmota Secanje





:mrgreen:​
 
A to kad nije on heroizovan u jednoj super prici,u koj svi zeceve, svi prasci (prasici) mogu lovcu, od sale i uz smeh (necu spominjati grimase ovde, da se ne utopli lovceva sujeta) pobeci.

I like this,
please e mail me for for more, how is the hunters mental state, I would not give a bone, but would eagerly read the mail of his throwing around of its sceleton
 
Poslednja izmena:
Као ветар

Спавају клонуле речи
и мисли, нетакнуте, ћуте,
док зидови тамнице расту,
а зенице све лакше се муте.

Један свет, тих и тајанствен,
Пркоси људима, мрачном свету,
У њему расте опојни цвет,
И једна птица, ухваћена у лету.

И шапутави глас, немиран к'о сан,
К'о каква сила проста,
Пронађе кључ тајанственог света
И он у рушевинама оста.

Сад речи тихе и без моћи
Кроз ноћ тавну добијају сјај,
ломе се мисли к’о гранчица крхка,
и свака реч тоне у бескрај.
 
Iz uspomena

Za sjetni ton njenih riječi
i plavo nebo očiju milih
nije moja bol.Ona je sreći
obećana davno.Crveni ćilim
za njene meke i nježne stope.
O stojte snovi,da se probudim
kako bih je mogao gledati opet.

Sve te želje i snovi uzalud,
sad je ljepota prošlosti trag,
vatrom sam strasti opaljen i lud
nekad anđeo...Nekad vrag.
A ona u meni uvijek ista
ljepotom svojom plijeni i blista...
Sad kao uspomena još više čista.

Često se tako u noći javi
kao sjenka blijeda,kao šum tih,
kao neba odsjaj svijetloplavi.
Često doplovi i u moj stih
pa pjesma postane blaga i sjetna
riječ se oštra istupi i slomi.
Kao nikad srećna....
 
Još jedna s ružnom rečju (još uvek sam ljuta zbog onoga) :


upiškio se
i ne zna šta će -
gde i kako
da promeni gaće

nije učiteljicu
pitao
stideo se
glave pognute čitao
jer učiteljica
ljutito spreči
svaku naznaku
ružne reči

zato je pouka ove pesme:
sve dok se "piškiti" reći ne sme
učiteljica što jezik glanca
imaće đaka - upišanca
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top