Опет сам пијан и не бринем,
Да л' песма моја коме се свиди,
Да л' можда звезде с неба скинем,
Ил' разбијем се о мрачне хриди.
Ово је песма без разлога,
У роју зује искрице ума,
Вичу без реда и повода,
Не, нема реда ни разума.
Пишем тек да бих шта напис'о,
На шта ће личит није ме брига,
Па макар сутра све обрисо,
Их, није ово ни лист ни књига.
Баш ништа да ме инспирише,
Састављам ретке због таштине,
И никог нигде да ме дигне,
Из овог блата и прашине.
Ма боље да ме не будите,
Пријатна магла празнога ума,
И боље да ме оставите,
Тако је лепо без разума.
Писано после превише пива. Јутарња цензура посве вероватна