Quantcast

Људи који су бранили Острог

BranoPG

Primećen član
Poruka
505
Људи који су бранили Острог

Протојереј мр Велибор Џомић

Нема веће и светије дужности у овом народу и у овом времену од оне која се односи на дужност потомака да откопају, опоју и сахране своје претке, али и да расветле, колико је то нама људима на земљи могуће, историјске догађаје из времена њиховог страдања, мучеништва и полувековног посмртног понижења и страдања не мањег од оног када су њихова тела кошена рафалном паљбом, када су маљевима разбијане њихове лобање, пребијане им руке и ноге, вађене очи.

Једна, међу хиљадама других, трагедија из времена Другог светског и грађанског рата догодила се половином октобра 1943. године крај целебног ћивота Светог Василија Острошког Чудотворца у манастиру Острогу древној Светињи Митрополије црногорскоприморске. Та трагедија, та драма, та помама и помрачење разбратске беспамети трајала је више од шездесет година. Многе су светиње Цркве Божије у народу српском оскрнављене и окрвављене. Али, ниједна тако као манастир Острог.

Та светиња је на непрекинутом удару и мети разних безбожника од почетка Другог светског рата до дана данашњега. Да подсетимо, најпре је 23. априла у овој светињи од немачких војника ухапшен Патријарх српски Гаврило (Дожић) са тадашњим настојатељем Архимандритом Леонтијем (Митровићем). Потом је опљачкана манастирска имовина и део државног новца који су, непосредно пред одлазак из земље, оставили представници краљевске владе.

Пљачку острошке светиње су наставили италијански окупациони војници, али и неки од несавјесних мјештана. Касније су партизани, у фебруару 1942. године, у светињи сазвали тзв. "Острошку скупштину" као својеврсно веће безбожника. Манастирске просторије су узурпиране, покретна имовина разграбљена, а готово све намирнице потрошене. У октобру 1943. године комунисти су братском крвљу острошких страдалника покапали ћивот Светог Василија Острошког.


Комунисти су великом акцијом националних снага, после стравичних злочина које су широм Црне Горе починили над недужним народом, протерани из Црне Горе у Босну и Херцеговину. У другој половини јула 1942. године у манастиру Острогу је, по благослову тадашњег Митрополита Јоаникија, смештен Главни штаб команде народне војске Црне Горе и Херцеговине. О томе сведочи преписка између пуковника Баја Станишића и Митрополита Јоаникија, која је сачувана у Архиву Митрополије црногорско-приморске.

После капитулације Италије септембра 1943. године, добар део италијанских војника са свом бојном опремом прешао је у партизанске јединице. Партизански напад на команду националне војске започео је у ноћи између 13. и 14. октобра 1943. године, а свој трагични епилог добио 18. октобра када је на звонику Горњег Манастира митраљеским рафалом убијен пуковник Бајо Станишић док су се тројица његових рођака Војислав, Борислав и Милинко разнели бомбом, а поред Доњег Манастира су - без суда, суђења и пресуде - побијени ђенерал Блажо Ђукановић и 22 национална борца.

Пошто је почео напад на Доњи Манастир Острог, у коме је био смештен национални штаб, Ђукановић и Станишић су одлучили да се са групом бораца повуку у Горњи Манастир одакле би боље пружили отпор одужујући време и очекујући помоћ од околних националних јединица. Но, борба је вођена, време је одмицало, помоћи није било, али су и комунисти били у немогућности да приђу Горњем Манастиру и похватају или побију национално вођство.

У таквој нерешеној позицији, комунисти су се одлучили да у Горњи Манастир пошаљу Архимандрита Леонтија као гласоношу кога су национални борци познавали и поштовали.

Порука је имала следећу садрж ину: да се сви предају и да ће бити предати судовима те да ће сви који нису имали крви на својим рукама и савестима бити пуштени. У случају одбијања понуде, комунисти су поручили да ће артиљеријом са околних брда срушити Горњи Манастир и на тај начин уништити национално вођство.

Национални штаб се поделио око такве комунистич ке понуде: ђенерал Ђукановић и група од 22 члана штаба је била за то да се прихвати понуда и да се као преговарач пошаље адвокат Бошко Бојовић, који је познавао комунистичког вођу Блажа Јовановића (Блажо је пре рата код њега радио као адвокатски приправник).

Бајо Станишић са своја три рођака није прихватио такву понуду и решио је да остане у манастиру. Нико од 27 острошких јунака није дозволио да због њих страда манастир. Ђенерал Ђукановић је са 22 јунака поверовао комунистима на реч и предао се. Сви су побијени у близини Доњег Манастира, а Станишић се појавио на звонику Горњег Манастира и пао покошен партизанским рафалом док су његови рођаци између себе активирали ручну бомбу и тако пострадали не желећи да живи падну у руке вероломној браћи.

Група које је побијена са ђенералом Ђукановићем у Доњем Манастиру сахрањена је у две заједничке гробнице, а Бајо Станишић испод Горњег Манастира. Две године касније, 20. децембра 1945. године, по налогу комунистич ке полиције раскопан је гроб Баја Станишића, а његове кости су побацане по околним шкриповима и јамама.


Но, монаси су их одмах после тог вандализма покупили и кријући сахранили у гроб Христифора Љепаве испод Горњег Манастира. Ову тајну је сачувао тадашњи јеромонах, а потоњи острошки настојатељ Серафим (Кашић) и крајем 1990. године пренео је Митрополиту Амфилохију. Над две заједничке гробнице националних бораца код Доњег Манастира комунисти су у октобру 1948. године подигли бараке за нужнике компартијских акцијаш а, који су градили пругу НикшићПодгорица. И о томе је сачувана преписка у црквеној архиви.


Слободно се може рећи: уколико неко жели да у малом, а великом, сагледа трагизам братоубилаштва за време Другог светског рата - само нека добро и одговорно загледа у ову острошку рану и све ће му бити јасно. Из Острога се, све што се у Црној Гори збивало и збива, увек најбоље и најдубље видело и види.

А то није само због тога што је тај Свети и Свештени Манастир смештен испод високих и непрегледних острошких греда него зато што су острошки видици небоземни, непролазни, дубински, вечни, Божији и братски. Кроз она мала окна острошке испоснице и духовне болнице не сеже поглед само до бјелопавлићке равнице и Гарач планине.

Тај видик не дотиче плитку памет, не замагљују га овоземне измаглице и сивила пролазности, не могу му ништа краткотрајне моћи политичких идеологија и идеја, покрета и странака. Острошка и свенародна рана са половине 20. века је сагледана очима вечности и непролазности.



Отуда је с благословом Његовог Високопреосвеш тенства Митрополита г. Амфилохија, а трудом тадашњег игумана и данаш њег викарног Епископа Диоклијског г. Јована и острошке братије, а по пројекту проф. др. Предрага Ристића и наследника му Саве, на средокраћи између Доњег и Горњег Манастира Острога саграђена Црква Светог Новомуч еника Станка, прва у нашем народу и нашој помесној Цркви, са криптом у којој су похрањени земни остаци ђенерала Блажа Ђукановића, пуковника Баја Станишића и 25 острошких жртава.
Велико освећење новосаграђеног храма Светог Новомученика Станка, који је као дечак одбио да се потурчи и пострадао за праву веру и име рода свога, а потом и Свету Литургију у суботу 18. децембра 2004. године служили су Митрополит Г. Амфилохије и Епископи Захумско-херцеговачки Г. Григорије и Диоклијски Г. Јован у присуству Епископа БудимљанскоНикшићког Г. Јоаникија.



После Свете Литургије, над воштано жутим костима побијених србских бораца у присуству њихове родбине и великог броја верника служен је парастос. Њихове кости су похрањене у крипту новосаграђене и новоосвећене Цркве Светог Новомуч еника Станка где ће почивати до Другог Христовог доласка и свеопштег васкрсења. На Светој Литургији је проповедао Митрополит Г. Амфилохије, а на парастосу се обратио академик Матија Бећковић.


Тога дана пред лицем Божијим у новом храму Божијем поменута су имена ђенерала Блажа Ђукановића, пуковника Баја Станишића, капетана Ђорђија Бецића, адвоката Бошка Бојовића, Ђура Бојовића, Блажа Војводића, потпоруч кика Војислава Вујовића, поруч ника Мила Вујовића, Светозара Грандова, Владимира Дамјановића, Јанка Пајовића са синовима Браниславом и Бориславом, младића од непуних седамнаест година Милутина Рајковић а, Владислава Павићевића, Илије Поповића, Љуба Радовића, Луке Радуловић а, Борислава, Војислава и Милинка Станишића, браће Душана и Јована Стругара, Јована Тошковића, Вида Ћетковића, Радоја Ћетковића и Петра Шолаје.

Острогом се, као и увек, мери рана и бољка Црне Горе. Острогом се поправљамо и усправљамо. Ако су људи заборавили и презрели братску рану - није их забораво Бог, Црква Божија, Свети Василије Острошки и Свети Новомученик Станко. Велико је дело учињено достојном сахраном, али је још веће дело учињено светим храмом у коме ће се служити Литургија "за све и свја" до скончања века.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/907-908/tekst/ljudi-koji-su-branili-ostrog/print/lat

http://www.mitropolija.co.me/svetigorapres/Saopstenja/svp041218.htm
 
Poslednja izmena:

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.