LJUBAV I ZNANJE - uvek dobitna kombinacija

da citiram samu sebe ko Gandalf onomad:

Uvek se trudim postupati s razumevanjem (spram ljudi i stvari) što mi je god više u moći. Naravno, bivajući nedostojno, smrtno, skromno ljudsko biće; taj ideal sasvim sigurno nikad neću doseći. Ali; moj primarni cilj u životu i jeste neprekidni rad na sebi; služenje Višoj Istini i Univerzalnim Vrednostima. Smrt će mi biti ekvivalent nirvane čak i ako na Tom Putu odem makar upola koliko je čoveku moguće - strah me je i pomisliti da sam sposobna za više od toga. Često nalećem na mišljenja (i ljude) koji me vređaju, i čije me premise bole; ali, mada kao svoju ličnu obvezu smatram uputiti ih koliko greše i do kakvog će ih (nesretnog) svršetka takav rezon odvesti; uvek se prisetim da su i oni ljudi; i da moram imati respekta. Ili ne, ne respekt; to je isuviše gruba reč za moje (nežno) uho; ljubavi. Upravo one ljubavi koja će nas, imadnemo li sreće i božije milosti; osloboditi. Zar je moguće da postoje oni koji ne shvataju (oh, žalosti slepila i nesreće neosveštenih!..) da je ljubav univerzalna istina, kosmički zakon koji nas sve spaja? Mržnja rađa mržnju. Okrenuti drugi obraz kvalitet je Čoveka; povlaštena posledica razvoja Čovekove svesti i Njegovog uzdizanja nad prostom životinjom koja samo primarne nagone ima. One koje je Čovek, ili bi bar trebao, prerastao. Jer, da su bog(ovi) hteli da životinje ostanemo; nikad nas ne bi blagoslovili Svešću i Dušom; nikad pred nama utrli put koji, imadnemo li smelosti i snage kročiti njime, vodi Savršenstvu i Idealu. Astral povrh telesnog; Duh nad Fizikom. Od svoje se putenosti treba odalečiti; jer telesno sputava i ograničava - nesretnom smo kobi, tek, limitirani na svoja (nedostojna) tela; i ako se u tom domenu zadržimo; ako nam promakne razvitak; izlazak iz tih (fizičkih) okvira; nikad nećemo biti u stanju dokučiti Pravi Smisao. Koji beše i jeste: Ljubav nas oslobađa. Ljubav je uzrok i posledica. Ljubav je vantelesna, mistična, kosmička, od bog(ova) udeljena. Ljubav spram Čoveka; Sveta. Ljubav kao bezgranično, bezuslovno davanje; Ljubav kao poklon nebu od kojeg se ništa za uzvrat ne očekuje. Jer; samo to je prava Ljubav. Samo ako sebe daš, i ništa zauzvrat ne tražiš, tek ćeš tada biti voljen.

Vođeni mržnjom i osvetom, počujte! Slabite li kariku, slabite krug u celini! Ono kako postupate čini vas onim što jeste! Nismo li svi Ljudi, nemamo li moralnu obvezu prestati tražiti trun u oku brata svoga; možda u svojem noseći deblo? Svi vi koji bi da se svetite; zar nikad ne zastanete i ne upitate se: ne čini li me osveta istim onome kome se svetiti želim?.. Mržnja rađa mržnju! Osveta je krug bez kraja! Zlo se ne leči bičem, već empatijom i, nadasve, ljubavlju! Nijedno zlo počinjeno iz ma kojih motiva i razloga nije neizlečivo; uzmognemo li udeliti svoju bezgraničnu i bezuslovnu Ljubav! Ne strahujte da će vaš, u saosećanju okrenut obraz, biti izvrgnut ruglu i prezren! Na Ljubav se uvek Ljubavlju uzvraća! Možda je to težak put; posut trnjem, znojem i krvlju; možda na stotinu puta glavom u zid udarite; možda vas pljunu, zgaze, ozlede - nikad ne odustajte! Ustrajte na Dobrom! Na Dobrom koje pobeđuje!
Jer snagu Ljubavi svako najposle shvati! Čak i kad vam se čini da je to nesrvsishodno, da vam nikad neće biti uzvraćeno, da postupate nelogično, iracionalno, budalasto, čak; vi ne odustajte! Ljubav koju (s pravom i tvrdom verom) iščekujete; misteriozna je kao isvi putevi gospodnji, i desiće se da će vam biti manifestovana na načine koje ne očekujte i nikad vam na pamet ne bi pali.
Ali i to jeste Ljubav.
Sve ljubav jeste.

Ne sudi da ti ne bude suđeno. Samo ukazuj na greške. Uputi, savetuj, pokaži. I najgori, najnečovečniji nisu na Ljubav imuni. Kad tad, i oni shvate Snagu koju propovedaš. Naposletku će i njih Ljubav dotaći. Tu nikakve sumnje nema. Čvrsto veruj u to. U drugi obraz; u empatiju sa svim žvim bićima ma šta da su u životu počinili, ma kakvi ih bestijalni nagoni motivisali, bez obzira na to da li su, i koliko, povredili tebe i druge, i jesu li se pri tom, možda, još i smijali.... Ili čak i uživali. Na sve, tuđ prezir, tuđu nepravdu, tuđu svesnu, hladnokrvnu nameru da te povredi, zlo ti učini zarad svog gušta; na sve samo Ljubavlju odgovaraj.
Ljubav će pobediti.

Možda zvuči kao iz petparačkog manuela za priučene budiste-zapadnjake, ali nije.
Veruj mi.

"Hare Krishna Hare Krishna
Krishna Krishna Hare Hare
Hare Rama Hare Rama
Rama Rama Hare Hare"

A sad svi zajedno!
 
"U životu ne postoji nikakva dužnost osim dužnosti: biti srećan. Samo smo zato na svetu, a sa svim dužnostima, svim moralom i svim zapovedima retko činimo jedno drugoga srećnim, jer i sebe time ne činimo srećnima.

Ako čovek može biti dobar, može to samo onda kada je srećan, kada u sebi ima sklada, dakle kada voli. To je bilo učenje, jedino učenje na svetu. To je rekao Isus, to je rekao Buda, to je rekao Hegel.

Za svakoga je na ovome svetu jedino važno njegovo vlastito najunutarnjije, njegova duša, njegova sposobnost da voli. Ako je ona u redu, onda je svejedno jede li se proso ili kolači, nose li se dragulji ili rite; Onda svet zvuči zajedno s dušom, onda je dobro..." - Herman Hese …
 
Nemam, brate, kod nas prosvetara su uvek slabe plate ...

Kakvo znanje dajete, takve su vam i plate.

Žao mi je što je tako, ali tako je. Dajete onakvo znanje kakvo trenutno imate
i namera vam je dobra i uglavnom ljubav prema deci postoji.
Al nije to Ljubav sa velikim Lj, već neka pogrešna ideja o tome šta Ljubav
jeste.

Polazi se od predubeđenja da su deca neznalice i da ih nečemu naučiti
treba. A sve čemu ih treba naučiti je da se sete. Da se sete sebe. I pristup
svim znanjima o svemu biće im dostupan po volji njihovoj.
Ko to može da učini?
Današnji prosvetari ne mogu. Osim možda negde nekog probuđenog.
 
Recimo ovakvog...

Našem naslednom pamćenju poznato je ustrojstvo svemira i
načini života u kosmičkom prostranstvu. Zato je veoma važno ne
dozvoliti ni pomisao, da oni nešto ne znaju. Ako neko od onih koji
objašnjavaju dozvoli sebi takvu misao, njegovi učenici odista i neće znati.
Bitno za onoga ko objašnjava je – da stupi sa učenikom u odnos rešavanja
problema, tada će učenje krenuti samo od sebe. Ne sme se koncentrisati
pažnja na obučavanje, na memorisanje. Ne sme se dozvoliti pomisao, da
ih neko uči. Sarađujući, oni prestaju da osećaju, ko je od njih učenik, a ko
učitelj.
U procesu rešavanja problema stiču se neophodna znanja, a
faktički je to prisećanje na zaboravljeno.


Akademik Šćetin
 
Recimo ovakvog...

Našem naslednom pamćenju poznato je ustrojstvo svemira i
načini života u kosmičkom prostranstvu. Zato je veoma važno ne
dozvoliti ni pomisao, da oni nešto ne znaju. Ako neko od onih koji
objašnjavaju dozvoli sebi takvu misao, njegovi učenici odista i neće znati.
Bitno za onoga ko objašnjava je – da stupi sa učenikom u odnos rešavanja
problema, tada će učenje krenuti samo od sebe. Ne sme se koncentrisati
pažnja na obučavanje, na memorisanje. Ne sme se dozvoliti pomisao, da
ih neko uči. Sarađujući, oni prestaju da osećaju, ko je od njih učenik, a ko
učitelj.
U procesu rešavanja problema stiču se neophodna znanja, a
faktički je to prisećanje na zaboravljeno.


Akademik Šćetin

Slažem se, to su srcem napisana, dušom ornamentisana i umom ucakljena slova … Takav je učitelj i ovaj čova ….
 

Back
Top