Победоносцев
Stara legenda
- Poruka
- 85.584
BBC, Sky и остали британски канали преносе, 24 сата дневно, реке људи који долазе да се поклоне сенима њихове краљице.
https://www.youtube.com/watch?v=4nZhhSxULFk
Погледајте их. То је народ, сав замисливи народ Лондона и Британије. Деца, старци, жене, црни, бели, Азијати свих боја, бркати мушкарци у турбанима, бизнисмени из ситија у добрим оделима, жене у црнини, друге у роза јакнама и патикама, ветерани са медаљама на тренерци, судије и адвокати у перикама, људи у шорцевима и папучама, дечаци у школским униформама, мајке са бебама, инвалиди у колицима, стогодишњаци на штакама, индијске баке у сарију, медицинске сестре, монахиње, људи којима је тешко одредити нацију и расу и Енглескиње са нискама бисера... један невероватан призор.
Ти људи чекају сатима и сатима. На киши. Ред је дугачак километре. Многи чекају целу ноћ.
Када уђу, имају само пар секунди пред одром. Свако ради оно што му се чини најбољим. Неки се клањају, дубоко или плитко. Неки погну главу. Неки стану мирно. Жене праве книксеве, које знају како, а неке се, опет, клањају. Бивши војници, морнари, полицајци салутирају, сваки на свој начин. Неки се крсте. Неки плачу, кришом или отворено. Неки пружају руке ка одру, или их стављају на срце. Неки стоје, поклоњени, док их неко не додирне по рамену, и тек онда нерадо одлазе. Неки и само прођу, гледајући.
Читаво море поносних, хладних, оваквих и онаквих људи је дошло да погне своје круте вратове. Нико их није натерао.
Кога данас, септембра '22, Срби имају коме би дошли да се клањају, данима и ноћима, у непрекинутој бујици народа? Ко је тај човек који би био достојан љубави и поштовања свих? Мислим да тај човек не постоји; немамо никог таквог; немамо никог достојног; нисмо га родили, нисмо га створили, нисмо га дали; немамо више никог вредног помена чак ни да изгубимо.
Толико смо посрнули да више немамо никог ни да изгубимо.
https://www.youtube.com/watch?v=4nZhhSxULFk
Погледајте их. То је народ, сав замисливи народ Лондона и Британије. Деца, старци, жене, црни, бели, Азијати свих боја, бркати мушкарци у турбанима, бизнисмени из ситија у добрим оделима, жене у црнини, друге у роза јакнама и патикама, ветерани са медаљама на тренерци, судије и адвокати у перикама, људи у шорцевима и папучама, дечаци у школским униформама, мајке са бебама, инвалиди у колицима, стогодишњаци на штакама, индијске баке у сарију, медицинске сестре, монахиње, људи којима је тешко одредити нацију и расу и Енглескиње са нискама бисера... један невероватан призор.
Ти људи чекају сатима и сатима. На киши. Ред је дугачак километре. Многи чекају целу ноћ.
Када уђу, имају само пар секунди пред одром. Свако ради оно што му се чини најбољим. Неки се клањају, дубоко или плитко. Неки погну главу. Неки стану мирно. Жене праве книксеве, које знају како, а неке се, опет, клањају. Бивши војници, морнари, полицајци салутирају, сваки на свој начин. Неки се крсте. Неки плачу, кришом или отворено. Неки пружају руке ка одру, или их стављају на срце. Неки стоје, поклоњени, док их неко не додирне по рамену, и тек онда нерадо одлазе. Неки и само прођу, гледајући.
Читаво море поносних, хладних, оваквих и онаквих људи је дошло да погне своје круте вратове. Нико их није натерао.
Кога данас, септембра '22, Срби имају коме би дошли да се клањају, данима и ноћима, у непрекинутој бујици народа? Ко је тај човек који би био достојан љубави и поштовања свих? Мислим да тај човек не постоји; немамо никог таквог; немамо никог достојног; нисмо га родили, нисмо га створили, нисмо га дали; немамо више никог вредног помена чак ни да изгубимо.
Толико смо посрнули да више немамо никог ни да изгубимо.