Casual Observer
Stara legenda
- Poruka
- 79.343
Mali prilog novoj političkoj teoriji, ohlokratija, ili šta nije demokratija
Ohlokratija (grč. οχλοκρατια, lat. ochlocratia) je naziv koji se koristi za vladavinu rulje ili mase ljudi, odnosno njenu sposobnost da utiče na ustavne vlasti. Polibije vidi opasnost degradacije demokratije u ohlokratiju kada njene vrline propadaju, te masa ljudi dalje nemaju za cilj interes svih već jedino svoje i svojih grupacija.
Ohlokratija je po značenju i upotrebi sinonim za savremeni, neformalni izraz „mobokratija“, koji je nastao u 18. veku kao kolokvijalni neologizam. Slično tome, dok vladajuća rulja u ohlokratijama ponekad može istinski da odražava volju većine na način koji je približan demokratiji, ohlokratiju karakteriše odsustvo ili narušavanje proceduralnog građanskog i demokratskog procesa.
Etimologija
Ohlokratija dolazi iz grčke reči okhlokratia sa ὄχλος, óchlos (mase) + κράτος, krátos (vladavina) što doslovno znači „vladavina masa“.[2][3]Poreklo i teorija
Smatra se da je Polibije skovao termin ohlokratija u svom delu Istorije iz 2. veka pre nove ere (6.4.6).[4] On ga koristi da imenuje „patološku” verziju narodne vladavine, za razliku od dobre verzije, koju on naziva demokratijom. Postoje brojni spomeni reči „ohlos“ u Talmudu, u kojem se „ohlos“ odnosi na bilo šta, od „rulje“, „stanovništva“, do „naoružane straže“, kao i u spisima Rašija, jevrejskog komentatora Biblije. Reč je prvi put zabeležena na engleskom 1584. godine, izvedena iz francuske reči ochlocratie(1568), koja potiče od originalne grčke reči okhlokratia, od okhlos („rulja“) i kratos („vladavina“, „moć“, „snaga“).Starogrčki politički mislioci smatrali su ohlokratiju jednim od tri „loša“ oblika vladavine (tiranija, oligarhijai ohlokratija) za razliku od tri „dobra“ oblika vladavine: monarhije, aristokratije i demokratije. Oni su razlikovali „dobro“ i „loše“ prema tome da li će oblik vlasti delovati u interesu cele zajednice („dobro“) ili u isključivim interesima grupe ili pojedinca na račun pravde („loše“).
Polibijska terminologija za oblike države u antičkoj grčkoj filozofiji postala je ustaljena. Polibijev prethodnik, Aristotel, pravio je razliku između različitih oblika demokratije, navodeći da su oni koji ne poštuju vladavinu prava prerasli u ohlokratiju.[5] Polibijska razlika između demokratije i ohlokratije je odsutna u Platonovim delima, koji je demokratiju smatrao degradiranim oblikom vladavine.[6]
Pretnja „vladavine rulje“ demokratiji se ograničava tako što se osigurava da vladavina prava štiti manjine ili pojedince od kratkoročne demagogije ili moralne panike.[7] Međutim, s obzirom na to kako zakone u demokratiji uspostavlja ili ukida većina, zaštita manjina vladavinom prava je upitna. Neki autori, poput bosanskohercegovačkog političkog teoretičara Jasmina Hasanovića, nastanak ohlokratije u demokratskim društvima povezuju sa dekadencijom demokratije u neoliberalizmu u kojem je „demokratska uloga naroda svedena uglavnom na izborni proces“.[1]
U istoriji
Tokom kasnog 17. i ranog 18. veka, engleski život je bio veoma neuređen. Iako je ustanak vojvode od Monmuta iz 1685. bio poslednja pobuna, jedva da je bilo godine u kojoj London ili provincijski gradovi nisu videli kako nezadovoljni ljudi izazivaju u nemire. U vreme vladavine kraljice Ane (1702–14) reč „mob“, koja se prvi put čula nedugo pre toga, ušla je u opštu upotrebu. Bez policije, bilo je malo javnog reda i mira.[8] Nekoliko decenija kasnije, antikatolički Gordonovi nemiri zahvatili su London i odneli stotine života; u to vreme, proglas naslikan na zidu zatvora Njugejt objavio je da su zatvorenici oslobođeni autoritetom „Njegovog Veličanstva, kralja rulje“.Suđenja vešticama u Sejlemu u kolonijalnom Masačusetsu tokom 1690-ih, u kojima je ujedinjeno verovanje građana nadjačalo logiku zakona, takođe je jedan esejista naveo kao primer vladavine rulje.[9]
Godine 1837, Abraham Linkoln je pisao o linču i „sve većem nepoštovanju zakona koji prožima zemlju – sve većoj sklonosti da divlje i besne strasti zamene trezvene presude sudova, i gore od divlje rulje za izvršne ministre pravednosti.“[10]
Nasilje rulje igralo je istaknutu ulogu u ranoj istoriji Pokreta svetaca poslednjih dana.[11] Primeri uključuju proterivanje iz Misurija, masakr kod Hanovog mlina, smrt Džozefa Smita, proterivanje iz Novua, ubistvo Džozefa Stendinga i masakr u Kejn Kriku.[12][13] U govoru iz 1857. godine Brigam Jang je zahtevao vojnu akciju protiv „mobokrata“.
https://sr.wikipedia.org/sr-el/Охлократија
Za sada bez dobrog naslova.
