Svako od nas je pročitao ljubavni roman ili pogledao ljubavni film. Svaka priča se završavala sa srećnim krajem. A da li je iko od vas živeo takvu ljubavnu priču? Mlada sam. Možda nemam prava niti godine da tako nešto izjavim, ali razočarana sam. Kada ću upoznati princa na belom konju koji će mi doneti izgubljenu cipelicu i sa kojim ću živeti srećno do kraja života? Nije princ. Ali sam mislila da sam upoznala takvog nekog. Da... Ovako mlada sam tako razmišljala. Otišao je. Ispario je kao prašinu u razdraganom vetru. Prosto nestao. Zapitam se da li je to moguće. Kako? Zašto? Pepeljuga nije tako završila svoju priču. Zašto je ona posebnija od mene? Zašto je sebična toliko da je jedinog princa onog "pravog" za sebe zadržala, a pritom trljala nam na nos prikazivajući nam to kroz film? Možda nije vreme za takvo razmišljanje. Ali zar ne bi trebala ja ovako mlada da živim sa mislima kako ću svakog trenutka upoznati tog pravog odlazeći neobavezno negde i slučajno naleteti na njega? Zašto mi je pre vremena oduzeto ovakvo nevino razmišljanje? Možda sam i ja za to kriva. Ali ne mogu sebe kriviti kad kažem da sam zavolela previše nekoga prerano. Malo je suludo to reći. Ne birate koga ćete voleti i za koga ćete se vezati. Samo dođe od sebe. Ali znajte da vas jedno neće zaobići sigurno, a to je razočarenje kad tad.
