Време је за резиме који ће, упркос намери да се избегне тумачење, показати како сневачи са различитим сновима сањају један једини сан*, суштину оностраног. Нејасно је зашто баш боему беше додељена улога да снева далека суђења. Смисао се налази, вероватно, у упозорењу да корак ка сну води и пресуди. Не желимо казати да ће душе изаћи на суд због сна, али како већ рекосмо, сан није грех, заправо жудња је исконска јер душа тражи да се уједини са царством и да плеше са Господом. Књига Из светлосних речи је значила именовање онога што је заумно. Тај брат се налазио с оне стране свакодневног живота. И када се појмило да следи карта сна која ће сневачу објаснити како мора повезати мистично биће са свакодневним, пожртвован у раду и у окну као у оквиру, рудару беше даровано да сања Књигу небеске свеконевице. Напокон, узвишен као члан свог реда и сврстан у дубине наших снова, принц нас је опоменуо да је све ипак празно, лебдеће**.
* Кораци ка сну, то су приближавања – записали су мудраци. Фазе или постепености су одлика и духовности а не само материје. У начелу, један је облик, једно је свемогуће божанство, а када говоримо из описа и појава склони смо да делимо (Новус каже: карте бића...).
** И прах лебди у души и смрт лебди са прахом и душом – пева Лаоргон.
лаоргон
светле поуке
1.
И пре него што клонеш, чуј ме у ветру речи коју наследих одважан, како ти дарујем представу срца и огледало за ум, јер сам и ја клонуо од исушења или прелета, не појмим, надајући се мостовима душе, речи и твог читања, свакако удубљивања, ако и јаукања по мојим часовима свести објављења несвесног, не чекајући следбенике, ништа не чекајући осим Господа, ах варљивом врлином, и опет надањем високим кога дубина зна, још увек непрестан јер ме мисао не издаје, налазећи се и у мислима других, а твојој словесности као сунцу окренут, и читан и доживљен неодгонетнутим силама ума без природе спознате, тако ведар а сув, и тако стар а миран за смрт, опет прелетан, дубок, суштини драг, и миљеник бола који не раставља од света, па ни божанство не усељава посве, јер се једначи повисоким умом са звездом и анђелом, трајући, гневан изван стиха, и верује лажан у својој песми, који разара онога који чита духом отрова птице из значења излетеле, духом љубави сједињене у чедним потрагама по овом свету, у музикама празноглавих и сферама нечувственим, но тишинама након усијаних протицања кроз душе – и не бој се своје птице и своје лађе, тог клонућа, јер ће песма оправдати биће.
2.
Да ли ћу доћи до сродних, не сумњам, јер се тражисмо у овим шумама светским, без фењера што плам држи у нашем великом граду, али приупитани наклоношћу свеца пре свих нас ко је ум бића свеколиког, да ли човек такође сличан Богу, природи и сумњи постављеној у тврђаву стварности, неокован свитац душе који ће летети срцем, чаробњак који ће ценити оне без чуда, штоватељ закона и речи, и опијен, мени налик, с вером града свога, у пролазности, ткан временом, самлевен дешавањима, очитан на кули и у постојбини затрављен, очигледан а неухватљив, и опет узвишен, тако тражећи реч мога анђела, склони да истинама поверујемо и појавама насликамо дом кратког живота, залећемо се, као што и ја падах, и ти падни, али не понижењу, и летећемо мисаоним осећајући земљина својства, пределе прелепе оностраног и зелену погачу нашег неба, драго обасјање сунца врх планина, а у долинама огледала, а у себи бол, и мисао као мајку, рађајући се, јер нам се нађоше очи на истим местима, у собама градова, на табли времена давно започетој, у симболу, звездани и без гнева, поезији својствени, свему љубавни.
3.
Неке су нам сличности дате језиком материнства, капањем природних сокова, у облику тела, градње и кретње до црва, распада, одласка, да би се наставило, понело реком неуморног живота, принело небу и обновило у страсти, наказивало и уз сувишак наших речи, просипао се исти прах, невидљив а многозначан, густи прах смисла по мозговима, без одустајања, тврдо тело и клопка судбине за линију његову, као и звезда и дрво, пут некакав, различит пут сваком телу, истоимена идеја утиснута у речи загонетних слова, па пропаст, подизање прашине из стварног, проливање дечијих суза и указање јарости, па лахор, наранџасти цвет живота, доброта такође дата као и сличност, и материца силна, плавом бојом правећи од света једну главу, Господњи мозак, и земља као срце, и ветар, тај дах, обљубивање пространства речју, законито спајање мисли и материјалног облика, згуснути, хармонични сплет околности и свакодневних падања у психе, измождено, јогунасто и човечно, до првог и последњег смака, од почетка па до затварања врата, са јауком књиге давно написане и устима генерације рађањем другачијег, другог а истог, и онда наново, да тако подражавајући способности идеје никада не изађемо из круга и слабости – јер смо слични.
4.
А бити свој, издржати змије судбине, никада не улетети звери да не каже бесмислом како дан чили, то би могло спасити, да се подигне вода срца до мисаоних сплетова, језгра, наравно неког сасвим одрживог центра, поклоњене душе, у неким незапаженим птицама, језди до границе, слободно хвата празнине и простором заузима за себе град, све то уз муку, примећујући сумње и доказе, трага, подноси расчовечивања, неверства, јер навика пролази у Господу, заташкава буљавих очију виђење, и тутњи док лута, зановета, па бежи, одлази од искре и ноћ разастире лаганим небеским променама, чудовишним мишицама џиновим, лавом сребреним и снагом дечије безазлене одрживости, упоредо са космосом кога настањује лик закона, и бивајући свој мора да ме потражи, мене и реч, духове који су ме запљуснули, показујући црвима вредност човековог мишљења, дрхтањем побожних и ходом обичних, а биљка расте, разграњава се као мисао упућена храни, другој мисли, заграђена или посве неспутана, чудно неуочена, јака у жаришту одакле се покреће свет, све до звери и тих животиња небеских, гашења и губитка, да би рекао како нађе душу, доказао се, трајао па умро.
5.
Линије видим као жице, преплет по плаветнилу, и да ли је тамо смрт, да ли су тамо здравља душа и померања на земљи среће, обећање, видим и јаче нешто од плавети, ту ватру која се надумно разбуктава, поноћ сатире и тајну месечевог сјаја, из сржи сунца, као огњена земља, и мали живот на тврдом пространству њеном, али хоћу још твог духа, кутак за реч, твоју пристрасност за кораке умних по времену нерецивом, следбениково одустајање од сопства, урањање због истине бола, божанством доношење таквих својстава којим се дух уздиже свом творцу, да би ватри побегао и настанио се у спокоју, заджао време, боравио предан оној једноставној објави очигледности, као који сриче време, задржава моћи дара на тканини тајне космичке, плаче и наставља, одлази, враћа се, тихо или у бури трагедије, смешан, разуман чека, мења се, тихује и свира, чује и казује, онда под тим храстом након јунаштва, када је давно изашао из пећине, приступио води и створио себе са ватром маленом, јер се морало поновити небо, да би интелигенцији даље крочио, сликом се занео, муње одвикао, плабетнило не видео, жице опасао и умирао, роб одважан, слободи унет, ходајући оним што не видим, певајући моје виђење, зрачећи по мени и падајући са мном нигде до у смрт.
6.
Ходам тако осећајући како ме пратиш, док се твоја душа пробија, заправо почиње расти, душа која ми је извесна, струна најјаснија, трепти у том другом виђењу, разлива се и као вуна по ветровима ваља нематеријалним, затим пада, спотиче се, враћа телу да би обневидели и ти и ја, казивали оно што свако зна, промицали, стрепели, на кожу примали златне и другачије јасности, мислили, чували тело по пољима, поља постојана злоупотребљавали, и лагано венули младим светом, дотицали се, давали и узимали, били милостиви и били злом опчињени, тако осећајући твој ход док си још у поднебесју задржан као у чистилишту, преварен, слутим да ћеш читати, смоћи да понесеш делић снаге слова, појуначиш се као предак што је крв пролио негде на земљи прождрљивој, и пођеш даље и од мог увида, очишћен од страсти, пожњевених демона пред капијама оностраног примања у себе без себе, јер мораш волети да би то доживео, многоструко доживети да би волео, рекоше одрећи се, и умовати, најпосле осећати, опити се изнад материје од пића неких других очију, усмртити своје путеве, вољу, заклети се у плаву реч, бело и умно постојање, позвонивши ходом ка себи, унутра, новом пратиоцу, новим пробојима душе док је човековог раста, твоје и моје душе.
7.
Само они који излазе из љуштура, лептири недужни духовног проклетства, могу доспети до царства необичног, такође себичности, али на другој висини, у другом понору, својствени најфинијој енергији, ти путници сродни непрегледним особинама свеколике душе, на крилатих коња дражесним лебдењима, у бићу тајне, опет загонетни и сједињени са земљом, дисањем њеним, у једном облику, промислу вични и судбини под скутима, драже истопљена тела, оне руке и трупове који су још на тлу, а душа им у најдаљњем, шапућу као осматрачи испред сивих кула прошараних месечином, казују како је свет сенка свога божанства, запевају и цвиле док умиру, а Господ је још недокучив, и неко ће забележити како то изгледа, време првог сунца, указање радосног прелива по горама које ће настанити живи, булка снохватна из које долази безброј појава, реци да је обмана, и камен у њима а у камену бол, па занос скривени, и обљуба енергијом најживљег бића у његовом и нашем часу, призвани ерос кога чека изневерено дете праведне савести, и опет прљави трг градски са мноштвом уцрваних керова на плочницима, да би пала дечија суза на Господњу душу, расточио се бездан, крикнули и похрлили да утекнемо, клизили и шакама задржавали близу уста буђ по космичкој литици каљугавој, а онда ја певао и ти чуо, раскрилио латице твога сопства, и узео ме у наручје и рекао да ћеш бити срцолик слуга, а ја ти заповедио да свој будеш.
8.
Куда ли нежан да ступиш, којим поверењем у учитељеву спознајну драгост предаш дух, када си већ усмераван од закона чије слово стоји и пре човека, претходи природи, из радозналости купујући књиге уму, када си подучаван мислима идејних путева, намеран светлости или бар помаку жеље разума, примања жељеног света мудрости виших, позивања духовних у расветљењу, поклоном главе за несврховита исцрпљивања осим подношљивог искушења којим зрелост надолази, светлости до које се кроз бол, жесток бол, мора проћи, и упутити себе необјашњењу, нагомиланом искуству унутрашњем, побеснети због једне мале мисли, како рекох напред, клонути, раздањивати се, јер хоћеш будност и чир на мозгу, много гноја, сузом да гледаш, испитујеш срце, иако си, велим, нежан, те не знаш шта то треба наћи ако није најистинитија реч, космичка личност, сродник неспутан мрежама обманом ове стварности, или жалост да се неће наћи оно самозадовољно тело духом једноставним настањено, или ће се проузроковати снага ветра проклетог, збрка мисли, опијеност и ватра на челу, рањивост, па тумарање без умећа, несналажење на простиркама што носе човека у судби, и твоја нежност, страдање у одушевљењу неким речима, промашај, ако се не деси доброта у целини, ако сједињење не запазе све очи душе, али ћеш бити драг и поучаван да даље крочиш, духом и телом, певању као закону.
9.
Били су, слутим, неки исцелитељи таме из људи, заправо, тама је била и пре него што човек беше, али саобразно духу који ствара и ономе што је створено у њему, даде се на тржници многоструких озбиљења велика и несмирена ватра са простором сумњи човековој, рекао бих демон срцу, потврђујући увек оно што се различито означава, истим исцелитељским увидом који је, заиста, тамном послужио да прогута добрих душа умне светлице, казном печата и заслепљености или причине да јасност ума прозире супстанцу крајњу, а и ти беше, драго друго биће моје, залутао, јер силно тражећи ту реч заборави свакодневни дах тела свога, тугу и опомену по тим умирањима свакодневним, живот најпосле, и заче истраживача тајне а да ни назирао ниси колика опасност вреба путника у теби, пепео радосних идеја, костурница вијуга, пропадање дограбљене смелости, одважност која мути ум, и похрлио не више истини него исцељењу, иако су здравље духа и истина, рече, истозначни, као она туга када се прелије у радост, твоје ја нађе, излазећи, блискост са речју, све, затим затражи од мајке, родитељице, млечни искон, бајку утешитељицу, добије службу на земљи, пролази, показује се и падне, верујући у бездан или небо, исцељујући се, никада не зацеливши празнину бића, непотпуност наметнуту, а надајући се да је други свет, бар, пун љубави, сочан бескрајним.
10.
Тама их је звала непрестаним љубавним зовом, иако су носили светлост на облицима својих трајања, тлачећи једни друге, славећи глупост заробљавања у сенке митских славуја, одакле долази власт, и клицали да те нађу, о Господе, који се јави, отелотвори и васкрсе, а онда, страдајући, понесох се да да сам забележен избављењу рода, и не порекох да ће ићи за мном, а у мени се, заиста без чуда, згуснула тама, те падох, сам у своје отрове, одричући се пријатних дружељубивости на академији књигама поплочаној, неку завесу тобоже размичући, а закрили ме изазов таме, тако да ти казујем, немој чедо моје залетети душу у онострано, и не даји да сопство потамни сулудим хтењем смештања круга или сенке бићу, опет кажем, непопуњеном, јер је исправно и никако више када љубав као путовођа стремећи једном очисти биће, дарује дом души, празнину разбије и тајни приближи довољно појединачној моћи, да би био твога светла најмилији узрочник, иако клонем, већ напуштајући страст земну, обликујући се у вечну противност тами, казујући, дакако, наслепо, а дивном неизрецивошћу најсвесније дубине, колико одговорности у космосу примам за рад мисаоних руку по уму твом, склањајући тамно зрцало од хлеба, тебе од странпутице, иако ћеш са мном клонути, а себе од осуде, јер проповедам а вичан нисам, и осећам а љубав непрестана не могу бити.
11.
Хтео бих да се сетим оне љубавне спознаје којом се, спремни смо да поверујемо, пронађе тај божанствени кључ простора преплављеног временом речи, јер волим да завирујем у сазнање као заводник, и размећем се по ономе што ми се даје, чекајући Господа у људском схватању, бледог лица пред трпезом и уморан за свакодневне животе које ни описивати не смем, јер бих још више клонуо, а овако бивам дарован и снујем да би ме рана од отрова стварног заболела дубоко, прихватио се твог духа као платна за слику моје душе, и кочоперио се непоражен, иако видим како све одлази, и да сам с тобом у себи раскидан или обнажен, примајући да будем празан, док божанство скреће ближње, до достојанства најближег, до наше границе или немоћи, и потонућа у неспознато ништавило, клечећи верно због духа вечне уметности где бежим, склањам се, зборећи о тајни овога што ме прожима, сунцу хитећи речи и звездом се опијајући до зида могућности понете крилом те птице залазеће, и сећајући се, љубаван и јак, спознаје придошле која ће ме вратити колевкама човекових облика, пао и разбио се, након чега остају речи, моја прегршт не од овога света а љубавна и полетна до свршетка века.
12.
Не сетих се да ме сврха дира, поучити те, изазвати патњу након које се душа радосно отвара, тебе поученог токовима живих вода у теби и поред тела, јер си био сасвим несмотрен када радознало потражи овај извор огњених речи, велим скретања, рађања нове земље на земљи, сунца у тами за још гушћу таму, толико да је светлост јака, долазак киша уз које ће племена скрити обичаје своје, другог потопа пред чији крај се указује коњаник најдаљне звезде вођен не промислом него отварајући ах та немогућа савршенства, бестелесну објаву изузетних облика, али знај, након твоје и моје патње свет се не мења осим хода ка постепеној промени, склизнућа у испуњење пророкове речи, да се деси зло, завршница игре са човеком, и опет коњаник, онај пред сликама, благодаћу изван слике, побелео од снаге чекања правде, мрачан за очи мрачне јер им се не даде видети мач судије нашег, и светао за стрпљиве, тако да и од тебе тражим то трпљење верних, иако те ослобођам од ритуала надајући се да ћеш бити уметник у служби умној логосу милостивом свима који га траже, и да ћеш се сетити колико сродни имају живота, одакле је наша мисија и чему смо моћни створити слику умну света овог.
13.
Држим све своје часове на звездама, приносим пехаре умовима и падам кроз бескраје, идеје ме снаже, плаве краљице њихове, заточеници страсни из првих празноверица, олујно небо преплављено безбројним мисаоним облицима као потпора мом лету или узлету до тебе, ипак си изнад, јер настављаш, и очекујем једно признање да ће мисао полетети духом твог трагалаштва још могућем и даљем, јер ме обликоваше за краљевство овог времена да означим смерницу истраживачу будућем, деци покликнем као анђелима што демон ставља на плећа човеков изазов, сусретнем земљу једину испуњену умом и нечовештвом, још незрелу воћку у том винограду где сладострасници свеца жудећи снују у некаквим уметностима, и нико не препознаје реч, и гаси се мала ватра досадашњих мудраца, а ја мудар нисам нити ћеш ти бити спретан са логосом у срцу и смутњом која из ока твога магли предаје корак тела, чак неспремност за смрт, страх од месечеве птице, страх од знака појаве, зачуђеност бројевима и еросовим извирањима, и гледање у бело ништа, одсуство сазнања, пуки одлазак, прирастање на тело смрти и зла, савладане воље, кажем у безнађу, чађав и очајан, али пре тога, приповедаћу о часовима своје душе твом духу, нека ме упозна звезда којом ћеш победити судбину.
14.
Ти говориш да ме само бесплодна страст носи, умором оно што сенка у наслеђу сипа невештом уму, и још ме оспораваш тврдовратим душиним заузимањима за слободу, и кажеш, јер други јеси, он је сопствено играње мало, и сричеш да сам само на небу и унутра, како видим угаоне сафире, свирам подражавајући, истичем из плавети, кажњен заборавом, не и другачији, а застрањен по небесима, да ниједну лепоту појаве не уочавам, чак ни то како жубор недара и голубова поврх косе драге није објашњен, да се надимам и превише патим од непотпуности бића свога, халапљиво гутам избледеле идеје између корица као страна умног света, и бежим, исколачујем се на смирене, стрепећи да ме мудрост не уништи, те коначно, не делујући, не чинећи промену, дозволом да све остане запућено, јер песма не исправља, тако ми се пријатељу мој, успротивити сможе, а да се ни задубио ниси у посвећеничке елементе доживљаја мога, врлину речи и представе ове последње игре стиха, јер сведочим да се дух родити неће, по закону света, оне изузетности, величине осећања, увида и сазнања, док не потонем, кажем у себи да је дух вреднији од духовног записа, верујући да ме тражећи рече у себи.
15.
Већ јеси и небо се сребром и паперјем отвара души твога лика, а мене нема, и погледај да ме нема, књигом ћеш као ходником поћи, да снујеш, иако изнова записујем ту реч умор, али јеси, небо јесте, те птице и те беличасте хаљинице појава које наша и божанска свест држи центром ума свемоћног, и лик говори најједноставније да јесте, али све је узалуд без певања којим подражавамо Господње војске, физике и историје света, долазак земље и биља, живота, а у скрајнутим одајама још тамни кнез, као и мене, исушује духове, јарца на јагње нагони, печате одваљује, сумњу рађа, смрт као ветар душе покварене из суштине зла наказом створеном шаље, или се преображава, вене дрво плаво док га ум прелеће, и пада човеков дух не водећи сопству него проклетињи, и не моли да изађе, од вечног рањен, у појави маском преображен у јако стварно срце земље, пишти до мојих речи да бих пропатио његовим изазовом, а само ћу пасти, једна јабука на пустом пољу где црва није, падање злослутно усмерено теби и нади, позив силе ума да нестајући љубав призове, јер је човеков задатак још и у мени нерешен, а појмим да ћеш истом поћи, изазов је обујмити природу и небо мишљу осетљиве речи и бити пре него што се клоне, нада и љубав својих речи.
16.
Гледај ме како државу зла већ изродих, јер се демон дохвати моје слабашне воље, и ричући по свести стаде да намешта гласове нељудској сметњи у оних безброј дешавања, пламсајући и невидљиво гонећи водиче да себично застране путеве племена, и мене, певача његовог болесним заповестима некаквог закона срочи у том друштву, да упознам себе наопако, да се изразим криволико и проповедам како је зло стварније од лепоте првог станишта, иако тада већ бејах издајник јер пођох да харам песмама душе непросвећених и јуначих се након крви коју цар туђима проли, и ту жртву уочих у пробоју таме наше војске, и огубах се не узлетевши, подразивши магију црну карактера свога, те одох у стварања стварности окрутне, мислећи доконо колико ће овакав свет вековима бити чврст, и видећи нестварно, то сиво поље са костурима, те животиње о којима певах у другим песмама, копља усијана и очи несмирене, тела премазана блатом и блудне пупке округлих телеса, наше дивље косе и руке сасвим свирепе, како надиремо започињући да певамо земљи белегом злог часа, и не сачеках да молим Господа за поштеду, него и ја навалих да љубим пропаст рођених и смејах се уз рику преплашеног крупног звериња, и не дрхти, сине мој, него гледај.
17.
И носише нас наши коњи да јуримо исуканих ножева ту добру светлост, јер убијасмо свако добролико лице, сваку травку сасецасмо чији се мирис згади нашем злом срцу, и учисмо свет да држава зла пристиже крајевима људским и да нећемо заморити хитре сапи док огањ не поистоветимо са земљом, јер бранимо сумњине чаролије и право да се свашта чини на земљи, од постанка, јер тако записах да је цар од демона устоличен, да његов ум најстрашнијом вољом даје власт човековој данашњици, и помогох се војскама силним да отпевам јутро врло у коме жудно трагасмо за крвљу, померајући светове намерни да запоседнемо земљу и звезде, уништимо сунце и говоримо хаосом непрестано у ономе што Господ слободом отвори живим створовима, безобзирно, али, не саслушаше ме до краја, ти одважни ратници што мрачно саде по светлосним зракама, и бејах бачен у самоћу када цар збаци демонов печат са лица и као човек зажеле осим страдања и крвног пехара задовољство човеково, те се, уз самоћу, затече и јака стварност живота и власти, а ја, у пећини најдубљој сећајући се животиња које видех по небу, почех да записујем, дакако, опет веран демону и тами, и не могох умрети, јер ћеш ми мисао читати.
18.
Када написах злу књигу, дође ми до ума представа књиге светлосно драге, јер сањах чудећи се како поквареној души Господ такво виђење целивајући подари, и будећи се, спремих се да уништим грешно дело, али га и при спаљивању осетих неуништивим, и онда почех да плачем, јер сам био најгубавији, гнојем засут као сузама и помрачен, те до тада, наслутих, стремих само разарању привлачећи бићима смрт а себи улазак у пуно зло, и дижући се напрегох руке да отворе чаробне странице блаженим словима као птицама настањене, и упорно се преображвах умом, док је тама излазила из мене, док сам, након несвеног покајања, срицао речи и започињао умом цветати, здрављу душе учити сопство неукротиво, молећи се светлосним речима за другачије векове, да бих тако прочитао и прогледао у самоћи, опремајући разумом карактер слабовидни, и хтедох сићи народима али не знадох која ће ме птица понети, све користи срца твога, чедо моје, поуци опредељено.
19.
И рече ми: демонов сине, преобразих те милошћу онога који науми тобом певати реч своју, пригни главу и заплачи још више, јер ти је обећана истинска душа коју ни у сновима, ето, тражио ниси, да би ми дошло опет зло на очи, од чије навале се гнушах, причине оних нападача како бесне по земљи, у невиделу бића нагнани да тумарају и воде битку са космосом сијајућим, те стога падох у душу да посетим извируће добро и клоним се таме, бар за извесно време, самониклим суштинама очишћеног срца, и не знадох чему то, ако већ морам живети другачије, зашто толико тонем, узносим се и гледам себе распрснутог енергијама умним, с тобом, о плачу најмилији, потресом у души видим немоћ и казујем чудећи се како отрпех толики грех и милост твоју Господе, да би састављао душина својства обнажен у том виђењу, након кротких осећаја надимао се умом, јер ево, самујем, а племена жива уздишу не знајући колико ти, пресветли, кроз мене, одашиљеш љубави надумне и знам да ме присиљава жудња да се сјединим, али ћу још на кратко плакати, и заиста, почећу другачије да мислим, али ти не буди демонов, ни облик стварања мога, већ гледај и цветај одважно у самоћи.
20.
Видим да јеси земља, да те ваздух нежно или силно завија, и небо које неће пасти до окончања над тобом плавим лебди, а вода безбројних преко тебе тече док их врцаво живи створови посећују даноноћно, и видим да још нећеш умрети, јер твоја снага је праведност одрживог живота, благо рађања и умирања, непрестаност тешка и ослобођена, и видим звезде расејане и закачене на Господње груди, млечне косе и прашине непометене умом, јер никада нећеш моћи, о човече, бити на свим звездама, судбини исувише приближен и надмоћан управљању са висине, и видим те расцветали краје мог детињства, твоје неуништиво биље и мишице планина, када сам као дечак стрелу једну имао ја, а онда ме одврати пијанац насртљиви да лутам гајевима побеснелим и чезнем за домом, и не сећајући се драгих часова у невином усађених, и видим те граде јасновиди с кулама високим и мноштвом душа које си заробио у забораву, и хоћу да се надам да ћеш посрећити своје небројене несрећнике, јер чами служих као твом дару, и падах у мистике застрањен твојом снагом, и желех да те усмерим а ти ме, равнодушно, побаци и гурну завичају непримљеном у ме, тако уобразих да такав јеси, јер те поштујем.
21.
Ово певам, онај без огњишта, демонов син, јутарња принова противна сунцу, јагње најцрње звезде, шака пуна мрака, заколутали бисер уништитељ у свемиру, из гнезда оболеле птице, који ће јурнути на голубове и обичаје, смртан и пре рођења, завучен у кутије нерешиве, грудима брат непријатељу општем, душа зла проклетог семена човеку дате дивљине, и кажем, смрт је са мном и не подносим разнолики говор светлости и објаву живота, јер ткано расплићем и померам постепеношћу неумољивом космичка поља, раскидајући конце између земље и сунца, трпећи, без мислости, свој час зацрњени, иако слутим, и уз моја недра привијен је некакав живот, мој немир у том пространству неогонетнуте Господнње воље, где ме чуј војско, непобедиви нису овде, зло је умрло, добро издише, плачу бездани и чежње излазака сивих космичких тела, као туга човекова, памћење стиха о смрти и заборав оне душе од јуче, заборав вина у бићу које чини ништа више него промену, топи и вене, и опет певам надајући се да твоја душа јаук прима.
22.
Ово певам мислећи да не могу снити, јер мишљење није сањање лаким илузијама дато, борећи се за поредак честица у закону воље, начелу привржен као духу спасоносном, он, који је у мени, његово дете које се игра по мом уму, и раздире ме и умива соковима оностраним, јер хтедох, тако сам и болан, спознати кретњу овог малог тела и кретњу свеколиког, грешнији него што се чини просуђујућим, заводећи јакост дубине у запису, одељујући свест живота од дарованог, и дух свесни, светлосни, ужарен, од ума ка коме се иде, слутећи јединства у народима, покривања ноћна благословом, када долази јутро ново, дан вина, дан једнакости бар у застрашености оним што бива, дан другачијих тела, добош простора и лула времена, једног човека и једне звезде, умно и испуњено, јер ће доћи, спласнуло данас од ових живота, ове огромне земље и сасвим досадног обнављања истог, раст камена из срца себичног, јер кажем камен ће гурнути бездану земљу, терет непојмљиви, плећа милости и њене границе опет нежне, и чух човека у себи и наговор црног, и згазих песму немоћно мислећи, јер тражих да нађем, и ништа не нађох осим пучине непрегледних трагања, једну далеку искру у тишини како прозирна сунцу хита, и ти, плодоносан, док смо једно.
23.
Дрхти појава неспозната, лудо лелујава, мудро отпорна пропадању јер истрајава, и рекох да сања, божанствена и лака, и још казах, у држави је, демонова, надима се, пада и пролази кроз моје биће, и носи ме, моје срце са сунцем у реци, и дрхтање плодоносно, темељ спознаје, очи развића, лудост неподношљиву, носи ме та појава и то божанство из кога вапим вером и моралном крвљу уздишем, тако слеп, самоук и страствен, у одјекивањима, у одблесцима, и држим руку која свеобухватно ствара, шапућем филозофију и речи преко прага свих моћи, снујем јер сам лак, плачем од тежине, велим да сам у демону, лажним јесам које је реч, ослепљеним ништа, и опет срцем, јер су ходници упућени тамо где човек осећа, нит њених трагања, мајке наше, и божанства или анђела те појаве, заклањача, његових четири лица, равног поља душе му, расветљен у даљинама, и видим га али не видим њено лице бело, чујем како збори, развиђује месечеву страну и ватрене војске, шешире звезда и крунице златне, и одлази та појава, нестаје, нестајући присиљава ме да запишем, а када записујем знам да нисам спознао, али лудо јесам јер слутим колико је мудар анђео моје објаве, јер смо заједно једна појава.
24.
Кажем да ћеш сањати јер си војник, белина додирнута треном у чији облик насељава чувство неуништиво садржај неизрецивог, јер бих и ја да приметим твој сан глагољиви, успомену израза, три звездице на рамену, девојку распуклих усана која неће умовати, прелаз лабуда и састанак вила, твој рат, бљесак накострешених, и сањање непрегледних нежности у којима не памтиш судбину, а твоја лепота ствара ту истину најживље једноставности, пристанак на будно дрхтање бића у загрљају твоме Господе, јер јеси божанство ка коме стиже, приљуби се, буде једно с њим и када диже глас у свету, када се мири са ветром, пролазећи, једнак божанству, и ти га сањаш не знајући границу или разлику тела, сопства и бића, па опет пониреш, хваташ разумом неколико душиних залогаја, док капљу појаве, кажем Господ, и савест са своје двоје деце, и пролаз твојим духом тих људских или светлосних душа, и рат у коме јеси, да би чезнуо свршетком, одгонетао и телом венуо, јадао се и пио, снивао војску своје личности, демоне и анђеле прирасле животу, и живот у судбини, судбину у Господњој вољи, и чудо толиког обиља, свет у реци, логос природе, закон неба и земље, твоје место у поднебесју, и своју улицу где светиљка жари оно семење мрака и игру лептирова драгих.
25.
И пре него што стигнемо звезда и ја, поучио бих твој ум да пође ка оних неколико доживљаја за које демону одајемо похвалу, понору и драми бића где ће располућена душа крилом птице и дахом цвета бити на извору своје звезде, како рече воде живе, и запис свести појмити зрелим духом без гордости века, јер ће избављати душу од провале мрачних слика, скривати се у крлетку срца, певати у себи, ићи стамен са срцем јаким и бистрим оком, не желећи тајну вишу од Господњег закона, тако противан овој песми и блажен у сиромаштву свести и духа, јер ће преживети твоја душа и овај зов да клонеш, тај напад не чулни и не од овог света, али Господњег гласа и својствености јер у њему пева, и звезду коју обожавати забрањујемо моја песма и доживљај оностраног, и прекор да те не зовем природи и не зовем посве срцу, зовем те свему, жудњом слободном, орлом огњеним и понижењем у свету, са злим мислима и сузом освећеном покајаног срца, да би дрхтао и чудио се, жестоко био, спознавао и спотицао се, у држави и у свеобухватности, гневно расцепкан и смирено након клонућа ослобођен, јер смо звезда и ја само сан ума и немамо трајања осим починка у духу који живи исту песму.
26.
Кажем ти, чедо моје, бејах демонов син и кроз злу државу прођох, и ево ме, пред твоје душе простором у коме још, верујем, зла нема, јер у теби јесам, она уметност чији пут звезди води, бистринама јарким, изван одузетог бића, топла постељица семену идеје, оплодњи, зар не, најлепшој, таква је та искреност, вршак стреле коју запутих, једна реч за срце, и молба да се опрости гордим узношењима, када сам боговима замерао на висини њиховој, а сада празан и остављен, стар од светлости своје, зарастао казном у отрове суве душе, да бих ти упутио позив да не следиш то биће у огледалима изгубљено, а ипак прелетео, клонуо, разбио се, ојачао и саставио, јер је божанство заповедило суштином уметности смер сврховити, да би анђела подразили, ти и ја, државу добра занавек сместили у прах земљин која нам држи облике, и покрали
од свирепог дар снаге, јунаштву људском, овде били, противили се и покајавали, мислећи да град потребује жар наших душа, љуту гују голубијег својства, да ће тежину и прошлост несебично прихватити, од заморене песме снити, и отровати се другом природом тих наметнутих небеса, тишинама уснити бодље искрених стихова.
27.
Нећу ти казати како живи град, празна држава, јер ниси видео како ме демон роди и не распозна војску ту плавим челиком вођену, као што немам намеру славити шумске мирове и славује у јутарњим треновима, ум имам и дубину, тајну дубоку, загонетку и ловца на њену лепоту, славим нерециво речју из пепела нерава и срца орошеног кајањем што човек јесте, и звезду приближавам оном дрвету плодоносном, сине мој, крошњи мисаоној, јер не дрхти твоје ја и није природа ум, и нема духа и неодлучног сазнања, када видим долазак човекове болести, маглу у свест и слику у крв, ужас који ће прослављати опијени многозначном игром бројке и маште демонове, без речи, без оних узлета радосних којим се филозоф рађао у Господу, прилазио извору и капао мисли у светлост човекову, и градио оно што ће, иако је знао, подивљати, разум хтео до сваке звезде донети, и разумно умирао, рекао како да живиш, поклонио град, о држави расправљао, учио са птицама како уметност зрачи, умећем служио, и рађао заборав демона, наједрао стварност, а са мном се, за тебе сине, роди и једна јабука, и нека те поезија искуша да би полетео.
28.
Иступи од дружбенице зла, понирем и лагано те водим духу сенке, наћи ће се, од жестине сунца увенуће прилика, чаробњак зна, али вапи и пада, јер то други свет јесте, видим да није земља, није завичај и град до тада јасновиди, да су друге птице испустиле неке чудне елементе, без четири облика, без мисли о коначном, чак се и сумња искезила јадницима самлевеним од новог зла, затирања по странама које би да одрже поретка клицу, и ја клонух, али то није време одакле изаћи нећу, и летим, сањам многе земље на звезданим местима, сенкине костуре, пробушено сунце, круг на месту непознате тачке, силазак змаја на тло слике, када нема плаветнила, док пршти све што је спознато, слуша гром из неког сасвим малог мрава, престрављује се у мозгу, и капље непрестано, јер демон гази хлебове, шапуће бол у животињу свеприсутну, цеди паклове на главе одсечене и поређане преко астралних даљина, и чека нас, прижељкује душин пристанак змијском оку, тамно посађује по плећима, градове износи у вирове и топи их необјашњиво, слама мисли, светлост прогони, док љубим и док се надам у лепоту своје песме и мудрост твоје душе, вечност нашу.
29.
До песме долази мала мисао, чује се реч са почетка стварања света, нежност ахђелове прве кретње и мир јављене мудрости, јер се распоред састави када Господ разасу из недара материју своју, да светлост љуби и ствара онај човеку неухватљиви облик, бездан појава, рађање сунца у стварима, неба у стварности, вука крвожедног као месечеве птице, сна са ветром до сржи свега, и туге у мисли немоћној, и још ћу ти рећи да тражиш другачију превару, јер одводи тело подсмеху та сигурност проживљена, и снује, тако рекавши, без песме, а знам да песма јесте, и дух тај удубљени, корен и камен на дну мора, и дама прелепа од чије власти мислилац потиштено зури у вољу дохвата, чији градови трепере, када певам након зла, јер велим, државу зла прођох, кроз мене се зло изобрта и чудо сазнања видех као играчицу на земљи причвршћеној по оку душе пресветле, и води је, мене и песму, твојим склоностима, ужареној пометњи, бисерјем духа до клонућа, тако падајући, тако славећи човекову реч, та мисао, то осећање које постаје сенком дубоко, и видим песму и њену мисао како обавија звезде по бескрају, извлачи суштине срца, чежњиво нагони другачији свет на пут човековог сазнања, јер ћемо стићи даље од огњеног мача, путниче и сине мој.
30.
Ово певам надахнуто, али ће и твоју светлицу патња стићи, заплакаћеш након објаве божанства у себи, светским јауком, болом свих, срцу каменом, јер си надахнут тек толико да мисао видиш духом ширине и могућности напрезања сновидног, па и то пада, од демонове присутности, неке смрти у овоме, уништитеља са пчелом неуморном на цвету времена, плава смрт која ће прогутати и плаво сунце и небеска тела, завичај Господњи, ситна судбина, онај занемарени живот, слаб вид чак и у божанству, људско семе и равнице плодоносне, градњ
