Максимин Трачанин, пастир који ће постати царем

[Khal Drogo]

Ауторска тема;

У древном Риму нема каквих догађаја, личности и бизарних преврата нисмо имали, бјеше генијалних војковођа, незамисливо окрутних владара и царева, бјеше и оних уврнутих, ошинутих да не могу бити ошинутији, много интригантних личности.
Извјесни Гај Јулије Вер Максимин (лат. Gaius Julius Verus Maximinus, енгл. википедија овдје) који је остао упамћен као Максимин Трачанин, није толико интригантан као неки други римски цареви или војковође, његова прича и није толико афирмисана али једна свакако најневјероватнија прича.

Ниског рода, пастир којем би у “нормалном“ слиједу догађаја некако било суђено да постане вођом друмских разбојника, док не заглави у неком јарку наравно, но бјеше другачије записано, са његовом судбином се историја заиграла, и постао је царем, по много чему посебан. Између осталог, не само што бјеше нислог рода, него и први варварин који је постао царем, први цар који никад ногом није крочио у Рим, када се наканио да види вјечни град а и да мало среди ствари, не дадоше му душмани, а постоје свједочења да му ни са латинским није добро ишло, ово задње ваља узети са опрезом.

О његовој младости се мао зна, ниског рода, рођен негдје у Тракији или Мезији, могуће чак и са оне стране лимеса, у српској википедији стоји да му је мајка Аланка а опац Гот, ово задње тешко да је тачно (на што указује енглески историчар Роналд Сим), и иначе код списа често постоји збрка око готског и гетског имена, и Максимин је па готово извјесно гетског поријекла, значи не само територијално (или неко ко долази из) него и етнички Трачанин.

Ако погледамо скуплтуру и физиономију

примијетићемо да се видљиво разликије од свих бивших знаних Римљана, царева, конзула, војсковође или пак сенатора. Доста сличности са неким данас људима из углавном српских горштачких крајева, а баш упадљива сличност са српским глумцем Миодрагом Микијем Крстовићем.
То не би требало чудити, како Страбон бељежи, Елијус Катус у Августово доба населио је на простору данашње Србије 50.000 Гета. То је за оно вријеме огроман број, и ти Гети су, наравно и са другим народима, итекако дали доприноса у нашој етногенези. Но то је већ друга тема.

О његовом животу писали су римски историчари. Највреднији је писање његовог савременик Херодијан у посветио му читаву седму књигу и првих пет поглавља осме књиге (овдје).
Херодијан је строг, престрог према Максимину, на почетку седмог погглавља

[7.1.1] [235] The kind of life which Alexander led and the fate which overtook him after fourteen years as emperor we have described in the preceding book. When he assumed control of the empire, Maximinus reversed the situation, using his power savagely to inspire great fear. He undertook to substitute for a mild and moderate rule an autocracy in every way barbarous, well aware of the hostility directed toward him because he was the first man to rise from a lowly station to the post of highest honor.

[7.1.2] His character was naturally barbaric, as his race was barbarian. He had inherited the brutal disposition of his countrymen, and he intended to make his imperial position secure by acts of cruelty, fearing that he would become an object of contempt to the Senate and the people, who might be more conscious of his lowly origin than impressed by the honor he had won. Everyone knew and spread the story that when he was a shepherd in the mountains of Thrace, he enlisted in a local auxiliary cohort because of his huge size and great strength, and by luck became the emperor of the Romans.

[7.1.3] He therefore immediately disposed of Alexander's friends and associates, together with his senatorial advisers. Some he returned to Rome; others he dismissed for administrative reasons, in order to gain sole command of the army. He wanted no one around him who was superior to him in birth, desiring to act the tyrant as if from a lofty height, with no one near to whom he must defer.

а касније и у сваком поглављу истиче његову варварску црту, дивљачку нарав и склоност тиранији.

Наглашава да је човјек огромне снаге и огромна, екстремне висине. Кордус извјештава да бјеше висок осам и по стопа, тј 260 цм, то је без сумње претјеривање, али бјеше свакако баш голем човјек.
Ако пак Херодијана “читамо између редова“ и опрезно прихватимо пристрасне наводе узроковане фрустрацијом што се човјек ниског рода, уз то и варварин попео до положаја цара, назире се да је у питању изузетно способан и изванредан човјек, који је у тим смутним и суровим временима био дорастао изазовима и ситуацији.
Истина, није дуго владао, међутим мало ко је тада ко би се попео на високе позиције дуго поживео, а Максимин је ипак поживио 65 љета, што у тим околнстима и није било лако.

Максимин се прикључио војсци, јер то бјеше једини начин да се уздигне на друштвеној љествици, сходно заслугама, достигнућима, способности напредовао је у војној хијерархији, захваљујући врлинама заслужио je популарност и репутацију прије свега међу војницима.

Да би се уздигао до положаја цара поклопиле су му се околности, као што то и обично бива.
А када су цареви у питању, ситуација је и иначе била све лошија, почетком III.вијека то је достигло кулминацију, у лошем смислу наравно, Каракала бјеше тиранин, суров, на кваран начин је остваривао зацртано, Елагабал (218—222.) је посебна прича, настрано и изопачено дериште које је дошло у ситуацију да влада царством и арчи огромно богататво на перверзије и своје изопачене склоности. У опакој конкуренцији овај Елагабал је без премца најошинутији.
Насљедник и задњи цар из те ере, Александер Север (222-235.), је имао врлина, но не оних које су потребне римском цару, Касије Дион о њему доста похвално пише али и он бјеше слабић, недорастао да се ухвати у коштац за изазовима и пријетњама царству, војни неуспјеси, милитантни елементи у царству се рекли “овако више неће ићи“, и ту се отворио простор за најјачег, најпрекаљенијег војника, Максимина Трачанина.

Наравно у том преврату кључну улогу је имала преторијанска гарда, а сенат је не баш са одушевљењем потврдио именовање човјека ниског рода за цара.
То бејаху смутне године, а 238. је година када су чак шесторицу прогласили царевима, стално двовлашће, и једно хаотично стање.

Максимин, ниског рода који је имао одбојност према аристократији, је одмах по преузимању царских овласти кренуо у консолидацију и царства и администрације, смјењивање и протјеривање из царске палате свих службеника који су служили претходном цару, бјеше ту интрига, (могуће и лажних) оптужби за завјеру, тако је аристократа и највишег ранга извјесни Магнус оптужен за организовање завјере против цара, Максимин се немилосрдно обрачунао са свима који би му могла бити пријетња, доказао је да је дорастао тој ситуацији.

Као војник своју репутацију и положај могао је учврстити само војним успјесима.
Прва војна кампање је против пријетње са сјевера, Алемана, које је побиједио упркос тешким римским губицима у мочвари Агре Дециматеса

Максимин узима титулу Германикуса, додијелио је бројне почасти сину и покојној супрузи, наставио је кампању по Германији, побјеђује германска племена изнад Весера. У Сирмијуму је основао камп, из те базе водио је успјешне борбе против Дачана и Сармата који су пријетили са оне стране лимеса.

Учврстио је и границу и свој положај, барем на кратко.

 

[Khal Drogo]

Максимин је бељежио војне успјехе, међутим није стекао наклоност ни римског сената ни аристократије, из разлога разумљивих.
Чекала се прилика да се окрену против ипак непожељног владара.

Максимин је као војник повећао плате војницима, војне кампање су захтијевале и веће порезе, ту је терет морала поднијети Африка (у римској географији Африка бјеше провинција на простору данашњег Туниса и дијела данашње Либије, а Либија назив за континент од Нила до Хераклових стубова) гдје бјеше тада доста обрадиве земље и одакле су се црпили порези.
Прокуратор којег је Максимин поставио бјеше одан, предан у свом задатку прикупљања пореза, што је изазвало огорчење а почетком 238-е побуну.
Побуна се распламсала у марту 238, побуњеници су својим царем прогласили Гордијана I. старог, популарног гувернера провинције. Kада је вијест о побуни стигла у Рим сенат (разумљиво) подржава побуњенике, одлуком 30. марта 238. године изгласава неповјерења Максимину и проглашује Гордијана царем који је том одлуком добио уставни легитимитет.

Док се Гордијан смјештао у Риму његов син Гордијан II. остаје у Африци ради организирања неизбјежне борбу против свргнутог цара. Није им ишло према очекивањима, гувернер Нумидије остаје лојалан Максимину, у бици која је услиједила Гордијан II. губи живот.

На вијест о смрти сина Гордијан I. извршава суицид 12. априла 238. године.

Тако је пропао овај устанак, али појавила се и превелика пукотина између Максимина и сената. Сенат је, знајућин да милост од Максимина неће добити, брже боље именовао Пупијена и Балбина регентима, слиједи тотални хаос праћен немирима на улицама.

Максимин се морао запутити пут Италије, да напокон види Рим, али прије свега да “среди ствари“.
Но већ када је стигао до врата Италије, Аквилеје, овај град му је затворио врата. Могао га је и заобићи наравно, али то би било погубно за његову репутацију коју је ипак само војним успјесима могао одржавати, ту није било мјеста и за привид слабости.

Опсада Аквилеје се отегла, војници су били све незадовољнији и због глади која је пратила опсаду. Како то и бива, услиједила је побуна а како пише Херодијан на крају петог поглавља (овдје) осме књиге

[8.5.8] And so the completely confused army was in the depths of despair.
[Early May 238] Then one day, during a lull in the fighting, when most of the soldiers had gone to their quarters or their stations, Maximinus was resting in his tent. Without warning, the soldiers whose camp was near Rome at the foot of Mount Alba,note where they had left their wives and children, decided that the best solution was to kill Maximinus and end the interminable siege. They resolved no longer to ravage Italy for an emperor they now knew to be a despicable tyrant.

[8.5.9] Taking courage, therefore, the conspirators went to Maximinus' tent about noon. The imperial bodyguard, which was involved in the plot, ripped Maximinus' pictures from the standards; when he came out of his tent with his son to talk to them, they refused to listen and killed them both. They killed the army's commanding general also, and the emperor's close friends. Their bodies were handed over to those who wished to trample and mutilate them, after which the corpses were exposed to the birds and dogs. The heads of Maximinus and his son were sent to Rome. Such was the fate suffered by Maximinus and his son, who paid the penalty for their savage rule.

на крајње свиреп начин су убијени Максимин, његов син, генерал који се ту затекао као и цареви блиски пријатељи.

Након тога су осакаћени, тијела бачена псима и птицама, а главе Максимина и његовог сина послане у Рим.

Иако је сенат могао да одахне јер тешко да би им Максимин указао милост, за Рим су услиједила турбулентна времена испуњена превирањима, хаотичним ситуацијама и сталним крвопролићем, насилне смрти царева су се дешавале малтене сваке године.

У историји Рима постоје бројни значајни догађаји, године, прелази из краљевине у републику, па касније у царство, међутим по мени је та 235. година када је човјек ниског рода, уз то и варварин, досегао незамисливе висине, постао и царем, једна од судбоноснијих. Бјеше то крај једне ере, крај Рима каквог га обично замишљамо, и увод у нову еру знану и као војна анархија. Рим више неће бити исти.

 

[Pravi Vlah]

Ауторска тема;

У древном Риму нема каквих догађаја, личности и бизарних преврата нисмо имали, бјеше генијалних војковођа, незамисливо окрутних владара и царева, бјеше и оних уврнутих, ошинутих да не могу бити ошинутији, много интригантних личности.
Извјесни Гај Јулије Вер Максимин (лат. Gaius Julius Verus Maximinus, енгл. википедија овдје) који је остао упамћен као Максимин Трачанин, није толико интригантан као неки други римски цареви или војковође, његова прича и није толико афирмисана али једна свакако најневјероватнија прича.

Ниског рода, пастир којем би у “нормалном“ слиједу догађаја некако било суђено да постане вођом друмских разбојника, док не заглави у неком јарку наравно, но бјеше другачије записано, са његовом судбином се историја заиграла, и постао је царем, по много чему посебан. Између осталог, не само што бјеше нислог рода, него и први варварин који је постао царем, први цар који никад ногом није крочио у Рим, када се наканио да види вјечни град а и да мало среди ствари, не дадоше му душмани, а постоје свједочења да му ни са латинским није добро ишло, ово задње ваља узети са опрезом.

О његовој младости се мао зна, ниског рода, рођен негдје у Тракији или Мезији, могуће чак и са оне стране лимеса, у српској википедији стоји да му је мајка Аланка а опац Гот, ово задње тешко да је тачно (на што указује енглески историчар Роналд Сим), и иначе код списа често постоји збрка око готског и гетског имена, и Максимин је па готово извјесно гетског поријекла, значи не само територијално (или неко ко долази из) него и етнички Трачанин.

Ако погледамо скуплтуру и физиономију
Pogledajte prilog 654665
примијетићемо да се видљиво разликије од свих бивших знаних Римљана, царева, конзула, војсковође или пак сенатора. Доста сличности са неким данас људима из углавном српских горштачких крајева, а баш упадљива сличност са српским глумцем Миодрагом Микијем Крстовићем.
То не би требало чудити, како Страбон бељежи, Елијус Катус у Августово доба населио је на простору данашње Србије 50.000 Гета. То је за оно вријеме огроман број, и ти Гети су, наравно и са другим народима, итекако дали доприноса у нашој етногенези. Но то је већ друга тема.

О његовом животу писали су римски историчари. Највреднији је писање његовог савременик Херодијан у посветио му читаву седму књигу и првих пет поглавља осме књиге (овдје).
Херодијан је строг, престрог према Максимину, на почетку седмог погглавља а касније и у сваком поглављу истиче његову варварску црту, дивљачку нарав и склоност тиранији.

Наглашава да је човјек огромне снаге и огромна, екстремне висине. Кордус извјештава да бјеше висок осам и по стопа, тј 260 цм, то је без сумње претјеривање, али бјеше свакако баш голем човјек.
Ако пак Херодијана “читамо између редова“ и опрезно прихватимо пристрасне наводе узроковане фрустрацијом што се човјек ниског рода, уз то и варварин попео до положаја цара, назире се да је у питању изузетно способан и изванредан човјек, који је у тим смутним и суровим временима био дорастао изазовима и ситуацији.
Истина, није дуго владао, међутим мало ко је тада ко би се попео на високе позиције дуго поживео, а Максимин је ипак поживио 65 љета, што у тим околнстима и није било лако.

Максимин се прикључио војсци, јер то бјеше једини начин да се уздигне на друштвеној љествици, сходно заслугама, достигнућима, способности напредовао је у војној хијерархији, захваљујући врлинама заслужио je популарност и репутацију прије свега међу војницима.

Да би се уздигао до положаја цара поклопиле су му се околности, као што то и обично бива.
А када су цареви у питању, ситуација је и иначе била све лошија, почетком III.вијека то је достигло кулминацију, у лошем смислу наравно, Каракала бјеше тиранин, суров, на кваран начин је остваривао зацртано, Елагабал (218—222.) је посебна прича, настрано и изопачено дериште које је дошло у ситуацију да влада царством и арчи огромно богататво на перверзије и своје изопачене склоности. У опакој конкуренцији овај Елагабал је без премца најошинутији.
Насљедник и задњи цар из те ере, Александер Север (222-235.), је имао врлина, но не оних које су потребне римском цару, Касије Дион о њему доста похвално пише али и он бјеше слабић, недорастао да се ухвати у коштац за изазовима и пријетњама царству, војни неуспјеси, милитантни елементи у царству се рекли “овако више неће ићи“, и ту се отворио простор за најјачег, најпрекаљенијег војника, Максимина Трачанина.

Наравно у том преврату кључну улогу је имала преторијанска гарда, а сенат је не баш са одушевљењем потврдио именовање човјека ниског рода за цара.
То бејаху смутне године, а 238. је година када су чак шесторицу прогласили царевима, стално двовлашће, и једно хаотично стање.

Максимин, ниског рода који је имао одбојност према аристократији, је одмах по преузимању царских овласти кренуо у консолидацију и царства и администрације, смјењивање и протјеривање из царске палате свих службеника који су служили претходном цару, бјеше ту интрига, (могуће и лажних) оптужби за завјеру, тако је аристократа и највишег ранга извјесни Магнус оптужен за организовање завјере против цара, Максимин се немилосрдно обрачунао са свима који би му могла бити пријетња, доказао је да је дорастао тој ситуацији.

Као војник своју репутацију и положај могао је учврстити само војним успјесима.
Прва војна кампање је против пријетње са сјевера, Алемана, које је побиједио упркос тешким римским губицима у мочвари Агре Дециматеса
Pogledajte prilog 654669
Максимин узима титулу Германикуса, додијелио је бројне почасти сину и покојној супрузи, наставио је кампању по Германији, побјеђује германска племена изнад Весера. У Сирмијуму је основао камп, из те базе водио је успјешне борбе против Дачана и Сармата који су пријетили са оне стране лимеса.

Учврстио је и границу и свој положај, барем на кратко.

Гети је био други назив (егзоним) за Дачане. Обично Грци су их називали Гетима а Римљани Дачанима.

 

[Khal Drogo]

Гети је био други назив (егзоним) за Дачане. Обично Грци су их називали Гетима а Римљани Дачанима.

Постоји то мишљење, но није јасно.
Страбон у седмој књизи поглавље треће (овдје) пише

12 But there is also another division of the country which has endured from early times, for some of the people are called Daci, whereas others are called Getae - Getae, those who incline towards the Pontus and the east, and Daci, those who incline in the opposite direction towards Germany and the sources of the Ister.
The Daci, I think, were called Daï in early times; whence the slave names "Geta" and "Daüs" which prevailed among the Attic people; for this is more probable than that "Daüs" is from those Scythians who are called "Daae," for they live far away in the neighbourhood of Hyrcania, and it is not reasonable to suppose that slaves were brought into Attica from there; for the Attic people were wont either to call their slaves by the same names as those of the nations from which they were brought (as "Lydus" or "Syrus"), or addressed them by names that were prevalent in their countries (as "Manes" or else "Midas" for the Phrygian, or "Tibius" for the Paphlagonian).
But though the tribe was raised to such a height by Boerebistas, it has been completely humbled by its own seditions and by the Romans; nevertheless, they are capable, even to‑day, of sending forth an army of forty thousand men.

13 The Marisus River flows through their country into the Danuvius, on which the Romans used to convey their equipment for war; the "Danuvius" I say, for so they used to call the upper part of the river from near its sources on to the cataracts, I mean the part which in the main flows through the country, of the Daci, although they give the name "Ister" to the lower part, from the cataracts on to the Pontus, the part which flows past the country of the Getae.
The language of the Daci is the same as that of the Getae. Among the Greeks, however, the Getae are better known because the migrations they make to either side of the Ister are continuous, and because they are intermingled with the Thracians and Mysians. And also the tribe of the Triballi, likewise Thracian, has had this same experience, for it has admitted migrations into this country, because the neighbouring peoples force them to emigrate into the country of those who are weaker; that is, the Scythians and Bastarnians and Sauromatians on the far side of the river often prevail to the extent that they actually cross over to attack those whom they have already driven out, and some of them remain there, either in the islands or in Thrace, whereas those on the other side are generally overpowered by the Illyrians. Be that as it may, although the Getae and Daci once attained to very great power, so that they actually could send forth an expedition of two hundred thousand men, they now find themselves reduced to as few as forty thousand, and they have come close to the point of yielding obedience to the Romans, though as yet they are not absolutely submissive, because of the hopes which they base on the Germans, who are enemies to the Romans.

да су у питању два народа. Гети настањују источнији простор. а Дачани западнији, према Германији и извору Истра (Дунава).
У следећем 13.параграфу пише да Гети и Дачани говоре истим језиком. Даље додаје да су Грцима Гети познатији јер су чешће миграције на ову страну Истра (Дунава), тј на простор данашње Бугарске и данашње Србије.
У сваком случају ако не исти, јако сродни народи.

 

[Pravi Vlah]

Постоји то мишљење, но није јасно.
Страбон у седмој књизи поглавље треће (овдје) пише
да су у питању два народа. Гети настањују источнији простор. а Дачани западнији, према Германији и извору Истра (Дунава).
У следећем 13.параграфу пише да Гети и Дачани говоре истим језиком. Даље додаје да су Грцима Гети познатији јер су чешће миграције на ову страну Истра (Дунава), тј на простор данашње Бугарске и данашње Србије.
У сваком случају ако не исти, јако сродни народи.

Тачно, међутим Плиније Старији, Апијан, Јустин и Касије Дијо кажу да народ којег Грци називају Гетима Римљани називају Дачанима. Према Касија Дију и Мези, Трибали и Дарданци су били дачког рода. Касије Дијо је био савременик цара Максимина.

https://en.wikipedia.org/wiki/Getae

 

[Schrodinger]

Наглашава да је човјек огромне снаге и огромна, екстремне висине. Кордус извјештава да бјеше висок осам и по стопа, тј 260 цм, то је без сумње претјеривање, али бјеше свакако баш голем човјек.

je li prikazan negde u poredjenju sa podanicima?

 

[Pravi Vlah]

Боловао је од гигантизма:

http://www.wondersandmarvels.com/2013/11/a-giant-roman-emperor-maximinus.html

 

[Schrodinger]

Боловао је од гигантизма:

Ma kakvi. Verovatno je vodio poreklo od rasa visokih ljudi koje su se izmesale u tom delu Evrope, opisanih u Bibliji

 

[suave]

https://forum.krstarica.com/threads...u-nisu-pronadjeni-pre-nekoliko-godina.900163/

 

[Schrodinger]

https://forum.krstarica.com/threads...u-nisu-pronadjeni-pre-nekoliko-godina.900163/

 

[Pravi Vlah]

Ma kakvi. Verovatno je vodio poreklo od rasa visokih ljudi koje su se izmesale u tom delu Evrope, opisanih u Bibliji

Не. Гигантизм или, тачније, акромегалија је позната абнормалност. Ево једног савременог глумца који је патио од акромегалије:

Други пример:

https://healthjade.net/acromegaly/

 

[suave]

Hajde evo i treći, ovaj iz rimskog perioda, i da se ne kaže uvek "Arapi su mali ljudi"

Gabara the Giant[edit]
Gabara was a three-meter (9 feet 9 inches) tall Arabian giant that, according to the historian Pliny the Elder, served in the Adiutrix legion under the Roman emperor Claudius. According to the story, Gabara was so admired by his fellow soldiers that some worshipped him like a god.[5]

https://en.wikipedia.org/wiki/Legio_I_Adiutrix

 

[Schrodinger]

Колико висок је био Душан Силни?

I Manojlo Komnin. A Kserks je iz nekog razloga ovako prikazan u filmu

 

[Khal Drogo]

Тачно, међутим Плиније Старији, Апијан, Јустин и Касије Дијо кажу да народ којег Грци називају Гетима Римљани називају Дачанима. Према Касија Дију и Мези, Трибали и Дарданци су били дачког рода. Касије Дијо је био савременик цара Максимина.

Да, изводи из енглеске википедије говоре тако.
Када је у питању Касије Дион који јесте Максимином савременик, али није се у својим историјама бавио Максимином јер је умро (235.) прије него ће овај постати царем, у књизи 76 имамо реченицу која је цитирана у енглеској википедији, међутим по мени је можда бољи дио у 51.књизи (овдје) гдје у поглављу 22 пише

At the consecration of the shrine to Julius there were all kinds of contests, and the boys of the patricians performed the equestrian exercise called "Troy," and men of the same rank contended with chargers, with pairs, and with four-horse teams; furthermore, one Quintus Vitellius, a senator, fought as a gladiator.
Wild beasts and tame animals were slain in vast numbers, among them a rhinoceros and a hippopotamus, beasts then seen for the first time in Rome. As regards the nature of the hippopotamus, it has been described by many and far more have seen it. The rhinoceros, on the other hand, is in general somewhat like an elephant, but it has also a horn on its very nose and has got its name because of this.
These beasts, accordingly, were brought in, and moreover Dacians and Suebi fought in crowds with one another. The latter are Germans, the former Scythians of a sort. The Suebi, to be exact, dwell beyond the Rhine (though many people elsewhere claim their name), and the Dacians on both sides of the Ister; those of the latter, however, who live on this side of the river near the country of the Triballi are reckoned in with the district of Moesia and are called Moesians, except by those living in the immediate neighbourhood, while those on the other side are called Dacians and are either a branch of the Getae are Thracians belonging to the Dacian race that once inhabited Rhodope.
Now these Dacians had before this time sent envoys to Caesar; but when they obtained none of their requests, they went over to Antony. They proved of no great assistance to him, however, owing to strife among themselves, and some who were afterwards captured were now matched against the Suebi.
The whole spectacle lasted many days, as one would expect, and there was no interruption, even though Caesar fell ill, but it was carried on in his absence under the direction of others. On one of the days of this celebration the senators gave banquets in the vestibules of their several homes; but what the occasion was for their doing this, I do not know, since it is not recorded.

док се они друге стране (Истра тј Дунава) називају Дачанима или огранак Гети су Трачани који припадају дачанској раси која је некада насељавала Родопе.
И ту Касије Дион Гете сврстава у Дачане (и Трачане у ширем смислу) али као посебан огранак.
Како год, у енглеској википедији коју си приложио (овдје) то је квалитетно сажето, и ту видимо да ни међу румуњским историчарима и археолозима, иако превладава да је у питању исти народ, не постоји усаглашен став. Могу само поновити из претходног поста

У сваком случају ако не исти, јако сродни народи.

 

[Pravi Vlah]

Да, изводи из енглеске википедије говоре тако.
Када је у питању Касије Дион који јесте Максимином савременик, али није се у својим историјама бавио Максимином јер је умро (235.) прије него ће овај постати царем, у књизи 76 имамо реченицу која је цитирана у енглеској википедији, међутим по мени је можда бољи дио у 51.књизи (овдје) гдје у поглављу 22 пише док се они друге стране (Истра тј Дунава) називају Дачанима или огранак Гети су Трачани који припадају дачанској раси која је некада насељавала Родопе.
И ту Касије Дион Гете сврстава у Дачане (и Трачане у ширем смислу) али као посебан огранак.
Како год, у енглеској википедији коју си приложио (овдје) то је квалитетно сажето, и ту видимо да ни међу румуњским историчарима и археолозима, иако превладава да је у питању исти народ, не постоји усаглашен став. Могу само поновити из претходног поста

У реду.

Пре две хиљаде година нису постојали механизми за културну униформизацију које имамо данас. Није било државног општег образовања. Песништво и књижевност нису били свима доступни као данас. Није било могућности да свако научи исту граматику, исти изгвор, исте песме, иста предања или исту веру. Људи су знали мештанске обичаје и традицију. Пре и чак после покрштавања богови су имали мештани карактер. То значи да је просто било немогуће да милион људи деле исти етницитет. Било је разлика од села до села.

У коликој мери су се ова племена -- Дачани, Гети, Мези, Трибали, Дарданци, Трачани, итд -- разликовали један од другог данас можемо само да наслутимо. Различити извори користе различите називе али не можемо да установимо шта је то заправо значило. Дачани су имали краљеве, а и Трачани. Вероватно ови краљеви су ујединили доста хетерогена племена које странци -- Грци и Римљани -- су бележили под називима за које обично не знамо да ли су ендоними или егзоними. А не знамо ни колико су житељи тих краљевстава сами себе сматрали народом у савременом смислу.

 

[Khal Drogo]

Дачани су имали краљеве, а и Трачани....

Забиљежени су и гетски краљеви.
Управо Касије Дион, за којег сам написао да Гете у 51.књизи (овдје) сврстава у дачански огранак (или како бих већ то можда било згодније дефинисати). и у наставку пише о Дачанима али у поглављу 26 пише о Гетима

26 1 While he was thus engaged, Roles, who had become embroiled with Dapyx, himself also king of a tribe of the Getae, sent for him. Crassus went to his aid, and by hurling the horse of his opponents back upon their infantry he so thoroughly terrified the latter also that what followed was no longer a battle but a great slaughter of fleeing men of both arms.

2 Next he cut off Dapyx, who had taken refuge in a fort, and besieged him. In the course of the siege someone hailed him from the walls in Greek, obtained a conference with him, and arranged to betray the place. The barbarians, thus captured, turned upon one another, and Dapyx was killed along with many others. His brother, however, Crassus took alive, and not only did him no harm but actually released him.

3 After finishing this campaign Crassus led his troops against the cave called Ciris. For the natives in great numbers had occupied this cave, which is extremely large and so capable of defence that the tradition obtains that the Titans took refuge there after their defeat suffered at the hands of the gods; and here they had brought together all their herds and their other most cherished belongings.
4 Crassus first sought out all the entrances to the cave, which are tortuous and difficult to discover, walled them up, and in this way subdued the men by famine. After this success he did not leave in piece the rest of the Getae, either, even though they had no connexion with Dapyx,
5 but he marched upon Genucla, the most strongly defended fortress of the kingdom of Zyraxes, because he heard that the standards which the Bastarnae had taken from Gaius Antonius26 near the city of the Istrians were there. His assault was made both by land and from the Ister (the city is built upon the river), and in a short time, though with much toil, despite the absence of Zyraxes, he took the place.
6 The king, it seems, as soon as he heard of the Romans' approach, had set off with money to the Scythians to seek an alliance, and had not returned in time.
These were his achievements among the Getae. And when some of the Moesians who had been subdued rose in revolt, he won them back by the aid of lieutenants,
27 1 while he himself made a campaign against the Artacii and a few other tribes who had never been captured and would not acknowledge his authority, priding themselves greatly upon this point and at the same time inspiring in the others both anger and a disposition to rebel. He brought them to terms, partly by force, after they had made no little trouble, and partly by fear for their countrymen who were being captured.
2 All these operations took a long time; but the facts I record, as well as the names, are in accordance with the tradition which has been handed down. In ancient times, it is true, Moesians and Getae occupied all the land between Haemus and the Ister; but as time went on some of them changed their names, and since then there have been included under the name of Moesia all the tribes living above Dalmatia, Macedonia, and Thrace, and separated from Pannonia by the Savus, a tributary of the Ister. Two of the many tribes found among them are those formerly called the Triballi, and the Dardani, who still retain their old name.

као посебном племену и њиховом краљу Допуксу.
На крају 27.поглавља биљежи да су се након што их је поразио Марко Лициније Крас (не треба бркати са Цезаровим пајдашом Марком Лицинијем Красом, ово му је унук) населили. заједно са Мезима, на простору између Истра и Хема (данас Дунава и планине Балкан), а за нас је занимљив дио гдје пише да су многа племена промијенила име и од тада су под именом Мези укључена сва племена која су живјела изнад Далмације, Македоније и Тракије а од Паноније их одваја Сава (значи дијелом и наши простори). Додаје и два (од многих племена) који су се раније звали Трибали и Дардани и који још увијек задржавају своје старо име.
Није везано за ову тему, али није лоше поменути.

Вероватно ови краљеви су ујединили доста хетерогена племена које странци -- Грци и Римљани -- су бележили под називима за које обично не знамо да ли су ендоними или егзоними.

Добро запажање.

Пре две хиљаде година нису постојали механизми за културну униформизацију које имамо данас. Није било државног општег образовања. Песништво и књижевност нису били свима доступни као данас. Није било могућности да свако научи исту граматику, исти изгвор, исте песме, иста предања или исту веру. Људи су знали мештанске обичаје и традицију......

То је тачно. И то би била занимљива тема. Посебно што често робујемо појмовима и равнамо се према поимању ствари у данашњем времену, што води у заблуде. А по мени се и промовише један наметнути и погрешан калуп тумачења тог и тих времена гдје су итекако присутни (данашњи) политички мотиви.

 

[Khal Drogo]

Кода су у питању Максиминове димензије, као што то и бива обично, има претјеривања оних који су глас оставили, но свакако бјеше огромне восине и натприродне снаге.
Опет ако скокнемо у данашње вријеме, имамо ми те екстремно високе људе, и иако постоје бројни спортови, рецимо кошарка, гдје би висина и димензије требали донијети одлучујућу предност, у стварности није тако. Бројни екстремно високи људи као спортисти никад нису ни имали шансу, па и неки кошаркаши екстремне висине су били пролазници у ен-би-еју само због димензија и реално више као атракција.
Разлог је што ти људи имају великих проблема када је у питању моторика, успорени су, лоше латералне кретње, окретност, а некад имају проблема и са кординацијом покрета.
Такав огроман тип у та древна времена, ако би се опредијелио за војни позив, без обзира на своју висину и снагу, као ратник не би имао шанси, неспретан и успорен у првој бици би га нагрдили.
Херодијан наглашава на много мјеста његову висину и натприродну снагу, на крају првог поглавља седме књиге (овдје) и касније у неколико наврата гдје такође наглашава застрашујући изглед и огромно тијело али пише

[7.1.12] For these reasons Maximinus was aroused to greater cruelty and more savage acts, and he was by nature inclined to such behavior. The emperor's appearance was frightening and his body was huge; not easily would any of the skilled Greek athletes or the best-trained warriors among the barbarians prove his equal.

да искусни грчки спортисти и најбоље обучени варварски ратници не би му били равни у борби.
Није то био спор и неспретан тип који би имао проблема са моториком. Ту вјерујем да је слично као са "планином" из серије "Игре престола", бјеше невјероватно брз и окретан за човјека те висине и снаге. И ту кроз војни позив обучен, прекаљен у бројним биткама, сасвим сигурно природне интелигенције, бјеше то јако опасан тип дорастао бројним изазовима и разним ситуацијама.
Уосталом, човјек ниског и варварског поријекла, само такав је и могао напредовати у хијерархији, да је чак постао и царем.

 

[Khal Drogo]

Херодијан се мало бави Максиминовим животом док није постао царем. Написано је подоста у дјелу "Historia Augusta" у књизи Два Максимина (овдје), дјело шесторице аутора које је писано за времена Диоклецијана и Константина и којим је обухваћен период 117-284., значи писано је неких 6-7 деценија послије Максиминове смрти.
На крају 6.поглавља како сам већ поменуо

He was of such size, so Cordus reports, that men said he was six inches over eight feet in height;16 and his thumb was so huge that he used his wife's bracelet for a ring. Other stories are reported almost as common talk - that he could drag waggons with his hands and move a laden cart by himself, that if he struck a horse with his fist, he loosened its teeth, or with his heel, broke its legs, that he could crumble tufaceous stone and split saplings, and that he was called, finally, by some Milo of Croton, by others Hercules, and by others Antaeus.

наглашава се његова натприродна снага, да је могао вући кола и дробити камен, висина, по Кордусу 8 стопа и 6 инча (око 260 цм), па су га неки звали Милоном Кротонским, неки Хераклом а неки Антејом.
На другом мјесту, на почетку 4.поглавља пише

It is agreed, moreover, that often in a single day he drank a Capitoline amphora8 of wine, and ate forty pounds of meat, or, according to Cordus, no less than sixty. It seems sufficiently agreed, too, that he abstained wholly from vegetables, and almost always from anything cold, save when he had to drink. Often, he would catch his sweat and put it in cups or a small jar, and he could exhibit by this means two or three pints of it.

да је у једном дану могао попити капитолску амфору вина и појести 40 фунти, а по Кордусу чак 60 фунти меса (око 27 кг). Што ће рећи, није га било лако хранити, било би занимљиво такмичења њега и бившег кошаркаша Звезде Софокла ко је већи изјелица.

Како пише у 3.поглављу по Максимина су ствари пошле на боље

3 1 The second day thereafter, when Severus had proceeded to the parade-ground, he happened to espy Maximinus rioting in his barbarian way among the crowd, and immediately ordered the tribune to take him in hand and school him in Roman discipline.
And he, when he perceived that the Emperor was talking about him - for the barbarian suspected that he was known to the Emperor and conspicuous even among many -, came up to the Emperor's feet where he sat his horse.
And then Severus, wishing to try how good he was at running, gave his horse free rein and circled about many times, and when at last the aged Emperor had become weary and Maximinus after many turns had not stopped running, he said to him, "What say you, my little Thracian? Would you like to wrestle now after your running?" And Maximinus answered, "As you please, Emperor."
On this Severus dismounted and ordered the most vigorous and the bravest soldiers to match themselves with him; whereupon he, in his usual fashion, vanquished seven at one sweat, and alone of all, after he had gotten his silver prizes, was presented by Severus with a collar of gold; he was ordered, moreover, to take a permanent post in the palace with the body-guard.
In this fashion, then, he was made prominent and became famous among the soldiers, well liked by the tribunes, and admired by his comrades. He could obtain from the Emperor whatever he wanted, and indeed Severus helped him to advancement in the service when he was still very young. In height and size and proportions, in his great eyes, and in whiteness of skin he was pre-eminent among all.

када га је запазио цар Септимије Север, којег је Максимин задивио снагом и издржљивошћу. Био је сасвим извјесно привржен цару, који му је омогућио напредовање, а стекао је и популарност међу војницима.

Већ према Макрину и посебно деришту Елагабалу није имао никаквог поштовања, бјеше и у немилости, но након што је Александар Север постао царем (222.) ствари су опет кренуле по добром, бјеше постављен за трибуна IV.легије која бјеше постављена искључиво од регрута, Максимин је одмах кренуо са обуком како и пише у 6.поглављу

6.1. Having therefore accepted the legion, he immediately began to train it.
On every fifth day he had his men parade in armour and fight a sham battle against one another. Their swords, corselets, helmets, shields, tunics, in fact all their arms, he inspected daily; indeed, he himself provided for their boots, so that he was exactly like a father to the troops.
And when certain tribunes remonstrated with him, saying, "Why do you work so hard, now that you have attained a rank where you can become a general?" he replied, it is said, "As for me, the greater I become, the harder I shall work."
He was wont also to join the soldiers at their wrestling, and he stretched them on the ground by fives, sixes, and sevens, though now an old man.
Now every one became jealous, and one insolent tribune, a man of great size and proved courage, and therefore the bolder, said to him, "You do nothing very great, if you vanquish your own soldiers, being a tribune yourself." Maximinus replied, "Would you like to fight?"
And when his opponent nodded assent and advanced against him, he smote him on the breast with the palm of his hand and knocked him flat on his back, then said, "Give me another, and this time a real tribune".

посвећен обуци војника, није се устезао и као трибун да лично предводи обуку, стекао би поштовање војника као и завист других војних трибуна.

Како пише у 7.поглављу убрзо је постао командантом цијеле војске, одмах себи дао задатак јачање дисциплине.
На другој страни премлади цар Александар Север (постао царем са 14 година) и није био дорастао изазовима, на истоку су се Сасаниди који су свргли Парћане показали опаснијим противником, са сјевера упади и инвазија Сармата и Германа, са задњима је покушао склопити договор, подмитити их, кобна грешка, милитантни елементи у царству нису благонаклоно гледали на такав вид слабости, ту је само један крај извјестан, и није срећан за младог цара.
Максимин врло вјероватно није имао ништа са завјером, наравно за њега бјеше то добар расплет, једном смркне, другом осване. Војсци бјеше доста царева слабића, тражио се моћан и способан вођа, а куд ћеш бољи избор од најјачег, прекаљеног ратника, способног заповједника који је и популаран међу војницима. Истина бјеше ниског поријекла, заправо варварин, сенат и аристократија су за гађењем гледали на помисао да такав човјек постане царем, али у тим околностима и нису имали избора.

 

[Khal Drogo]

Како сам већ примијетио, Херодијан који бјеше Максиминов саврееник и који је овом горостасном цару посветио седму (овдје).и првих пет поглављ осме књиге, је превише критичан према Максиминину, наглашава његово ваеварско поријекло, дивљачку нарав и склоност тиранији, и разлози таквог анимозитета су сасвим сигурно фрустрације што је човјек ниског рода, уз то и сумњивог (варварског) поријекла постао царем, што је ипак заслуга прије свега способности Максимина..

Доста су објективнији писци који су писали дјело "Historia Augusta" и који су Максимина обрадили у првом дијелу књиге Два Максимина (овдје), гдје се наглашавају и Максиминове врлине, прије свега настојао је и успијевао учврстити границу, повратити ред у царству и администрацији, као војник, а то говори осмо поглавље ове књиге, посебну бригу је водио о овојсци, да легионари не буду закинути и да раде оно за што су обучавани.

Ипак и ти писци који су писали поменути књигу у поглављу 9-10

9 1 For to hide the lowness of his birth he put to death all who had knowledge of it, some of whom, indeed, were friends who had often pitied him for his poverty and made him many presents.
2 And never was there a more savage animal on earth than this man who staked everything on his own strength, as though he could not be killed.
3 Eventually, indeed, when he almost believed himself immortal because of his great size and courage, a certain actor, they say, recited Greek verses in a theatre while he was present, the sense of which in Latin was this:

4 And he who cannot be slain by one, is slain by many. The elephant is huge, and he is slain! The lion is brave, and he is slain! The tiger is brave, and he is slain! Beware of many together, if you fear not one alone.

5 And this was recited while the Emperor himself was present. But when he asked his friends what the clown on the stage had said, they told him that he was simply singing some old verses written against violent men, and he, being a Thracian and a barbarian, believed them.
6 He suffered no nobleman at all to be near his person, ruling in this respect precisely like Spartacus or Athenio.
7 He put all of Alexander's ministers to death in one way or another and disregarded his directions.
8 And while he held Alexander's friends and ministers under suspicion, he became more cruel.

10 1 And now when he had already taken on the life and character of a wild beast, he was made still harsher and more savage by a revolt which Magnus, a certain man of consular rank, plotted against him.
2 This man had entered into a conspiracy with a number of soldiers and centurions to stab Maximinus, wishing thereby to get the imperial power for himself. It was a conspiracy of this sort: Maximinus wished to make a bridge and cross over against the Germans, and it was resolved that the conspirators should cross over with him and then, breaking the bridge behind them, surround Maximinus on the barbarians' side and kill him, while Magnus seized the throne.
3 For Maximinus had begun waging all manner of wars — and very valiantly, too — as soon as he had been made emperor, inasmuch as he was skilled in the art of war and wished, on the one hand, to guard the reputation he had already won, and, on the other, to surpass in everyone's eyes the glory of Alexander, whom he had slain.
4 For this reason, even as emperor he engaged his soldiers in exercise every day, and, indeed, himself appeared in armour and demonstrated many points to his army with his own hand and body.
5 But about that revolt it is asserted that Maximinus himself invented it in order to make an occasion for barbarity. 6 At any rate, without judge, prosecutor, or defence he put all of them to death and confiscated their property, and even after slaying over four thousand men he was not yet content.

Примјећују да се немилосрдно обрачунао са свима који би могли бити пријетња, а пишу и да је усмртио све оне који су знали његово ниско поријекло, што је вјероватно претјерано, али да бјеше окрутан према онима који би имали дужи језик него што треба и причали што не треба је вјероватно тачно.
Ни према аистократији није био благонаклон, а и они су према њему имали презир, тако да је то обострани анимозитет узрокован разумљивим разлозима.
У десетом поглављу поменуте књиге, за разлику од Херодијана, ови писци пишу да је Магнус заиста ковао завјеру против Максимина, након чега је Максимин постао још окрутнији и немилосрднији.

 

[Khal Drogo]

Један документарац посвећен Максимину Трачанину;

 

[NickFreak]

Кхал Дрого јел 13 римска легија имала штитове са дивљим вепром и заповедника чудног имена?

 

[Khal Drogo]

Кхал Дрого јел 13 римска легија имала штитове са дивљим вепром и заповедника чудног имена?

Мислим да не. Оно што сам успио на брзаке наћи, XIII легија (овдје)

Spojler: Legio XIII Gemina

Legio XIII Gemina

Legio XIII Gemina
Commanders
Map of the Roman empire in AD 125, under emperor Hadrian, showing the LEGIO XIII GEMINA, stationed at Apulum (now Alba Iulia, Romania), in the province of Dacia, from AD 106 to c. 271
Active	57 BC to sometime in the 5th century
Country	Roman Republic and Roman Empire
Type	Roman legion (Caesarian)
Role	Infantry assault (some cavalry support)
Size	Varied over unit lifetime. Approx. 3,500 fighting men + support at the time of creation. Expanded and given the cognomen Gemina in 31 BC.
Garrison/HQ	Burnum, Illyricum (1st century BC) Emona, Pannonia (1st century) Augusta Vindelica, Germania Superior Poetovio, Pannonia (1st century) Roman Dacia (106 – c. 270) Dacia Aureliana (since 270) Babylon in Egypt (400s)
Nickname(s)	Gemina, "The twin" (since 31 BC) Pia Fidelis, "Faithful and loyal"[1]
Mascot(s)	Lion
Engagements	Gallic Wars (58–51 BC) Battle against the Nervians (57 BC) Battle of Gergovia (52 BC) Battle of Alesia (52 BC)–uncertain Battle of Dyrrhachium (48 BC) Battle of Pharsalus (48 BC) Battle of Thapsus (46 BC) Battle of Munda (45 BC) Battle of Actium (31 BC) 1st and 2nd Battle of Bedriacum (69) Dacian Wars (101–102,105–106) Vexillationes of the 13th participated in many other campaigns.
Notable commanders	Julius Caesar, Marcus Salvius Otho, Marcus Antonius Primus

Sestertius minted in 248 by Philip the Arab to celebrate the province of Dacia and its legions, V Macedonica and XIII Gemina. Note the eagle and lion, symbols on the reverse, respectively of legio V and legio XIII.

Legio XIII Gemina, in English the 13th Twin Legion was a legion of the Imperial Roman army. It was one of Julius Caesar's key units in Gaul and in the civil war, and was the legion with which he famously crossed the Rubicon on January 10, 49 BC. The legion appears to have still been in existence in the 5th century AD. Its symbol was the lion.

History
Under the late Republic
Legio XIII was levied by Julius Caesar in 57 BC, before marching against the Belgae, in one of his early interventions in intra-Gallic conflicts. During the Gallic Wars (58–51 BC), Legio XIII was present at the Battle against the Nervians, the Siege of Gergovia, and while not specifically mentioned in the sources, it is reasonable to assume that Legio XIII was also present for the Battle of Alesia.

After the end of the Gallic wars, the Roman Senate refused Caesar his second consulship, ordered him to give up his commands, and demanded he return to Rome to face prosecution. Forced to choose either the end of his political career or civil war, Caesar brought Legio XIII across the Rubicon river and into Italy. The legion remained faithful to Caesar during the resulting civil war between Caesar and the conservative Optimates faction of the senate, whose legions were commanded by Pompey. Legio XIII was active throughout the entire war, fighting at Dyrrhachium (48 BC) and Pharsalus (48 BC). After the decisive victory over Pompey at Pharsalus, the legion was to be disbanded, and the legionaries "pensioned off" with the traditional land grants; however, the legion was recalled for the Battle of Thapsus (46 BC) and the final Battle of Munda (45 BC). After Munda, Caesar disbanded the legion, retired his veterans, and gave them farmland in their native Italy.

Under the Empire
Augustus reconstituted the legion once again in 41 BC to deal with the rebellion of Sextus Pompeius (son of Pompey) in Sicily.

Legio XIII acquired the cognomen Gemina ("twin", a common appellation for legions constituted from portions of others) after being reinforced with veteran legionaries from other legions following the war against Mark Antony and the Battle of Actium.[2] Augustus then sent the legion to Burnum (modern Knin), in Illyricum, a Roman province in the Adriatic Sea.

In 16 BC, the legion was transferred to Emona (now Ljubljana) in Pannonia, where it dealt with local rebellions.

After the disaster of the Battle of the Teutoburg Forest in AD 9, the legion was sent as reinforcements to Augusta Vindelicorum (Augsburg), and then to Vindonissa, Raetia, to prevent further attacks from the Germanic tribes.

Emperor Claudius sent them back to Pannonia around 45 and the legion built its legionary fortress at Poetovium (modern Ptuj, Slovenia).

In the year of the four emperors (69), XIII Gemina supported first Otho and then Vespasian against Vitellius, fighting in the two Battles of Bedriacum.




Stamped brick found at Alba Iulia, Romania

Under Trajan the legion took part in both Dacian wars (101–102, 105–106), and it was transferred by Trajan in 106 to the newly conquered province of Dacia (in Apulum, modern Alba Iulia, Romania) to garrison it.

Vexillationes of the XIII Gemina fought under Emperor Gallienus in northern Italy. The emperor issued a legionary antoninianus celebrating the legion, and showing the legion's lion (259–260).[3] Another vexillatio was present in the army of the emperor of the Gallic Empire Victorinus: this emperor, in fact, issued a gold coin celebrating the legion and its emblem.[4]

In 271, the legion was relocated when the Dacia province was evacuated, and restationed in Dacia Aureliana.

In the 5th century, according to the Notitia Dignitatum, a legio tertiadecima gemina was in Babylon in Egypt, a strategic fortress on the Nile at the traditional border between Lower Egypt and Middle Egypt, under the command of the Comes limitis Aegypti.[5]

Attested members

Name	Rank	Time frame	Province	Soldier located in	Veteran located in	Source
Aurelius Rufinus [6]	beneficiarius	2nd – 3rd century AD	Dacia	Samum	-
M. Valerius Valentinus [6]	beneficiarius	2nd – 3rd century AD	Dacia	Samum	-	CIL III, 827
Valerius Vibius Valerianus [6]	beneficiarius	2nd – 3rd century AD	Dacia	Samum	-	CIL III, 823
Ulpius Bacchius [7]	centurion	?	?	?	?	?
L. Valerius Rufus [8]	decurio	after 222 AD	?	?	Sarmizegetusa Ulpia Traiana, Dacia	CIL III, 1485
Vedius Aquila	legatus	69				Tacitus, Histories, III.7
Aulus Julius Pompilius Piso[9]	legatus	c. 173				CIL VIII, 2582 = ILS 1111
Marcus Valerius Maximianus[10]	legatus	c. 182				AE 1956, 124
Gaius Caerellius Sabinus[10]	legatus	c. 183 - c. 185				CIL III, 1092
Proculus[10]	legatus	between 185 and 191
Tiberius Manilius Fuscus[10]	legatus	191-c. 193				CIL III, 1172
Aulus Terentius Pudens Uttedianus[11]	legatus	between 198 and 209				CIL III, 993 = ILS 3923
Quintus Marcius Victor Felix Maximillianus[11]	legatus	reign of Septimius Severus				CIL III, 1118
Lucius Annius Italicus Honoratus[11]	legatus	reign of Caracalla				CIL III, 1071, CIL III, 1072
Rufrius Sulpicianus[11]	legatus	reign of Caracalla or Elagabalus				CIL III, 1129 = ILS 3867
Quintus Servaeus Fuscus Cornelianus[11]	legatus	c. 225				CIL VIII, 22721 = ILS 8978 = ILTun 33
Marcus Valerius Longinus[11]	legatus	reign of Alexander Severus				CIL III, 1019, CIL III, 1020
Gaius Rutilius Gallicus	military tribune	c. 52				AE 1920, 55
L. Maecius L.f. Postumus	military tribune	c. 72				AE 1934, 248
C. Caelius C.f. Martialis	military tribune	before 106				AE 1934, 2
Sextus Julius Severus	military tribune	before 110				CIL III, 2830 = ILS 1056
Aulus Junius Pastor	military tribune	c. 149				CIL VI, 1435
Aulus Julius Pompilius Piso	military tribune	c. 165				CIL VIII, 2582 = ILS 1111
Quintus Hedius Lollianus Plautius Avitus[12]	military tribune	c. 192	Dacia			CIL V, 4347 = ILS 1149
Publius Catius Sabinus	military tribune	before 206	Dacia			CIL III, 5727
C. Cassio C. f. Volt[inia] [13]	military tribune	?	?	?	-	?
Caius [7]	speculator	2nd – 3rd century AD	Dacia	Apulum	-	CIL III, 14479; IDR III/5, 426
Cocceius [7]	speculator	2nd – 3rd century AD	Dacia	Apulum	-	CIL III, 14479; IDR III/5, 426
C. Iulius Valerius [8]	?	222 – 235 AD	Dacia ?	?	Sarmizegetusa Ulpia Traiana, Dacia	CIL III, 1933
Lucius Dasumius Priscus[8]	?	2nd century AD	?	?	Sarmizegetusa Ulpia Traiana, Dacia	CIL III, 1476
Lucius Furius	?	1st century AD	Gallia Aquitania	Mediolanum Santonum	Aunedonnacum
Lucius Autius	?	1st century AD	Gallia Aquitania	Mediolanum Santonum	Aunedonnacum
Marcus Aurelius Timoni [14]	?	2nd - 3rd century AD	Dacia ?	Castra of Sânnicolau Mare ?	Castra of Sânnicolau Mare, Dacia	IDR III/1, 274
M[arcus] Ulp[ius]	?	2nd – 3rd century AD	Dacia	?	Apulum	IDR III/5, 180
P. Aelius Valerianus [7]	speculator	2nd - 3rd century AD	Dacia	Apulum	-	IDR III/5, 721
Publius Urvinus	?	?	Raetia	Augusta Vindelicorum ?	-	CIL XIII, 6884
Q. Julius Secundinus [8]	?	2nd century AD	Dacia ?	?	Sarmizegetusa Ulpia Traiana, Dacia	CIL III, 1971
Statius Alexander [7]	speculator	2nd – 3rd century AD	Dacia	Apulum	-	Apulum 40, 2007, 176–177
Ulpius Proculinus [7]	speculator	Gordian's reign	Dacia	Apulum	-	CIL III, 7794b; IDR III/5, 435

Основана је 57.године п.н.е, а основао ју је извјесни Гај Јулије Цезар приликом похода против Белгита. Распуштена је 400.године н.е. Имала је амблем лава.

Амблем вепра су имале X ледија/Legio X Fretensis (овдје) и XX легија/Legio XX Valeria Victrix (овдје)

То је онако на прву руку, Нисам се посебно занимао за ратни пут и посебности појединих легија, ако некад нешто ново набасам, написаћу на некој од тема.

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

Документарац о хаотичном времену у древном Риму, уз осврт и на годину шест царева

 

[Khal Drogo]