Љубавна и друга писма

Ната Ли

Buduća legenda
Poruka
33.622
Ernest Hemingvej Marleni Ditrih

Slika


Svaki put kad bih te zagrlio, osećao bih se kao da sam kod kuće.
 

Wuka

Veoma poznat
Poruka
11.922
Zašto su umrla ljubavna pisma?



Slika




Mark Twain je rekao da je ljubavno pismo najiskreniji i najslobodniji proizvod ljudskog uma.
“Pisac takvog pisma ima bezgraničnu slobodu izraza, a bez straha da će to pročitati neko neželjen”.
Pa ipak, danas je “institut” ljubavnog pisma gotovo zamro.
Zašto?




Slika




Odgovor bi trebalo početi od činjenice da uopšte sve ređe pišemo pisma.
Ko se još prepušta tom ritualu iz prošlih vremena?
Tu su telefon, mobilni, e-mail, SMS i ko zna što nas još čeka, jer tehnologija nikad ne staje.
A elektronska pošta, ruku na srce, nije isto što i papir u zapečaćenoj koverti.
Nikad ne znaš ko će je pronaći i od nekud “iskopati”, čak ako je i pošiljalac i primalac izbrišu!
Jesmo li izgubili smisao za sentimentalna pisma u bilo kojem obliku?
Sigurno nismo sasvim, ali vremena se nepovratno menjaju.
Živi se brzo, pa ko će nadugačko pisati pismo, čekati danima da stigne i onda još danima da dođe odgovor.




Slika




 

Wuka

Veoma poznat
Poruka
11.922

henry-viii-ana-bolen.jpg



Za Anu Bolen,
moju gospodaricu i prijateljicu:

Svoje srce i čitavo svoje biće predao sam tebi u ruke, sa nadom da ću se time preporučiti tvojoj milosti i da naklonost koju gajiš prema meni neće biti umanjena odsustvom jer bi to samo osnažilo bol koji mi mori dušu, što bi bio pravi greh jer mi sama razdvojenost već nanosi dovoljno patnje, čak više nego što sam ikada mogao da zamislim. To me neminovno tera da se prisetim jedne astronomske činjenice. Naime, što su polovi dalje od sunca, vrelina je uprkos tome snažnija. Isto je i sa našom ljubavlju. Daljina se isprečila između nas, ali žar naših srca uprkos tome raste – bar što se mene tiče. Nadam se da isto važi i za tebe i uveravam te da je bol zbog razdvojenosti u mom slučaju tako silan da bi bio nepodnošljiv da ne živim u čvrstoj veri da uživam tvoju bezgraničnu i neprolaznu naklonost. Kako bih te podsetio na to, i pošto telom ne mogu da budem s tobom, šaljem ti stvar koja će ti u najvećoj mogućoj meri zameniti moje prisustvo – tačnije, moju sliku – kao i poklon koji sam ti ranije pomenuo, sa nadom da ću, kad ti to
poželiš, zauzeti njihovo mesto.

Svojeručno,
Tvoj sluga i prijatelj,

Henri Osmi
 

Wuka

Veoma poznat
Poruka
11.922
Zmajevo pismo Ruži (Evrosiniji) iz 1861. i njen odgovor


Mila gospođice Ružo!

Uvek sam se čudio, kad je ko pismo pisao tamo gde bi se rečima izraziti mogao; sad vidim da nisam imao pravo. Sad najbolje vidim da ima stvari, koje se ni rečima ni pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajiti, prećutati — nikako.

Vi, čitajući sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili — ili ste se možda malo zastideli osećajući, da vam sasvim nepovoljno nije.

Ako se mrgodite, derite pismo taki, molim Vas; nemojte dalje čitati, — što i da znate gde pomoći ne možete, — poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, — zaboravite sasvim, — Vi ćete lako — a ja ću kako uzmogu.

Ali ako ga poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopitstva) i na ovu stranu prešli, to sedite, pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je — i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliju biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi.

Da znam da ćete Vi ovo pismo iole rado čitati, pustio bih srcu na volju — ali bih Vam imao toliko pisati i kazati da u Vašu šatulu zaista ne bi stalo.

Od kako znam, cveće sam uvek voleo, zato što je lepo, dobro i nevino, što miriše, što se čovek njime nakititi i ponositi može, — ali nikada još nisam toliko, tako slatko i ozbiljno o cveću mislio i sanjao kao sad, i to o ruži i o ruzmarinu.

Vi ćete možda ovo pismo gospođici sestri, možda i gospoši materi pokazati, — ne marim, ali samo nemojte pre dok mi bez ičijega saveta iz svog srca, iskreno srpski na ovo pismo odgovorite.

U najvećoj hitosti završujem, jer me kola čekaju. Nadam se kad dođem — nadam se mnogo. Bar ću na putu natenani misliti moći, kako Vas je pismo moje rasrdilo ili iznenadilo.

Budite mi zdravi, — sam se čudim od kud sam nehotice pismo ovo poljubio.

5. dek. 1861.

J. Jovanović



pjesnik-i-ljuba-mu-ruza.jpg



Poštovani gospodine!

Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle uvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve do sad nisam znala da se može kome pokloniti, — slušala sam više puti, al’ osećala i verovala nisam.

Ruža
 

Wuka

Veoma poznat
Poruka
11.922
Lord Bajron- ljubavna pisma


Ljubavnici.jpg


Karolin Lamb (Caroline Lamb)


Moja najdraža Karolin,

znaj da suze koje si videla nisam sklon da prolijem, ako uzbuđenje u kome sam se rastao od tebe, uzburkanost koju mora da si opazila tokom cele ove nervozne, nervozne veze, nisu počela do momenta kada sam ti rekao da te napuštam. Ako ti sve što sam rekao, uradio i sve što sam još spreman da kažem i uradim nije dovoljno dokazalo šta su moja prava osećanja i šta su ona prema tebi, moja ljubavi, ja nemam nijedan drugi dokaz da ponudim. Bog zna da ti želim sreću – kad te budem napustio, ili radije, kad me ti napustiš iz osećanja dužnosti prema svom mužu i majci, ti ćeš priznati da istina onoga što sam ponovo obećao i zavetovao – da niko drugi neće rečju i delom ikada zauzimati mesto u mojim osećanjima, mesto koje je, i biće, najsvetije za tebe, dok me ima.

Nikada nisam znao sve do momenta ludosti, moja najdraža, najvoljeniji prijatelju – ne mogu da se izrazim – ovo nije vreme za reči, ali ću imati ponosno i tužno zadovoljstvo u patnji – što sama jedva možeš shvatiti, jer ti me ne znaš, ja sam sada blizu toga da izađem teškog srca, jer moj postupak ove večeri zaustaviće bilo koju apsurdnu priču koju današnji događaji mogu izazvati. Da li sada misliš da sam hladan, surov, lukav, ili šta god drugo pomisliš? Hoće li čak tvoja majka – majka kojoj moramo zbilja mnogo žrtvovati, više, mnogo više (što se mene tiče), nego što će ona ikad znati ili moći da zamisli. Obećanje da te ne volim, ah, Karolin, to je prošlo obećanje, ali će izazvati sve posledice za prave pobude. Nikad neću prekinuti da osećam sve ono čemu si već prisustvovala kao svedok, više nego što će ikad biti znano, sem mom sopstvenom srcu – možda tvom. Neka te Bog zaštiti, oprosti ti i blagoslovi te uvek – čak više nego ikad…


P.S.
Ogovaranja koja su te dovela do ovoga, moja najdraža Caroline nisu bila za tvoju majku. Ima li nešto na zemlji ili na nebu što me je učinilo tako srećnim kao što si me ti nekada davno učinila, ne manje sada nego tad ali više od svega u to vreme. Znaj da bih sa zadovoljstvom ustupio sve ovo ovde - sve do groba za tebe. Moji motivi moraju biti pogrešno shvaćeni. Ja ne brinem da li neko zna kakva je korist od toga, bio sam i tvoj sam sasvim. Povinujem se da te poštujem ljubavi, letim sa tobom kad, gde i kako ti budeš mogla i budeš odlućila

Tvoj najodaniji Bajron”



tereza.jpg



Džordž Gordon Lord Bajron – Kontesi Terezi Gvičoli
Bolonja, 25. avgust 1819.



Tereza, moja najdraža,

Pročitah ovu knjigu u tvome vrtu.
– Ljubavi moja, ti nisi bila tu, inače je ne bih pročitao. To je jedna od tvojih najdražih knjiga, a autor je – moja prijateljica. Ti nećeš razumeti ove reči na engleskom, ni drugi ih neće razumeti: to je razlog što ih nisam napisao na italijanskom. Ali, ti ćeš razumeti rukopis onoga koji te strasno voli, i pogodićeš da je, sedeći sa tvojom knjigom, mogao misliti samo o ljubavi. U toj reči, prekrasnoj na svim jezicima, a ponajviše na tvom – amore mio – sadržan je moj bivši i moj budući život. Osećam da ovde postojim i da će me biti i posle smrti, a sa kojom svrhom – ti ćeš odlučiti. Ti si moja sudbina, osamnaestogodišnja žena, već dve godine van manastira: voleo bih da si tamo i ostala, ili da te bar nikada nisam sreo. Ali, kasno je za sve. Volim te, i ti mene voliš, konačno to kažeš i ponašala si se kao da je tako bilo, a to je za mene velika uteha u svemu. Ja osećam prema tebi i mnogo više od ljubavi i ne mogu da prestanem da te volim. Pomisli ponekad na mene kada nas Alpi i okean budu razdvajali – ali to se nikada neće desiti, dok god ti sama to ne poželiš.

Bajron
Bolonja, 25. avgust 1819.




kk.jpg


„Ljubav je pobedila, nemam snage da napustim zemlju u kojoj ti živiš. Moram da te vidim bar još jednom... Ja sam građanin sveta, za mene su sve zemlje iste. Ti si jedina žena na koju neprekidno mislim. Verovao sam da je za mene najbolji izlaz, da bih sačuvao mir tvoje porodice, da otputujem. Ali, ti si odlučila da se vratim u Ravenu. Učiniću to i sve će da bude kako ti hoćeš. Drugo ništa više nemam da ti kažem”.



Claire_Clairmont,_by_Amelia_Curran.jpg



Jane Clairmont Lord Byronu 1815.


Rekao si mi da ti pišem kratko, ali ja imam toliko toga da ti kažem. Takođe me ljuti, što misliš da sam samo umislila, kako gajim privrženost tebi. To nije mašta, jer imam tebe, živog i postojanog, o kome razmišljam svaki svoj trenutak življenja.
Ne očekujem da me voliš.
Nisam dostojna tvoje ljubavi.
Osećam da si nadmoćan, moje životno iznenađenje, mnogo više od moje puke sreće …
Da sam volela nežno i da sam ti bila naklonjena…
Da su moja osećanja bila jaka…
Uveriću te da je tvoja budućnost i moja, i sve što budeš uradio ili rekao ja to osporiti neću.
 
Poslednja izmena:

Konj_na_belom_princu

miriomorfoskoptičar
Moderator
Poruka
50.348
LUDWIG VAN BEETHOVEN

discover-beethoven-2-1334752770-editorial-long-form-0.jpg
Radoznalci verovatno znaju da je cuvena "Oda radosti" poniknula iz velike Betovenove ljubavi prema zeni cije je ime, sve do skoro, bilo pod velom tajne. Osecanja za doticnu damu, tada vec poznati kompozitor, ovekovecio je u dirljivom pismu, u kome nisu naznaceni ni godina ni mesto pisanja niti ime primaoca - osobe koju oslovljava sa "Besmrtna draga", "Moj andjele, moje sve, moje Ja". Prema novom otkricu, izgleda da je zagonetku ove "vecne" i neostvarene ljubavi resio ceski muzicki istoricar Jaroslav Celada. U Celadinoj knjizi, koja je posthumno objavljena pocetkom ove godine, navodi se ime Almerije Esterhazi, cerke generala Valentina Esterhazija. Gospodjica Esterhazi je, po ovoj teoriji, uprkos Betovenovoj nadi u pozitivan ishod njihove veze, a usled nepremostivih razlika u drustvenom statusu, prihvatila bracnu ponudu izvesnog grofa i prekinula sve kontakte sa 36-godisnjim kompozitorom. Nezna ljubav temperamentnog virtuoza je, tako, ostala usamljena i zapecacena u njegovom srcu, a sa njom i "misteriozno" pismo kojim Ludvig van Betoven (ot)pozdravlja svoju Dragu*:


PISMO BESMRTNOJ DRAGOJ
(6. jula, ujutro)

Moj andjele, moje sve, moje Ja. - samo nekoliko reci danas, i to olovkom (tvojom) - ; tek sutra ce se znati moj stan; koji nedostojan gubitak vremena u slicnim stvarima! - zasto ovaj duboki jad, kad govori potreba - Moze li nasa ljubav postojati drugacije nego zahvaljujuci zrtvovanju, zahvaljujuci tome sto ne zahteva sve, mozes li ti promeniti to sto nisi u potpunosti moja, i sto ja nisam sasvim tvoj - Ah Boze pogledaj divnu prirodu i umiri svoju dusu zbog onoga sto se mora - ljubav trazi sve i to s punim pravom, tako je meni s tobom, tebi sa mnom - samo tako lako zaboravljas, da ja moram ziveti za sebe i za tebe, kad bismo bili sjedinjeni u potpunosti, onda bi ti ovaj bol osecala jednako malo kao i ja - moje putovanje je bilo jezivo stigao sam ovde tek juce ujutro u 4 sata, buduci da nije bilo dovoljno konja, izabrala je posta jednu drugu rutu putovanja, ali koji uzasan put, na pretposlednjoj stanici su me odvracali od putovanja nocu, zaplasivali me nekom sumom, ali je to mene samo izazivalo - nisam biou pravu, kola su se morala slomiti na tom strasnom putu, bez podloge, cisti seoski put, bez takve posade kola, kakvu sam ja imao, ostao bih da lezim usput - Esterhazi je na drugom uobicajenom putu dovde imao istu sudbinu sa osam konja, kao ja sa cetiri. - Ipak sam delom osecao zadovoljstvo, kao i uvek, kad nesto srecno prebrodim. - sad brzo sa ovih spoljasnjih stvari na one unutrasnje, mi cemo se sigurno uskoro videti, ni danas ti ne mogu izneti svoje misli o zivotu koje su me pratile ovih nekoliko dana - kad bi nasa srca uvek bila tik jedno uz drugo, zasigurno ne bih imao misli slicne ovima grudi su mi pune onog sto ti zelim reci - Ah - ima trenutaka, kad mislim da jezik ne znaci bas nista - razvedri se - ostani moja jedina verna draga, moje sve, kao ja tebi ono ostalo ti moraju postati bogovi, ono sto za nas mora i treba da bude. -
tvoj odani
ludwig. -

(Uvece ponedeljak 6.-og jula)

Ti patis moja mila duso - upravo sam saznao da se pisma moraju predati vrlo rano ujutru. Ponedeljak - cetvrtak - jedini dani kad posta ide odavde u K. - ti patis - Ah, tamo gde sam ja, ti si sa mnom i tebi govorim ucini da mogu ziveti s tobom, kakav zivot!!!! tako !!!! bez tebe - Pracen tu i tamo dobrotom ljudi, koju mislim - isto tako malo hocu da zasluzim, kao sto je i zasluzujem - Poniznost coveka prema coveku - me boli - i kad posmatram sebe u sklopu univerzuma, sta sam ja a sta je taj - kojeg nazivamo najvecim - a ipak - opet je u tome ono bozansko u coveku - placem kad pomislim da ces prvu vest od mene dobiti tek u subotu - ma koliko da me volis - ja te ipak volim jace - ali ne skrivaj nista preda mnom - Laku noc - moram ici na spavanje, jer sam u banji - Ah boze - tako blizu! tako daleko! nije li nasa ljubav prava nebeska gradjevina - a i tako postojana kao nebeska tvrdjava.-

(Dobro jutro 7.-og jula)

vec u krevetu roje se misli o tebi moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele, onda opet tuzne, iscekujuci, od sudbine, da li ce nas uslisiti - ziveti mogu ili samo potpuno s tobom ili uopste ne ziveti; resio sam da lutam dalekim prostranstvom sve dotle, dok ti ne budem mogao poleteti u narucje, i dok ne budem mogao reci da sam kraj tebe nasao dom, dok ne budem mogao poslati svoju dusu okruzenu tobom u carstvo duhova - a to na zalost mora biti - ti ces se sabrati utoliko vise, jer poznajes moju odanost prema sebi; nikada nijedna druga ne moze imati moje srce, nikada - nikada - O Boze zasto se moramo odvojiti od onoga sto toliko volimo a ipak je moj zivot u V. takav kakav je sad kukavan zivot - Tvoja ljubav me cini najsrecnijim i istovremeno najnesrecnijim covekom - u godinama u kojima se sada nalazim potrebna mi je izvesna ujednacenost zivota - da li ovo moze da postoji kod naseg odnosa? - Andjele, upravo saznajem da posta ide svaki dan - i zato moram zavrsiti da bi odmah dobila pismo - umiri se - samo mirnim promisljanjem o nasem zivotu mozemo postici svoj cilj da zivimo zajedno - umiri se - voli me - danas - juce - Koja ceznja sa suzama za tobom - tobom - tobom - moj zivote - moje sve - zbogom ostaj - o voli me i dalje - nemoj nikad pogresno shvatiti najvernije srce svog dragog
L.
vecno tvoj
vecno svoj
vecno nas


(Ogluveo, usamljen, u novčanim neprilikama, Betoven će lako postati žrtva alkoholizma. Nekoliko puta će se ozbiljno razboleti od žutice, pa je doktor Vavruh morao da ga punktira, i svaki put bi iz njega isteklo i po nekolko litara tečnosti. Pacijent će se zbog toga s prizvukom gorčine u glasu, uporediti sa Mojsijem u pustinji. I, premda je umirao od alkoholičarske ciroze, Betoven će sebi utuviti u glavu da jedino što ga još može spasti jeste vino iz njegovog zavičaja, pa će preklinjati jednog prijatelja da mu pošalje bocu dobrog rajnskog vina. "Što pre stigne, pre ću ozdraviti!" Dana 23. marta, Vavruh će konstatovati da mu više nema spasa. I kako ga bolesnik nije mogao čuti, on mu napisa na parčetu papira da je kraj neizbežan, želeći da ga nekako pripremi za taj trenutak. Betoven je pročitao poruku "savršeno vladajući sobom, polako i odmereno", ispričaće posle lekar. "Njegovo lice se najednom preobrazi. Srdačno mi pruži ruku i ozbiljnog izraza lica mi reče: 'Pozovite sveštenika.'" Nakon toga se ispovedio i obratio prijateljima koji su se nalazili u sobi: "Plaudite, amici! Finita est comoedia" ("Plješcite, prijatelji! Komedija je gotova.") Tako je glasila rečenica kojom su se, po završetku predstave, rimski glumci obraćali publici. Nešto nakon toga, Brojning, Betovenov sluga, uđe noseći toliko željenu bocu vina, ali Betoven ne htede da ga pije: "Šteta, šteta. Prekasno..." Zatim zapade u delirijum. Od svega što je govorio, jedino su bile razumljive ove reči: "Čujete li zvono? Novi dekor." Reminiscencije na Fidelija?
Dana 26. marta, dok je napolju besnela oluja, u toj jazbini u kojoj je vladao neopisiv nered, započeće Betovenova agonija. U jednom trenutku se razleže udar groma, i Betovan ga ču. Kao da kreće sa nekom uvertirom, Betoven podiže ruku, stisnu šaku, ali odmah potom ruka pade i on izdahnu.)
 

Konj_na_belom_princu

miriomorfoskoptičar
Moderator
Poruka
50.348
JOSIF BRODSKI

Brodski-sa-suprugom-Marijom-Socani-1980..png
Brodski je retko provodio celo veče u jednoj kući. Obično bi smislio da u istom danu provede vreme u više društava. Bilo mu je dosadno da dugo razgovarao s istim ljudima i plašio se da je na drugom mestu zanimljivije. Propuštao je kroz sebe ljude kao što kit propušta planktone u potrazi za dragocenom hranom.
Opisivanjem ljubavnih priča naše mladosti mogao bi se sačiniti "Dekameron"... Romanse i rastanci, izdaje i praštanja, brakovi i razvodi.. Jedni su se rastajali sa lakim ozledama na srcu, drugi - sa teškim ožiljcima... Mislim da je mučna romansa i raskid Josifa Brodskog sa Marinom Basmanovom bila najtragičnija stranica njegovog života.
Još nije prošlo dovoljno vremena da se iznose sve pojedinosti i peripetije te drame. Dvoje od njenih učesnika su živi i ako žele mogu o tome da pišu sami. Htela bih samo da ispričam kakav je utisak na nas ostavljala Marina i da se setim nekih epizoda čiji smo svedoci bili.
Marina je tih godina bila visoka i vitka, visokog čela, blagog ovalnog lica, sa tamnokestenjastom kosom do struka i zelenim očima...
Veoma bleda, sa plavkastim žilicama iznad slepoočnica, sa tromom mimikom i tihim glasom bez intonacije, Marina je izgledala pomalo anemična. Međutim, neki su u njenoj bledoći, pasivnosti i odsustvu jarko izraženih emocija videli nekakvu zagonetnost.
Po profesiji Marina je slikarka, izgleda - ilustrator knjiga. O stepenu njenog dara ne mogu da sudim jer nikada nisam videla njene radove. Pre trideset i sedam godina Brodski je uzbuđeno govorio o njenom talentu i muzikalnosti. Uostalom, njega je uzbuđivalo sve što je bilo u vezi s njom.
Često sam viđala Marinu u filharmoniji, obično bez Josifa, tih godina on nije bio stalni posetilac simfonijskih koncerata, mada je odlično znao Mocarta i Hajdna.
Marina je živela u ulici Glinke, nekoliko kvartova od naše kuće. Veoma često je sa Josifom dolazila kod nas, ali mi nijedanput nije pošlo za rukom da zapodenem s njom ozbiljan razgovor i da čujem njeno mišljenje o "kosmičkim pitanjima ". Bila je ljubitelj filmova. Sećam se da joj je omiljena glumica bila Marija Kazares u filmu "Parmski kartuzijanski manastir".
I pored svih pokušaja, niko iz našeg društva nije uspeo da se sprijatelji sa Marinom. Jedino je uspeo Bobišev, ako se to može nazvati druženjem.
Ona je, činilo se, bila dosta stidljiva... Dešavalo se da za celo veče ne progovori ni reči, usta ne otvori... Ali bi ponekad u njenim zelenim očima bljesnulo nešto luckasto i tada bi se nametalo pitanje: da to ona nekog tiho ne zavodi?
Odnosi između Marine i Brodskog bili su stalno pod nekom tenzijom čak i na vrhuncu njihove romanse.
U danima idile, posle dugih šetnji po Novoj Holandiji, on i Marina bi, prozebli, svratili kod nas da se ogreju i da popiju čaj. U burnim danima, nakon iscrpljujucih objašnjavanja njihovih odnosa, Josif bi se pojavio sam, razbarušen i nesrećan i mi smo davali sve od sebe da ga umirimo i utešimo...
Jednom je Josif došao usred dana, bez najave i po njegovom prebledelom licu i ukočenom pogledu bilo je jasno da se dogodio očekivani raskid. Ali, da je bio samo ukočen pogled! Zglob leve ruke bio je zamotan zaprljanim zavojem. Prizor, da budem iskrena, ne za one sa slabim živcima.
Mi ništa nismo smeli da pitamo, a i on nije davao nikakva objašnjenja - samo je mračno pojeo tanjir supe i otišao.
Ubrzo su se pomirili i svratili kod nas, nasmejani, sa cvećem. Tih dana je Brodski izgledao kao da svetli iznutra. Nije mogao da skine oka sa nje i zadivljeno je pratio svaki njen pokret: kako zabacuje kosu, kako drži šoljicu, kako se ogleda, kako skicira nešto olovkom u notesu...
Posle izvesnog vremena prizor se ponovio. Izbezumljen pogled, drhtave usne i prljavi zavoj na levoj ruci. I taj drugi put, srećom poslednji, moj muž primeni nad Brodskim šok terapiju.
- Slušaj, Osja, - kaza Vitja - dosta s tim, prestani da nas plašiš. Ako nekad zaista odlučiš da se ubiješ, zamoli mene da ti objasnim kako se to radi.
Od tada zavijene ručne zglobove kod Josifa nikada više nismo videli...
... Marina Basmanova je odigrala veliku ulogu u životu Brodskog. Josif nikada i nikoga nije tako voleo kao Marinu Basmanovu. Dugo godina je bolno i neutešno tugovao za njom. Ona je postala njegovo priviđenje i izvor njegovog nadahnuća. Jednom je priznao da je Marina - njegovo prokletstvo.
Marini je posvećeno preko trideset pesama, među njima "Isak i Avram" i "Nove stance za Avgustu".
Bez obzira na to kako će budući biografi Brodskog ocenjivati Marinine postupke, mi treba da smo joj beskrajno zahvalni: zahvaljujući njoj ruska poezija se obogatila ljubavnom lirikom najvišeg dometa...
Poslednji put Brodski je video Marinu pred svoj odlazak, krajem maja 1972. godine. Na Zapadu je otpočeo sasvim novi život, ispunjen novim susretima, novim utiscima i novim zanosima. Ali bol gubitka u duši se nije stišavao.
Napisan 1975. godine ciklus pesama "Deo govora" počinje obraćanjem Marini čuvenim stihom, punim duboke i neizrecive tuge: Niotkuda, s ljubavlju...
 

Wuka

Veoma poznat
Poruka
11.922

The letters

You never liked to get

The letters that I sent.
But now you've got the gist
Of what my letters meant.

You're reading them again,
The ones you didn't burn.
You press them to your lips,
My pages of concern.

I said there'd been a flood.
I said there's nothing left.
I hoped that you would come.
I gave you my address.

Your story was so long,
The plot was so intense,
It took you years to cross
The lines of self-defense.

The wounded forms appear:
The loss, the full extent;
And simple kindness here,
The solitude of strength.

You walk into my room.
You stand there at my desk,
Begin your letter to

The one who's coming next.
Leonard Cohen
 
Poslednja izmena:

tirano

Zainteresovan član
Poruka
295
Zašto su umrla ljubavna pisma?



Slika




Mark Twain je rekao da je ljubavno pismo najiskreniji i najslobodniji proizvod ljudskog uma.
“Pisac takvog pisma ima bezgraničnu slobodu izraza, a bez straha da će to pročitati neko neželjen”.
Pa ipak, danas je “institut” ljubavnog pisma gotovo zamro.
Zašto?




Slika




Odgovor bi trebalo početi od činjenice da uopšte sve ređe pišemo pisma.
Ko se još prepušta tom ritualu iz prošlih vremena?
Tu su telefon, mobilni, e-mail, SMS i ko zna što nas još čeka, jer tehnologija nikad ne staje.
A elektronska pošta, ruku na srce, nije isto što i papir u zapečaćenoj koverti.
Nikad ne znaš ko će je pronaći i od nekud “iskopati”, čak ako je i pošiljalac i primalac izbrišu!
Jesmo li izgubili smisao za sentimentalna pisma u bilo kojem obliku?
Sigurno nismo sasvim, ali vremena se nepovratno menjaju.
Živi se brzo, pa ko će nadugačko pisati pismo, čekati danima da stigne i onda još danima da dođe odgovor.




Slika




Некад давно,или не баш предавно,земљаку мојем.Дедици од близу стотке,неки омладинац,принесе филтер цигарету.
Жао му га да замотава дуван.Старац га погледа од пете па до наврх главе,и проциједи.Што ми младићу поквари мерак?
Нешто слично,чини ми се било је и са писмима и састанцима.Инстант.
Читао сам скоро мајчино писмо,које ме је нашло у војсци.Мало ријечи,да се негдје,не омакне која ријеч више.да ми даљина не падне теже него иначе.А таман свака која треба,да ме охрабри,и орасположи.
Жао ми што немам бар једно,љубавно писмо.Кад ме живот с времена на вријеме.Сажваће и испљуне,да га пажљиво извадим и прочитам жмурећи.Више пута.:kpozdrav:
 

Wuka

Veoma poznat
Poruka
11.922
Pismo Zorana Radmilovića



zz.jpg


Pismo jačem

Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i drugima. Sistematski. Glumci su, od kada postoje, bili niža bića. U glumce se bežalo od kuće, glumce u kuće nisu primali. Glumci su sahranjivani van grobljanskih zidina. Čak i veliki Molijer. Glumcu se nije davala hrana u ruke da se dodirom sa njim ne bi bio okužen.
Glumce su devojke volele, ali su se za njih teško udavale sem po cenu roditeljskog prokletstva. Glumice su po pravilu proglašavane za *****, čak i posle njihovih pedesetih godina. Onoga trenutka kad je stari čika Eshil izmislio prvog glumca, počelo je to hiljadugodišnje bežanje.
Bežanje od ljudi ka ljudima. Kažu da je jedan od prvih bio neki Tespis, ali teško da bi ostao zapamćen da nije bilo njegovih čuvenih Histrionskih kola, kojima je bežao, sklanjao se. Sve u suludoj nadi da će naići na pravog čoveka.
Gledalaca je uvek bilo i biće ih, ali on je, eto, tražio onoga među njima koji bi mu omogućio da dostojno proživi taj svoj smešno blesavi život. Nije to našao. Do danas.
Znam da će se sada odmah naći neki mudroser, koji će me obavestiti da „do danas“ – ne stoji! Pokušaću da ga ubedim da je to tako. Baš tako!
Današnjem glumcu, doduše, daju da jede iz ruke, u glumce se ne beži, čak roditelji u šašavoj nadi da se tu dobro zaradi, guraju svoja čeda u taj posao. Glumci se čak i žene pristojnim devojkama, mada ipak radije glumicama. Glumice su ***** eventualno do svoje tridesete godine, posle ih ionako tretiraju samo kao „umetnice“. Dosta se, dakle, izmenilo za ovih dve hiljade godina. Sem straha koji je iskonski. Ostao je taj pusti, sada već teško objašnjivi strah, strepnja koja glumce čini nižim bićima.
A hoće glumac, hoće! Hoće da bude i hrabar i dostojanstven, i superioran kad – kad, hoće i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se tako čini?), pokušava da se oseća ravnopravnim, značajnim. Hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči ponešto.
Ali, sve je to ono njegovo nesvesno ja. Onaj jači, glavni deo njegove ličnosti – GLUMA, iliti pokazivanje onakvim kakav nisi, a hteo bi, o kako bi hteo!
U osnovi, u temelju, u krovu i okolo te trošne kuće leži pusti strah! Strah od juče za koje nisi siguran da li je bilo dobro, strah od danas koga nisi svestan, strah od sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi čekaš sa zebnjom hoćeš li biti u stanju da ono „juče“ ponoviš?
Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od drugoga.
A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom „ostale strukture“, da upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg straha. A stvar je vrlo jednostavna! Na dohvat ruke, takoreći. Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ovih 2000 godina. I možda još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve zajedno pet reči.
Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako nešto zna samo onaj koji je tako nešto ikada pomislio da kaže. Bio na ivici, na vrhu jezika mu bilo, samo što nije lanuo, da ga nešto važno i neminovno nije sprečilo, sasuo bi itd… itd… Normalno, to nije učinio, ali bar zna kako mu je bilo! Strukture to znaju i osmehuju se (čak bez zluradosti!), tu i tamo i sa simpatijama. Ko bi se ozbiljno i dugo ljutio na decu? Strukture su stabilne i večite, mi smo prolazni, jednodnevni. Kao takav, EFEMERAN (izraz pozorišnih kritičara!) nastavljam, eto, ovo moje nevoljno razmišljanje. Pokušavam, naime, ove noći s kraja ‘80. godine, da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi to moj strah dozvoli. Da uđem u Novu godinu miropomazan.
Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem.
Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma.
Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka…
Neka se nose… no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi.

Vaš uvek i do kraja,

Zoran Radmilović



rr.jpg
 

Ната Ли

Buduća legenda
Poruka
33.622
Да ли је љубав и љубавно писмо?
Ја мислим да јесте. 😊

vintage-love-letters.jpg


Marina Cvetajeva - Borisu Leonidoviću Pasternaku

10. jul 1926. Subota

Ja ne bih mogla da živim sa tobom ne zbog neshvatanja, već zbog razumevanja. Patiti zbog tuđe pravednosti koja je istovremeno i vlastita, patiti zbog pravednosti - to ponižavanje ne bih podnela.

Do dana današnjeg ja sam patila samo od nepravde, bila sam samo ja u pravu, ako su se i susretale slične reći (retko) gestovi (češće), pokretač je uvek bio drugačiji. Pored toga, tvoje nije na tvome nivou - nije sasvim tvoje, manje je tvoje nego suprotno. Susrečući se s tobom, ja se susrećem sa sobom, koja sam oštricama okrenuta protiv sebe.

S tobom ne bih mogla da živim, Borise, u julu mesecu u Moskvi, jer bi ti na meni iskalio...
Mnogo sam o tome razmišljala - i pre tebe - celog života. Vernost, kao borba sa samom sobom nije mi potrebna (ja - kao trambulina, to je ponižavajuće). Vernost kao postojanost strasti ne razumem, to mi je strano. (Vernost kao nevernost - razvodi sve!) Tokom celog života samo mi se jedna približila (možda je nije ni bilo, ne znam, ja ne umem da zapazam, tada se približila nevernost, njena forma). Vernost je zbog oduševljenja. Oduševljenje je u čoveku prepravilo sve ostalo, on je s mukom voleo čak i mene, do te sam ga mere ja udaljavala od ljubavi. Ne oduševljenost, već oduševljenje. To mi je odgovaralo.
Šta bih ja radila s tobom, Borise, u Moskvi (svuda, u životu)? Pa zar jedinka (svejedno kakva) može da da zbir? To je drugačiji kvalitet. Drukčije se vrši cepanje atoma. Suština ne može da se raspadne na može biti. Heroj ne stvara trg. Njima je potreban trg, da bi još jednom i na novi način stvorili heroja (sebe).

Da kažem o razumevanju. Ja te razumem izdaleka, ako ugledam ono što te oduševljava, mene će preplaviti prezir, kao slavuja pesma. Likovaću od njega. Biću izlečena od tebe istog trenutka. Kao što bih se izlečila od Getea i od Hajnea kad bih videla njihove - Gretchen. Ulica kao mnoštvo, da, ali ulica ovaploćena u jedno, mnoštvo koje je uobrazilo (i ti ćes ga sam uveriti) da je jedinka, ulica sa dve ruke i dve noge...

Shvati me: nezasita iskonska mržnja Psihe prema Evi, od koje nemam ništa. A od Psihe - sve. Psihu za Evu! Shvati neobuzdanost mog prezira (Psiha se za Psihu menja). Duša za telo. Otpada i moje i njeno. Odmah si osuđen, ja ne shvatam, ja se povlačim.

Ljubomora. Nikad nisam shvatala zašto Tanja, koja je opravdano skromnog mišljenja o sebi, negoduje na X zbog toga što voli i druge. Zašto? Pa ona vidi da postoje pametnije i lepše, upravo ono čega je ona lišena, to je kod nje na ceni. Moj slučaj se komplikuje još i time što nije privatan, što moja ma cause prestaje istoga časa da bude moja i postaje cause tačno polovine sveta: Duše. Mene prevariti je indikativno.

Ljubomora? Ja jednostavno popuštam, kao što duša uvek popušta telu, naročito tuđem - iz najčistijeg prezira, od nečuvene nesagledivosti. U strpljenju i negodovanju stvara se ono što je moglo postati bol.

Još nije bilo pametnjakovića koji bi mi rekao: "Menjam te za stihiju: mnosšvo: bezlično. Menjam te za sopstvenu krv".
Ili još bolje: prohtelo mi se ulice. (Niko mi nije govorio ti).

Obamrla bih od otvorenosti, oduševila bih se tačnošću i - možda bih shvatila. (Muške ulice nema, postoji samo ženska. - Govorim o sastavu. - Muškarac je stvara svojom željom. Ona postoji i na otvorenom polju. - Nijedna žena (izuzeci su neprirodni) neće poći sa radnikom, svi muškarci idu sa devojčurama, svi pesnici).

Ja imam drugu ulicu, Borise, koja se prosipa, skoro kao reka, Borise, bez ljudi, s krajevima svih krajeva, sa detinjstvom, sa svim osim sa muškarcima. Ja ih nikada ne posmatram, ja ih jednostavno ne vidim. Ja im se ne dopadam, oni imaju njuh. Ja se ne dopadam polu. Neka u tvojim očima i gubim, ja sam očaravala, u mene se gotovo nisu ni zaljubljivali. Nijednog pucnja u čelo - proceni sam.
Ko se još ubija zbog Psihe! Pa nje nikada nije ni bilo (posebna forma besmrtnosti). Ubijaju se zbog vlasnice kuće, a ne i zbog njene gošće. Ne sumnjam da ću u staračkim uspomenama mojih mladih prijatelja biti - prva. Što se tiče muške sadašnjice, u njoj nikada nisam ni postojala.
Lajtmotiv vaseljene? Da, lajtmotiv, verujem i vidim, ali lajtmotiv - kunem ti se! - koji nikada u sebi nisam čula. Čini mi se to je muški lajtmotiv.

Moje jadikovanje je zbog nemogućnosti da postanem telo. Zbog nemogućnosti da potonem. ("Kada bih jednom počeo da tonem...")
Borise, sve je to tako hladno i proračunato, ali iza svakog sloga je živ slučaj, koji je živeo i, ponavljanjem svojim, naučio. Možda bi, kad bi video sa kim i kako, proglasio moj instinkt (ili nepostojanje njegovo) za pravi. "Nije čudno..."

A sada zaključak.

Pismo je počinjalo: "ne zbog neshvatanja već zbog shvatanja". Ono se završava: "Ne shvatam, povlačim se." Kako to povezati?

Razni pokretači na istom nivou - eto tvoga mnoštva i mojega. Ti ne shvataš Adama, koji je voleo samo Evu. Ja ne shvatam Evu, koju svi vole. Ja ne shvatam put kao takvu, ne priznajem joj nikakava prava, ne dajem joj pravo glasa, koji nikada nisam ni čula. Ja se sa njom, očigledno gazdaricom - ne poznajem. (Krvi mi je već očigledno bliza, kao tekućina), "krv koja se uzdržava..." Ah, kada bi moja imala od čega da se uzdrzžva. Znaš li šta ja želim - kada želim. Pomraćenja, prosvetljenja, preobraženja. Krajnji rt tuđe duše i - svoje. Reci koje nikada nećeš ćuti, koje nikada nećeš izgovoriti. Nepostojeće. Čudovišno. Čudo.

Ti ćeš dobiti u ruke, Borise - zato što ćeš konačno dobiti - čudnovato, tužno, neprohodno, raspevano čudoviste koje će se otimati iz ruku. Sećaš li se onog mesta sa cvetom u "Junačini"? (Ceo "Junačina" - koliko je to o sebi!)

Borise, Borise, kako bismo ti i ja bili srećni - i u Moskvi, i u Vajmaru, i u Pragu, i na ovom svetu, a posebno na onom, koji je već sav u nama. Tvoja večita odlaženja (tako ja to vidim) i - ono što tvojim očima gleda sa poda. Tvoj život - odsutan sa svih ulica sveta, i kod moje kuće. Ja ne podnosim prisustvo, i ti ne podnosiš. Mi bismo se složili.
Rođeni, daj oduška srcu koje je ispunjeno mnome. Ne muči se. Živi. Neka te zbunjuju žena i sin. Opraštam ti sve i svakoga. Uzimaj sve što možeš - dok još želiš da uzimaš.
Seti se toga da je krv starija od nas, naročito kod tebe, semita. Ne kroti je. Uzimaj sve to sa lirske - ne, sa etičke visine.

Piši mi ili ne piši o svemu, kako hoćeš. Ja sam osim svega ostalog, ne, pre i posle svega (do prvog svitanja!) - tvoj prijatelj.

M.
 

tirano

Zainteresovan član
Poruka
295
Да ли је љубав и љубавно писмо?
Ја мислим да јесте. 😊

Pogledajte prilog 868837

Marina Cvetajeva - Borisu Leonidoviću Pasternaku

10. jul 1926. Subota

Ja ne bih mogla da živim sa tobom ne zbog neshvatanja, već zbog razumevanja. Patiti zbog tuđe pravednosti koja je istovremeno i vlastita, patiti zbog pravednosti - to ponižavanje ne bih podnela.

Do dana današnjeg ja sam patila samo od nepravde, bila sam samo ja u pravu, ako su se i susretale slične reći (retko) gestovi (češće), pokretač je uvek bio drugačiji. Pored toga, tvoje nije na tvome nivou - nije sasvim tvoje, manje je tvoje nego suprotno. Susrečući se s tobom, ja se susrećem sa sobom, koja sam oštricama okrenuta protiv sebe.

S tobom ne bih mogla da živim, Borise, u julu mesecu u Moskvi, jer bi ti na meni iskalio...
Mnogo sam o tome razmišljala - i pre tebe - celog života. Vernost, kao borba sa samom sobom nije mi potrebna (ja - kao trambulina, to je ponižavajuće). Vernost kao postojanost strasti ne razumem, to mi je strano. (Vernost kao nevernost - razvodi sve!) Tokom celog života samo mi se jedna približila (možda je nije ni bilo, ne znam, ja ne umem da zapazam, tada se približila nevernost, njena forma). Vernost je zbog oduševljenja. Oduševljenje je u čoveku prepravilo sve ostalo, on je s mukom voleo čak i mene, do te sam ga mere ja udaljavala od ljubavi. Ne oduševljenost, već oduševljenje. To mi je odgovaralo.
Šta bih ja radila s tobom, Borise, u Moskvi (svuda, u životu)? Pa zar jedinka (svejedno kakva) može da da zbir? To je drugačiji kvalitet. Drukčije se vrši cepanje atoma. Suština ne može da se raspadne na može biti. Heroj ne stvara trg. Njima je potreban trg, da bi još jednom i na novi način stvorili heroja (sebe).

Da kažem o razumevanju. Ja te razumem izdaleka, ako ugledam ono što te oduševljava, mene će preplaviti prezir, kao slavuja pesma. Likovaću od njega. Biću izlečena od tebe istog trenutka. Kao što bih se izlečila od Getea i od Hajnea kad bih videla njihove - Gretchen. Ulica kao mnoštvo, da, ali ulica ovaploćena u jedno, mnoštvo koje je uobrazilo (i ti ćes ga sam uveriti) da je jedinka, ulica sa dve ruke i dve noge...

Shvati me: nezasita iskonska mržnja Psihe prema Evi, od koje nemam ništa. A od Psihe - sve. Psihu za Evu! Shvati neobuzdanost mog prezira (Psiha se za Psihu menja). Duša za telo. Otpada i moje i njeno. Odmah si osuđen, ja ne shvatam, ja se povlačim.

Ljubomora. Nikad nisam shvatala zašto Tanja, koja je opravdano skromnog mišljenja o sebi, negoduje na X zbog toga što voli i druge. Zašto? Pa ona vidi da postoje pametnije i lepše, upravo ono čega je ona lišena, to je kod nje na ceni. Moj slučaj se komplikuje još i time što nije privatan, što moja ma cause prestaje istoga časa da bude moja i postaje cause tačno polovine sveta: Duše. Mene prevariti je indikativno.

Ljubomora? Ja jednostavno popuštam, kao što duša uvek popušta telu, naročito tuđem - iz najčistijeg prezira, od nečuvene nesagledivosti. U strpljenju i negodovanju stvara se ono što je moglo postati bol.

Još nije bilo pametnjakovića koji bi mi rekao: "Menjam te za stihiju: mnosšvo: bezlično. Menjam te za sopstvenu krv".
Ili još bolje: prohtelo mi se ulice. (Niko mi nije govorio ti).

Obamrla bih od otvorenosti, oduševila bih se tačnošću i - možda bih shvatila. (Muške ulice nema, postoji samo ženska. - Govorim o sastavu. - Muškarac je stvara svojom željom. Ona postoji i na otvorenom polju. - Nijedna žena (izuzeci su neprirodni) neće poći sa radnikom, svi muškarci idu sa devojčurama, svi pesnici).

Ja imam drugu ulicu, Borise, koja se prosipa, skoro kao reka, Borise, bez ljudi, s krajevima svih krajeva, sa detinjstvom, sa svim osim sa muškarcima. Ja ih nikada ne posmatram, ja ih jednostavno ne vidim. Ja im se ne dopadam, oni imaju njuh. Ja se ne dopadam polu. Neka u tvojim očima i gubim, ja sam očaravala, u mene se gotovo nisu ni zaljubljivali. Nijednog pucnja u čelo - proceni sam.
Ko se još ubija zbog Psihe! Pa nje nikada nije ni bilo (posebna forma besmrtnosti). Ubijaju se zbog vlasnice kuće, a ne i zbog njene gošće. Ne sumnjam da ću u staračkim uspomenama mojih mladih prijatelja biti - prva. Što se tiče muške sadašnjice, u njoj nikada nisam ni postojala.
Lajtmotiv vaseljene? Da, lajtmotiv, verujem i vidim, ali lajtmotiv - kunem ti se! - koji nikada u sebi nisam čula. Čini mi se to je muški lajtmotiv.

Moje jadikovanje je zbog nemogućnosti da postanem telo. Zbog nemogućnosti da potonem. ("Kada bih jednom počeo da tonem...")
Borise, sve je to tako hladno i proračunato, ali iza svakog sloga je živ slučaj, koji je živeo i, ponavljanjem svojim, naučio. Možda bi, kad bi video sa kim i kako, proglasio moj instinkt (ili nepostojanje njegovo) za pravi. "Nije čudno..."

A sada zaključak.

Pismo je počinjalo: "ne zbog neshvatanja već zbog shvatanja". Ono se završava: "Ne shvatam, povlačim se." Kako to povezati?

Razni pokretači na istom nivou - eto tvoga mnoštva i mojega. Ti ne shvataš Adama, koji je voleo samo Evu. Ja ne shvatam Evu, koju svi vole. Ja ne shvatam put kao takvu, ne priznajem joj nikakava prava, ne dajem joj pravo glasa, koji nikada nisam ni čula. Ja se sa njom, očigledno gazdaricom - ne poznajem. (Krvi mi je već očigledno bliza, kao tekućina), "krv koja se uzdržava..." Ah, kada bi moja imala od čega da se uzdrzžva. Znaš li šta ja želim - kada želim. Pomraćenja, prosvetljenja, preobraženja. Krajnji rt tuđe duše i - svoje. Reci koje nikada nećeš ćuti, koje nikada nećeš izgovoriti. Nepostojeće. Čudovišno. Čudo.

Ti ćeš dobiti u ruke, Borise - zato što ćeš konačno dobiti - čudnovato, tužno, neprohodno, raspevano čudoviste koje će se otimati iz ruku. Sećaš li se onog mesta sa cvetom u "Junačini"? (Ceo "Junačina" - koliko je to o sebi!)

Borise, Borise, kako bismo ti i ja bili srećni - i u Moskvi, i u Vajmaru, i u Pragu, i na ovom svetu, a posebno na onom, koji je već sav u nama. Tvoja večita odlaženja (tako ja to vidim) i - ono što tvojim očima gleda sa poda. Tvoj život - odsutan sa svih ulica sveta, i kod moje kuće. Ja ne podnosim prisustvo, i ti ne podnosiš. Mi bismo se složili.
Rođeni, daj oduška srcu koje je ispunjeno mnome. Ne muči se. Živi. Neka te zbunjuju žena i sin. Opraštam ti sve i svakoga. Uzimaj sve što možeš - dok još želiš da uzimaš.
Seti se toga da je krv starija od nas, naročito kod tebe, semita. Ne kroti je. Uzimaj sve to sa lirske - ne, sa etičke visine.

Piši mi ili ne piši o svemu, kako hoćeš. Ja sam osim svega ostalog, ne, pre i posle svega (do prvog svitanja!) - tvoj prijatelj.

M.
Моје скромно мишљење,заиста држим да је скромно.Јер и искуства сам невелика.
Ово писмо је по мени ,не љубав већ секс и не баш нарочит.Мало усудио би се да кажем,егоистичан.
Покојни Тиосав из Дрезге,био скроз луд,изгубио краве једне прилике.А био добар ,добар....:D:kpozdrav:
 

Wuka

Veoma poznat
Poruka
11.922
Charli Chaplin ~ Pismo


ии.jpg


Kada sam zaista počeo voleti sebe, shvatio sam da sam uvek, u svakoj prilici, na pravom mestu i u pravo vreme. Od tada pa na dalje mogao sam biti miran. Danas znam da se to zove poverenje.

Kada sam zaista počeo voleti sebe, mogao sam spoznati da su emocionalna bol i patnja tek upozorenja koja mi govore da živim suprotno svojoj istini. Danas znam da se to zove biti autentičan.

Kada sam zaista počeo voleti sebe, prestao sam žudeti za nekim drugim životom i mogao sam videti da je sve oko mene poziv na rast. Danas znam da se to zove zrelost.

Kada sam zaista počeo voleti sebe, prestao sam samom sebi krasti svoje slobodno vreme, i prestao sam smišljati grandiozne projekte za budućnost. Danas radim samo ono što mi čini zadovoljstvo i radost, ono što volim i radi čega se moje srce smeši, na moj vlastiti način i u osobnom tempu. Danas znam da se to zove čestitost.

Kada sam zaista počeo da voleti sebe, oslobodio sam se svega što nije bilo zdravo za mene. Od jela, stvari, situacija, ljudi... Od svega što me odvlačilo dalje od mene samoga. U početku sam to zvao "zdravi egoizam", ali danas znam da je to ljubav prema samom sebi.

Kada sam zaista počeo voleti sebe, prestao sam želeti da sam uvek u pravu, pa sam tako manje grešio. Danas sam shvatio da se to zove skromnost.

Kada sam zaista počeo voleti sebe, odrekao sam se navike da živim u prošlosti i da brinem o budućnosti. Sada živim ovde i sada. Zovem to svjesnost.

Kada sam zaista počeo voleti sebe, spoznao sam da se od nekih svojih misli mogu razboleti i biti bedan. Kada sam pak zazvao snage svoga srca, razum je dobio važnog partnera. Ovu vezu danas zovem mudrošću.

Rasprava, sukoba, izazova i problema sa samim sobom i s drugima se ne plašim. Čak se i zvezde ponekad sudare i onda nastaju novi svetovi. Danas znam - to je život.
 

tirano

Zainteresovan član
Poruka
295
Charli Chaplin ~ Pismo


Pogledajte prilog 869575

Kada sam zaista počeo voleti sebe, shvatio sam da sam uvek, u svakoj prilici, na pravom mestu i u pravo vreme. Od tada pa na dalje mogao sam biti miran. Danas znam da se to zove poverenje.

Kada sam zaista počeo voleti sebe, mogao sam spoznati da su emocionalna bol i patnja tek upozorenja koja mi govore da živim suprotno svojoj istini. Danas znam da se to zove biti autentičan.

Kada sam zaista počeo voleti sebe, prestao sam žudeti za nekim drugim životom i mogao sam videti da je sve oko mene poziv na rast. Danas znam da se to zove zrelost.

Kada sam zaista počeo voleti sebe, prestao sam samom sebi krasti svoje slobodno vreme, i prestao sam smišljati grandiozne projekte za budućnost. Danas radim samo ono što mi čini zadovoljstvo i radost, ono što volim i radi čega se moje srce smeši, na moj vlastiti način i u osobnom tempu. Danas znam da se to zove čestitost.

Kada sam zaista počeo da voleti sebe, oslobodio sam se svega što nije bilo zdravo za mene. Od jela, stvari, situacija, ljudi... Od svega što me odvlačilo dalje od mene samoga. U početku sam to zvao "zdravi egoizam", ali danas znam da je to ljubav prema samom sebi.

Kada sam zaista počeo voleti sebe, prestao sam želeti da sam uvek u pravu, pa sam tako manje grešio. Danas sam shvatio da se to zove skromnost.

Kada sam zaista počeo voleti sebe, odrekao sam se navike da živim u prošlosti i da brinem o budućnosti. Sada živim ovde i sada. Zovem to svjesnost.

Kada sam zaista počeo voleti sebe, spoznao sam da se od nekih svojih misli mogu razboleti i biti bedan. Kada sam pak zazvao snage svoga srca, razum je dobio važnog partnera. Ovu vezu danas zovem mudrošću.


Rasprava, sukoba, izazova i problema sa samim sobom i s drugima se ne plašim. Čak se i zvezde ponekad sudare i onda nastaju novi svetovi. Danas znam - to je život.
Који блог,ма блогчина:)."Човечуљак" је био даса,у сваком погледу.
 

Wuka

Veoma poznat
Poruka
11.922
Никола Тесла, Писмо мајци



tesla.jpg




Среда,18.новембар:


Мајко, при помисли на тебе осећам се некако тешко и туробно, не знам како, али осећам да ниси добро. Волео бих да сам крај тебе сада и да ти принесем воде. Све ове године моје службе човечанству нису ми донеле ништа до увреда и понижења. Јутрос сам устао пре него је свануло, јер сам поново чуо нешто што већ дуже време кроз сан чујем у својој соби. Чуо сам глас који поји и моли неким маурским језиком, лепу тужбалицу или зов (езан). Јутрос сам отерао сан са очију и потврдио да глас долази одасвуд и да не могу одредити да ли је с вана или изнутра.
Бојим се да нисам разум изгубио. О овоме не смем причати Др.Лаyонелу јер ни њему више не верујем. Чуо сам да је посећивао господина Едисона пре две седмице.


Четвртак, 19.новембар:

Опет мислим на тебе мајко. Опет имам онај немир и тугу у телу. Данас ћу писати у уред за патенте да мој јавни експеримент помере за једну седмицу раније, јер ја морам кренути кући у домовину, кренути теби. Знам сада сигурно да ниси добро, јер онај глас, ону тужбалицу поново сам чуо сасвим свестан и будан. Још сам разуман.


Петак, 20.новембар:

Нисам писао у уред за патенте, дошао је њихов агент да ми донесе потврде и рекао сам му лично своје науме. Рекао је да жали, али да се термини не могу померати, обзиром да су конгресмени из око 20 савезних земаља једва ускладили термин. Отишао сам до Водопада и рекао својим момцима да окрену турбине и да чекају на мој позив сутра. Ја сам одлучио да човечанству дарујем оно што му припада и враћам се у Европу, теби мајко. Владе земаља су исте овде као и код куће. Схватио сам сада на крају да је човечанство овисно о владама и да појединац не може сам променити свет.
Али онај чудни глас ме брине. Знам да нешто значи и да има везе са тобом, са мојим експериментом, са нечим транцендеталним.


Субота, 21.новембар:

Мајко, сутра полазим за Yугославију. Госпођица Нора је отишла по моме налогу у лучку капетанију и обезбедила ми карту до Лисабона, одатле идем возом до Цириха, па онда директно до куће. Рачунам да ми треба око десет дана или две недеље највише.
Данас сам ушао у Kонгресну зграду и на седници Сенатора замолио за пар минута пажње. Није им било по вољи, али дозволили су ми. Тражио сам телефон и да ме споје са лабораторијом на Нијагариним водопадима. Момци су на мој налог пустили турбине у погон и Kонгресна сала се обасјала мојом струјом, десет пута јачом од обичне, управо онако како сам и најавио. Нису ме интересовале њихове реакције уопште. Изашао сам одмах напоље, јер нисам ово радио за њих, већ за човечанство. Само сам у моменту када сам погледао светиљку и чекао да "моја" бежична струја дође са турбина, осетио да нисам ја творац овога свега. Осетио сам да је неко или нешто носи од Нијагаре до конгресне сале и да је у том закону којег сам сматрао "мојим" открићем, нешто што је од увек постојало, а да је само мени дато надахнуће да то уоквирим и човечанству објасним. Уместо среће и тријумфа, појавила се нека празнина. Схватио сам да сам нешто велико у животу пропустио. Нешто као да сам изоставио, као да нисам нешто понуђено спознао. Нека је формула била тако близу моје спознаје, а ја је нисам нашао или нисам хтео да је нађем. То има везе са оном маурском тужбалицом (езан),сигуран сам сада.


Недеља, 22.новембар:

Ово писмо нећеш никада добти мајко. Не знам зашто га пишем теби која га више никада прочитати не можеш. Нека ти је лака земља мајко и опрости ми што су ме моји путеви одвели од тебе, па ти не могу доћи ни на сахрану. Читам телеграм са вешцу о твојој смрти и презирем људе који нису били спремни још пре две године да схвате да струја може да се пренесе и без жица. Сада су, ево, видели да може али опет је неће знати столећима користити, јер неко је спалио моју лабораторију у центру града до темеља, са свим списима и нацртима. Рекли су ми да се сумња на господина Едисона. Тако сам равнодушан да не препознајем сам себе. Пре бих се можда и јадио, али сада више не, јер знам добро да неко ионако све то држи под контролом и да је "моје" откриће још прерано дошло за човечанство. И, уствари, оно уопште није "моје". Знам да то неко надзори све и да има план па сам зато можда и равнодушан. Мој брод за Лисабон полази у 11 сати. Kола ме напољу чекају. Ово писмо ћу положити на твој гроб, кад стигнем у Милановац, наше сеоско гробље.
Сад верујем у оно што никад нисам, да сам тамо негде још увек "ти" и да твој живот није заувек престао. Сад ми је и жао што нисам хтео никад да се дружим са Турцима, јер су они исте онакве тужбалице (езан) певали као она из мојих праскозорја. Сада се сећам да су они знали пуно више него ја о свим овим стварима које тек сада спознајем.

Залуд моје године проведене у науци, кад она беше јалова.

Моли тамо за мене мајко ,ако мозес, том маурском тузбалицом за изгубљену душу свога сиротог неуког сина.




* Георгина Тесла
Иако није знала да чита занимала се за поезију и знала је напамет многе српске народне песме и многе одломке из Његошевог Горског вијенца.
За време предавања у Паризу Тесла је добио вест да му је мајка тешко болесна. Због тога је прекинуо заказана предавања и одмах кренуо у Госпић. Имао је срећу да матер затекне у животу. Она је умрла 4. априла 1892. у својој 71. години.

 

Lada

Legenda
Poruka
52.231
Kafkino pismo Mileni Jesenskoj:
(Četvrtak)

Eto, Milena, ležim na ležaljci, pre podne, go, pola na suncu, pola u senci, posle skoro neprospavane noći; kako bih mogao da spavam kad sam, previše lakosan, obletao bez prestanka oko Vas, kad sam zaista upravo onako kao što Vi danas pišete bio prestravljen onim što mi je palo u krilo, prestravljen u onom istom smislu kao što se priča za proroke da su (već, ili još, to je isto) kao slabačka deca čuli kako ih zove glas i prestravili se i nisu hteli, odupirali su se nogama o zemlju i mozak im je razdirao strah, a već su i ranije bili čuli glasove i nisu znali otkud je taj užasan ton dospeo upravo u taj glas - je li to bila slabost njihovog uha ili snaga tog glasa - niti su znali, zato što su bili deca, da je glas već pobedio i ugnezdio se pomoću tog unapred poslatog, slutnjom ispunjenog straha koji su osećali zbog tog glasa, a čime još nije bilo ništa iskazano o njihovom proročkom određenju, jer taj glas čuju mnogi, ali da li su ga dostojni, to je i objektivno još veoma neizvesno, a sigurnosti radi bolje je da se to odlučno poriče - dakle, tako sam tu ležao kad su stigla Vaša dva pisma.

Jedna osobenost nam je, čini mi se, Milena, zajednička: tako smo bojažljivi i plašljivi, skoro svako pismo je drugačije, skoro svako puno strepnje zbog prethodnog i, još više, radi odgovora. Vi niste takvi po prirodi, to se lako može uočiti, a ja, možda čak ni ja nisam, ali to mi je skoro postala druga priroda i gubi se, samo u očajanju, ili u ljutnji i, da ne zaboravim, i u strahu.

Ponekad imam utisak da imamo sobu sa naspramnim vratima i svako od nas drži kvaku svojih vrata i dovoljno je da jedno trepne, pa da se drugo nađe iza svojih vrata i sad treba onaj prvi još samo jednu reč da kaže, pa će drugi već sasvim zatvoriti vrata za sobom, ne možeš ga više čak ni videti. Nesumnjivo će onaj drugi od nas vrata opet otvoriti, jer je to jedna soba, koju možda ne možemo da napustimo. Samo da nismo i jedno i drugo isti, da je jedno od nas mirno, da tobož ne obraća pažnju na ono drugo, da polako dovodi sobu u red, kao da je ta soba kao bilo koja druga. A umesto da je tako, svako se od nas kraj svojih vrata ponaša potpuno jednako, ponekad smo čak oboje iza vrata, a lepa soba stoji prazna. Mučki nesporazumi rađaju se iz toga. Vi se žalite, Milena, na neka pisma, čovek ih okreće i prevrće i ništa, a ipak su to, ako se ne varam, upravo ona pisma u kojima sam Vam bio tako blizak, tako stišan u krvi, stišavao Vašu, tako duboko u šumi, tako smiren u miru, da čovek poželi da kaže samo toliko da se kroz krošnje vidi nebo, samo to, i ništa drugo, i da posle jednog sata kaže opet to isto, i tu svakako nema „Ni jedna jedina reč koja ne bi bila dobro promišljena“. I to ne traje dugo, najviše jedan trenutak, uskoro se opet javljaju trube besane noći. Promislite i to, Milena, kakav dolazim k Vama, kakvo tridesetoosmogodišnje putovanje leži za mnom (a pošto sam Jevrejin, dvostruko je duže) i kad sam na jednom tobož slučajnom zaokretu ugledao Vas, koju nikad nisam očekivao da ću videti, a još manje sad, tako kasno, onda, Milena, ne mogu da vičem, niti u meni išta viče, niti govorim hiljadu ludosti, one nisu u meni (ne mislim na druge ludosti kojih ima kod mene u izobilju), a saznajem da klečim možda tek po tome što sasvim blizu pred očima vidim Vaše noge i milujem ih.

I nemojte tražiti iskrenost od mene, Milena. Niko je od mene ne može više tražiti nego što je ja sam tražim, a ipak mi izmakne, da, možda mi izmakne u potpunosti. Ali me u tom lovu ne ohrabruje ohrabrivanje, nego naprotiv, onda ne mogu ni koraka dalje, odjednom sve postaje laž i progonjeni dave lovca. Ja sam na tako opasnom putu, Milena. Vi stojite čvrsto kraj jednog drveta, mlada, lepa, Vaše oči svojim zracima obaraju patnje sveta. Igramo se "škatule", ja se u senci šunjam od jednog drveta do drugog, sad sam nasred puta, Vi mi dovikujete, opominjete me na opasnosti, hoćete da mi ulijete hrabrost, zapanjujete se zbog mog nesigurnog koraka, podsećate me (mene podsećate!) na ozbiljnost igre - ja ne mogu, padam, već ležim. Ja ne mogu istovremeno osluškivati strašne glasove unutrašnjeg bića i Vas, ali mogu slušati šta oni govore i to Vama poveravati, Vama kao nikome na svetu.

Vaš F.
 

Lada

Legenda
Poruka
52.231
Dakle, samo o sebi: Ono što si Ti meni, Milena, meni van ovog celog sveta u kojem živimo, toga nema na svim tim svakodnevnim parčićima papira koje sam Ti pisao. Ta pisma, takva kakva su, ne pomažu ničem, nego služe samo za mučenje, a ako ni mučenja u njima nema, onda je još gore. Ona ne služe ničem nego da upriliče jedan dan Gminda, da upriliće nesporazume, stid, skoro trajan stid. Hteo bih da Te vidim onako sigurnu kao prvi put na ulici, ali pisma više smućuju nego čitava L. ulica sa svom svojom larmom. Ali čak ni to nije presudno, presudna je moja nemoć, koja raste s pismima, to je nemoć da se pisma prevaziđu, nemoć u odnosu na Tebe kao i na mene - hiljadu pisama od tebe i hiljadu želja s moje strane neće me razuveriti u to - presudan je ovaj neodoljivo jak glas (jak možda usled te nemoći, ali svi razlozi ostaju ovde u tami), formalno Tvoj glas, koji me poziva da se ne mičem i ćutim. I tako je još sve što se tiče Tebe nerečeno, ono što bi se odnosilo na Tebe, dabome, najčešće stoji u tvojim pismima (možda i u tom žutom, ili tačnije: to stoji u telegramu kojim tražiš da ti se pismo vrati) često u delovima pisama, kojih se plašim i od kojih bežim kao đavo od posvećenog mesta.
***
Čudnovato, i ja sam hteo Tebi da telegrafišem, dugo sam se poigravao tom mišlju, posle podne u krevetu, uveče na Belvederu, ali radilo se samo o tekstu: "Molim izričiti i saglasan odgovor na podvučena mesta u poslednjem pismu."

Najzad mi se učinilo da je u tom toliko nepoverenja, neosnovanog i ružnog, pa nisam telegrafisao.


***
Tako sam sad, ne radeći ništa drugo, do pola dva noću sedeo nad tim pismom, gledao ga i kroz njega Tebe. Ponekad, ne u snu, imam ovu predstavu: Lice ti je kosom prekriveno, polazi mi za rukom da je razdelim i razmaknem. Pojavljuje se Tvoje lice, prelazim ti rukom po čelu i slepoočnicama i onda ti obuhvatim lice rukama.
* * *
Budući da volim Tebe (volim Te, dakle, ti koja teško shvataš, i kao što more voli sićušan oblutak na svom dnu, upravo tako i moja ljubav preplavljuje tebe - pa neka sam opet kod Tebe oblutak ako to nebesa dopuštaju), volim i celi svet kojem pripada i Tvoje levo rame, ne, najpre je bilo desno i zato ga ljubim kada mi se prohte (i kad si Ti toliko dobra da smakneš bluzu s njega), i kojem pripada i levo rame, i Tvoje lice nada mnom u šumi, i mirovanje na Tvojim gotovo obnaženim grudima. I zato imaš pravo kad kažeš da smo već bili jedno, i ja se uopšte toga ne bojim, štaviše, to je moja jedina sreća i moj jedini ponos, i ja to nipošto ne ograničujem na šumu.

2-766.jpg
 

Wuka

Veoma poznat
Poruka
11.922
Bulgakov - Pismo Staljinu


123.jpg


„Molim Sovjetsku vladu da mi naredi da pod hitno napustim SSSR, u pratnji svoje supruge Ljubov Jevgenijeve Bulgakove. Apelujem na humanost sovjetske vlasti i molim da mene, pisca, koji više ne može biti od koristi svojoj domovini, velikodušno pusti na slobodu“, piše 1930. jedan od najvećih književnika 20. veka Mihail Bulgakov sovjetskom vođi Staljinu.



мм.jpg


U vreme kada je pisao ovo pismo, autor Majstora i Margarite bio je u očajnim prilikama – nije hapšen ni proteran u inostranstvo, ali su ga proglašavali antisovjetskim i reakcionarnim elementom i zabranjivali mu dela. Usledio je telefonski poziv od vrhovnog vođe lično, koji ga je upitao: „Ali zar vi zaista želite dozvolu za odlazak u inostranstvo? Nismo vam, nadam se, toliko dosadili?“
Odnos Bulgakova i Staljina bio je vrlo kompleksan – između ostalog Staljin je tražio da se zabrani Bulgakovljeva drama o užasima bratoubilačkog rata Bekstvo, ali mu se, sa druge strane, veoma dopala drama Dani Turbina, pa ju je navodno gledao čak 15 puta. Ova pritajena igra mačke i miša, koja u nekim momentima liči na svojevrsnu izopačenu bliskost, tema je knjige Bulgakov – pisma Staljinu Aleksandra Novačića koju je nedavno objavila izdavačka kuća Dobar naslov. U pitanju je svojevrsna biografska polemika izložena kroz mešavinu istorijskih činjenica i fikcije.

Dokumentovani delovi deo su građe koja je nađena nekoliko decenija nakon smrti Bulgakova kada su otvorene arhive KGB, u kojima je između ostalog pronađen i prekucan rukopis piščevog dnevnika, spaljenog 1930. Oni se prepliću sa fikcijom koja je inspirisana autorovim čuvenim delima. Dovoljno je reći da je pisac čiji „rukopisi ne gore“ u svojim knjigama govorio o ruskom društvu ogrezlom u nemoralu, korupciji, sebičnosti i pokvarenosti. Njegov najčuveniji roman, koji je u celosti objavljen tek 1989, pun je aluzija na strašnu političku pošast koja je poharala Rusiju i ima za glavnog junaka pisca koji je zatočen u duševnoj bolnici zbog nepodobnog pisanja. Smatra se da je njegova treća žena Jelena Sergejevna inspirisala lik Margarite, a da je Staljin bio inspiracija za nastanak romanesknog đavola – Volanda.
 

duca03

Poznat
Poruka
9.205
POSLJEDNJE KRLEŽINO PISMO BELI

9vEVqK8.jpg


travanj 1981.

Draga moja, jedina B.

Dobro jutro, sretan Uskrs! To je naše šezdeset i četvrto (64) uskršnje jutro! Dobili smo “pune korpe” “jaja” (od Brigite i Josipa i Vanište). Šaljem Ti jedno kao jutarnji pozdrav! Crveno jaje. Kad je Šoltanka (kasnije) Sveta Jelena rodila u Nišu svog sina Konstantina, koke u Kapadociji snijele su jaje grimizne boje. To je legenda o crvenim jajima. Ti si uvijek rado pjevala Tolstojevu ariju iz “Uskrsnuća” “što zaželiš, to se ispuni, prije nego snijeg okopni”… Ovaj Uskrs je u snijegu. Na Velebitu -6, u Zgbu -2! Prije nego što će ovaj snijeg okopniti, da nam se vratiš na Gvozd! To želimo toplo. Do viđenja, kao uvijek Tvoj M. K.

Svi te pozdravljaju.
 

Lada

Legenda
Poruka
52.231
Albert Ajnštajn - Milevi Ajnštajn

Milano, 27. mart 1901.

Ja znam da od svih ljudi ti me najviše voliš i najbolje razumeš. Uveravam te da se niko ovde ne usuđuje, niti čak želi da kaže nešto loše o tebi. Biću tako srećan i ponosan kada ćemo opet biti zajedno i dovesti naš rad na relativnom kretanju do uspešnog završetka...

Šafhauzen, 28. novembar 1901.

Ne mogu da kažem iskreno koliko sam srećan da su tvoji roditelji sada mirniji i imaju više poverenja u mene. Takođe znam da ga zaslužujem i da njihova Micel će dobiti dobrog muža čim to bude bilo moguće. Još ništa nije zvanično objavljeno o zaposlenju u Bernu, tako da gubim nadu da će od toga biti nešto...
Svako tvoje pismo me čini vrlo srećnim. To su jedina ljudska zadovoljstva koja me raduju.Ona mora da predstavljaju zamenu za ženicu, roditelje, prijatelje i društvo, i ona su to u stanju. Naravno bilo bi lepše imati te uz sebe kao u starim studentskim danima u Cirihu...

Šafhauzen, 28. decembar 1901.

Čeznem jako mnogo za tobom. Kada bi samo mogla da budeš tu makar i kratko... Izuzev tebe svi ljudi mi izgledaju tako strašno, kao da su od mene odvojeni nevidljivim zidom...
 

Lada

Legenda
Poruka
52.231
Lav Nikolajevič Tolstoj - Valeriji Vladimirovnoj Arsenjevoj

12.-13. novembra 1856, Petrograd

Osećam da sam lud, ali ne mogu da se uzdržim mila gospođice, i mada nisam dobio od vas ni retka, opet vam pišem. Prošla je ponoć, a vi sami znate kako to doba navodi na nežnosti i , prema tome, na ludosti.

Zbogom, idem da spavam, stežem vam dragu ruku i mnogo, suviše mnogo mislim na vas. Sutra ću nastaviti. A sad ću pisati u žutu beležnicu - i opet o vama. Budala sam.

13. novembar

Nastaviću ovo pismo drugi put kad budem primio od vas, a sad me ovo nekako ne zanima, i u glavi je drugo. Pišem vam poslednji put. Šta je s vama? Da niste bolesni? Ili se stidite preda mnom zbog nečega?Ili se stidite zbog onog odnosa koji se među nama uspostavio. Ma šta bilo, napišite barem jedan redak. Iz početka sam bio nežan, potom se ljutio, sad osećam da postajem već ravnodušan - i hvala bogu.
Neki instikt mi odavno kaže da od ovog neće biti ništa sem nesreće i za vas i za mene. Bolje je da se na vreme zaustavi.
Kad vas volim, često poželim da vam dođem i da vam kažem ono što osećam; ali u trenutcima kao ovaj, kad se na vas naljutim i osećam se sasvim ravnodušan, još više bih voleo da vas vidim i da vam kažem sve što se nakupilo i da vam dokažem da mi nikada nećemo moći da se razumemo...

U svakom slučaju, zaklinjem vas bogom, uspomenom na vašeg oca i svim što je sveto, budite iskreni prema meni, sasvim iskreni, ne dajte sebi da se zanosite.

Zbogom, nek vam bog da sve najbolje.

Vaš gr. L. Tolstoj
 

Mika

dream catcher
Moderator
Poruka
17.061
Вилијам Конгрив – ЗА ГОСПОЂУ АРАБЕЛУ ХАНТ


Драга госпо,

Не верујете да вас волим? Чиме сам заслужио такву подозривост? Ако не верујете мом језику, зашто не поверујете мојим и својим очима? Из вашег погледа зрачи дражест коју моје срце осећа. Присетите се само шта се синоћ десило. То је, у најмању руку, био љубавнички пољубац. Његова усрдност, његова горљивост и његова топлина сведоче да је потекао из божанских сфера. А растапајућа мекоћа и сласт ваших усана учиниле су га још божанственијим. Уздрхталих удова и грозничаве душе, жудео сам да до последње капи испијем тај божански нектар. Моји дрхтаји, моји дахтаји, моја нежна мрмљања могли су вам предочити какав сте немир посејали у мени, немир усне моје сирото срце и моје растрзано тело прожеле деликатним отровом и неминовном али неодољивом пустоши. Шта се све може збити у само једном дану? Само једну ноћ раније себе сам сматрао срећним мушкарцем, човеком коме ништа не мањка, који полаже велике наде у будућност, који ужива поштовање угледних и разборитих људи, који је навикао на хвалоспеве и почасти. Човеком који се осећа пријатно и поласкано у друштву својих познаника, својих доскоро најдражих пријатеља, који су и сами људи од части и угледа, пријемчиви за најистанчанија задовољства и благословени свим стварима које живот може да понуди.
Али ми се сад чини да ме је Љубав, свемогућа Љубав, у само једном трену волшебно удаљила од свега што постоји на свету, оставивши места само за вас. Чак и кад сам окружен људима, остајем сам. Толико сте ми опчинили ум да он више не може појмити ништа осим вас. Чини ми се као да сам, заједно да тобом, о вољена, бачен у неку далеку пустињу (ах, да је то само истина!) где, обасут свим даровима земаљским, и твојим дражима, могу проживети свој мали људски век у непрекидној екстази.
Позорница овог великог белог света доживела је напрасан и тужан преображај. Око мене су се сјатили људи и појаве без трунке љупкости и само ми ти можеш обасјати живот. Сва драж која је некад постојала на свету сада се слила у тебе. И зато се у овом тужном а опет тако пријатном стању моја душа не може усредсредити ни на шта осим на тебе. Она само о теби мисли, само се теби диви, само се тобом опија, само од тебе зависи и само теби верује.
А ако и свемоћно провиђење одбаците моје наде, мој ће се живот свести на пуки очај и бескрајну патњу.
 

Lada

Legenda
Poruka
52.231
Nesto, davno za Tebe napisano,

uvek dobijem neverovatnu inspiraciju, kad pomislim na Tebe. Kad tako ceznem mogao bih da pisem satima, danima, godinama.

Zelim te, zelim u svakom trenutku mog praznog i bezsmislenog zivota.
Iako sam svestan da nikada necu moci da Ti pridjem na blize od dva koraka u prolazu, iako znam da nikada necu pomirisati tvoju kozu, da nikada necu osetiti slatke usne tvoje na svom vratu.

Ipak mastam, ipak pisem.....

a tako bih Te voleo zagrliti oko struka, neznog, uzanog, da ti dodirnem svaki predalj tela, prislonim usne na nadlanicu, da poljubim Ti prelepe prstice.

Pisem, sanjarim i uzdisem ...misli me obaraju..
Uh, kako bih zeleo da je samo moja....Da je moja i Bozija...U meni ima toliko ljubavi prema njoj, da bih mogao da je volim bar dvesta godina vise.... Imala bi ljubavi, dovoljno da moze njom da se hrani...

A za osmeh, njen, da za osmeh njen...
koji izgleda kao sunce u smiraj dana, uvek siri neki mir i pozitivnu energiju na sve oko sebe.....da, ja bih isao do pakla i nazad

Vrativsi se iz misli prokapale su mi kapi suza na dlan. Svaku suzu sam pokupio prstima i zelim tebi u srce staviti... da osetis sve sto se skriva iza mojih muskih vrelih suza.

Koji san, koja slova, koji dan kad znam da ne mogu da Te imam

..... Nikad


Nepoznati autor
 

Lada

Legenda
Poruka
52.231
ТИ СИ ЗА МЕНЕ,
И ЈА САМ ЗА ТЕБЕ

...писао је славни писац Ерих Марија Ремарк жени коју је обожавао, филмској глумици и сународници Марлени Дитрих у једном од три стотине писама колико јој је послао током трогодишње везе
Oна је била немачка филмска дива, а он један од најпознатијих књижевника свог времена. Када су се Марлен Дитрих и Ерих Марија Ремарк први пут срели, севнуле су љубавне варнице. Догодило се то у Паризу, непосредно после Ремарковог одласка из родне Немачке и доласка у Швајцарску.
Међутим, шест година касније, када су се поново видели, обоје је обузела љубавна страст која ће трајати следеће три године. Љубав, коју је писац романа преведених на готово шездесет страних језика најчешће исказивао пишући писма вољеној. Више од три стотине. Иако Марленини одговори нису сачувани, сва је прилика да су писма велике глумице била једнако упечатљива. Можда чак и упечатљивија! Можда и због чињенице што она није бринула да ли ће, као писац, наћи праве речи.
Pођен у Доњој Саксонији 1898. године, Ерих Марија Ремарк постао је познат после објављивања романа „На западу ништа ново”. Непосредно пре другог сусрета с Марлен Дитрих, јунакињом филма „Плави анђео”, 1936. године објавио је роман „Три ратна друга”. На венецијанском Лиду, Марлен и Ремарк срели су се 7. септембра 1937. године. Глумица је била у друштву Јозефа фон Штернберга, редитеља „Плавог анђела”, филма који ју је 1930. године прославио. Видевши шта се догађа, Штернберг је оставио двоје немачких избеглица да причају до зоре.
Последица овог судбоносног сусрета била су – љубавна писма. Своју вољену Марлен, Ремарк је називао је слатким срцем, плавим небом, љупком дугом, делфином на хоризонту, Богородицом његове крви...
Међутим, иако је волела славног писца, тридесетпетогодишња Марлен убрзо је схватила да не успава да му остане верна. То је схватио и Ремарк. Већ 1938. године, очајан, писао је: „Бежим, бежим од пуме!” Ипак, љубавна веза окончана је тек 1940. године.
Aли, осећања према Марлен изгледа да су и даље опседала писца. Године 1942. тражио је да му врати сва његова писма. Марлен је то и учинила. У писму у коме јој захваљује што је то учинила, чувени приповедач је написао:
„Додирнути их, било би светогрђе...”
Затим је поново спаковао сва писма и послао на Марленину адресу. Нажалост, њени одговори нису сачувани. Ни на једно писмо. Претпоставља се да их је све бацила Ремаркова друга супруга, славна глумица Полет Годар којом се писац оженио 1958. године. У заоставштини Ериха Марије Ремарка (1898–1970) остало је сачувано само двадесет писама која је написао Марлени Дитрих (1901–1991). У последњем писму, које потиче из шездесетих година прошлог века, стоје речи зрелог пријатеља:
„С времена на време видим твоју слику у новинама. Како је дивно што смо обоје живи!”
Сасвим други тон имају писма написана између 1937. и 1941. године када је Ремарк био страсно заљубљен у чувену глумицу:
„Ти си ми, вољено небо моје, написала тако дивна писма. Увек понављам: писци никада не би требало да пишу писма. Онима који нису писци то боље полази за руком. Одјек који дише! – када би такве речи мени уопште пале на памет!? А тек остатак! Ти умеш да недвосмислено објасниш некоме колико га волиш, а мени то никако не успева у потпуности.

Kако је дивно што ми кажеш да си мирна, иако сама. Нашао сам баш данас нашу Гетеову песму и прочитао сам је поново, што је изазвало читаву бујицу осећања. Део младости који ми је рат отргнуо вратио се с тобом, и сада се та младост удвостручила. Искуство које су ми године и очи оставиле, сазнање о томе колико си драгоцена, а још и свежина пустоловине и сјај младости. Тако си ти све у једноме – и пустоловина и невеста. Ти си за мене, а ја сам за тебе. Не може бити другачије. Ти ниси одјек који дише (ах, да сам ја пронашао тај израз!), и ја сам то. Огледало које хвата твој сјај, сажима га и поново одашиље теби.
Понекад ми се чини да сам паук који плете светлуцаву мрежу пуну иња и сучевих одсјаја. То је мрежа мисли, осећања, речи, нежности, мрежа која те хвата и представља твоју кућу пуну свега што ти недостаје; мрежа разапета између ружа и олеандера, мрежа нежна, али издржљива, мрежа под плаветнилом неба, над водом, мрежа на коју се можеш бацати колико год пута будеш желела, јер ће те држати и бацати поново увис”.
dc53a7e1ac64fb3b0b67e7a601fd840e.jpg
 
Da biste mogli da kreirate nove teme, trajno koristite svoje ime i ne pogađate stalno slike - kliknite ovde da se registrujete.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.