Quantcast

Ljubavni odlomci iz knjiga (proza i poezija)

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
34.574
Ne Budi Daleko Od Mene

Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i čekaću te na nekoj stanici
kad negde daleko zaspu talasi.

Nemoj otići ni samo jedan čas, jer tada,
u tom času, spoje se kapi nesanice
i možda će sav dim što traži svoju kuću
doći da ubije i moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,
jao, neka ne lete tvoje vedje u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom otići ćeš tako daleko
da ću obići zemlju ispitujući
hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

Pablo Neruda
 
Poruka
19.379
Trenutak u kom me ugledaš, i u deliću sekunde, nekako posramljeno, spustiš pogled, ali nedovoljno brzo da sakriješ neobuzdanu radost koja Te je dovela do mene... stojiš, na trenutak zamrznuta u vremenu i prostoru i ljubavi koja tek počinje da se odmotava pred našim očima... a zatim krećeš, sećam se dobro, sigurnim, veoma odlučnim korakom u susret našoj sudbini...Taj trenutak je početak moje budućnosti...Ponovo rođen, u Tvojim očima video sam obećanje života i znao sam da ću sve preživeti samo da bih Tebe doživeo...


"Drvo života" - Kristina Kovač
 
Poruka
19.379
Zacrnim načisto.
Kljoknem.
Kreten se muva po sobi.Pakuje se. Ne progovara. Krišom me, svakomalo, pogleda ispod oka.
Promrsi, više za sebe:
„Ko dva tata u kvaru zatečena“, ali ja se pravim kao da ga nisam čula. Ništa ne govorim. Samo sam ga, oko pola dva, promukla od ćutanja, sparafučilo glasom pitala:
„ Kako ćeš na front bez dukser – gaća?“
„Dukserke dobivam od vojske.“
I to nam je bio sav razgovor.
Ne znam šta bih više: a) rekla, b) uradila, pa sedim raskrečena ko krava, u fotelji, nasred sobe. Ćutim i pratim pogledom kretena ko lopticu na tenis meču.
Kad se spakovao, pita:
„ Bil jela frigane pofeezne?“
Ne odgovaram na pitanje.
Kreten peče pofezne.
Jedemo pofezne, a one, što bi rekla gadura, jedu nas.
..........
U tri i petnaest oblači koporan. Nabacuje ranac na leđa. Kreće.
Ja čitam „Dugu“.
„Oš me pratit do autobusa?“, pita, već na vratima.
Ne osvrćem se. Ne dižem oči s novina. Kažem:
„Neću.“
Tabana u mestu.
„Oš me bar poljubit?“, pita.
Začas ga pogledam. Teletu pune oči suza. Vratim pogled na dugu, kažem, pizda mi materina pogana, prokleta, kažem, ne gledajući ga:
„Neću.“
Ode kreten. Nepoljubljen. Kriv.

UBISTVO S PREDUMIŠLJAJEM, Slobodan Selenić
 
Poruka
19.379
Nekako nikako

Ako se ne pozdravimo, ne zameri,
znaš da jedva čekam da odem.
Sve se nešto nadam da je tamo bolje,
ovde ništa, osim tebe, nije valjalo.
Ne znam kako drugi vole,
al’ ja to nekako čudno,
nekako bolno.
Možda je i drugima
nekako teško,
pa misle da će svakog časa
nekako umreti,
al’ nekako im se ne da,
pa nekako trpe
i žive nekako.
Ja nikako.
I kad bih nekako živeo,
jedva bih čekao da prestanem,
al’ da se ne opraštam od tebe,
jer ne bih preživeo kada bih znao
da te poslednji put gledam.
Ako se ne pozdravimo,
zameri što sam pobegao
i nisam još jednom rekao
ono što nikad više nećeš čuti.
Duri se i zvocaj, zaslužio sam
kad nisam umeo da volim
k’o sav normalan svet,
već nekako najviše na svetu
i nekako do kraja života.

Goran Tadić
 

*Vasilisa

Domaćin
Poruka
3.470
“…Telo, ljubav, smrt – to troje čine samo jedno. Jer telo je bolest i požuda, a ono nam donosi smrt. Da, oboje je puteno, i ljubav i smrt, i u tome je njihov užas i njihova magija … O, čarobna organska lepoto, koja se ne sastojiš ni iz uljane boje ni iz kamena, već iz materije žive i raspadljive, pune grozničave tajne života i truljenja.“

Tomas Man - Carobni breg
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.415
Кад је однос између мушкарца и жене постао индиферентан, онда пољубац постаје безначајан. То је домаћи пољубац, којим супружници, у недостатку убруса, отиру уста, када, након јела, кажу ''пријатно''.
Ако је разлика у годинама превелика, губи пољубац свој смисао. У некој девојачкој соби, напољу у провинцији, имале су дјевојке најстаријих разреда посебан израз за то. Звали су то ''пољубити господина судског савјетника''. Учитељица је, наиме, имала шурјака (?), неког старог умировљеног судског савјетника, који је становао у кући и који се, с обзиром насвоје године, сматрао овлаштеним да цјелива све те дјевојке.
:hahaha:
Серен Кјеркегор: Дневник заводника (Или-или)
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.415
Aj sad neki lepši-- :cool:
Ево три лепа писма из исте:

Моја Корделија!
Ја сам сиромашан – ти си моје богатство; ја сам мрачан – ти си моја светлост; ја немам ништа, ништа ми није потребно. И како могу ишта и имати, па то је противречност да нешто поседује тај који самога себе не поседује. Срећан сам као дете јоје ништа не може имати и ништа му није потребно да поседује. Ја ништа немам јер припадам само теби, нисам ништа, престао сам постојати да бих постао твој.
Твој Јоханес

Моја Корделија!
Моја ме љубав прождире, само ми још глас преостаје, глас који се заљубио у тебе, теби свуда дошаптава да те волим. Ах! Да ли си могла да слушаш тај глас? Он те, као разнолика нестална творевина моје рефлектоване душе, окружује са свих страна, твоје чисто и дубоко биће.
Твој Јоханес

Моја Корделија!
Тко ставља главу на брежуљак, где се роје виле, томе ће се у сну причињати виле.
Не знам, да ли је то тако, али ово знам: кад главом почивам на твојим грудима и не склапам очи, већ гледам горе у тебе, тада видим лице анђела.
Тко ставља главу на брежуљак, где се роје виле, не може мирно спавати. Не знам, да ли је то тако, али једно знам сигурно: Кад своју главу наслоним на твоје груди, онда у њој лупа и куца и нема сна, да се спусти на моје очи.
Твој Јоханес

Соломон рече: добар одговор је попут слатког пољупца.

(Кјеркегор: Или-или)

:)
 

*Vasilisa

Domaćin
Poruka
3.470
Ne postoje lepote detinjstva, postoje naše fantazije o tome, postoje retuširane slike starozavetnih bogova u sećanju, koje zapravo predstavljaju naše roditelje, postoji misao koja je gotovo senzacija, na miris uvojaka s glave nekog kliktavog Kupidona, neku od naših ranih strasti iz vremena ranih jada. Istina je da je sećanje jedini raj iz koga ne možemo biti prognani. Takodje je istina da je sećanje jedini svet u kome mi vladamo i u kome ukus jednog parčenceta ušećerenog raja umočenog u vreli aromat nečega što se zove čaj, a mogao bi se zvati i nektar i tečno zlato i melem za otečene žlezde u doba dečijih bolesti, otvara dveri nečega što mislimo da smo zaboravili, a što možda nikada nije ni postojalo. Stvaran svet samo je sirova gradja, opiljak, okrajak onoga što je moglo biti. I čega će možda biti negde drugde. "Djubrište", rekao bi Šejka. "Prokleta avlija", rekao bi Andrić. "Davos", rekao bi Tomas Man i osmehnuo se.

Sanja Domazet-Bozanstveni bezboznici
 
Poruka
19.379
„U početku se zaljubiš u sve ono novo, svakog jutra se iščuđavaš što pripada tebi, kao da se plašiš da će neko odjednom uleteti na vrata i saopštiti da je došlo do krupne greške i da nije predviđeno da živiš na tako lepom mestu. Ali kako godine prolaze, fasada se kruni, drvo puca tu i tamo, i počinješ da voliš kuću ne toliko zbog svega onog što je čini savršenom, već zbog svega onog drugog. Upoznaš sve njene uglove i budžake. Kako da izbegneš da ti se ključ zaglavi u bravi kada je napolju hladno. Koje podne daske se pomalo ugibaju kada staneš na njih i kako tačno treba da otvoriš vrata plakara da ne bi škripala. Upravo sve te sitne tajne čine kuću tvojim domom.“

"Čovek zvani Uve", Fredrik Bakman
 
Poruka
19.379
" - Moje velike nesreće na ovom svetu bile su Hitklifove nesreće, a svaku sam osećala od početka, on je moja velika misao u životu. Kad bi sve ostalo nestalo, a on ostao, ja bih još uvek postojala; a kad bi on bio uništen a svi drugi ostali, svet bi mi postao sasvim tuđ, činilo bi mi se da nisam deo njega. Moja ljubav prema Lintonu je kao lišće u šumi - vreme će je izmeniti, svesna sam toga kao što zima menja drveće. Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine; izvor malo vidljive radosti ali neophodne. Neli, ja sam Hitklif! Uvek, uvek mislim na njega, ne kao na neko zadovoljstvo, jer ni ja nisam uvek zadovoljstvo sama sebi, već kao na svoje sopstveno biće.

*
- Celi svet je stravičan zbir podsećanja da je postojala i da sam je izgubio!

Emili Bronte, "Orkanski visovi"
 
Poruka
19.379
Čini mi se da sam te morao voleti

Čini mi se da sam te morao voleti
na bezbroj načina, bezbroj puta,
u životu nakon života,
u dobu nakon doba, zauvek.

Moje opčinjeno srce je napravilo
i iznova stvorilo ogrlicu pesama.

Primi je kao dar i nosi oko vrata
na svoje različite načine,
u životu nakon života,
u dobu nakon doba, zauvek.

Kada god čujem stare priče o ljubavi,
to je vekovima star bol,
ta stara priča o razdvojenosti

ili zajedničkom životu,
kao što uvek gledam iznova u prošlost,
na kraju uvek ti iskrsneš
kao prekrivač sjaja polarne zvezde
koja isijava kroz tamu vremena:

Postaješ simbol onoga što se pamti zauvek.

Ti i ja plutamo na ovom mlazu
koji dolazi iz izvora srca
i vremena ljubavi jednog prema drugom.
Igrali smo uz milion drugih ljubavnika,
deleći istu stidljivu dragost zbog sastanka,
iste potresne suze rastanka –
stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvek iznova.

Danas je ta sila pred tvojim nogama,
pronašavši svoj kraj u tebi,
ljubav čoveka svih vremena, prošlosti i večnosti:

Univerzalna sreća,
univerzalna tuga,
univerzalni život.

Sećanja na sve ljubavi
spajaju se sa ovom našom ljubavlju –
i pesme svih pesnika,
prošlosti i večnosti.

Rabindranat Tagore (1861. - 1941.)
 

*Vasilisa

Domaćin
Poruka
3.470
Бескрајни
временски круг​


Будућност је дошла. Увукла се као љубавник остављајући прошлост времену ком припада. Ја сам седео прекрштених ногу, усправих леђа држећи чашу кроз чији су се нектар преламали зраци сунца које је залазило. За собом је остављало честице које су пламтеле од љубави бојећи небо. Хладиле су се и стапале попут љубавника улазећи у сан у тренутку у коме се варош будила нежним светлом расипајући га по савском огледалу. Месец је каснио али не и звезде које су лагано палиле небо мешајући своје честице са оним у огледалу. Реченица живота је текла својим током а ја сам јој додао још један знак интерпункције баш у трену у коме су се капи винског нектара распалиле рецепторе укуса. Значио је лепоту у реченици која је настављала даље, одлазећи у бескрај.
Такве су Београдске летње вечери укусне и топле, пуне чулних и вантелесних сензација баш као и љубав којом су проткане. Она је чаролија која пише и слика мојим рукама право из душе остављајући записе на папиру или платну које ће неко драг купити и некуд однети, можда и у вечност која је прескочила попут старог сата крај времена. Ја ћу остати да упијам благодетно светло све док ме нежни талас виолинских тонова не позове ка чаролији јутра или ноћ не отме од себе и нежним корацима спусти до сна у коме ћу изгубити себе.
Бескрајни временски круг, ја на њему у смеру живота попут детета на рингишпилу насмејан и ведар пркосећи судбини уживам препуштен таласима емоцијама које изазване постојањем долазе.
Буђење прекида сан а прија ми само ако ме додирне баршунаста кожа коју љубим и миришем прекривајући ми лице влатима косе попут Дунавске виле над вировима страсти које ћу походити попут истраживача. И све тако на истом временском кругу у смеру живота долазећи на место са ког сам предходне вечери пошао уз укус емоција који расте ка новом кругу.
M.P - ИЗ ДНЕВНИКА СРЦА
 

*Vasilisa

Domaćin
Poruka
3.470
Najteže je, nastavi on, što se svaka ljubav uvek ružno svršava, utoliko ružnije ukoliko je bila božanskija, krilatija u svome početku. Nema sna, ma kako idealan bio, koji se ne završi proždrljivim drekavčićem na dojci; nema utočišta, kućice nema tako divne i tako snevane koju pijuk ne poruši. Nego, to je još razaranje materijalno; no postoji još jedno nemilosrdnije i potajnije koje se obara na stvari nevidljive: Zamislite kako se u trenutku kad se oslanjate na biće koje ste odabrali, i kad mu govorite : "Uzletimo zajedno i potražimo dno neba!" - neki se glas neumoljiv i turoban nadnosi nad vaše uho da bi vam rekao da su naše strasti lažljivice, da nam se u kratkovidosti našoj pričinjavaju lepa lica a u našem neznanju krasne duše, i da nužno dolazi dan u koji idol, pred bistrijim pogledom, postaje tek samo predmet, ne mržnje, nego prezira i čuđenja!

Šarl Bodler - Fanfarlo
 
Poslednja izmena od moderatora:

*Vasilisa

Domaćin
Poruka
3.470
"Pitaju me ponekad sta sam mogao da uradim da bih izazvao manje bola i omogucio ljubavi da zivi,umjesto sto sam je unistavao,
kao i one koje su tu ljubav prema meni gajile.Neki prijatelji misle da ce me spasiti od odgovora na to pitanje nalazeci mi izgovor u baksuzluku:
to je,kazu oni,zato sto mi izabrana zena nije odgovarala,zato sto je u sebi imala nesto nepodnosljivo za mene,i da mi preostaje da,
bez zaljenja i bez stida,cekam da sretnem onu koju cu voljeti i koja ce me ispuniti.Oni hvale jasnocu moje inteligencije,prefinjenost mojih analiza i
ne sumnjaju da ce te kvalitete jednog dana prepoznati neka zena,koju necu povrijediti i koja nece mene povrijediti,zena sposobna da upotpuni moju dusu...
Ti,prijatelji grijese,osim u jednom:imam dovoljno duha,uistinu,da bih izmjerio svu velicinu svoje nesrece,i ponore svog srca.Sav razum kojim raspolazem me razrjesava jedne jedine lekcije;a to je da taj razum,na koji smo toliko ponosni,ne sluzi ni tome da pronadjemo srecu niti da je dajemo.Snaga osjecanja je poklon koji treba traziti od nebesa,cak ni najpronicljivija metafizika ne opravdava covjeka koji zato sto ga nema,kida srce koje je njega voljelo.Mrzim stu slabost da se uvjek okrivljuju drugi zbog sopstvene nemoci,i koja ne vidi da se zlo ne nalazi okolo vec u njoj samoj.Mrzim tu sujetu koja uvjek razocarana u one koje je osvojila,njima pripisuje svu krivicu,a sama neunistiva lebdi nad rusevinama.Mozemo,kao sto to cine moji prijatelji,navesti hiljadu razloga za neuspjeh ljubavi u mom zivotu.Ali okolnosti su tako malo bitne,sve je u karakteru:uzaludno prekidamo s predmetima i bicima koja su izvan nas;ne znamo da prekinemo samo sa sobom.Mijenjamo okolnosti,zaljubljujemo se u drugu zenu,ali prenosimo u svaku od njih nemir od koga smo mislili da cemo se osloboditi,a kako se ne mozemo promijeniti jednostavnim premjestanjem,shvatamo da smo uspjeli samo da dodamo jos nemira na kajanja i jos gresaka patnjama...

Muskarci koji se prema tom osjecaju odnose s vise ili manje odgovornosti,zbog drugih neodlozenih obaveza,naviknutiji da sami budu centar onome sto ih okruzuje,nemaju u istoj mjeri koliko zena plemenitu i opasnu sposobnost da zive u drugome i za drugog.Ali kod pojedinaca,ta pribliznost je ravna nuli.Takvi muskarci,medjutim,nisu cudovista.Cak i kad se obavijaju laznom ravnodusnocu i izvjestacenom bezbiznoscu,odbacuju bol kojoj su sami uzrok,priroda se munjevito vraca u njih i bol se onda penje poput suza: osjecaju da su se njihova srca,za koja nisu vjerovali da su u to upletena,uvukli korijeni osjecanja koja su sami izazvali.Pokusaju da ih odatle iscupaju i to im i uspijeva;
ali rezultat tome je da im jedan dio duse umire.Znaju da je bice koje pati zato sto voli svetinja i oni pate zato sto mogu samo na trenutak da osjete tu bol,sto osjecaju tek na trenutak te besknacne kretnje srca,i sto su tako u svijetu,poput nepomicne stijene usred talasa...

Da li bi moglo biti drugacije?Ne znam.Hoce li bogalj ikad prohodati?Poznato mi je bolno cudjenje zene kada shvati da vise nije voljena,
strah koji je scepa kada je ostavi onaj koji je obecavao da ce je vjecno obozavati;poznajem to iznenadno potisnuto samopostovanje,kad ne zna kud da se dene,to podozrenje koje zamjenjuje ono potpuno povjerenje i koje,prisiljeno da se okrene protiv bica koje je sama podigla na pijedestal,pocinje da se siri na cio svijet.
Sta joj se moze reci kad se ona pita koja se to rijec,koji se pokret oglusio o srecu?
Sta joj odgovoriti kada jos trazi nacin da je dosegne,i kada od mene ocekuje znak koji necu dati?

Svjetlost je ono sto dodirujem,crnilo ostavljam.Nista se ne moze uciniti za zivotnu srecu s muskarcima poput mene:
Njih ne treba srijetati"...

Kamij Lorans "Ni ti ni ja"
 
Poslednja izmena od moderatora:

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
34.574
- Moje velike nesreće na ovom svetu bile su Hitklifove nesreće, a svaku sam osećala od početka, on je moja velika misao u životu. Kad bi sve ostalo nestalo, a on ostao, ja bih još uvek postojala; a kad bi on bio uništen a svi drugi ostali, svet bi mi postao sasvim tuđ, činilo bi mi se da nisam deo njega. Moja ljubav prema Lintonu je kao lišće u šumi-vreme će je izmeniti, svesna sam toga kao što zima menja drveće. Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine; izvor malo vidljive radosti ali neophodne. Neli, ja sam Hitklif! Uvek, uvek mislim na njega, ne kao na neko zadovoljstvo, jer ni ja nisam uvek zadovoljstvo sama sebi, već kao na svoje sopstveno biće.

- Ne mogu da živim bez svoje duše!

- Celi svet je stravičan zbir podsećanja da je postojala i da sam je izgubila!

- ...htela sam samo da kažem kako mi se nije činilo da je raj za mene, i kako mi se srce cepalo od plača u želji da se vratim na zemlju, a anđeli su se toliko ljutili pa su me bacili nasred pustare, na vrh Orkanskih visova, gde sam se probudila jecajući od radosti. To je dovoljno da objasni moju tajnu. Kao što raj nije za mene, tako isto nije za mene udaja za Edgara Lintona, i da onaj nevaljalac tamo nije tako srozao Hitklifa, ne bi mi ni na pamet palo da se udajem za Lintona. Sad bi za mene bilo poniženje da se udam za Hitklifa, te on neće nikada saznati koliko ga volim, i to ne zato što je lep, Neli, već zato što je više JA nego što sam i sama. Bilo od čega da su naše duše sazdane, njegova i moja su iste; a Lintonova se razlikuje od moje kao mesečev zrak od munje, i mraz od vatre.

Emili Bronte - Orkanski visovi
 
Top