Khal Drogo
Veoma poznat
- Poruka
- 12.571
Ауторска тема;
У древном Риму нема каквих догађаја, личности и бизарних преврата нисмо имали, бјеше генијалних војковођа, незамисливо окрутних владара и царева, бјеше и оних уврнутих, ошинутих да не могу бити ошинутији, много интригантних личности.
Извјесни Гај Јулије Вер Максимин (лат. Gaius Julius Verus Maximinus, енгл. википедија овдје) који је остао упамћен као Максимин Трачанин, није толико интригантан као неки други римски цареви или војковође, његова прича и није толико афирмисана али једна свакако најневјероватнија прича.
Ниског рода, пастир којем би у “нормалном“ слиједу догађаја некако било суђено да постане вођом друмских разбојника, док не заглави у неком јарку наравно, но бјеше другачије записано, са његовом судбином се историја заиграла, и постао је царем, по много чему посебан. Између осталог, не само што бјеше нислог рода, него и први варварин који је постао царем, први цар који никад ногом није крочио у Рим, када се наканио да види вјечни град а и да мало среди ствари, не дадоше му душмани, а постоје свједочења да му ни са латинским није добро ишло, ово задње ваља узети са опрезом.
О његовој младости се мао зна, ниског рода, рођен негдје у Тракији или Мезији, могуће чак и са оне стране лимеса, у српској википедији стоји да му је мајка Аланка а опац Гот, ово задње тешко да је тачно (на што указује енглески историчар Роналд Сим), и иначе код списа често постоји збрка око готског и гетског имена, и Максимин је па готово извјесно гетског поријекла, значи не само територијално (или неко ко долази из) него и етнички Трачанин.
Ако погледамо скуплтуру и физиономију
примијетићемо да се видљиво разликије од свих бивших знаних Римљана, царева, конзула, војсковође или пак сенатора. Доста сличности са неким данас људима из углавном српских горштачких крајева, а баш упадљива сличност са српским глумцем Миодрагом Микијем Крстовићем.
То не би требало чудити, како Страбон бељежи, Елијус Катус у Августово доба населио је на простору данашње Србије 50.000 Гета. То је за оно вријеме огроман број, и ти Гети су, наравно и са другим народима, итекако дали доприноса у нашој етногенези. Но то је већ друга тема.
О његовом животу писали су римски историчари. Највреднији је писање његовог савременик Херодијан у посветио му читаву седму књигу и првих пет поглавља осме књиге (овдје).
Херодијан је строг, престрог према Максимину, на почетку седмог погглавља
Наглашава да је човјек огромне снаге и огромна, екстремне висине. Кордус извјештава да бјеше висок осам и по стопа, тј 260 цм, то је без сумње претјеривање, али бјеше свакако баш голем човјек.
Ако пак Херодијана “читамо између редова“ и опрезно прихватимо пристрасне наводе узроковане фрустрацијом што се човјек ниског рода, уз то и варварин попео до положаја цара, назире се да је у питању изузетно способан и изванредан човјек, који је у тим смутним и суровим временима био дорастао изазовима и ситуацији.
Истина, није дуго владао, међутим мало ко је тада ко би се попео на високе позиције дуго поживео, а Максимин је ипак поживио 65 љета, што у тим околнстима и није било лако.
Максимин се прикључио војсци, јер то бјеше једини начин да се уздигне на друштвеној љествици, сходно заслугама, достигнућима, способности напредовао је у војној хијерархији, захваљујући врлинама заслужио je популарност и репутацију прије свега међу војницима.
Да би се уздигао до положаја цара поклопиле су му се околности, као што то и обично бива.
А када су цареви у питању, ситуација је и иначе била све лошија, почетком III.вијека то је достигло кулминацију, у лошем смислу наравно, Каракала бјеше тиранин, суров, на кваран начин је остваривао зацртано, Елагабал (218—222.) је посебна прича, настрано и изопачено дериште које је дошло у ситуацију да влада царством и арчи огромно богататво на перверзије и своје изопачене склоности. У опакој конкуренцији овај Елагабал је без премца најошинутији.
Насљедник и задњи цар из те ере, Александер Север (222-235.), је имао врлина, но не оних које су потребне римском цару, Касије Дион о њему доста похвално пише али и он бјеше слабић, недорастао да се ухвати у коштац за изазовима и пријетњама царству, војни неуспјеси, милитантни елементи у царству се рекли “овако више неће ићи“, и ту се отворио простор за најјачег, најпрекаљенијег војника, Максимина Трачанина.
Наравно у том преврату кључну улогу је имала преторијанска гарда, а сенат је не баш са одушевљењем потврдио именовање човјека ниског рода за цара.
То бејаху смутне године, а 238. је година када су чак шесторицу прогласили царевима, стално двовлашће, и једно хаотично стање.
Максимин, ниског рода који је имао одбојност према аристократији, је одмах по преузимању царских овласти кренуо у консолидацију и царства и администрације, смјењивање и протјеривање из царске палате свих службеника који су служили претходном цару, бјеше ту интрига, (могуће и лажних) оптужби за завјеру, тако је аристократа и највишег ранга извјесни Магнус оптужен за организовање завјере против цара, Максимин се немилосрдно обрачунао са свима који би му могла бити пријетња, доказао је да је дорастао тој ситуацији.
Као војник своју репутацију и положај могао је учврстити само војним успјесима.
Прва војна кампање је против пријетње са сјевера, Алемана, које је побиједио упркос тешким римским губицима у мочвари Агре Дециматеса
Максимин узима титулу Германикуса, додијелио је бројне почасти сину и покојној супрузи, наставио је кампању по Германији, побјеђује германска племена изнад Весера. У Сирмијуму је основао камп, из те базе водио је успјешне борбе против Дачана и Сармата који су пријетили са оне стране лимеса.
Учврстио је и границу и свој положај, барем на кратко.
У древном Риму нема каквих догађаја, личности и бизарних преврата нисмо имали, бјеше генијалних војковођа, незамисливо окрутних владара и царева, бјеше и оних уврнутих, ошинутих да не могу бити ошинутији, много интригантних личности.
Извјесни Гај Јулије Вер Максимин (лат. Gaius Julius Verus Maximinus, енгл. википедија овдје) који је остао упамћен као Максимин Трачанин, није толико интригантан као неки други римски цареви или војковође, његова прича и није толико афирмисана али једна свакако најневјероватнија прича.
Ниског рода, пастир којем би у “нормалном“ слиједу догађаја некако било суђено да постане вођом друмских разбојника, док не заглави у неком јарку наравно, но бјеше другачије записано, са његовом судбином се историја заиграла, и постао је царем, по много чему посебан. Између осталог, не само што бјеше нислог рода, него и први варварин који је постао царем, први цар који никад ногом није крочио у Рим, када се наканио да види вјечни град а и да мало среди ствари, не дадоше му душмани, а постоје свједочења да му ни са латинским није добро ишло, ово задње ваља узети са опрезом.
О његовој младости се мао зна, ниског рода, рођен негдје у Тракији или Мезији, могуће чак и са оне стране лимеса, у српској википедији стоји да му је мајка Аланка а опац Гот, ово задње тешко да је тачно (на што указује енглески историчар Роналд Сим), и иначе код списа често постоји збрка око готског и гетског имена, и Максимин је па готово извјесно гетског поријекла, значи не само територијално (или неко ко долази из) него и етнички Трачанин.
Ако погледамо скуплтуру и физиономију
примијетићемо да се видљиво разликије од свих бивших знаних Римљана, царева, конзула, војсковође или пак сенатора. Доста сличности са неким данас људима из углавном српских горштачких крајева, а баш упадљива сличност са српским глумцем Миодрагом Микијем Крстовићем.
То не би требало чудити, како Страбон бељежи, Елијус Катус у Августово доба населио је на простору данашње Србије 50.000 Гета. То је за оно вријеме огроман број, и ти Гети су, наравно и са другим народима, итекако дали доприноса у нашој етногенези. Но то је већ друга тема.
О његовом животу писали су римски историчари. Највреднији је писање његовог савременик Херодијан у посветио му читаву седму књигу и првих пет поглавља осме књиге (овдје).
Херодијан је строг, престрог према Максимину, на почетку седмог погглавља
а касније и у сваком поглављу истиче његову варварску црту, дивљачку нарав и склоност тиранији.[7.1.1] [235] The kind of life which Alexander led and the fate which overtook him after fourteen years as emperor we have described in the preceding book. When he assumed control of the empire, Maximinus reversed the situation, using his power savagely to inspire great fear. He undertook to substitute for a mild and moderate rule an autocracy in every way barbarous, well aware of the hostility directed toward him because he was the first man to rise from a lowly station to the post of highest honor.
[7.1.2] His character was naturally barbaric, as his race was barbarian. He had inherited the brutal disposition of his countrymen, and he intended to make his imperial position secure by acts of cruelty, fearing that he would become an object of contempt to the Senate and the people, who might be more conscious of his lowly origin than impressed by the honor he had won. Everyone knew and spread the story that when he was a shepherd in the mountains of Thrace, he enlisted in a local auxiliary cohort because of his huge size and great strength, and by luck became the emperor of the Romans.
[7.1.3] He therefore immediately disposed of Alexander's friends and associates, together with his senatorial advisers. Some he returned to Rome; others he dismissed for administrative reasons, in order to gain sole command of the army. He wanted no one around him who was superior to him in birth, desiring to act the tyrant as if from a lofty height, with no one near to whom he must defer.
Наглашава да је човјек огромне снаге и огромна, екстремне висине. Кордус извјештава да бјеше висок осам и по стопа, тј 260 цм, то је без сумње претјеривање, али бјеше свакако баш голем човјек.
Ако пак Херодијана “читамо између редова“ и опрезно прихватимо пристрасне наводе узроковане фрустрацијом што се човјек ниског рода, уз то и варварин попео до положаја цара, назире се да је у питању изузетно способан и изванредан човјек, који је у тим смутним и суровим временима био дорастао изазовима и ситуацији.
Истина, није дуго владао, међутим мало ко је тада ко би се попео на високе позиције дуго поживео, а Максимин је ипак поживио 65 љета, што у тим околнстима и није било лако.
Максимин се прикључио војсци, јер то бјеше једини начин да се уздигне на друштвеној љествици, сходно заслугама, достигнућима, способности напредовао је у војној хијерархији, захваљујући врлинама заслужио je популарност и репутацију прије свега међу војницима.
Да би се уздигао до положаја цара поклопиле су му се околности, као што то и обично бива.
А када су цареви у питању, ситуација је и иначе била све лошија, почетком III.вијека то је достигло кулминацију, у лошем смислу наравно, Каракала бјеше тиранин, суров, на кваран начин је остваривао зацртано, Елагабал (218—222.) је посебна прича, настрано и изопачено дериште које је дошло у ситуацију да влада царством и арчи огромно богататво на перверзије и своје изопачене склоности. У опакој конкуренцији овај Елагабал је без премца најошинутији.
Насљедник и задњи цар из те ере, Александер Север (222-235.), је имао врлина, но не оних које су потребне римском цару, Касије Дион о њему доста похвално пише али и он бјеше слабић, недорастао да се ухвати у коштац за изазовима и пријетњама царству, војни неуспјеси, милитантни елементи у царству се рекли “овако више неће ићи“, и ту се отворио простор за најјачег, најпрекаљенијег војника, Максимина Трачанина.
Наравно у том преврату кључну улогу је имала преторијанска гарда, а сенат је не баш са одушевљењем потврдио именовање човјека ниског рода за цара.
То бејаху смутне године, а 238. је година када су чак шесторицу прогласили царевима, стално двовлашће, и једно хаотично стање.
Максимин, ниског рода који је имао одбојност према аристократији, је одмах по преузимању царских овласти кренуо у консолидацију и царства и администрације, смјењивање и протјеривање из царске палате свих службеника који су служили претходном цару, бјеше ту интрига, (могуће и лажних) оптужби за завјеру, тако је аристократа и највишег ранга извјесни Магнус оптужен за организовање завјере против цара, Максимин се немилосрдно обрачунао са свима који би му могла бити пријетња, доказао је да је дорастао тој ситуацији.
Као војник своју репутацију и положај могао је учврстити само војним успјесима.
Прва војна кампање је против пријетње са сјевера, Алемана, које је побиједио упркос тешким римским губицима у мочвари Агре Дециматеса
Максимин узима титулу Германикуса, додијелио је бројне почасти сину и покојној супрузи, наставио је кампању по Германији, побјеђује германска племена изнад Весера. У Сирмијуму је основао камп, из те базе водио је успјешне борбе против Дачана и Сармата који су пријетили са оне стране лимеса.
Учврстио је и границу и свој положај, барем на кратко.