Koliko sam samo puta poželeo da nastavim da spavam, da ne moram "u život".
svakog dana zažalim što sam se probudio, al volem život
Ne. Prava ljudska priroda uvek se vidi u ratu. Kad ne postoje pravila. Kad znaš da nećeš biti kažnjen od države ma šta god učinio. Ubio ti ili zarobio nekoga, svejedno je, vojnik je samo broj. E tu se vidi kakvi smo mi zaista.
Neko je rekao (moji čuveni citati a da se autora istih ne mogu setiti): "Kakav je neki narod vidi se po tome kako postupa prema ženama i slabima."
Tako nekako glasi.
I ja sam se stalno pitao kako to da za vozačku dozvolu moraš da prođeš sto testova, da se vidi da li si "sposoban" i mentalno i fizički, pa tek onda dobiješ dozvolu da se uključiš u saobraćaj?
Možda je najbolje da postavimo pitanje; U VEZI ČEGA JE OVAJ ŽIVOT?
Davanjem odgovora na ovakvo pitanje bolje i dublje bismo razumeli i ovdašnje komentare a sa time bismo razbili naše dileme.
Zato predlažem da se pitamo kako je predviđeno da nastava, učenje i propitivanje teče u školi i/ili na studijama. Podsetimo se da tu dolazi podučavanje od prdavača, onda priprema kod kućwe ili učenje lčekcija a naknadno dolazi propitivanje ili testiranje.
Da li je život organizovan na drugačijim principima?
Ne mnogo iako je sve to uređeno mnogo bolje i detaljnije.
Ali, na nama je prvo da malo pokažemo dobru volju i sagledamo ko je ovde učenik...
Učenici smo Mi, Duše, i školujemo se iskustveno. Onaj predavač ili nastavnik ima obavezu da iz pozadine režira scenu ili postavku ili možda trenažni poligon. Na kraju, dolazi i vreme propitivanja ili testiranja.
Naravno, za našu humanu svest to može izgledati vsurovo i bolno ali ako gledamo iz naše prave pozicije (pozicije Duše - ono što jesmo kao besmrno i večito Biće) onda sve izgleda drugačije.
Po navici ili prema stadijumu naše ne-pripremljenosti mi uvek gledamo iz pozicije naše dnevno budne ili ego-svesti. Kasnije to se polako menja.
Pa ipak, uprostimo malo.
Iskustveno učimo život te uvežbavamo ljubav, odgovornost, kreativnost, pokornost i još mnoge druge uzvišene kvalitete.
Onda dolazi vreme Testiranja.
Ne ignorišite ovaj detalj jer niko do sada nije ovo razmatrao ali mi imamo bezbroj tstova koje prolazimo ili padamo. Nama se samo čini da postoje trenuci kada nema odgovornosti, kada nema pravila i kada niko ne vidi. Sve to je naša zabluda ili iluzija, odnosno maya, kako to zovu istočnjaci.
Kažemo sebi, nema nikog i ja mogu slobodno uzeti čokoladicu sa police prodavnice, ili mogu ubrati lubenicu iz nečijeg dvorišta ili njive. Ili, možda mogu obljubiti neku devojku u mraku, ili ono što je ovde naveo jedan od kolega pomisliš da u ratu možeš sve.
Dalekjo od toga; U svim tim situacijama nas posmatra nevidljiva "kamera" i neprekidno nas snima iz stotinu ili bezbroj pozicija.
Da, možemo voleti života ali život zna doneti iskustva koja su zahtevnija od naše snage ljubavi a to nam kaže, "Hej, još si nedovoljno nabildao mišiće ljubavi, pokreni svoju zadnjicu!" I naravno, čak i sa visokim stadijumima ljubavi bude dana kada bismo radije nprespavali dan, ali, mi ipak ustajemo i idemo raditi jer imamo osećaj samodiscipline dovoljno izgrađen.
Jednostavno, ovde smo u školi u kojoj MORAMO i bukvalno MORAMO tokom stotine hiljada života proći sva moguća iskustva od onih najdivnijih i najpoželjnijih do onih najgorih ili najodvratnijih iz naše humane svesti.
Setimo se one Njegoševe, "Na muci se poznaju junaci!" Ali ne junaci da oduzmu život već junaci da ga zaštite i da vole čak i onda kada je u istim situacijama u ranijim životima potezan nož ili drugo oružje.
Uvek će pred nekim ispitom pasti hiljade nas ali će biti onih pojedinaca koji će i takve ispite prolaziti i tako se sve nastavlja dok ne dođu oni naši sttinu hiljaditi ili milioniti život u kojem uspemo proći i najodvratnije i najteže ispite.
Zašto tako?
Jednostavno zato što smo ovde da uvežbamo i razvijemo sve svoje kvalitete kakve ih iuma i naš Kreator. Da volimo u svim prilikama, da oprostimo i onda kada nikada ne bismo u raijim prilikama i da naš unutarnji osećaj i naši izgrađeni principi kažu ili jednostavno više o njima ne razmišljamo već ih jednostavno živimo a to je da nikoga nikada ne povredimo i da naša ljubav bude uve3k ispred nas i da nema ničeg iza nje. Tada više ne razmišljamo i ne pitamo se što drugi čine drugačije jer mi živimo baš ono što i kakvim jesmo.
Pre izvestan broj godina video sam snimak sa suđenja jednom mladiću koji je nožem ubio drugog mladića. Ubijeni je bio Islamske veroispovesti. Na suđenju (u Americi) njegov otac je ustao i izjavio (parafraziram): "Ja ovom mladiću opraštam njegovo delo i ne tretim ga za ubistvo. Učinio je onako kako i koliko je mogao i znao..." Zagrlio je dotičnog mladića od čije ruke je nastradao njegov sin.
Nemam potrebe da dalje komentarišem ovaj slučaj jer će svako od nas to videti iz svog stanja svest.
Mi jesmo besmrtni a ovo nije škola bubanja istorije ili matematike već sticanja kapaciteta ljubavi, svesti i drugih duhovnih vrlina.
Sve ono što ne možemo, sutra ili za kojih nekoliko godina ili nekoliko stitina života ili hiljade života mi ćemo sigurno sve to moći. Nezavisno da li smo beli, crni, žuti, u jednoj ili ni jednoj religiji mi ćemo sigurno moći.
Živeli!
?
svaki put je u šoku,ne funkcioniše najbolje u jutarnjim časovima. A kada smo budni,neko je jutarnji tip,neko noćni,neko se probudi sa 10,neko sa 20 neko sa 70,a neko nikada
Pa i mi što volimo da spavamo ujutru volimo život,nemoj da nas isključuješ.
Nedeljom odmaram 
