Pa ta ljubomora, to, to je nešto najlepše, najdražesnije, obožavam ljubomoru, i sam sam ljubomoran i posesivan i što je moje moje je, pa da, naravno, svi treba da budu ljubomorni,
a najviiše volim onu pasivnu ljubomoru, kao.. kao onda kad ti zazvoni telefon, stigo ti je sms a ti se ozariš i nasmeješ onako, blaženo i spokojno, kao kad detetu daš zvečku ili cuclu, a on, onaj koji je u stvari pravi, koji je aktuelan kog potajno zamišljaš noću kad se spuste roletne, noću onda kad si najsebičniji, on sedi prekoputa tebe, pravi se da je prijateljski nastrojen, uverava se i me da je drug i dok ti zvrči aparat a ti kao fol ladno a u stvari grozničavo kucaš repli po onoj izlizanoj tastaturi, on demonstrativno ustane i kaže saputnicima, e , ajmo kući
) u tamnim podrumima svoje jezive posesivnosti.
