Quantcast

Ljubavni život velikih pisaca

Fej*

Domaćin
Poruka
4.612
Ernest Hemingvej
Hemingvej je rastao u kući kojom su dominirale žene – majka, njegove četiri sestre, dadilja i kuvarica. Kao neko ko je odrastao sa ženama i ko je prema njima imao poštovanja nikada se nije osećao komotno u neobaveznim avanturama, ali ga to nije sprečilo da se venčava i razvodi. Govorio je da je potrebno da neko bude zaljubljen da bi vodio ljubav, ali se i pored toga stalno hvalio brojem žena sa kojima je spavao. Njegova treća supruga, Marta Gelhorn, nakon razvoda izjavila je da „papa Hemingvej nije imao izuzetne kvalitete osim svoga pisanja.“ Hemingvej je taj brak sa Martom okarakterisao kao „najveću grešku“. Prva supruga, Hedli Ričardson, bila je osam godina starija od njega. Brak je tokom nekoliko prvih godina bio skoro idealan, ali to je trajalo sve dok Ernest nije upoznao Polinu Fajfer i razveo se od Hedli. Četvrti brak, sa Meri Velš, bio je skrojen baš po njegovom ukusu. Meri je bila strpljiva, popustljiva, blagonaklona, spremna da bude potčinjena, lepa i devet godina mlađa od Ernesta.
Hemingvej ni tada nije prestajao da koketira sa ženama i nije mnogo krio te afere. Istoričari kažu da je prva velika ljubav ovog avanturiste bila bolničarka iz milanske bolnice, Agnes von Kurovski, koja je bila sedam i po godina starija od njega. Biografi još muku muče da li je to bila samo romantična platonska ljubav ili je bilo i fizičkog spajanja. Takođe je za diskusiju da li je Agnes bila jedini uzor za lik Katrine Berkli u romanu Zbogom oružje. Od srednjeg doba starosti Hemingveju počinju da se dopadaju mlađe žene. Jedna od njih bila je Adrijana Ivančić. Ta devetnaestogodišnja devojka nesumnjivo je poslužila kao model za lik Renate u romanu Preko reke i u šumu. Odnosi Hemingveja i Adrijane bili su nesumnjivo samo platonski. Nije dokazano koju je najviše voleo i da li je postojala „ona“, prava fatalna. U trenucima zanesenja svaka njegova ljubav činila se u određenom trenutku najveća.
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.612
Lav Tolstoj
U svom dugom i često burnom braku sa Lavom Tolstojem, Sofija Andrejevna Tolstoj istrpela je svašta. Posle rođenja prvog deteta, život u porodici Lava Tolstoja tekao je tako da je Sofija ujutro sedela u kabinetu Lava Nikolajeviča, ćutala dok je on pisao, a zatim su išli da šetaju ili su radili nešto na gazdinstvu. Kad nije mogla da šeta, nešto je crtala, čitala ili svirala na klaviru. Međutim, idilični prizori nisu uvek bili idilični. Nekad su osenčeni i samoćom koju je Lav toliko voleo. Kada je Tolstoj počeo da prikuplja građu za svoj romanRat i mir Sofija mu je pomagala: ,,Ma kako da sam bila umorna, ma kakvo da mi je bilo raspoloženje i zdravlje, ja sam svake večeri uzimala ono što je on ujutro napisao i sve prepisivala načisto. Sutradan, on sve iškraba, precrta, ubacuje i napiše još nekoliko listova i odmah posle ručka ja sve uzimam i prepisujem načisto. Nemoguće je izračunati koliko puta sam Rat i mir prepisala.“ Po nekim istraživanjima učinila je to čak sedam puta.
Tolstoj je gajio želju za usamljenošću, voleo je da lovi i to ga je istinski činilo srećnim, a kada je Sofija pokušavala da mu se pridruži u tom hobiju nije joj dozvoljavao. Voleo je vreme koje je provodio sam, i često je gurao Sofiju od sebe bežeći u samoću. Bilo kako bilo, Sofija je verovala da Tolstoj nije voleo nijednu ženu osim nje. Ali, to nije bilo dovoljno za njenu sreću: „Čeznula sam za ličnim životom u kome bi mi neko bio veoma blizak, pomagao mi i voleo me i to ne strasno, već nežno, spokojno i srdačno. A toga u mom životu nikada nije bilo. Lav Nikolajevič me nikada ni u čemu nije podsticao i pohvalio. Bio je ponosit i svestan svoje vrednosti.“ Lav je bio pomalo hladan i nije pokazivao preteranu ljubav, dok je Sofija bila nagla, ljubomorna i strasna. A kad je prošla strasnost, zamenile su je navika i ravnodušnost. Kako je u svemu bio umeren i uzdržan, na taj način i ljubav pokazivao, uzdržano i ne preterano, što ne umanjuje činjenicu da je Sofiju voleo. Sa Sofijom je imao trinaestoro dece.
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.612
Mihail Bulgakov
Velika ljubav ruskog pisca Mihaila Bulgakova bila je Jelena Bulgakova koju je u svom romanu, na neki način, ovekovečio u liku Margarite. Jelena je zapisivala po diktatu svog muža stranicu po stranicu velikog romana i uspela u potpunosti da sačuva i štampa rukopis Majstora i Margarite. Iako se ženio tri puta istinski je bio zaljubljen tek u treću ženu, Jelenu Sergejevnu Šilovsku. Mada je bila već udata i imala dvojicu sinova, Bulgakov se u nju strasno zaljubio i priznao da ne može da živi bez nje. Godinama kasnije, Jelena je napisala: „Bila sam žena generala Šilovskog, divnog, plemenitog čoveka. Bili smo ono što se naziva srećna porodica…Uglavnom, sve je bilo fino. Ali, kad sam upoznala Bulgakova, znala sam da je to moja sudbina… Brzo, neuobičajeno brzo, pokazalo se da je to ljubav koja će trajati celog mog života.“
Bulgakov se razveo od svoje druge žene, a Jelena se razvela od Šilovskog i sledećeg dana se udala za Bulgakova. Svi biografi su saglasni da je život Bulgakova bio veoma težak, ali se njegova supruga ne slaže sa tom ocenom, tvrdeći da je do poslednjeg časa to bio veoma srećan život, do kraja ispunjen radošću i stvaranjem. Bulgakov nije bio sam ni u životu ni posle smrti. Zajedno s njim uvek je bila njegova Jelena, i u delima i u postelji.
BY: Tamara Softić
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.612
Tri pisma za Lu (Niče, Rilke, Frojd)
Pismo Fridriha Ničea upućeno Lu Andreas-Salome
“Da li ja mnogo patim, beznačajno je prema pitanju da li ćeš ili nećes, draga Lu, ti sebe ponovo pronaći.
Nikad nisam imao posla sa tako jadnom osobom kakva si ti: neznalica ali oštroumna, koja obilato koristi ono što joj je poznato, bez ukusa, ali naivna u toj mani, iskrena i pravedna u malim stvarima, bez upornosti obično.
Šire gledano, u cjelokupnom stavu prema životu – nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju: bez duha i bez sposobnosti da voli, u afektu uvijek bolesna i blizu ludila, bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročito nepouzdana; lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti, mozak s nagoveštajima duše, karakter mačke – zvijer maskirana u kućnog ljubimca; plemenitost kao trag druženja s plemenitima; jaka volja, ali nevelik cilj, bez budnosti i čistote, grubo prognana senzualnost, djetinjasti egoizam kao rezultat seksualne atrofije i nedozrelosti, bez ljubavi za ljude, ali s ljubavlju za boga; u želji za ekspanzijom vješta, puna samoograničenja u odnosu na seksualnost muškarca.

Tvoj Fridrih Niče


Rilikeovo pismo upućeno Lu Andreas-Salome
Minhen, jun 1897.

Išunjao sam se iz tvoga stana
I dok hodam kišnim ulicama čini mi se
Da svaki prolaznik koga sretnem
U mom blistavom pogledu vidi
Moju presrećnu, spašenu dušu.
Pošto-poto hoću da usput
Sakrijem od sveta svoju radost;
Odnosim je žurno kući
I zatvaram u dubinu noći
Kao zlatni kovčeg.
A onda iznosim na svetlost dana
Komad po komad skrivenog blaga
I ne znam kud pre da gledam;
Jer je svaki kutak moje sobe
Pretrpan zlatom.
To je bezgranično bogatstvo
Kakvo noć nikada nije videla
Niti rosa okupala;
Više ga ima nego što je ikada
Ijedna mlada dobila ljubavi.
To su bogate dijademe
Sa zvezdama mesto dragog kamenja.
Niko to ne zna. Ja sam, o draga moja,
Kao kralj među tim bogatstvom
I znam ko je moja kraljica.

Odlomak iz Frojdovog pisma upućenog Lu Andreas-Salome
Beč, 6. januar 1935.

„Moja draga Lu,

Na kraju je Mojsijeva religija ipak uspela da se nametne u obliku poluugušene tradicije. Ovo je tipičan proces stvaranja jedne religije koja nije ništa drugo do ponavljanje neke druge, još primitivnije. Religije duguju svoju opsesivnu moć vraćanju potisnutog, to su reminiscencije nestalih arhaičnih, izuzetno efektivnih procesa u istoriji čovečanstva. Već sam to rekao u Totemu i tabuu, a sada to sažimam u jednoj rečenici: ono što religiju čini jakom nije njena stvarna, nego upravo njena istorijska istinitost.

E pa, vidite, Lu, tu rečenicu koja me je potpuno oduševila nemoguće je danas izreći u Austriji a da vlada, većinom sastavljena od katolika, javno ne osudi psihoanalizu. A još nas jedino taj katolicizam brani od nacizma. Osim toga, istorijski osnovi priče o Mojsjiju nisu dovoljno čvrsti da budu baza mojoj nepogrešivoj intuiciji. Stoga ćutim. Dovoljno mi je da sam verujem da je to rešenje problema koji m je progonio čitavog života.

Izvinite što Vas opterećujem time.

Vaš Frojd
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.612
Henri Miler, pisma Brendi Venus
567249

Brenda Venus je mlada žena koju je Miler upoznao u 84- toj godini životaa njihova ljubavna priča trajala je do njegove smrti. ( 1980) Za to vreme Miler joj je napisao 1500 pisama koji su objavljeni u knjizi "Draga, draga Brenda-ljubavna pisam Henrija Milera Brendi venus". Predgovor je napisao pisac Lawrence Durrell. Na jednom mestu Darel piše:

«Miler je bio fizička ruina, kako on sam kaže, a ona je bila mlada glumica koja je zalutala u njegov život, tako da je u njemu probudila zapretene osećaje prema Moni, June, Betty i Anais - te je ponovo postao onaj mladi ljubavnik i izopćenik iz svojih prvih knjiga; kakve li sreće!».

prvo pismo

od 17.6.1976. godine,
na početku ljubavne veze:

Draga Brenda,

Tek što je prošlo devet sati a ne mogu spavati. Opčinila si me! Sad kad znam da si Škorpija, moram biti vrlo oprezan, jer će mi se inače srce raspasti na komadiće. Ja padam na ženske Škorpije, što si već sigurno prokljuvila.

Prvo i prvo, osećam se kriv bacajući ti lire. Da ti pravo kažem, ozbiljno sam zaljubljen već desetak godina u jednu ženu - koja je, takođe, glumica, samo što je Kineskinja! To je «večna» ljubav - mislim sasvim ozbiljno. Ali ja sam muškarac, iako mi je 84. godine, pa sam uvek zaljubljen u još jednu, ili dve, ili tri, ili četiri ženske. Ipak, ovaj put osećam da sam izneverio svoju ljubav. Međutim, verovatno zato što si Škorpija, i što si neobično lepa, i što si s krajnjeg Juga, naprosto ti ne mogu odoleti. U isti mah želim ti se približiti i udaljiti se od tebe. Šta uopšte ja mogu pružiti takvoj ženi kao što si ti? Čini mi se da mogu samo uzimati - a to je u mojim godinama dvostruka sramota. Ipak, uveren sam da ćemo se fizički naći - i to uskoro. Možda ćeš mi čak dopustiti da te zagrlim - nakratko (?). Neprestano me kopka ta tvoja Venerina ogrlica. Ništa ne mogu protiv toga, jer znam šta to znači.

Očekujem pismo od tebe. Glas ti je na telefonu tih i povremeno ne razumem neku reč ili rečenicu.

Pokušavam ustanoviti u kojem kraju stanuješ. Zašto? Zato što bih te hteo pozvati na večeru u japanski restoran «Imperial Gardens» što se nalazi tik ispod Chateau Marmonta na Bulevaru sumraka. To jest, ako ti ne bi bilo teško da dođeš po mene i odvezeš me tamo. Ja ne vozim kola i nemam ih... Bi li mogla tako jednom doći do mene? Ja već godinama odlazim u taj restoran. Tamo sam upoznao i Hoki, moju bivšu ženu Japanku.

E pa, sad sam istresao vreću reči, sad je na tebi red.

Žao mi je što izgleda kao da te požurujem, ali to je samo zato što si tako primamljiva, tako zavodljiva, tako neodoljiva.

Možda ću te ipak totalno razočarati. Ako te razočaram, neka to bude što pre!

A sad se vraćam u krevet. Misliću na tebe i u krevetu i razgovarati u mislima s tobom. Šta kažeš na to?

Je t'embrasse encore une fois et plus tendrement. Henry Miller

Drugo pismo

1. 7. 1976. godine

Draga Brenda,


Ne mogu ti puno pisati - dolaze mi gosti na ručak, a neke druge opet izvodim na večeru u «Imperial Gardens». Ali obećao sam ti da ću ti napisati nešto o japanskom filmu koji sam sinoć gledao.

Jedan moj prijatelj Francuz, filmski distributer, upriličio je privatnu projekciju najerotskijeg filma koji je ikada snimljen u Japanu. Naslov mu je francuski - L'Empire de sens (Carstvo čula).

E pa, duboko sam razočaran. To je, po mom mišljenju, pornić, samo malo uljepšan fabulom i snažnom spolnom ljubavlju izmedju dvoje glavnih junaka. Zapravo je film baziran na istinitoj zgodi za koju sam odavano znao, ali su činjenice razradjene, izmijenjene i preuveličane.

Nakon gledanja filma rekao sam čovjeku koji mi ga je prikazao da mi se ni najmanje ne svidja. Scenarij kao da je napisao pokojni markiz de Sade. Isprobavaju sve poze, a jednom se služe i umjetnim penisom - vrlo mučna scena. Žena je čista nimfomanka koja na kraju stvarno zapada u seksualno ludilo. Polako davi partnera dok je na njemu. To je navodno vrhunac spolnog zadovoljenja. A kad je on mrtav, odreže mu penis, nosi ga u kimonu i onda se sama predaje policiji. Za cijelog filma nisam se ni jedan jedini put seksualno uzbudio niti mi je srce ijednom zadrhtalo - iako nisam nikad prije nešto slično vidio.

Mislim da su Japanci opsjednuti seksom i smrću. To se kod njih neprestance ponavlja. Uzmimo samo za primjer Mišimu.

Titlovi nisu bili na francuskom, nego na engleskom. Film će se uskoro prikazivati u našim kinima. Sumnjm da će se Amerikancima dopasti, ma koliko inače bili ludi za seksom i nasiljem.

U jednoj sceni neka 70-godišnja starica gleda njih dvoje kako se tucaju. Djevojka nagovara frajera da i staru malo razgali. I on je stvarno namrtvo izjebe, kako Bog zapovijeda. Usred jebačine, stara umire.

Njegova ga ljubavnica svaki čas zaustavlja - bilo gdje - da mu kaže da joj se ****, da ne može čekati, nek je odmah pojebe! On joj govori: «Ali mogu nas ljudi vidjeti», a ona mu odgovara: «Baš me briga». Pravi ženski seksualni manijak. Pa ipak sve to ništa ne uzbudjuje čovjeka, daleko od toga da svršiš u gaće.

Poslije filma odveli su me na večeru u «St. Germain» - francuski restoran na uglu Melrosea i Cahuenge. Bogovska večera! Jesi li bila kad tamo?

Moram prekinuti. Pošta još nije stigla. Kao i ti, vječito čekam poštara, iako se veći dio pošte sastoji od dosadnih pisama mojih poštovatelja.

Evo, stigla je! Da vidim ima li opet koje pismo od tebe. Henry

Treće pismo

29. 9. 1978. godine,
jedno od poslednih


Draga Brenda,

... A sad, 87-godišnjak, ludo zaljubljen u mladu ženu koja mi piše izvandredna pisma, koja me voli do groba, koja me drži na životu i u ljubavi (prvi put savršene ljubavi), koja mi iznosi u pismima tako duboke i ganutljive opaske da sam radostan i zbunjen kao kakav šiparac.

Ali i više od toga - zahvalan, haran, sretan. Da li zaista zaslužujem sve one lepe reči kojima me obasipaš? Nagoniš me da pitam ko sam ja zapravo, da li zaista znam ko sam i šta sam? Ostavljaš me da bludim u misteriju. Zato te još više volim.

Padam na kolena, molim se Bogu za tebe, blagosiljam te s ono malo svetaštva što mi je još ostalo. Bog bio s tobom, predraga moja Brenda, i nemoj nikad zažaliti zbog ove romantične ljubavi sred svog mladog bića.

Oboje smo blagoslovljeni.

Mi nismo od ovoga sveta.

Mi pripadamo zvezdama i s one strane svemira.

Živela Brenda Venus!

Neka joj Bog podari radost i ispunjenje svih težnji i večnu ljubav!
567250


Henry.
 

Aalegro

Primećen član
Banovan
Poruka
768
Aleksandar Blok (1880-1921) je jedan od najvećih klasika ruske književnosti 20. veka, po većini kritičara najvažniji predstavnik ruskog simbolizma. Vaspitavan u izrazito intelektualnoj sredini svoje porodice, upoznao se rano s najboljim dostignućima ruskog i evropskog pesništva kao i modernog lirskog izraza.

Obrazovan pesnik koji, usled kratkog života, iza sebe nije ostavio mnogo zbirki. Pozivao se na filozofiju Vladimira Solovjeva i pesme tada nejasnih pesnika 19. veka, Fjodora Tjutčeva i Afanasija Feta. O njemu je Mihail Bahtin, njegov mlađi savremenik, jednom rekao: Odmah se nekako osećalo da je neobičan čovek, i da nije napravljen od istog testa od koga smo mi, grešni, napravljeni. U njemu se osećala nekakva uzvišenost.

U jednoj od svojih najlepših pesama, Na smrt Bloka, Vladimir Nabokov piše kako su Puškin, Ljermontov, Tjutčev i Fet izašli u susret sebi ravnoj Blokovoj duši. Pesnikova ličnost i poezija imali su jak uticaj ne samo na njegove savremenike nego i na celu rusku modernu književnost.
Godine 1903. oženio je Ljubu Dmitrijevnu Mendeljejevnu, ćerku poznatog hemičara Dmitrija Mendeljejeva. Ciklus pesama Divnoj dami vezuje se upravu za nju, za ljubav prema ženi kojoj je pesnik u ovom ciklusu dao uzvišeno značenje, i uzdigao je do savršenstva. Način na koji opisuju dragu nagoveštava da je Blok očigledno poznavao poeziju trubadura, i čitao Dostojevskog. Na gotovo isti način na koji su i Dante i Petrarka opisivali svoje drage, i Blok opisuje svoju damu.

Osećam strah pred tvojom slikom,
Tvoj osmeh opet blesnu čedan…
Kako je delo gotovo nemoguće odvojiti od pisca, tako je i Blokova književna zaostavština neodvojiva od njegovog života i biografije. Kao zaljubljen čovek, pun emotivnog naboja, u ciklusu o Divnoj dami, o ženi peva kao o nedostižnoj, o anđelu, o princezi, o čistoj i nevinoj sjajnoj nevesti, i sam pominje da pesma nastaje iz strasti. Ovaj niz pesama sadrži mnoštvo hrišćanskih motiva, spoj motiva večnog ženskog i mudrosti.

A onda kao da se sve ruši. Blokova idealna draga, njegova supruga Ljuba više nije idealna. Zaljubljuje se i upušta u romansu sa, ni manje ni više, nego Aleksandrovim prijateljem i kolegom Andrejem Belijem, koji je između ostalog dao i najbolje kritike Blokovog stvaralaštva. Tu dolazi do raskola. Do srušenih iluzija jednog prevarenog čoveka, do izdaje prijatelja i ljubavi, do razočarenja koje će se odraziti na potonje Blokovo stvaralaštvo.

Što hoću, al’ ne smem ubit rukom tom,
da odmazdim mlakoj, mračnoj hulji toj…
Što dušu mi smrvi ta nežnost uz plač,
Što nikad da digne ova ruka mač…
Al’ volim te i za… slabost moju svu,
I za tvoju snagu i sudbu zlu…
Blokovo kasnije stvaralaštvo nastalo je pod utiskom izdaje koju je doživeo, i izgubljenih iluzija. Misticizam iz ciklusa o Idealnoj dami počinje da se gubi i ruši. Blok je čovek koji kada je prestao da veruje u ljubav kao takvu, idealnu i uzvišenu, prestaje da veruje u sve, i u boga i u ljude, i do kraja života veri se nije vratio. U njegovoj poeziji nalazimo slike bacanja ikone, rušenja i raskola, slike Bloka kao ateiste, koji je kako pesnik Nikolaj Gumiljov zapaža, u poemi Dvanaestorica ponovo razapeo Hrista.

U njegovu poeziju počinje da se uvlači ideja revolucije i želje za slobodom, a tematika se proširuje motivima iz gradskog života prikazanog kao učmalog, trulog, zagušljivog, ovde naziremo sputanu slobodu i želju za izlaskom iz iste. U ovom tekstu nećemo se osvrtati na tu vrstu tematike nego samo na ono što muško ženski odnosi daju Blokovoj poeziji.
Iako je ono što se dogodilo pesniku u njegovom privatnom životu bacalo senku i imalo odraza i na teme koje je obrađivao kasnije i koje nisu imale direktne veze sa njegovom ljubavnom istorijom. Nesrećno zaljubljen čovek sve vidi mračnije i ružnije, pa taj mrak i teskobu nalazimo i u njegovom pesništvu.

Zanimljivo je da je 1906. godine nastala pesma Neznanka, u kojoj se govori o navodnoj drugoj Blokovoj ljubavi. S tim što ovde draga više nije divna i nedostižna već dokučiva. Ona je neka neznanka, a prepoznaje se čak i motiv prostitutke. Razočaran u jednu ženu postao je izgleda razočaran u sve žene.

Nesumnjiv i neupitan je uticaj Aleksandra Bloka na naraštaje koji su posle njega dolazili, a mi smo se sada osvrnuli na uticaj koji jedno razočarenje u ljubav, razočarenje u ženu, i u istinu uopšte može imati na čoveka.

Koliko li se Aleksandar sam, kao čovek promenio posle izdaje, kada su tolike promene, od trenutka raskola u njegovom braku, usledilu u njegovom pesništvu. Nameće se pitanje šta bi bilo da izdaje nije bilo, u kom smeru bi se kretala Blokova poezija, i da li bi se motivi, i optimizam smenjen pesimizmom i turobnim slikama, ušunjali u Aleksandrovo stvaralaštvo. Da li bismo ostali bez fantastičnih dela koja su usledila nakon?

Blok je umro kao čovek razočaran u ljubav, u prijateljstvo, u revoluciju, u sve. Blok se žalio Maksimu Gorkom da je njegova “vera u mudrost čovečanstva” završena. Jedna žena, da li je jedna žena uzrok koji je za posledicu imao potpun preokret jednog stvaralaštva, jedne ličnosti?

piše: Tamara Softić
 

Aalegro

Primećen član
Banovan
Poruka
768
Simo Matavulj

1. Čuveni književnik ženio se dva puta – jednom učiteljicom Milicom Stepanović, a drugi put Ljubicom Dimović, ćerkom advokata iz Rume


Simo Matavulj, rođen 1852. godine, bio je književnik koji je u svom životu i radu spojio tri sredine, ostajući im veran do kraja života - Šibenik, Cetinje i Beograd. Posle neredovnog školovanja i kraćeg boravka u manastiru Krupa, gde mu je stric bio iguman, Matavulj je postao učitelj u Zadru. O svojim ljubavnim prilikama iz toga doba ostavio je zapis u „Bilješkama jednog pisca“: „Ja sam zavolio dvije udavače u jedan mah, i obje najvatrenije, i kod svake nađoh odziva. Ne znam, dabome, koliko su njihovi ‚odzivi‘ bili iskreni, ali da je svaka imala razloga vjerovati da je ne obmanjujem, tome je dokaz što je taj malko zapleteni roman dugo trajao.“

Tragedija

Slično je i u Herceg Novom, pa u Cetinju, gde ga vodi posao, ali kad dođe u Beograd, staće na „ludi kamen“. U jesen 1891. tu je upoznao 24-godišnju Milicu Stepanović, učiteljicu Više ženske škole,“plavih očiju, izvijenih obrva i grgurave kose“, kako ju je sam opisivao. Milica je poticala iz stare beogradske porodice u kojoj je bilo dosta školovanih ljudi, a kumstvom su bili povezani s Karađorđevićima. Imali su veliku porodičnu kuću iznad Slavije, u koju se pisac doselio posle venčanja februara 1892. godine. Matavulj piše bratu: „... Da sam htio, dragi brate, ja sam mogao naći djevojku sa velikijem novcem, samo ne bih našao Milicu. Vjeruj mi, Đuro, da sam dobro otvorio oči, i to odavno. Zasad ti samo to kažem, a uvjeren sam da ćeš se ti i Ana obradovati: ti sreći svoja brata, a Ana svoga đevera...“

Ali njegova sreća neće potrajati. Nekoliko meseci posle svadbe, Milica se okliznula u hodniku škole i zbog pada izgubila bebu. Uskoro se razbolela od tuberkuloze i umrla samo nekoliko dana pre prve godišnjice venčanja.

Njena je smrt veoma pogodila 40-godišnjeg pisca, koji je prestao da radi i odao se kafani i alkoholu.

Druga ženidba

Prijatelji, zabrinuti za njegovu budućnost, rešili su da ga ponovo ožene. Upoznali su ga s Ljubicom Dimović, ćerkom advokata iz Rume i udovicom jednog novosadskog trgovca. Bogata, bez dece, dobre duše, i njegovih godina, bila je ono što je potrebno piscu slomljenog srca.

Venčali su se 1900. godine i odmah krenuli na svadbeno putovanje po Evropi: u Budimpeštu, Beč, Minhen, Pariz... Troše novac i uživaju, a kad se vrate u Beograd, useljavaju se u veliki stan u samom centru, u Knez Mihailovoj ulici. Ima poslugu i fijaker s kočijašem. Izdavači Matavulju štampaju knjige, postaje akademik, putuje sa ženom i u Afriku... Osam godina posle venčanja, udarila ga je kap na ulici. Poslednje reči uputio je prolaznicima koji su prišli da mu pomognu: „Ne bojim se ja smrti. Samo ne bih voleo da umrem ovde na sokaku.“ Umro je čim su ga uneli u kuću. Ljubica ga je nadživela dve godine.
606355_simo-matavulj_ls[1].jpg
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.612
Voleli su, sem njih, i iz svojih ljubavi, srećnih ili nesrećnih, tihih ili strasnih, javnih ili tajnih, crpli inspiraciju koju su pretvarali u trajnu lepotu. Voleli su i najduhovtiji pisac Balkana Nušić, stidljivo je voleo svoju Ružu Jovan Jovanović Zmaj, a pisac južnjačkog derta Bora Stanković – Angelinu, graditelj zagonetne književnosti Vasko Popa – Hašu, Mika Antić je govorio da su mu se dopadale sve žene, a prva poetesa srpskog stiha Desanka Maksimović, kao da je sama bila Ljubav, jednostavniim i razumljivim stilom ispisala je najlepše ljubavne stihove bez kojih je nemoguće proživeti (i preživeti) odrastanje: „ …da u meni ima cela jedna plima reči nerečeni’, da bih srce mogla poklanjati svima i da opet mnogo ostane ga meni…“
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.612
Život pesnika Stevana Raičkovića obeležila je rana smrt njegove supruge Bojane. O njoj se malo znalo, a ona je bila osoba s kojom je mogao da podeli i “otalja stvarnost”. Stevan Raičković do svog poslednjeg časa u 80. godini života nije uspeo da prežali sećanje na svoju Bojanu, a ipak neispisanih stihova bilo je mnogo više nego onih napisanih o Bojani. “Jedan mogući život” skriveno u fusnoti krije reči: “Otišla je i moja Bojana… Sećam se da mi je — kad je saznala da je na smrt obolela — kroz suze, koje je inače uvek suzdržavala, rekla: ‘Nisam stigla ni Skendera da ožalim’… Uspomene na suprugu sakrio je u džepove šest svojih soneta u “Kamenoj uspavanci” koji odišu tugom i divnim odrazima velike ljubavi, o kojoj se nije govorilo na sva usta.
 
Top