Mali ilirski recnik

[Pumpaj Dinstanović]

Interesantno, kod nas je taj koren evoluirao u rec "grab" (listopadno drvo)

Pogledaj drugu od sve poruke svoje koje citirah.

 

[sumljiv_tip]

Pogledaj drugu od sve poruke svoje koje citirah.

Pogledao, cudno da ne pominjenu slovensko "grab". Koliko vidim postoji u svim slovenskim jezicima.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Pogledao, cudno da ne pominjenu slovensko "grab". Koliko vidim postoji u svim slovenskim jezicima.

Ali...

Further to Russ. grab etc., and OPr. wosi-grabis. S. Vasmer Russ. et. Wb. s. v.,

 

[Pumpaj Dinstanović]

Evo još jedne starobalkanske glosice kod Hesihija Aleksandrijskog:

dránis (δράνις) — „jelen“

Predložena glosa (nije najjasnije da li je prvo slovo alfa ili možda delta; više vuče na a, tako da je moguće ovo jedan od slučaja interpretacije da se identifikuju veze protoalbanske leksike sa baleobalkanskim jezicima). Moguće od *dhroni- i u toj situaciji vrlo srodno albanskom drêni istog značenja.

(?)ράνις. ἔλαφος

Ako je reč o aran umesto dran, onda je u stablu indoevropskih reči verovatno srodnije praslovenskoj neko praalbanskoj leksici (naša reč vuče korene od *eln-).

 

[Pumpaj Dinstanović]

ábeis (ἄβεις) — „zmija“

Severnobalkanska glosa, donosi nam Hesihije, koja u stablu indoevropskih jezika vuče korenje od *n̥gu̯(h)i-. Srodno (tom linijom) latinskom anguis, litvanskom angìs i toharejskom auk (sve identičnog značenja), a vrlo verovatno i jermenskom awj. Odgovara pravilima ilirske leksike, tako da je najverovatnije ilirska, ili deo neke šire jezičke IE familije.

U našim jezicima razvilo se u protoslovensko *ǫžь.

ἄβεις. ἔχεις

Relevatni Pokornijev delić: https://indo-european.info/pokorny-etymological-dictionary/angʷ_h_i.htm

 

[Pumpaj Dinstanović]

ábeis (ἄβεις) — „zmija“

Severnobalkanska glosa, donosi nam Hesihije, koja u stablu indoevropskih jezika vuče korenje od *n̥gu̯(h)i-. Srodno (tom linijom) latinskom anguis, litvanskom angìs i toharejskom auk (sve identičnog značenja), a vrlo verovatno i jermenskom awj. Odgovara pravilima ilirske leksike, tako da je najverovatnije ilirska, ili deo neke šire jezičke IE familije.

U našim jezicima razvilo se u protoslovensko *ǫžь.

Relevatni Pokornijev delić: https://indo-european.info/pokorny-etymological-dictionary/angʷ_h_i.htm

Treba dodati ovde i staroirsko esc-ung („vodena zmija“).

Mallory, J. and Adams, D., 2006. The Oxford Introduction To Proto-Indo-European And The Proto-Indo-European World. Oxford: Oxford University Press, p. 148.

 

[Pumpaj Dinstanović]

ábeis (ἄβεις) — „zmija“

Severnobalkanska glosa, donosi nam Hesihije, koja u stablu indoevropskih jezika vuče korenje od *n̥gu̯(h)i-. Srodno (tom linijom) latinskom anguis, litvanskom angìs i toharejskom auk (sve identičnog značenja), a vrlo verovatno i jermenskom awj. Odgovara pravilima ilirske leksike, tako da je najverovatnije ilirska, ili deo neke šire jezičke IE familije.

U našim jezicima razvilo se u protoslovensko *ǫžь.

Relevatni Pokornijev delić: https://indo-european.info/pokorny-etymological-dictionary/angʷ_h_i.htm

Treba dodati ovde i staroirsko esc-ung („vodena zmija“).

Pogledajte prilog 764234

Mallory, J. and Adams, D., 2006. The Oxford Introduction To Proto-Indo-European And The Proto-Indo-European World. Oxford: Oxford University Press, p. 148.

U Tišnerovom ilirskom rečniku predloženo je da bi ovaj oblik mogao biti množina („zmije“), dok bi jednina navodno glasila *ábis. Mada mi nije najjasnije zašto.

https://www.heinrich-tischner.de/22-sp/1sprach/aegaeis/illyr-a.htm#A

U oksfordskom priručniju Malorija i Adamsa (gore) takođe stoji zmije, tako da mi se čini da tu možda ima nečeg.

 

[Pumpaj Dinstanović]

dúbris (δύβρις) — „more“

Moguća reč za more.

https://lsj.gr/wiki/δύβρις

 

[Mrkalj]

Sibina ili sibin, koplje od Svibe (crvenog gloga)

https://books.google.rs/books?id=HadZAQAAQBAJ&dq=''Sybinam+appellant+Illyri+telum+venabuli+simile''&source=gbs_navlinks_s

''Sybinam appellant Illyri telum venabuli simile''

"Oružje slično koplju Iliri zovu Sibin"

Utvrdili smo da se koplje pravi od Svibe, najtvrđeg drveta i da sibina dolazi od svibin.




Sviba ili crveni glog.

U nazivu koplja, sibina, elidirano je v.

Sviba (drvo) ✧ prasl. *sviba (rus. svibína, sl. svíb: crveni glog)

Takođe toponimi - Sibinj (Severin) i Sibinj kod Sl. Broda.

Sviba ili svib, drugi naziv - crveni glog. Drvo izuzetne tvrdoće i otpornosti na truljenje.

Other uses
The wood of some hawthorn species is very hard and resistant to rot. In rural North America, it was prized for use as tool handles and fence posts. The wood being hard it is described by Johns as the best substitute for boxwood for wood engraving.

Takođe, žensko lično ime Sibina i prezime Sibinović. Prema meni, ovo ime potiče od naziva crvenog gloga - sviba. Up. sa Drenko i Drenka.

Zašto je ova biljka bila namenjena imenima dece? Odgovor je u njenom magijskom zdravstvenom, pravednom i uopšte pozitivnom značaju.

Spojler: Etnografski prilozi o svibi

https://www.*****************/2015/04/glog-i-glogov-kolac-narodna-verovanja-o-glogu/ umesto zvezdica upisati: bastabalkana . com

Spojler: Etnografski prilozi o svibi

https://en.wikipedia.org/wiki/Crataegus_laevigata

Crataegus (/krəˈtiːɡəs/;[SUP][3][/SUP] from the Greek kratos "strength" and akis "sharp", referring to the thorns of some species[SUP][4][/SUP]) commonly called hawthorn, thornapple,[SUP][5][/SUP] May-tree,[SUP][6][/SUP] whitethorn,[SUP][6][/SUP] or hawberry, is a large genus of shrubs and trees in the family Rosaceae, native to temperate regions of the Northern Hemisphere in Europe, Asia and North America.






Takođe, žensko lično ime Sibina i prezime Sibinović. Prema meni, ovo ime potiče po imenu crvenog gloga - sviba.

Zašto je ova biljka bila namenjena imenima dece? Odgovor je u njenom magijskom zdravstvenom, pravednom i uopšte pozitivnom značaju.
Pošto Krstarica ne dozvoljava link ka Bašti Balkana, a Bašta Balaka ne dozvoljava funkciju CTRL, prinuđen sam ovde da iskopiram sadržinu sorsa stranice o glogu:

GLOG
Weіѕѕdorn (crataeguѕ oxyacantha) ili Glog.

Reč glog je praslovenska. Crni glog (crataeguѕ nіgra i prunuѕ ѕpіnoѕa). Rečju glog obeležava se u ovom članku i jedna i druga vrsta gloga, jer se za njih vezuju ista verovanja.</p>

Glog i glogov kolac - narodna verovanja o Glogu Crataegus monogyna

Glog je najmoćniji apotropajon protiv vampira (i veštica), i zlih demona (npr. bolésti) uopšte, ma u kom se obliku javljali. »Bez glogova koca ništa mu biti ne može«, kaže se o nekom kome je teško dohakati. Noću treba sobom poneti glogov štap, i onda se ne treba bojati ničega. U prvom redu je glog popularno oružje u borbi protivu vampira, naročito ako je to glog »jedinak«. Kad se vampir iskopa iz groba, on se po pravilu (kako se to vidi iz bezbrojnih tipičnih primera) »ubija«, probada glogovim kocem; prvobitno, on se g. kocem (magički) pričvršćivao za grob, kako se, uostalom, ponegde i do najskorije prošlosti radilo: na primer, u južnoj Dalmaciji i Bosni. U selu Čičkovi, srezu ariljskom, bio je pre dve godine jedan vampir takođe glogovim kocem prikovan za grob. Uporedi i sličan običaj kod starih Germanaca, sa ženskim lešom iz istočne Frizije, koji je bio vezan za kolac i pokriven trnjem.
Dovoljan je i sam glogov trn da se vampir uništi ili otera. Ponekad se mrtvacu, za koga postoji bojazan da će se povampiriti, zabode u pupak igla ili trn od crnoga gloga; ponekad se u njega zabada glogov trn pred samo spuštanje u raku. Dovoljno je da se ispred vampira stavi ili makar da mu se samo pokaže glogov trn, pa će biti onesposobljen ili oteran. Glogova grana mora se iza mrtvaca držati u kući makar samo jednu noć. Da se mrtvac ne bi povampirio, zabadaju se takođe u grob glogovi šiljci – glogov kolac. Kad se ne zna tačno u kome je grobu vampir, treba, za svaki slučaj, pobiti u sve nove grobove po jedan glogov kolac, i namestiti zamke od rogozine. Da ne bi vampir ušao u kuću, treba na sva vrata i prozore metnuti prutić crnoga gloga, ili zatvoriti spoljna kućna vrata glogovim kocem.

O sličnoj odbrani od mrtvačkih demona, kod Grka i Rimljana, upor. E. Rohde, Pѕyche, l, 2373, i E. Samter, Geburt, Hochzeіt und Tod, 73 id). Kad se spomene vampir, treba reći: »Na putu mu broć i glogovo trnje«. Uporediti i germanski običaj da se leševi izvesnih βιαιοθανάτοι ‹= nasilnom smrću umrlih› (za koje se zna da su opasni i da se hoće da povampire) pokrivaju trnjem.

Od gloga se plaše i njime se teraju i drugi zli demoni. Tu su u prvom redu demoni bolesti. Kad je neko bolestan od dalka, bajalica ga odvede na bunjište (koje je inače zborno mesto za zle duše što izazivaju bolesti), i tu demonu bolesti preti glogovim trnom. Kada se pojavi kakva epidemija, sva čeljad iz kuće da svoje tkanice bajalici, pa ih ona jedne na druge nastavi, zakači za kućna vrata, pa onda rastegne, i dokle dođu, na tom mestu pobije u zemlju glogov kolac, pa se okrene zapadu i kaže: »Do koca došla (bolest), a kolac ne prešla!«
Na sličan način tera se glogovim kocem i padavica. Od gloga plaše se i veštice, i zato mnogi stalno drže u kući glogov kolac. Uporedi i slično verovanje kod starih Grka. Glogom se teraju i zmije: u basmi koja se govori o glavnom zmijskom danu, Jeremijinom danu, izbola je zmija oči »na dva trna glogova, na četiri šipova«. Uporedi Theocr. 24, 88, gde je g. takođe upotrebljen za uništenje zmija). Da se zmija ne bi »povampirila«, preduzimaju se i druge radnje, i to uvek one kojima se inače sprečava povratak umrlih ljudi. Kada se, 1933. godine, u okolini Struge pojavilo vrlo mnogo zmija, ljudi su ih najpre ubijali i onda, bez obzira na to što su već mrtve, svaku bez izuzetka spaljivali. »Postoji, naime, stari običaj da se zmija mora spaliti, jer inače ona oživi«. Ovaj interesantan običaj može poslužiti kao nov dokaz za teoriju da je spaljivanje, kod raznih naroda, doista postalo u nameri da se pokojnicima konačio onemogući povratak.

Na glogovo drvo hvata se i đavo, koji se može i oterati glogovim štapom, a ubiti nožem čije su korice od crnoga gloga. (Venac, 14, 609).

Kod ovakvih svojih osobina nije čudo što se crni glog vrlo često ušiva u amajlije u vidu krstića ili ljuspica, da bi se dete održalo, ili da ga ne bi napao vampir. Crnim glogom urezuje se na kolačiću zapis protiv besnila. Na Cveti glogovim grančicama kite se kuće i obori. Na Đurđevdan pre sunca meću žene glog u omaju u kojoj će se kupati.


Iz bajanja i vračanja u vezi sa glogom jasno se vidi da je glog smatran kao drvo senovito. Na njemu borave demoni koji su u stanju da pošalju bolest. Uoči mladog utornika vračara odnese pod kakav glog u polju malu pogačicu, vina, vode, soli, cveća, konjsku potkovicu i klinac, i zaklinje demone na glogu, ѕіve femіnae, ѕіve mareѕ ‹bilo da su žene ili muškarci›, da prime žrtvu i ostave bolesnika na miru. Uzgred možemo spomenuti da u ovom slučaju imamo zanimljivu vezu između magije i kulta. Demonima se, s jedne strane, prinosi žrtva (pogačica, vino, voda, so, cveće), da bi se odobrovoljili i sa njima načinio savez, ali u isto vreme, kao da ničega nije ni bilo, oni se magičnim načinom teraju (jer se od potkovice, i od metala uopšte, a naročito gvožđa, plaše demoni: otuda, na primer, propis da se lekovita biljka ne sme vaditi iz zemlje nožem, da ne bi demon, koji je u biljci, pobegao). Manipulacije sa klinom, međutim, u protivurečnosti su sa svim ovim, jer je njima smer da bolest prikuju za drvo (kako su to radili još Rimljani). Slučajevi ovakvog unutrašnjeg sinkretizma, spajanja običaja koji su i hronološki i sadržajno različiti, ima kod nas dosta.

Glogu se može »predati« kostobolja, i tom prilikom takođe mu se prinosi žrtva. Bolesnik spremi kolačić, i ode pod kakav glog, dirne ga tri puta, kaže svojoj bolesti da ide »u glog«, ostavi na glogov kolačić »da ga tice (= diše?) pojedu«, pa bez obzira ide kući. Glogu se i inače prinose žrtve, i kao takvu treba (u svakom slučaju bar po formi) smatrati jedan postupak poznatog srpskog junaka iz prvog ustanka, Vase Čarapića: kad je on, hajdukujući, video u proleće na Avali prvi glog kako je olistao, izvadio je cvancik i darivao ga. Glog i inače može uživati poštovanje kao retko koje drvo. On se ponekad naziva svetim drvetom. Cigani u Šumadiji pričešćuju se na Đurđevdan glogovim listom. Postoji i zakletva: »gloga mi« — da li kat̓ eufemismon ‹ eufemistički› (kao što je kod Grka: nai ma hena ‹tako mi guske›, i primeri koje navodi Grimm, Deutѕche Oythologіe4, 1, 13, potz tauѕend, parbleu i dr.), ili je to stvarna zakletva svetim drvetom, teško je reći.

Da glog može biti senovit, daje se naslutiti i iz jednog običaja iz istočne Srbije. Žena koja nema dece a želi da ih dobije, treba da se pre sunca okupa u vodi sa koje se napio žut bik i u koju je stavljeno tri zrna gloga, i posle toga jedno zrno pojede, da bi začela.

»Ako hoćeš da dođe ona coprnica koja ti je odnela sreću npr. kod blaga, moraš paliti vatru glogovim drvima«.

U mitologiji glog može imati kozmički značaj. Sva zemlja stoji na granama velikoga gloga, i za taj glog vezan je veliki crn pas. Taj pas jednako glođe glog, pa kad ga skoro sasvim preglođe, on stane vući iz sve snage da bi ga prelomio. Tako nastaje zemljotres. Ali zemlja ipak ne propadne, jer onda sveti Petar prekrsti štapom, i glog opet postane ceo.

Glog, stucan na kamenu koji se ne pomera, čini sastavni deo melema koji se, uz basmu, privija na prišt. List od gloga i koren od maslačka, u rakiji, lek je od groznice. Od gloginja kuva se tej protiv srdobolje. Na glog se, kad se javi epidemija, vadi živi oganj (i to kad je epidemija kod ljudi; a kad je kod stoke, onda se vadi na lipovini).

Veselin Čajkanović - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANjA O BILjKAMA

Imao sam sreću da sam se družio sa Koljom, sinom velikog Veselina Čajkanovića, ne manje sjajnim intelektualcem.

Sibina je, dakle, 15. ilirska reč na našem spisku koja je slovenskog porekla.

PS. Zašto postoji verovanje da vampire treba probosti glogovim kolcem? Zato što je glogovo drvo tvrdo, dugovečno i otporno na trulež- mirni smo na duže vreme.

ZANIMLJIVOSTI O SVIBNJU
Biljka sviba - (lat. Cornus sanguinea)
Biljka dolazi iz porijekla drijenova. Listovi su nasuprotni, a kora crvena dok su bijeli cvjetovi skupljeni u cvatove. Plod je kuglasta, sjajna koštunica. Drvo se rabi u tokarstvu, a u Slavoniji je česta biljka živica.
Rod Cornus sastoji se od pedesetak vrsta listopadnog sitnijeg drveća ili krupnijeg grmlja. Legendu koju vežemo uz ovu biljku kaže kako je u vrijeme Isusova života ovo se drvo svojim dimenzijama moglo se mjeriti starim moćnim hrastovima. Drvo je bilo toliko jako i snažno da je zbog tih karakteristika odabrano kao drvo za Isusovo raspeće. Legenda dalje kazuje kako je stablo bilo toliko potreseno što je namijenjeno za tu strašnu i okrutnu svrhu da je Isus, osjetivši to, rekao kako ovo drvo više nikada neće narasti dovoljno jako, visoko i snažno da bi bilo upotrijebljeno za ovakvu svrhu. Tako je svib prema legendi postalo tanko, vitko i savitljivo drvo, s cvijetom u formi križa s dvije duge i dvije kratke latice. Također prema legendi stablo je odlučilo na vanjskom rubu svake latice ostaviti trag čavla, a u sredini cvijeta krunu kao vječni podsjetnik na raspeće.
U Hrvatskoj prema ovoj biljci naziva se i mjesec svibanj.

 

[Pumpaj Dinstanović]

dúbris (δύβρις) — „more“

Moguća reč za more.

https://lsj.gr/wiki/δύβρις

Moguće u vezi sa letonskim dubra „jama“ „močvarno mesto“, litvansko dubùs „dubina“, crkvenoslovenski dъbrь „ambis“ i srednjeirsko dobur „ambis“.

Moguće je da u indeovropskom stablu naziv čuvene reke Tibar ima neke konekcije...

Izvor su Teokritove Sholije (III st. pre naše ere); dotični velikan antike tvrdi da je to naziv za more.

δύβρις κατα γλωσσαν ή θάλασσα

 

[Pumpaj Dinstanović]

ní.ba (νίβα) — „sneg“

νίβα. χιόνα, και κρήνην

Starobalkanska reč za sneg koju znamo zahvaljujući Hesihiju Aleksandrijskom. Verovtno srodna grčkom nípha i latinskom nix, navedenog značenja. Kako je labiovelar gʷh prerastao u betu, a ne gamu, isključeno je tračko/frigijsko poreklo; prisustvo bete upućuje na antički makedonski jezik.

U Sudinom leksikonu stoji sledeće:

Νίβα: χιόνα. καλεῖται δὲ οὕτως καὶ κρήνη ἐν Θρᾴκῃ

U Sudinom leksikonu stoji da je ovo bio, naprotiv, specifični izraz u Trakiji koji je označavao izvor vode / bunar.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Vrlo zanimljivi rad: Studies in Greek Lexicography

 

[snouden]

kad je već o reči grab.
ako može pomoći, u dalmatinskoj zagori je "neprosvećena" starina tu reč izgovarala kao gr-eb.
slično starina ne bi kazla zagrobni već zagrebni. isto tako za sam grob se izgovaralo greb, groblje kao greblje...
ali se reč gr-m izgovarala kao i kod "prosvećenih" letonaca.

 

[Pumpaj Dinstanović]

káston (κάστον) — reč kod Atamanjana (epirsko pleme) za drvce (za potpalu), motiku

https://lsj.gr/wiki/κάστον

κάστον. ξύλον. Ἀθαμᾶνες

Smatra se da je promena od kaustón u skladu sa ilirskom glasovnom promenom au>a. Originalni rekonstruisani oblik *kálston.

U sanskritu kāṣṭhám znači „drvce”, što bi bilo previše sumnjivo kao slučajnost i ukazuje na veliku mogućnost da ovo nije preindoevropski supstrat, ali svakako jeste u starogrčkom jeziku uljez.

 

[sumljiv_tip]

káston (κάστον) — reč kod Atamanjana (epirsko pleme) za drvce (za potpalu), motiku

https://lsj.gr/wiki/κάστον



Pogledajte prilog 834298

Smatra se da je promena od kaustón u skladu sa ilirskom glasovnom promenom au>a. Originalni rekonstruisani oblik *kálston.

U sanskritu kāṣṭhám znači „drvce”, što bi bilo previše sumnjivo kao slučajnost i ukazuje na veliku mogućnost da ovo nije preindoevropski supstrat, ali svakako jeste u starogrčkom jeziku uljez.

Postoje izgleda neki koji rec "kost" etimoloski povezuju sa ovom sanskritskom recju "kāṣṭhám" ili " kāṣṭha". Tako da bi "káston" moglo biti srodno sa nasom reci za "kost".

" Происходит от праслав. *kostь, от кот. в числе прочего произошли: ст.-слав. кость (др.-греч. ὀστέον «кость»), русск. кость, укр. кість (род. п. ко́сти), болг. кост, сербохорв. ко̑ст (род. п. ко̏сти), словенск. kȏst (род. п. -ȋ), чешск. kost, словацк. kоsť, польск. kość, в.-луж., н.-луж. kosć. Родственно лат. соstа «ребро», ср.: сербохорв. ко̑ст «ребро». Здесь предполагают существование и.-е. приставки k- и пытаются сблизить с др.-инд. ásthi ср. р. «кость», авест. ast-, asti-, греч. ὀστέον, лат. ōs (род. п. ossis «кость». По мнению Мейе, это была первонач. основа среднего рода на -i. Миккола исходит из *osthr̥k-, предполагая метатезу k, что остаётся сомнительным. Неприемлемо объяснение из лат. costa от *сохtа — к coxa «бедро» вопреки Видеману, а также сравнение с др.-инд. kī́kasā ж. «позвоночный столб» и с др.-инд. kāṣṭhám, kā́ṣṭham «полено». "

 

[Mrkalj]

káston (κάστον) — reč kod Atamanjana (epirsko pleme) za drvce (za potpalu), motiku

https://lsj.gr/wiki/κάστον



Pogledajte prilog 834298

Smatra se da je promena od kaustón u skladu sa ilirskom glasovnom promenom au>a. Originalni rekonstruisani oblik *kálston.

U sanskritu kāṣṭhám znači „drvce”, što bi bilo previše sumnjivo kao slučajnost i ukazuje na veliku mogućnost da ovo nije preindoevropski supstrat, ali svakako jeste u starogrčkom jeziku uljez.

 

[Mrkalj]

ní.ba (νίβα) — „sneg“

Pogledajte prilog 803264



Starobalkanska reč za sneg koju znamo zahvaljujući Hesihiju Aleksandrijskom. Verovtno srodna grčkom nípha i latinskom nix, navedenog značenja. Kako je labiovelar gʷh prerastao u betu, a ne gamu, isključeno je tračko/frigijsko poreklo; prisustvo bete upućuje na antički makedonski jezik.

U Sudinom leksikonu stoji sledeće:



U Sudinom leksikonu stoji da je ovo bio, naprotiv, specifični izraz u Trakiji koji je označavao izvor vode / bunar.

Neve

 

[Pumpaj Dinstanović]

*sérbinon — „mesto gde je vodeno ždrelo“, „ždrelo iz kojeg izbija voda“, „vodeno grotlo“, „mesto gde je ždrelo jame ili pećine“, „grotlo“.

Naleteh na tekst sanskritologa i klasičnog filologa Žarka Veljkovića, vezano za toponim Sérbinon u Panoniji.

Последње три деценије у Србији поново је активна романтичарска, паранаучна, (назови)национална историја, која у овој потоњој фази тврди да су Срби прастановници Подунавља и Балкана, заправо сами Праиндоевропљани у Прапостојбини, а српски је језик прамајка свих индоевропских језика. Немајући научних аргумената, а заснивајући се на кланг-етимологијама, ови псеудоисторичари постају и псеудоетимолози те тако тврде да је антички град Сербинум у Панонији доказ за постојање Срба на Подунављу и Балкану још у Антици. Међутим, озбиљни научни и етимолошки докази у потпуности руше ову „протосрбску“ етимологију и откривају да је реч о (панонском) илирском ојкониму *Сéрбином „место где је водено ждрело, ждрело из ког избија вода, водено гротло“, односно „место где је ждрело јаме или пећине, гротло“. Он би се, према у Птоломејевој Географији датим координатама, имао убиковати у отприлике данашње место у Мађарској Вилањкевешд (Villánykövesd), односно данашње место у Хрватској Цабуна или место у Хрватској Градина, обадва код Вировитице близу мађарске границе.

Шта нам то говори? – Говори нам да назив Sérbinon мора бити или протокелтског или панонског илирског порекла пошто су у предримска времена на подручју данашњег места у Мађарској Вилањкевешд (Villánykövesd), као и на подручју околине данашње Вировитице, испрва живели Келти, потом панонско илирско племе Andiànti или Andizéti (хел. грч. ÑAνδιάντες, ÑAνδιζήτιοι, лат. Andizétes), а забележено је и потоње досељење у те крајеве келтскога племена Skordiskâ (Stier et al. 1972: 22, 24, 38; Ptolemaeus 1843: 131; Ptolemy 2012: 2.14; Plinius Secundus 1851: 268; Pliny the Elder 2006: 3; Bruzen de la Martinière 1737: 217; Strabo 1907: 431; Strabo 2012: VII.5).

Је ли назив Sérbinon протокелтског или панонског илирског порекла, на то нам питање одговара порекло грчких називâ на -инон, по латински на -инум, у релативној географској близини, односно провинцијама Панонији и Илирику. Имамо у Панонији Sérbinonu оближње место Áltinum, које је насељавало исто илирско племе Andiàntâ или Andizétâ (Katona-Győr 2003; Stier et al. 1972: 38). А у Илирику имамо место Nḗdinon (хел. грч. Nήδινον), по латински Nédinum, као и место Pásinum, која су оба насељавали илирски Либурни (Smith 1870: 174, 415). Из приложенога се види да назив Sérbinon мора бити илирског, прецизније панонског илирског порекла.

Даље, може се препознати илирски суфикс -ином са значењем „отпр. -ина, место…“, који се у грчком пише -инон, а у латинском -инум, нпр. *Ált-inom „отпр. узвис-ина, место на (уз)висини“ (Sciaretta 2005: Nedinum, Pasinum; Sciaretta 2012: Altinum, Serbinum).

Корен је, дакле, serb– или serbh-, ако узмемо у обзир илирско деаспировање индоевропских аспирата (Георгиев 1981: 174). Шта би сербх- могло да значи? – За почетак, да потражимо овај корен у шиптарском (албанском) који је делимични континуант илирског језика (Георгиев 1981: 143). У шиптарском проналазимо глагол gjerp „сркати, гутати“, односно gjerbë „капати, цурити“, који је од индоевропског корена *serbh– са генералним значењем „сркати, гутати“, од којег, успут буди речено, такође потиче и хрватски дијалекатски глагол србати „сркати“ (Pokorny 1959: 1001; Скок 1973: 321).

Sérbinon би, онда, отприлике било „место где се нешто срче, гута, нешто капље или цури“. Шта би то било – заправо и прецизније? – Одговор би нам могла дати реч која потиче од истог индоевропског корена *serbh– у синонимном облику *serp– (уп. Скок 1973: 321). То је староисландска реч sarpr ,,*ждрело; као надимак отпр. ждрљекало, ждера“, данашња исландска реч sarpr „гуша код птица“ (Pokorny 1959: 1001), која се јавља и као старонорвешки назив водопада Sarpr „водено ждрело, ждрело из ког избија вода, водено гротло“, данашње норвешки SarpsfossenилиSarpen „водопад у граду Sarpsborg у Норвешкој“(SNL 2005: Sarpsborg, Sarpsfossen). У том смислу, Sérbinon би, онда, било „место где је водено ждрело, ждрело из ког избија вода, водено гротло“, а једнако тако и „место где је ждрело јаме или пећине, гротло“ (Sciaretta 2012: Serbinum).

Очито, Sérbinon и Срби везе – нити имају нити могу имати. Sapienti sat.

Mišljenja sam bio da je ovaj toponim izvorno glasio Servitij i da je po svojoj etimologiji latinski, li po Vujoševićevom tekstu moglo bi se raditi o ilirskoj reči.

 

[zvaljko]

*sérbinon — „mesto gde je vodeno ždrelo“, „ždrelo iz kojeg izbija voda“, „vodeno grotlo“, „mesto gde je ždrelo jame ili pećine“, „grotlo“.

Naleteh na tekst sanskritologa i klasičnog filologa Žarka Veljkovića, vezano za toponim Sérbinon u Panoniji.

Последње три деценије у Србији поново је активна романтичарска, паранаучна, (назови)национална историја, која у овој потоњој фази тврди да су Срби прастановници Подунавља и Балкана, заправо сами Праиндоевропљани у Прапостојбини, а српски је језик прамајка свих индоевропских језика. Немајући научних аргумената, а заснивајући се на кланг-етимологијама, ови псеудоисторичари постају и псеудоетимолози те тако тврде да је антички град Сербинум у Панонији доказ за постојање Срба на Подунављу и Балкану још у Антици. Међутим, озбиљни научни и етимолошки докази у потпуности руше ову „протосрбску“ етимологију и откривају да је реч о (панонском) илирском ојкониму *Сéрбином „место где је водено ждрело, ждрело из ког избија вода, водено гротло“, односно „место где је ждрело јаме или пећине, гротло“. Он би се, према у Птоломејевој Географији датим координатама, имао убиковати у отприлике данашње место у Мађарској Вилањкевешд (Villánykövesd), односно данашње место у Хрватској Цабуна или место у Хрватској Градина, обадва код Вировитице близу мађарске границе.

Шта нам то говори? – Говори нам да назив Sérbinon мора бити или протокелтског или панонског илирског порекла пошто су у предримска времена на подручју данашњег места у Мађарској Вилањкевешд (Villánykövesd), као и на подручју околине данашње Вировитице, испрва живели Келти, потом панонско илирско племе Andiànti или Andizéti (хел. грч. ÑAνδιάντες, ÑAνδιζήτιοι, лат. Andizétes), а забележено је и потоње досељење у те крајеве келтскога племена Skordiskâ (Stier et al. 1972: 22, 24, 38; Ptolemaeus 1843: 131; Ptolemy 2012: 2.14; Plinius Secundus 1851: 268; Pliny the Elder 2006: 3; Bruzen de la Martinière 1737: 217; Strabo 1907: 431; Strabo 2012: VII.5).

Је ли назив Sérbinon протокелтског или панонског илирског порекла, на то нам питање одговара порекло грчких називâ на -инон, по латински на -инум, у релативној географској близини, односно провинцијама Панонији и Илирику. Имамо у Панонији Sérbinonu оближње место Áltinum, које је насељавало исто илирско племе Andiàntâ или Andizétâ (Katona-Győr 2003; Stier et al. 1972: 38). А у Илирику имамо место Nḗdinon (хел. грч. Nήδινον), по латински Nédinum, као и место Pásinum, која су оба насељавали илирски Либурни (Smith 1870: 174, 415). Из приложенога се види да назив Sérbinon мора бити илирског, прецизније панонског илирског порекла.

Даље, може се препознати илирски суфикс -ином са значењем „отпр. -ина, место…“, који се у грчком пише -инон, а у латинском -инум, нпр. *Ált-inom „отпр. узвис-ина, место на (уз)висини“ (Sciaretta 2005: Nedinum, Pasinum; Sciaretta 2012: Altinum, Serbinum).

Корен је, дакле, serb– или serbh-, ако узмемо у обзир илирско деаспировање индоевропских аспирата (Георгиев 1981: 174). Шта би сербх- могло да значи? – За почетак, да потражимо овај корен у шиптарском (албанском) који је делимични континуант илирског језика (Георгиев 1981: 143). У шиптарском проналазимо глагол gjerp „сркати, гутати“, односно gjerbë „капати, цурити“, који је од индоевропског корена *serbh– са генералним значењем „сркати, гутати“, од којег, успут буди речено, такође потиче и хрватски дијалекатски глагол србати „сркати“ (Pokorny 1959: 1001; Скок 1973: 321).

Sérbinon би, онда, отприлике било „место где се нешто срче, гута, нешто капље или цури“. Шта би то било – заправо и прецизније? – Одговор би нам могла дати реч која потиче од истог индоевропског корена *serbh– у синонимном облику *serp– (уп. Скок 1973: 321). То је староисландска реч sarpr ,,*ждрело; као надимак отпр. ждрљекало, ждера“, данашња исландска реч sarpr „гуша код птица“ (Pokorny 1959: 1001), која се јавља и као старонорвешки назив водопада Sarpr „водено ждрело, ждрело из ког избија вода, водено гротло“, данашње норвешки SarpsfossenилиSarpen „водопад у граду Sarpsborg у Норвешкој“(SNL 2005: Sarpsborg, Sarpsfossen). У том смислу, Sérbinon би, онда, било „место где је водено ждрело, ждрело из ког избија вода, водено гротло“, а једнако тако и „место где је ждрело јаме или пећине, гротло“ (Sciaretta 2012: Serbinum).

Очито, Sérbinon и Срби везе – нити имају нити могу имати. Sapienti sat.

Mišljenja sam bio da je ovaj toponim izvorno glasio Servitij i da je po svojoj etimologiji latinski, li po Vujoševićevom tekstu moglo bi se raditi o ilirskoj reči.

O ovome pise i A.Loma u

Неки славистички аспекти српске етногенезе, Зборник Матице српске за славистику 43 (1993), 105-126. http://www.kroraina.com/slav/loma_etnogenez.htm#24

Заједничко скитско-сарматско порекло Срба и Хрвата објашњавало би донекле доцнији паралелизам њихове историје, изражен нарочито у доба досељавања једних и других на југ и у првим столећима живота на Балкану. Но како стоји ствар са српским народносним именом? У науци нема сагласности о његовом пореклу. Два словенска етимолошка речника, московски и краковски, још су далеко од слова s, али су руководиоци оба пројекта, Трубачов и Славски, другде већ изнели своја мишљења о том проблему. Она су међусобно опречна, чиме се и на данашњем ступњу компаративне лингвистике продужава контроверза око овог етнонима која траје већ преко једног столећа, од раних дана ове науке. Основна дилема састоји се у томе да ли je посреди словенско образовање у вези са рус. пáсерб, пољ. pasíerb „посинак", укр. присéрбитися „придружити се", или рефлекс несловенског племенског имена забележеног још код Птолемеја, a можда и код Плинија. Прву етимологију заступају Микола, Брикнер, Солмсен, Фасмер, у последње време Славски; њихова тумачења разилазе се у погледу даљих етимолошких веза наведених речи: једни верују да су оне у крајњој линији заједничког порекла са прасл. *sębrъ ,себар, слободни сељак' (Солмсен, Преображенски, Калима, Будимир), док други то из формалних разлога, одбацују (Микола, Фасмер, Скок); по Брикнеру, и етноним Sьrb- и наведени назив за „посинка" сводили би се на корен глагола sъrb-/sьrb-„сркати": при многоженству које je потврђено за Словене паганског доба, назив срби „сркачи" би изворно служио да се повуче разлика између праве браће, која су пила млеко исте мајке, и полубраће, „пасрба". Настрану проблеми семантичке природе које ова етимологија покреће („сркати" није исто шго и „сисати" мајчино млеко), она пада већ на формалном приговору да се разликује интонација коренског слога у Ср̏би, где je узлазна (сх. краткосилазни нагласак стоји на месту старог акута), и код глагола р. сербáт', слвнч. sŕbati, lit. sur̃bti, лат. sorbeo, грч. rhophéō итд., где имамо силазно интониран кратак слог...

pri čemu odbacuje ovu vezu Srba srkača, ako sam ja dobro razumio njegov tekst.

Moram priznati da mi zaključak ovog teksta nikako nije legao, koliki god neznalica poredbenog jezikoslovlja bio i jesam

Очито, Sérbinon и Срби везе – нити имају нити могу имати. Sapienti sat.

Znači, i po Županiću i po Lomi, i po zvaničnoj nauci, sa Srbima se povezuju

https://srpskosrednjovekovlje.blogspot.com/2020/04/blog-post.html

Serbi, Serrei, Serri, Sirachi, Seraci, Siraceni, montes Serrorum, Séribioi, Surbīn pa poslije i Гордосервон, Гордосербон ali

Sérbinon и Срби везе – нити имају нити могу имати i još tačka na I ide Sapienti sat.

A zašto, jer su ovi potonji zabilježeni na Kavkazu, Volgi a ovi prvi na Balkanu u vrijeme kad ne smijemo ni pomislit da tu mogu biti neki Srbi i Slaveni.

Jbga, jel se ovo zove kružni argument il tako nešto...

 

[Pumpaj Dinstanović]

O ovome pise i A.Loma u

Неки славистички аспекти српске етногенезе, Зборник Матице српске за славистику 43 (1993), 105-126. http://www.kroraina.com/slav/loma_etnogenez.htm#24

Заједничко скитско-сарматско порекло Срба и Хрвата објашњавало би донекле доцнији паралелизам њихове историје, изражен нарочито у доба досељавања једних и других на југ и у првим столећима живота на Балкану. Но како стоји ствар са српским народносним именом? У науци нема сагласности о његовом пореклу. Два словенска етимолошка речника, московски и краковски, још су далеко од слова s, али су руководиоци оба пројекта, Трубачов и Славски, другде већ изнели своја мишљења о том проблему. Она су међусобно опречна, чиме се и на данашњем ступњу компаративне лингвистике продужава контроверза око овог етнонима која траје већ преко једног столећа, од раних дана ове науке. Основна дилема састоји се у томе да ли je посреди словенско образовање у вези са рус. пáсерб, пољ. pasíerb „посинак", укр. присéрбитися „придружити се", или рефлекс несловенског племенског имена забележеног још код Птолемеја, a можда и код Плинија. Прву етимологију заступају Микола, Брикнер, Солмсен, Фасмер, у последње време Славски; њихова тумачења разилазе се у погледу даљих етимолошких веза наведених речи: једни верују да су оне у крајњој линији заједничког порекла са прасл. *sębrъ ,себар, слободни сељак' (Солмсен, Преображенски, Калима, Будимир), док други то из формалних разлога, одбацују (Микола, Фасмер, Скок); по Брикнеру, и етноним Sьrb- и наведени назив за „посинка" сводили би се на корен глагола sъrb-/sьrb-„сркати": при многоженству које je потврђено за Словене паганског доба, назив срби „сркачи" би изворно служио да се повуче разлика између праве браће, која су пила млеко исте мајке, и полубраће, „пасрба". Настрану проблеми семантичке природе које ова етимологија покреће („сркати" није исто шго и „сисати" мајчино млеко), она пада већ на формалном приговору да се разликује интонација коренског слога у Ср̏би, где je узлазна (сх. краткосилазни нагласак стоји на месту старог акута), и код глагола р. сербáт', слвнч. sŕbati, lit. sur̃bti, лат. sorbeo, грч. rhophéō итд., где имамо силазно интониран кратак слог...

pri čemu odbacuje ovu vezu Srba srkača, ako sam ja dobro razumio njegov tekst.

Moram priznati da mi zaključak ovog teksta nikako nije legao, koliki god neznalica poredbenog jezikoslovlja bio i jesam

Очито, Sérbinon и Срби везе – нити имају нити могу имати. Sapienti sat.

Znači, i po Županiću i po Lomi, i po zvaničnoj nauci, sa Srbima se povezuju

https://srpskosrednjovekovlje.blogspot.com/2020/04/blog-post.html

Serbi, Serrei, Serri, Sirachi, Seraci, Siraceni, montes Serrorum, Séribioi, Surbīn pa poslije i Гордосервон, Гордосербон ali

Sérbinon и Срби везе – нити имају нити могу имати i još tačka na I ide Sapienti sat.

A zašto, jer su ovi potonji zabilježeni na Kavkazu, Volgi a ovi prvi na Balkanu u vrijeme kad ne smijemo ni pomislit da tu mogu biti neki Srbi i Slaveni.

Jbga, jel se ovo zove kružni argument il tako nešto...

Mnogo tu ima nejasnoća.

Prvu stvar koju definitivno treba razrešiti jeste otkloniti sve dileme oko toga kako je, izvorno, glasio naziv toponima.

 

[Pumpaj Dinstanović]

@NickFreak zmije smešne?

 

[Kole11]

O ovome pise i A.Loma u

Неки славистички аспекти српске етногенезе, Зборник Матице српске за славистику 43 (1993), 105-126. http://www.kroraina.com/slav/loma_etnogenez.htm#24

Заједничко скитско-сарматско порекло Срба и Хрвата објашњавало би донекле доцнији паралелизам њихове историје, изражен нарочито у доба досељавања једних и других на југ и у првим столећима живота на Балкану. Но како стоји ствар са српским народносним именом? У науци нема сагласности о његовом пореклу. Два словенска етимолошка речника, московски и краковски, још су далеко од слова s, али су руководиоци оба пројекта, Трубачов и Славски, другде већ изнели своја мишљења о том проблему. Она су међусобно опречна, чиме се и на данашњем ступњу компаративне лингвистике продужава контроверза око овог етнонима која траје већ преко једног столећа, од раних дана ове науке. Основна дилема састоји се у томе да ли je посреди словенско образовање у вези са рус. пáсерб, пољ. pasíerb „посинак", укр. присéрбитися „придружити се", или рефлекс несловенског племенског имена забележеног још код Птолемеја, a можда и код Плинија. Прву етимологију заступају Микола, Брикнер, Солмсен, Фасмер, у последње време Славски; њихова тумачења разилазе се у погледу даљих етимолошких веза наведених речи: једни верују да су оне у крајњој линији заједничког порекла са прасл. *sębrъ ,себар, слободни сељак' (Солмсен, Преображенски, Калима, Будимир), док други то из формалних разлога, одбацују (Микола, Фасмер, Скок); по Брикнеру, и етноним Sьrb- и наведени назив за „посинка" сводили би се на корен глагола sъrb-/sьrb-„сркати": при многоженству које je потврђено за Словене паганског доба, назив срби „сркачи" би изворно служио да се повуче разлика између праве браће, која су пила млеко исте мајке, и полубраће, „пасрба". Настрану проблеми семантичке природе које ова етимологија покреће („сркати" није исто шго и „сисати" мајчино млеко), она пада већ на формалном приговору да се разликује интонација коренског слога у Ср̏би, где je узлазна (сх. краткосилазни нагласак стоји на месту старог акута), и код глагола р. сербáт', слвнч. sŕbati, lit. sur̃bti, лат. sorbeo, грч. rhophéō итд., где имамо силазно интониран кратак слог...

pri čemu odbacuje ovu vezu Srba srkača, ako sam ja dobro razumio njegov tekst.

Moram priznati da mi zaključak ovog teksta nikako nije legao, koliki god neznalica poredbenog jezikoslovlja bio i jesam

Очито, Sérbinon и Срби везе – нити имају нити могу имати. Sapienti sat.

Znači, i po Županiću i po Lomi, i po zvaničnoj nauci, sa Srbima se povezuju

https://srpskosrednjovekovlje.blogspot.com/2020/04/blog-post.html

Serbi, Serrei, Serri, Sirachi, Seraci, Siraceni, montes Serrorum, Séribioi, Surbīn pa poslije i Гордосервон, Гордосербон ali

Sérbinon и Срби везе – нити имају нити могу имати i još tačka na I ide Sapienti sat.

A zašto, jer su ovi potonji zabilježeni na Kavkazu, Volgi a ovi prvi na Balkanu u vrijeme kad ne smijemo ni pomislit da tu mogu biti neki Srbi i Slaveni.

Jbga, jel se ovo zove kružni argument il tako nešto...

Druze, da li ti primecujes da ovaj albanski agitator insinuira da je srpsko nacionalno ime nastalo iz albanskog jezika?
Nazalaost poziva se na izvesnog Veljkovica sa filozofskog sa kojim deli bolesnu mrznju prema drugacijem pogledu na srpsku istoriju.

To pitanje je odavno resio veliki Milan Budimir, nemoj gubiti vreme na gluposti.

 

[zvaljko]

Druze, da li ti primecujes da ovaj albanski agitator insinuira da je srpsko nacionalno ime nastalo iz albanskog jezika?
Nazalaost poziva se na izvesnog Veljkovica sa filozofskog sa kojim deli bolesnu mrznju prema drugacijem pogledu na srpsku istoriju.

To pitanje je odavno resio veliki Milan Budimir, nemoj gubiti vreme na gluposti.

Meni se upravo suprotno čini, bar ako o Veljkoviću pričamo, a i Lomi (ne zamjeri, ne bi se mješao u tvoje odnose sa Slavenom, pošto pretpostavljam da na njega misliš kad kažeš albanski agitator, ja vas sa svoje strane samo mogu zamoliti da obnovite dijalog jer iz njega ja lično mogu mnogo toga naučiti, al odrasli ste ljudi, radite po svom, po volji vam...) elem, oni odbacuju veze naziva Serbinon, Serbinum, Servitium, Seruitio, Servitii, Serbitium sa Srbima i pomenute nazive nalaze u ilirskom, preciznije panonsko ilirskom (a čiji je djelomični kontinuat po njima albanski) sa značenjem srkati, gutati.

Meni je ovdje samo jedna stvar zasmetala, a to je jedan od osnovnih argumenata autohtonističke škole sa kojim se djelimično slažem, uspostavljanje paradigme, zabrane postojanja bilo kakvih Slovena, Srba na Balkanu prije 6,7 st.

I onda Srbi mogu biti dovedeni u vezu sa

Serbi, Serrei, Serri, Sirachi, Seraci, Siraceni, montes Serrorum, Séribioi, Surbīn pa poslije i Гордосервон, Гордосербон jer su ovi po Kavkazu, Volgi, maloj Aziji

ali

Serbinon, Serbinum, Servitium, Seruitio, Servitii, Serbitium

ne, jer se spominju na lokacijama gdje im vrijeme i mjesto nije.

Čitajući dosta F.Kurtu i tu neku ekipu koja slijedi njegova razmišljanja, neka vrsta kulturološkog kontinuuma je morala postojati sa obe strane Save i Dunava u 6,7 st. O ovome i neki srpski arheolozi govore. Da bi se to postiglo, to kulturno izjednačavanje, Slaveni, sakriveni pod ko zna kojim imenom bi definitivno trebali biti tu kad se i spominje Serbinon...

 

[Kole11]

Meni se upravo suprotno čini, bar ako o Veljkoviću pričamo, a i Lomi

Veljkovic: За почетак, да потражимо овај корен у шиптарском (албанском) који је делимични континуант илирског језика (Георгиев 1981: 143). У шиптарском проналазимо глагол gjerp „сркати, гутати“, односно gjerbë „капати, цурити“, који је од индоевропског корена *serbh– са генералним значењем „сркати, гутати“, од којег, успут буди речено, такође потиче и хрватски дијалекатски глагол србати „сркати“ (Pokorny 1959: 1001; Скок 1973: 321).

Loma: Настрану проблеми семантичке природе које ова етимологија покреће („сркати" није исто шго и „сисати" мајчино млеко), она пада већ на формалном приговору да се разликује интонација коренског слога у Ср̏би, где je узлазна (сх. краткосилазни нагласак стоји на месту старог акута), и код глагола р. сербáт', слвнч. sŕbati, lit. sur̃bti, лат. sorbeo, грч. rhophéō итд., где имамо силазно интониран кратак слог...

Nemoj Lomu da ubacujes u isti kos sa Veljkovicem i Slavenom, Loma ne smatra da osnova Srb potice iz albanskog jezika. Kao sto sam ti rekao to pitanje je odavno resio Milan Budimir. Strasno je sto moram Budimira da stavim u istu recenicu sa Veljkovicem i Slavenom

ne bi se mješao u tvoje odnose sa Slavenom, pošto pretpostavljam da na njega misliš kad kažeš albanski agitator,

Ova osoba se hrani dobrim i naivnim ljudima. Mene je vukao za nos godinu dana ali osvestio sam se srecom. Neces od njega nista novo saznati, osim da su Albanci autohtoni na Balkanu. Tragikomicno je da za takve tvrdnje ima podrsku pojedinaca sa filozofskog. Isto bi tvrdio i za Bosnjake ali zasad nema nikoga na fakultetu da ga podrzi u tome.....

Meni je ovdje samo jedna stvar zasmetala, a to je jedan od osnovnih argumenata autohtonističke škole sa kojim se djelimično slažem, uspostavljanje paradigme, zabrane postojanja bilo kakvih Slovena, Srba na Balkanu prije 6,7 st.

E tako je, zabrana je prava rec. Ej bre, u 21.veku ne smes nesto ni da pomislis. Da li znas kako je prosao Djordje Jankovic?

Čitajući dosta F.Kurtu i tu neku ekipu koja slijedi njegova razmišljanja, neka vrsta kulturološkog kontinuuma je morala postojati sa obe strane Save i Dunava u 6,7 st. O ovome i neki srpski arheolozi govore. Da bi se to postiglo, to kulturno izjednačavanje, Slaveni, sakriveni pod ko zna kojim imenom bi definitivno trebali biti tu kad se i spominje Serbinon...

Naravno. Ali nije jedini, formira se tu dobra ekipa naucnika. Videces, studije ce se praviti o tome sta se desilo u 20.veku sa istorijskom naukom

Ali posto jos uvek verujes Slavenu, pitaj ga jedno prosto pitanje: zasto su srednjevekovni Rusi i Poljaci mislili da su potomci ilirskih Slovena a srednjevekovni Srbi da su potomci Tribala i Dacana. Posto meni nece da odgovori jer sam bezobrazan, evo ti si dobar pa ga priupitaj valjda ce tebi da odgovori. Ali moras da budes uporan i da insistiras do kraja na odgovoru. Cik probaj, da vidim dal ces uspeti da uhvatis recnu ribu golim rukama

 

[Mrkalj]

Neces od njega nista novo saznati, osim da su Albanci autohtoni na Balkanu.

Upravo i moje iskustvo.