Umrecu
opet
i jos jednom
ako treba
Umrecu
to vise nije problem
I neka otvore se opet
i neka progutaju
padanje kroz celjust
dugu
i kada nema dna
opet novo svetlo
iz dna
A samoca vreba
vrana
Nakljucace se
jednog dana
Podseti me na moju pesmu:
Umreću
a neću
hteti, smeti, voleti
nikoga
osim jučerašnjeg tebe
uzalud
će doći sutra
umreću
a nekoga
prestići će tuga
svojim nakaznim osmehom
oksidiranog zlata
uzalud smo pevali iz inata
uzalud se smejali
seksom grejali
kosti drvenih butina
i domove zvali ognjištem
jer
vatra je (de)lirična
i sagori sve
stanice i granice
kad u nju krenemo
uzalud je gorela
uzalud smo goreli
uzalud smo bili gori
od najboljih
umreću
bez tvog dobro došla
u moju čekaonicu
u svlačionicu hodi
sećam se
tvojih iskrivljenih usana što pljuckaju želje
uzalud smo navlačili na sebe
urnebesne maske
a mogli smo jednostavno živeti, samo živeti
umreću
a neću se zaustaviti
u nameri da budem besmrtna
a umreću
i pričaćeš deci o meni
i kako sam zarobila detinjstvo
uzalud si mi otkopčavao haljinu
nismo dobili sina
istina, umreću
a i dalje
i bliže
plašiću se visina, dubina
uzalud smo se hrabrili
nikad ti nisam kazala
koliko volim način
na koji primaš moju nežnost
uzalud sam bila gruba
prema tvom svevidećem oku
slepost je glupost budnih
ništa pametnije nije bilo
nego glupirati se
za naše rođen-dane i smrt-dane
umreću
dođi u moje sebičluke
na ovom peronu
svi se tiskaju
i niko nema kartu za izlazak
uđi
u mene
u van-mene
u vanvremenu mene
nas je samo san mogao spasiti
uzalud smo prekidali snove
za ono parče bajatog međurečja
suša, stid i laž su izigrali belosvetsku ljubav
umreću
a neću naučiti
kako se piše Bog
kad izgubiš veru u njega
uzalud su nas
dojili, pojili, osvojili
smehom, grehom, utehom
uzalud su nas zaustavljali
niko nije stigao
nikuda
umreću
a viknuću, probudiću mrtve
hajde da se igramo, bivši ljudi
vikaćemo ISUSE, jesi se
najzad odmorio
uzalud smo se umarali samoćom
kad već nismo bili orlovi
uzalud bolovi, polovi
i sve te podele
među nama
mi smo, ipak, oduvek
jedno
umreću
a tvoje srneće reči
raspršiće se u napajanje zvezda
uzalud smo otišli od gnezda
ako se njemu vraćamo
uzalud se mučimo, povraćamo, svraćamo
u materine budžake
umreću
željna da (nah)ranim plićake
da umijem vodu retkom krvlju
Ž pozitivna grupa
uzalud smo bili izdvojeno skupa
mi smo, ipak, oduvek
jedno
umreću
i biće bedno
ako se uzbude godišnja doba
ja sam važna samo za tvoje procese
i drugi nemaju ništa sa tim
i neće
ni da pate, ni da se vrate
na moja pripitomljena ramena
i prebrojavaju mi mladeže i mladosti
mesto sveće upali smeće
u rajskom vrtu
i hodi put neba
razapetog
umreću
a ništa od ničeg
i nešto od nečeg
sve će ostati isto
sem mog života
Sramota!
mi smo, ipak, oduvek
jedno
