LJUBIŠA RISTIĆ (KPGT):: MOJ OBRAČUN S NAMA

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Dejan.Jankovic

Zainteresovan član
Poruka
145
Intervju Ljubiše RIstića, jednog od najvećih pozorišnih reditelja u istoriji jugoslovenskog pozorišta.

Zamolio bih vas da diskutujemo samo o umetničkom, a ne političkom angažmanu ovog reditelja.





Kada je septembra 1984. u tekstu pod naslovom "Jugosloveni čekaju dobra vremena (i Godoa)", "Njujork tajms", govoreći o Ljubiši Ristiću, njegovom KPGT-u i Godo-Festu, zapravo ispričao priču o Titovoj Jugoslaviji, malo ko je vjerovao da će ta država, tek koju godinu kasnije, završiti na tako sraman način. Teško da je taj krvavi rasplet mogao naslutiti i Ljubiša Ristić, jedan od "najvećih evropskih pozorišnih reditelja druge polovine XX veka" (Dušan Jovanović), dobitnik američke "OBI" i još bezbroj pozorišnih nagrada; po sopstvenom uvjerenju, jedini preostali Jugosloven, komunista i ljevičar na Balkanu. Na kraju, i predsjednik Jugoslovenske udružene levice.

Poslednja "titula" nije tema ovog intervjua; tema su Ristićev život: šezdesetosmaški "Student", "Vidici", pozorište, KPGT, predstave, Sterijina pozorja, BITEF-i, Jugoslavija... I Miroslav Krleža, naravno.

Kulturni centar Beograda je, proteklog mjeseca, brojnim predstavama, tribinama, razgovorima i diskusijama obilježio stotu godišnjicu od prvog dolaska tog velikog hrvatskog i jugoslovenskog pisca u Beograd. Ni na jednu od tih tribina Ljubiša Ristić nije bio pozvan iako je, za razliku od mnogih pozvanih, što zbog prirode posla kojim se bavio, što zbog statusa koji je imao u jugoslovenskom teatru – presudno, voljom samog Krleže – sedamdesetih godina prošlog vijeka Miroslava Krležu dosta često viđao, njegove komade postavljao na scenu, sa njim razgovarao, polemisao, svađao se; i uvijek ga – poštovao.

JUL? Možda. Ali, kako to da su svi – ratne vojvode i portparoli, sps/jul-ovski ministri i tajkuni – u međuvremenu postali ugledni građani, državni funkcioneri i činovnici, a da je taj status nekako izmakao samo Ljubiši Ristiću? Zašto je, od tolikih, jedino njemu ukinuto pravo na rad?

Naravno, i na ovo pitanje Ristić ima odgovor. Ali, najprije – Miroslav Krleža.

"Pre stotinu godina, nošen zanosom južnoslovenskog ujedinjenja, Miroslav Krleža je stigao u Beograd. Srbija je u to vreme bila Pijemont Južnih Slovena, pa su, dolazeći iz tadašnje Austro-Ugarske, Hrvati, Bosanci i Slovenci – kao jedan od načina da izraze svoj patriotizam i privrženost jugoslovenskoj ideji – govorili ekavicom i pisali ćirilicom", kaže Ljubiša Ristić.

"VREME": Nakon Prvog svjetskog rata isto je činio i Miroslav Krleža.

LJUBIŠA RISTIĆ: U pitanju su bili simbolički gestovi i Krležino jasno političko opredeljenje da se, kao i svi najmoćniji umovi tog vremena, bori za zajedničku južnoslovensku državu. Budući da je u Srbiji na delu pokušaj revizije istorije čije bi objašnjenje, umesto u prošlosti, trebalo potražiti u sadašnjosti, logično je da Miroslava Krležu – magistralnu ličnost naše kulture, pisca čija su dela kapitalno važna ne samo za kulturu nego i za istoriju uopšte – danas mnogi osporavaju. Pre svega zbog toga što je bio Jugosloven, levičar i komunista.

Kada kažete da bi objašnjenje pokušaja revizije istorije trebalo potražiti u sadašnjosti, na šta konkretno mislite?

— Mislim na pokušaj ovdašnjih slugu imperije da opravdanje svoje kolaboracije sa okupatorom pronađu u sličnim istorijskim primerima. Pa, Milan Nedić, Dimitrije Ljotić ili Draža Mihailović se ne rehabilituju zbog istorijske pravde, istine ili promene istorijske perspektive; naprosto, traži se alibi za sopstvenu izdaju. Nažalost, jedini kontinuitet na "našim prostorima" je kolaboracija i saradnja sa okupatorom; otpor i borba za slobodu su izuzetak!

Kao najbolji izdanak revolucionarnog i oslobodilačkog vrenja kraja 19. i prve polovine 20. veka, kao čovek nespornog jugoslovenskog levičarskog intelektualnog angažmana koji se, uoči Drugog svetskog rata, žestoko suprotstavio tadašnjem dogmatskom i staljinističkom konceptu KPJ, Miroslav Krleža, u tom smislu, jeste izuzetak; zato je i sporan.

Usput, Krleža je međunarodnom radničkom pokretu prišao odmah nakon Oktobarske revolucije; kao delegat, učestvovao je na kongresima Kominterne. Uostalom, Izlet u Rusiju je nastao posle kongresa iz 1924, kada je, tim poslom, Krleža boravio u SSSR.

"Poslom" delegata na Petom kongresu Kominterne?

— Da. Ali, Krleža nije bio delegat jugoslovenske partije...

Nego koje?

— O tome ne želim da govorim. To je posao istoričara ili znalaca poput, recimo, Bore Ćosića; pa, barem on poznaje Krležu, razume njegov život i delo, je li? Doduše, osnovni napor Ćosića i njemu sličnih ćosića je da Krležu prikažu kao salonskog, buržoaskog pisca, razočaranog levičara, konvertita koji je, prešavši na "drugu obalu", konačno stigao na pravu stranu.

Kada ste i kako upoznali Miroslava Krležu?

— Početkom 1973. Posle Bube u uhu – moje diplomske predstave koja se još uvek igra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu – ponuđeno mi je da u JDP postavim Krležinog Vučjaka.

Ko je bio upravnik JDP?

— Milan Đoković.

Mislio sam da bi bilo dobro spojiti dve drame – Vučjaka i U logoru – odnosno, od dva glavna lika – dva Horvata – napraviti jednoga. E, ali za taj poduhvat mi je bila neophodna Krležina saglasnost. Zato sam svog druga, Bora Krivokapića, koji je u to vreme kod Krleže odlazio dosta često, zamolio da ga pita da li bi me primio.

Krleža je odmah pristao...

I, kako je izgledao taj prvi susret sa Miroslavom Krležom? Gdje Vas je primio – u Leksikografskom zavodu ili na Gvozdu?

— U Leksikografskom zavodu. Čim sam kročio u sobu, pitao me je jesam li u nekom srodstvu sa Markom Ristićem. Kada sam rekao da nisam, učinilo mi se da je bio pomalo razočaran. Ali, odmah me je ponudio kafom:

"Evo, ovdje imate šećer i žličicu... Ili kašičicu, kako vam drago!"

"Izvinite", rekao sam, "ne razumem se ja mnogo u te "žličice" i "kašičice" i, uopšte, u te vaše srpsko-hrvatske probleme. Jer, dok ste se vi Srbi i Hrvati sa Karpata spuštali na Balkan, nama i Vizantiji je bilo sasvim dobro."

Zapravo, parafrazirali ste aforizam šezdesetosmaškog "Studenta": "Neka Južni Sloveni ne silaze na Balkan. Vizantiji je dobro", što je bio odgovor te vaše čuvene redakcije na upad sovjetskih trupa u Prag, avgusta 1968?

— Tako je... Čuvši šta govorim, Krleža se prenuo. Pogledao me je zainteresovano.

Imao sam dugu kosu, ogromne brkove, na nogama te čuvene čizme...

"A tko ste to – vi?!", pitao je, čkiljeći.

"Cincari", rekao sam.

Krleži se lice razlilo u širok osmeh i istog trenutka je započeo dvosatno predavanje o Cincarima: ko su Cincari, odakle su došli, šta je aromunska žica, zašto je Bitolj svetska prestonica Cincara...

"Uostalom, u našem teatru nema nikoga tko nije Cincar: Nušić, Sterija, Gavela", rekao je.

Bilo je očigledno da uživa u svom pripovedanju. Doduše, uživali smo obojica.

"Gavela je zagrebačke purgere uvijek lagao da je Grk, a nije; bio je Cincar!", nastavljao je. "Najzad, i Krleže su došle sa Dojrana", smejao se, ispraćajući me do vrata. "Dođite sutra u devet."

Ali, šta je sa Vučjakom? Niste ni stigli da od Krleže tražite dozvolu da "spojite" dva Horvata?

— Nisam ni pomišljao da ga prekinem. Tako sam, umesto da se odmah vratim u Beograd, u Zagrebu proveo narednih pet, šest dana, svakodnevno odlazeći kod Miroslava Krleže u Leksikografski zavod.

Prilikom jednog od tih susreta, Krleži sam ispričao kako je, januara 1970, upravo smenjena redakcija šezdesetosmaškog "Studenta" – Alija Hodžić, glavni urednik, Boro Krivokapić, Biljana Lukić, Milivoje Majstorović, Rajko Pavićević, Vojislav Stojanović i ja – svi vatreni krležijanci, prešla u "Vidike", gde su nas sačekali, iz "Studenta" nešto ranije prešli Aleksandar Ilić i Lazar Stojanović. U jednom od tih prvih brojeva "Vidika", posvećenom tada aktuelnom sukobu republičkih partijskih rukovodstava i narastajućem nacionalizmu, štampali smo Izlet u Rusiju; na naslovnoj strani je bila jugoslovenska zastava, a u kesi sa novinama – kocka šećera. Ceo broj smo nas nekoliko članova redakcije rasprodali, vičući tog vrelog letnjeg dana 1971. po Knez Mihailovoj: Miroslav Krleža o srpsko-hrvatskom pitanju; da li prepoznajete ovu zastavu; u svakom broju kocka šećera da zasladi gorku istinu...

Ubrzo, negde u ranu jesen 1972, urednik Trećeg programa Radio Beograda Aleksandar Acković, ponudio mi je da povodom 29. novembra, Dana Republike, režiram radio-dramu. Naravno, uzeo sam Izlet u Rusiju, Razgovor sa mister Vu San Pejom o srpsko-hrvatskom pitanju, u kome je Krležu igrao mladi glumac iz Zagreba Rade Šerbedžija, a Kineza – Boris Buzančić.

Kako je Krleža na to reagovao?

— Bio je zapanjen.

"Tko vam je dao dozvolu da to štampate?! Jeste li vi normalni?! Pa, znate li da Izlet u Rusiju nisam uvrstio ni u svoja sabrana djela?! Odmah mi to donesite!"

Kada sam mu kasnije doneo magnetofonsku traku sa radio-dramom i taj broj "Vidika", smejao se kao lud.

Uhvativši ga u dobrom raspoloženju, počeo sam da ga ubeđujem oko Horvata.

"Vi ste potpuno ludi!“, rekao je. "To ne dolazi u obzir! Nemojte izmišljati. I sami znate da to nije isti Horvat!... Mislio sam da je samo Gavela lud; ne, svi ste ludi!"
 
Poslednja izmena:
Dejane, mislim da si mlad.
Kako odvojiti umetnost od politike kad je bio potrčko Mire Marković
a zauzvrat vladao pozorištem.
Znaš to je slično operacijama na otvorenom srcu.
Ninoslav Radovanović je operisao po celom svetu,
svuda ga molili da dodje, u SFRJ samo u Sremskoj Kamenici
jer je BG bio rezervisan ja Bojića, koji je, slučajno, bio u JUL-u
Ili onaj glumac što je samo vodao kučiće.
Čim se učlanio u JUL odmah glavne uloge.
Itd, itd..
I danas se malo šta promenilo.
Kako ono reče Tijana Dapčević:
Sve je isto samo Tebe nema
 
Što se tiče "vladanja pozorištem", mislim da si tu pogrešio.

Ristić nikada nije vladao. Njemu je bilo zabranjeno da radi u Beogradu. Svoje najbolje predstave je radio u alternativnim prostorima poput parkova, zapuštenih fabrika i za te predstave dobijao svetske nagrade i bio pozivan na festivale, za razliku od salonskih reditelja, koji su krckali parice u svojim palankama.

Njegov KPGT ( koji je osnovao sa Radetom Šerbedžijom, Dušanom Jovanovićem i Nadom Kokotović), je bila prva alternativna trupa koja je kvalitetom svojih predstava uspela da uđe u selekciju svih prestižnih jugoslovenskih festivala i da osvoja nagrade. I to bez ikakve društvene podrške, bez dotacija, prodajući karte. To je jedinstven slučaj. Pogledaj programe domaćih festivala, videćeš da i danas vaninstitucionalnih pozorišnih kuća u selekciji nema.

Kada je postao predsednik JUL-a, nije uradio mnogo predstava. A u pozorišni život Beograda se nije mešao, već nastavio rad u svom KPGT-u. Čelnici beogradskih pozorišta nisu dirani, već su sa redovnom platom i dotacijama iz budžeta dizali revoluciju. A ta revolucija je donela na scenu novu garnituru "nosača tacni", kao i EPP- LDP reditelja.

Ristić u pozorištu - veličina poput Makavejeva i Žilnika na filmu. Avangarda, umetnost bez cenzure. U svetu su pobrojali nagrade, ušli u sve svetske enciklopedije ( Makavejev se čak izučava na američkim univerzitetima), dok ih ovde ignorišu, neprestano tražeći razlog za lustraciju i brisanje iz istorije.

Ah, sujeta, taj omiljeni greh svih umetnika. :)
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top