Mali virtuelni klub pesnika

stankovicgor

Zainteresovan član
Poruka
298
Proshli su dani,meseci,godine
Josh uvek ista zelja vodi me
Negujem nadu shto me krepkog drzi
I seme srece chuvam u srzi

Pa je provlachim ko niti tanane
Kao da sliku sina bozjeg shtrikam
Koji sa neba sad nad tobom bdije
Za tebe sinko svu tu ljubav slikam

Jednom cu sigurno da ti je prinesem
Toliko blizu da ti srce skochi
Ne nemoj molim te da mi budesh tuzan
Ja volim kad se smeju tvoje ochi
 

micadeja

Obećava
Poruka
92
"Antipatija prema reci"
Ove obale govore tiho
o odnesenom kamenju u more
Pred planovima tudjim
pesak je ustuknuo

Putnici prazni idu nizvodno
dole na uscu nestaju
Namernici zure uzvodno
u vatrenoj smrti gore

daleko i dalje
korito se siri
ledena reka obavija
tezinu smrti
divljinu deteta
vecitost zla
ledena reka obavija
brodove
kapute
nozeve
bombe
papir
i
na oblacima
sive mrlje od
trulog ostaju
 
Poslednja izmena:

fitolend

Aktivan član
Poruka
1.204
Zašao sam u maslinjak. Kroz mlada stabla strujao je leni vetar noseći sa sobom miris bilja, algi i školjki. Korak po korak silazio sam, travom prekrivenim, kamenjarom, šiban granjem i lišćem dok tamo dole, između stabala, naziralo se, zeleno-plavo ustalasano more.
Mirisalo je na so i jod, na zelene izbačene alge, školjke, na krljusti ribea. Mirisalo je na dubinu, prostranstvo i salvama smeha predaalo mi se sve otvorenije. Sunce se spremalo za zalazak i moja i moja duga sen gubila se daleko, nekud gde nisam mogao dokučiti, iza kamenjara, s druge strane brda.
Sedim po belim i raznobojnim oblutcima utapajući se u jednoličan ton, u ljubičastu penu što hrli meni u zagrljaj, u čudnovat i setan zagljaj , i ja joj predajem svoje misli, predajem svoju ustreptalu dušu punu nepoznanica i prevelikih očekivanja.
U daljini debela crta horizonta. Kažem ´debela´ jer je tako želim ugledati na mestu slivanja neba u more. Tražim tu liniju nebilih označio celokupan delokrug pogleda pred kojim pitanja više ne postoje, već se gube u stanju potpune ili apsolutne slobode duha i tela; Ali kako preći debelu liniju što stoji pred nama, kako preći takozvani, horizont događaja, a da se ne dematerijalizujemo. Je li to naša prirodna singularnost? Tačka koja ima nultu masu, bez zapremine, matematička, dok je gustina materije beskrajna. Sa njom se sve završava i sve počinje ( šta i u kom obliku?). Završava se realno a počinje irealno, imaginarno ( da li?). Tu, možda, počinje drugi, nepoznati svet, vreme što staje, novi fizički zakoni, paralelni svetovi, putovanje kroz vreme, unapred i unazad itd (...) Vekovni snovi čovečanstva, i onog najmanjeg i najudaljenijeg čovečuljka. Ko će ih doseći? !
Iza mojih leđa podrhtavaju maslinjaci, smiraj je smenio suton. Prvi jasniji tragovi noći – tama dodiruju čula. Nebo poprima boju prvih zrelih maslina. Na nebu ne tražim zvezde, zanemarujem njihov sjaj i večito treperenje; bile su tako hladne i daleke. Poželeo sam nebo u njegovoj tmini kao zagonetnu kutiju sa nepoznanicama u njoj, ne kao Pandorina kutija data od Bogova, već sa nezamislivim otkrovenjem. Želim da zavučem gole ruke, da je otvorim, ispraznim ali plašio sam se moguće praznine neba. Nebili život, tada postao siromašniji, uzaludniji?
Pođoh. Nisam više raspoznavao masline. Tražio sam put kojim ću se vratiti nazad. Pored mora, na obali, s oblutcima ostavio sam misli kao zrelo zrnevlje napuklog crvenog nara. Grad je bio već osvetljen. Tamo se događalo ono što nazivamo život. Pošao sam mu u susret, kao raspukli nar.


Svako pismo predstavlja želju da ispričamo sebe. Svako pitanje koje proističe iz napisanog jeste, ustvari, htenje, povratnost, želja da se i nama ono postavi, kako bi odgovorili. U tome leži nasušna potreba čoveka, težnja za ispovedanjem. Pitamo da bi nas pitali ( ponekad psiholozi koriste se ovom metodom u razumevanju ličnosti), tako se otkrivamo, svesno ali i nesvesno, u zavisnosti od stanja našeg duha, vremena, trenutka, okolnosti i uzajamne bliskosti pitaoca i pitalaca.
Posrednim načinom, zaobilazno i lagano upoznajemo sagovornika sa
našom ličnošću, s nama što nas čini Ja. Pismo, u neku ruku, predstavlja znak, javljanje našeg postojanja, belog vremena, osećanja, potreba da sami sebi i korespondentu pokažemo, ukažemo na postojanje..Evo tu smo daleko ali blizu. Javljajući se, mi istovremeno željno očekujemo povratnost –odgovor, saznanje kako nas neko prihvata ili ne; možda je zato i pismo izmišljeno i postalo tako popularno (ovde izuzimam korespondenciju nastalu posla radi ili nekih društvenih uslova i potreba), znači – težnja za dokazom postojanja – življenja. Mi smo živi! Tu parolu, pored ostalih, nosi svako pismo, kao i ovo.
Zastajem da predahnem, pripremajući se za nove dane ali sa istim bremenom na leđima, sa istim snom u glavi, u noći. To je neminovno!
 

gregor from beyond

Zainteresovan član
Poruka
140
Kako da te sklonim
Na duboko
Meko I toplo skroviste
Bez mraka
Kako da zatvorim svet
Sto se neprestano otvara
Kao celicni pupoljak
Prepun malih robota
I malih plasticnih ljudi

Kako da naucim imena
Svih sto kroz maglu kroce
Uspavani ka Vavilonu

I vise nije pitanje borbe
Pobede ili poraza
Sta ces sa njima
Kad nebo cuti
I svi nosioci pocasti
Beze ka zapadu
A vozovi klize kao zmije
Po sinama
I nikog nema da legne na prugu
Da te zaustavi
Ili bar umre

Ovo su dani porodica
I dani bratske ljubavi
A nama ostaje da cutimo
Sa rukama u dzepovima
Rezeci na Boga
Ili na najblizeg do sebe

I nema poente
I nema podsticaja
Amerika se ne vidi odavde
A revolverasi su izumrli
I ne umem smisliti razlog
I ne umem smisliti pravu recenicu
Da te nasmejem

Ovo su dani porodica
I toplih domova sa zamagljenim prozorima
A nama ostaje da cekamo prve zrake
Iza brda tuge

Vrlo rado bih raspeo I sebe I tebe
Kao Isusa
U mraku

Zaustavi mrlju koja se siri iz stomaka
Prekrivajuci polja slobode
I zavuci glavu pod jastuk
Uhvati rukama noge
I disi sto tise

Ovi dani su samo san
 

stankovicgor

Zainteresovan član
Poruka
298
Preko puta zgrade komiteta
Januara,one proshle zime
Piatali smog de je taj restoran
Ne bi sada da pominjem ime

Pa smo sreli toga gospodina
Koji nas je oborio s’ nogu
Reche: ja sam jedan mali chovek
Odgovore davati ne mogu

Sva troica smo se ukopali
I u teshkom tripu smo se nashli
Dal’ filozof,profesor il pesnik
Toga dana presho si nas,znash li

Ostade mi da se secam dovek
Ja sam samo jedan mali Chovek
 

stankovicgor

Zainteresovan član
Poruka
298
A mogla je da bude od onih zlatnih,ova jesem mlaka
al' ja je zivim negde daleko od mojih glavnih junaka

Ili je mogla da bude vetrovita i hladna,s'kishama dugim
a ja sam mogao kuci sa vama u zoru da se budim

A mozda jesen,da samo jesen se u meni sprema
mozda je ovo ili ono,sve jedno tamo me nema
 

*samouka*

Iskusan
Poruka
6.233
Kako da te sklonim
Na duboko
Meko I toplo skroviste
Bez mraka
Kako da zatvorim svet
Sto se neprestano otvara
Kao celicni pupoljak
Prepun malih robota
I malih plasticnih ljudi

Kako da naucim imena
Svih sto kroz maglu kroce
Uspavani ka Vavilonu

I vise nije pitanje borbe
Pobede ili poraza
Sta ces sa njima
Kad nebo cuti
I svi nosioci pocasti
Beze ka zapadu
A vozovi klize kao zmije
Po sinama
I nikog nema da legne na prugu
Da te zaustavi
Ili bar umre

Ovo su dani porodica
I dani bratske ljubavi
A nama ostaje da cutimo
Sa rukama u dzepovima
Rezeci na Boga
Ili na najblizeg do sebe

I nema poente
I nema podsticaja
Amerika se ne vidi odavde
A revolverasi su izumrli
I ne umem smisliti razlog
I ne umem smisliti pravu recenicu
Da te nasmejem

Ovo su dani porodica
I toplih domova sa zamagljenim prozorima
A nama ostaje da cekamo prve zrake
Iza brda tuge

Vrlo rado bih raspeo I sebe I tebe
Kao Isusa
U mraku

Zaustavi mrlju koja se siri iz stomaka
Prekrivajuci polja slobode
I zavuci glavu pod jastuk
Uhvati rukama noge
I disi sto tise

Ovi dani su samo san


Ponekad
i suze su dovoljne
Nisu loša zamena
za smeh
A san
san je sjajno utočište
da ne pričam o jastuku
punom tajni
Sanjala sam
jednom
suze su zaustavile
voz
srušile su ga od smeha
 

*samouka*

Iskusan
Poruka
6.233
licitacija laticama
milovanje uz etikete
ovaj je svet uzivanje
dete
brza najava
odlazimo bez starenja
uzimamo ruke
i ozuljke
da da
mesece uzimamo
i stavljamo u vaze
mirisemo na seloteip trake
divno je
razgovor tece
i ja tecem
izgleda da necu isteci nikada
zeljna sam hipodroma
kako bih rado da i ja imam jedan
svi navijaci samo za mene
i da posmatram iz aviona
po mogucstvu svog aviona
kako se uzarena gomila talasa
a da ne cujem ni glasa
o kako mi je dobro

Ostavila si me da poludim
pod prezrelim nebom
Zavodila si me
dok sam ti pričala o hipodromima
i divljim konjima
Stereotip sam
volim vrance
i arabere
I rekla si doći ćeš
Nije fer
Vrati me u dane
kada smo sanjale
vrane arabare
 

fitolend

Aktivan član
Poruka
1.204
STUDENICA


I


Vidim te
zatvorenih očiju
lebdiš
na dlanu treće Bogorodičine ruke

od mramora i duša
od dugih i kratkih života
od vode koja pročišćuje
jesi
hleb naš nasušni i vino

Ti si blizu i daleko
kao sjajni sunčev krug

II

U podno Radočela blistavog
s leve strane vode hladne
proleće kralja prešlo je
mramorom belim u jesen
pustinožitelja - raba

III

protomajstor Dalmatinac
kleše okom vazduh i vreme
premerava prirodu sa zdanjem
gradi stepenik kojim će
lovac otići u astralno krilo
ostavljajući jezikoslovca
da ispiše istoriju o njemu
za vek i vjekove
 

gregor from beyond

Zainteresovan član
Poruka
140
Nekad sam na pragu raja
Kad pobegnem obraslim puteljcima
U bezdan zelenila I mutnih virova
I milujem Prirodu po razbarusenoj glavi
Pa je volim
Ili joj stavim noz pod grlo
I silujem je kao ostalih 7 milijardi Zemljana
A ona otvara hladna I mokra usta
Prkoseci ili u vapaju
Svejedno

A onda pijan legnem nasred sume
I izigravam mrtvaca
Nemocan da stanem na noge
I postajem deo Nje
Dok u meni vri vino I bunilo
A ptice se oholo smeju sa grana

Tada sam najsrecnija lutalica
U celoj Evropi
I virim duboko
Dublje u ta stabla
Sto stolecima stoje kao kipovi
Zaledjenih namrstenih mudraca
Satima cekam pokret koji ce ih odati

Popodne kad vatreni bog
Na sve strane razbacuje zlato
Ja bezim jos dublje
Krsim kroz siprazje
I stizem do reke
Pa okupan idem
Na najvise brdo
I nag se smejem
Kao neko dete
Mlateci visuljkom
Na citave reke
Polumrtvog sveta
Sto izdizu njuske
U smrdljivom gradu

Kad se vratim okrenem se jos jednom
I Ona me pogleda kao svoje dete
I meni je jasno
Da bog ne postoji
I da sume I poljane
Nisu samo slike
Ima njihovih boja jos dublje u oku
I u tisini joj se molim
A ona mi se javlja mirisima
I Njen sam vernik
Njen sam okrutni gospodar
I beznacajni podanik
 

micadeja

Obećava
Poruka
92
Nakon sto je kragnu
obojio u crveno
i desni nasladio
krvlju mladog vrata
presudnim potezom
sprao je sa ruku
i plavu osvetu
i crnu muku
Ubica nevesti

Na listu prvom
mutne vode
ostatke nedela
obale odvode

Pred pogledom suborca
oci joj hladne i daleke
lice mu stope rastrzase
do nove promene neke
 

gregor from beyond

Zainteresovan član
Poruka
140
Slepa si I gluva
Okrutna I crna
Relikvijo malih
Braniteljko naglih
I nagih

Ljubavnici su molili
I otisli
Zbog tebe su princevi
Ubijali u prevecerje
I svi su slutili tvoju nagost

I svi su te palili
I gazili
Ni blizu
A tvoje oci su bile zvezde mnogih

Evo ih psi
Prljavi psi
Cvile sa druge strane noci
I reze istinu kroz krvave zube
I cepaju tvoju svilenu laz

Nadam se da si njihova
I da ces ih dobro zapamtiti
Dok odlaze
Dok suzama spiras moje stope
Nadam se da cu te pobediti

I verujem da drzim
Sve konce u svojim rukama
I verujem da ce strazari kasno saznati
I siguran sam da se necu okretati


Crna boginjo
Kraljice obmane
Uspavana zemljo slepih
Manastiru gresnih proroka
Tvoji konjanici te se odricu
I odlaze

Pravo je vreme
Za veliki prevrat
Neka najhrabriji povedu uspavani puk
Neka igre pocnu

Ja sam Gregor
I dolazim izvan
Zivim mrzeci spore kazaljke
Cekajuci trenutak velikog budjenja
 

fitolend

Aktivan član
Poruka
1.204
Bolestan sam. Tri puta me tresla groznica i osećam kako se, tutnjavom, približava po četvrti put da bičem razdrma moje telo. Čitaj: Pre ovog pisma bila su tri napisana ali neposlata. Sad pišem četvrto i ne znam da li će i ono otići k tebi. Neposlata pisma su se nakupila, ima ih desetak i više. Na taj način postajem dvostruk – jedan ti šalj pisma, - drugi pisma čuva. Moja dvostrukost. Nakupila su se i jedna i druga, mada ih je moglo biti više da si i ti bar malo više revnosnija u pisanju, jer svako tvoje pismo izaziva pojavu pisanja pisama sa moje strane, to jest svako tvoje ćutanje potpuno umrtvljuje moje potrebe i želje za pisanjem. To je kao klima, prevrtljiva, nepoznata i velika nepoznanica, teško ju je predvideti. Ne znam koliko pisanje nama znači? Ponekad pomislim kako je sve to nepotrebno, pomalo glupo jer je uzaludno. Zašto? Ja od svega očekujem neki rezultat, ne kažem da i u našem primeru treba nešto više očekivati sem prijateljstva ali pravog, koje je u mogućnosti da nam da našu otvorenost, jednog prema drugom; dgugom prilikom osećam potrebu, u sebi, za pisanjem, potrebu da ti saopštim bar svoje postojanje, potom očekujem, sa velikim nestrpljenjem, tvoje pismo. Između ovih kontrasti sam sam na vetrometini i postajem kao suludi balanser željan stalne komunikacije, drugog stanja moje duhovnosti. Drugog stanja moje duhovnosti – čvrsto tlo pod nogama, stabilnost koju je teško uzdrmati. Kažem bila su tri napisna i neposlata, jer nisu se javila iz želje, potrebe da ti pišem, nisu se javila u jednom trenu, naglo, željno, rođena su teškom mukom, nisu nosila poruku, priču, dan koji sam prevalio, nosila su otužno, rastegljivo čekanje , osećanje da treba staviti tačku između nas, zid magle koji se kreće kud god pogledali; međutim, iskrsavalo je iznad svega, sudbinsko određenje, sudbinska anatema, večito predskazanje arhanđela Gavrila – pisati, pisati večitoj ženi, Blokovoj divnoj Dami. Evo me, nagnut pred bleštavim zovom papira, pred lakoćom klizanja pera, pred plavim tragom misli koje idu ispred, koje su već mnogo dalje, dalje. Ipak sam opet pred dilemom koja me je najviše mučila, oduzimala htenje, volju, pred izborom teme. Šta pismo treba da nosi, daje? Šta novo naći u pismu, čuti, oslušnuti, načuti, videti skriveno? Obhrvan tim bremenom, prolazile su noći, kasni sati i tišina, rađale su se neke druge permutovane, amorfne misli koje su ostale samo zapisane na papiru. Tražio san živu reč, živu misao koja će pokrenuti tok, odlediti led, nastaviti put, reč koja će se dići ka nebu, visoko željno prostranstva, željno da je njen čitav svet ali radi ljubavi vere u čoveka, ženu dete.
 

scumbag

Zainteresovan član
Poruka
155
Sve se rasulo,glava je otisla na zapad,ruke su hrlile ka jugu,
noge su se uzelele cupkanja na severu,a torzo i to tako dragoceno
srce ostalo je na istoku.Kao sto znate vi niste celina,niko nije i kada je sve pohrlilo sa raskrsca
u gorucoj zelji i prevelikoj ambiciji mislite li da je moguce pronaci se?

Logicno bi bilo da glava preuzme inicijativu
-ali glavu je lako prevariti,lako podmititi takvu kakve jeste,zeljnu dokazivanja
.Jednostavan recept -malo hvale,malo vise novca i sreci nikad kraja.

Ruke,zeljne dodira,svaka sa po jednim srcem u sebi mogu ostati
zarobljene u dodiru jake emocije,milovanju voljenog tela,cvrstom stisku
prijateljske ruke.To mozemo porediti jedino za Gordijevim cvorom.

Torzo,to nostalgicno stvorenje zarobljeno u proslosti ne planira da promeni mesto bivstvovanja,
srce komanduje,a ono je u strahu i uvek zeljno dodira poznatog,slepo u nedostatku glave,
u nemogucnosti da nauci Brajevu azbuku bez ruku,dok bez nogu nikud ne bi odmaklo.Zar se ne slazete?
To nam ostavlja jos jednog kandidata.Noge.Duge,kratke,krive,mesnate,
tanke,mlohave,cvrste.Iznenadjeni ste?Znate onu "Ko nema u glavi ima u nogama"? To se svakako moze shvatiti na jos jedan nacin ,izvucen
iz konteksta ovog sitnog razmisljanja.Pa da krenemo.Noge su osnovni pokretac ljudskog tela,
i kao takve one nas vode na svakojake destinacije ako zanemarimo sva moguca prevozna sredstva.One su kao takve savrsen kanditat za prikupljanje
ostatka tela.Njih nista ne vezuje,bar ne kada su bez celine.Nemaju pluca,pa u toku tog beskrajnog trcanja ne dozivljavaju krizu,
ne umaraju se posto nema mozga koji registruje bol u misicima.Jednostavno su nesputane,slobodne da u hodu,skakutanju ili sprintu dodju do zeljenog cilja.
Pa dragi moji,to bi bilo sve od mene.Sta cekate?Zagrejte dobro te noge i krenite u potragu za ostatkom sebe.
 
Poslednja izmena:

gregor from beyond

Zainteresovan član
Poruka
140
Izazivam te da izaberes
Izazivam te da ustanes
Izazivam te da se latis maca
Izazivam te da budes stvaran
I pljunes strazaru u oci

Da li si jak
Ili si samo slepa lutalica
Samo uplaseni slepac pred armijom mucitelja
Koja plete vence zapovedanih zabluda
I mutnim pogledom zagleda u srca strelaca
Verujuci u spasioce
Verujuci u dane bez hladne i cudne ponoci

Izazivam te
Imas li u sebi neophodno
Ili putujes na brzacima
Kao mrtva molitva
Upucena praznim nebesima

Pesmom se ne moze braniti zamak
Niti zlatom ukrotiti tigrovi
Stoga
Oprosti strogosti
I uzburkaj mirno ogledalo vira
I promeni lice dana sto dolaze
Imamo tako malo da izgubimo

Samo pregrst lazi
I kusur sivih dragulja bez sjaja

Leden poljubac smrti
Neka te ne plasi
Ako te borba proguta
Bices moj svetitelj

Da li znas kuda idem sada
U prostranstva mraka
I drevnih igara
Slobodan
Krunisan mudroscu vetra
I ludilom sto mi zakiva dusu
Za beskrajni horizont

Noc placa neka opere greh
I kaznu sa nasih golih grudi
Neka opere troma secanja na vreme mekih postelja
I casova koja smo prespavali
Hodajuci sa robijaskom kuglom
Zakacenom za snove o raju

Znam da me se secas
Bio sam tamo
Iza granice
Davio sam se u tvojoj toploj suzi
 
Poslednja izmena:

placenik

Ističe se
Poruka
2.004
У море снова заронићу,
Тражећи бисер од сећања,
У топло море утонућу,
За трагом свога нестајања.

Чујте ме жали! Не дозивајте,
Вуче ме мирис из дубина,
Повратку мом се не надајте,
Па нека чека ме судбина!

То топло море удахнућу,
Па шта и ако удавим се,
С осмехом на дно одлебдећу,
Бисеру свом да придружим се...

Прогутаће ме море.
Лагано и стидљиво,
Сакрити моје боре,
Снови што сањах ја...
 

Enkeli

Zainteresovan član
Poruka
132
Rukama punim uvelog lišća
Pozdravlhaš tiho poslednju pticu
Kao da puštaš u sebe jesen
Ovog prezrelog leta ubicu

Mirišeš vazduh, padaće kiša
Drveće njiše svoje kose sede
Čak ti se čini da sve je tiša
Staza što prati glasove blede

Zastaneš nekad i mirno čekaš
Da te ponesu valovi plime
Pa pogneš glavu kao da dremaš
Uspavan horom svoje tišine

Koračaš sporo, a kišne kapi
Svaki tvoj umorni korak prate
Gledaš u nebo, kao da pati
Što niko nije još umro za te

I sve liči na konačni poraz
Proklinješ očajno kazaljke sata
Kroz maglu katkad ugledaš izlaz
Al' to je samo prikaza vrata
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.