Jos jedna jesen prolazi, sanjivi suton posle maglovite zore opija pogled... Obuzima me seta! Stojim kraj prozora sto gleda u pravcu moje mladosti, davno ispijene i istrosene, ali nikad prezaljene i izivljene! Gledam, i pitam se?
Otkud to da ljudi odjednom postanu tako tudji, tako strani?! Dok vetar obara lisce sa grana, svaka list onog starog hrasta, sto vec stotinu godina tu stoji i simbolise ovaj kraj, me podseca na nekog ko mi je bio drag! I oni su se otkinuli od mene, otisli prepustivsi sve one divne momente zajedno provedene zaboravu! Eh, blago hrastu, njemu ce sledece godine doci novi listovi, a meni?! Ali ipak, zalopojka, strasna boljka srca moga uvelog bi ona! Njen pogled, oci, osmeh ispunjavali su me u svakom smislu, opijala je moju dusu poput najboljeg crnog vina, sa starim bekrijama ispijanog petkom vece u krcmi... Ta mala garava, vesela kao ciganka, prohujala je sa vihorom, jedne tuzne jeseni, ostavi pustos i setu, u mom posrnulom bicu. Tesko coveku kada voli, a od te ljubavi mu se uzvracaju samo boli, tesko srcu kad za devojkom pati, da nikad njegova biti nece, ono ne moze da shvati! Prva suza skliznu niz moje izborano lice, pogled sa ocima punim suza se gubi daleko u proslosti mojoj! Jesenja tmina mi nosi misli, vetar ih rasprsuje, polako sve pada u zaborav, kao sto cu i ja uskoro pasti! Detalji gube formu i autenticnost, tesko mi je da o tome pricam. Za kraj, samo sklopim oci, prepustam se pucketanju vatre u kaminu i jos jednoj kasnoj jesenjoj kisovitoj noci, cekajuci svoj kraj...
I uvek pamtim, samo jednom srce iskreno voli...
Otkud to da ljudi odjednom postanu tako tudji, tako strani?! Dok vetar obara lisce sa grana, svaka list onog starog hrasta, sto vec stotinu godina tu stoji i simbolise ovaj kraj, me podseca na nekog ko mi je bio drag! I oni su se otkinuli od mene, otisli prepustivsi sve one divne momente zajedno provedene zaboravu! Eh, blago hrastu, njemu ce sledece godine doci novi listovi, a meni?! Ali ipak, zalopojka, strasna boljka srca moga uvelog bi ona! Njen pogled, oci, osmeh ispunjavali su me u svakom smislu, opijala je moju dusu poput najboljeg crnog vina, sa starim bekrijama ispijanog petkom vece u krcmi... Ta mala garava, vesela kao ciganka, prohujala je sa vihorom, jedne tuzne jeseni, ostavi pustos i setu, u mom posrnulom bicu. Tesko coveku kada voli, a od te ljubavi mu se uzvracaju samo boli, tesko srcu kad za devojkom pati, da nikad njegova biti nece, ono ne moze da shvati! Prva suza skliznu niz moje izborano lice, pogled sa ocima punim suza se gubi daleko u proslosti mojoj! Jesenja tmina mi nosi misli, vetar ih rasprsuje, polako sve pada u zaborav, kao sto cu i ja uskoro pasti! Detalji gube formu i autenticnost, tesko mi je da o tome pricam. Za kraj, samo sklopim oci, prepustam se pucketanju vatre u kaminu i jos jednoj kasnoj jesenjoj kisovitoj noci, cekajuci svoj kraj...
I uvek pamtim, samo jednom srce iskreno voli...
svaka cast druze mislim da si sa ovim stihovima izrekao reci puno zivih bica koja znaju da vole i znaju sta znaci voleti a za uzvrat dobiti boli hvala na ovako lepim stihovima
hvala i tebi na ovako lepom komentaru,koji ce svakako jos vise ulepsati ovaj blog... 
nazalost,inspiraciju za ove textove nalazim u licnom iskustvu,tako da... 
