Zena koja pise zenama i o zenama. Ovaj odlomak romana "Zenski rodoslov" je ostavio utisak na mene:
"Kada sam ja to pozelela da budem majka? Da sebe uzmem sebi i dam nekom drugom?
...
- Kao da si se malo ugojila?
...
Nase zene iz naroda umeju da vode te dvosmislene razgovore, kao da su sve zavrsile visoke skole diplomatije.
...
Bila sam vesela, bila sam puna nade i samopouzdanja, puna prkosa, i smeh je cilikao u meni kao srebrno zvono.
Kasnije, kada sam pocela da cekam dete, da ga cekam sa zeljom, a ono nikako nije stizalo, kao da se izgubilo u zacaranom lavirintu, u svakoj reci rodjaka svog muza cula sam isto pitanje, i ono mi je zvucalo kao prekor. Kao optuzba. Povijala sam se pod teskim teretom krivice i krila svoj ravni, prazni trbuh od njihovih pogleda. Mozda me nisu ni gledale. Ali, to nije vazno. Ja sam verovala da me gledaju. I onaj nekadasnji smeh je drhtao u meni, iskidan kao jecaj.
Seme zelje je bilo moje.
...
Imala sam trideset godina i iznenada sam primetila da su ulice pune dece. Da su iz parkova iscezli zaljubljeni parovi i razmilele se mlade porodice. Pocela sam da zagledam bebe u kolicima. U pesku. Na ljuljasci. I da im se smesim nezno, kao dobre tete u televizijskim reklamama. Osecala sam da su mi zene koje nose te bebe, koje im sapucu i privijaju ih na grudi, nekako bliske. I bila sam ganuta. A u meni je rastao cvet opojne zelje.
...
- Ta nije ustajala nocu!
- Ta nije drzala u narucju!
Tako o zenama koje nisu rodile i ocuvale, govore druge zene. Sa prezirom. Sa gorcinom. Kao da optuzuju za tezak zlocin protiv covecnosti. I kao da izricu presudu.
I danas me, uvek iznova, ostro zaboli surovost tih reci. Okrutnost te nepravde.
Sta zena koja je imala srece da zacne dete istovremeno kada i misao o njemu, moze znati o mukama bezdetnice? O njenom bolu? O njenim besanim nocima?
Jutarnje mucnine trudnice! Prvi nagovestaj radosti. Prvi znak da se jaje smestilo u retortu utrobe. Daju joj pravo na paznju okoline, na razmazenu izbirljivost.
Zene koje hormonima lece svoju jalovost godinama bauljaju sa istom maglom u glavi i istom mucninom u trbuhu. U praznom trbuhu. Od hormona se goje. Plase se da ce dobiti rak. A ipak pokorno, i sa nadom, primaju u sebe taj otrov, koji moze biti lek.
Bol porodjaja! Bol koji daje! Bol materice koja se otvara kao skoljka. Kao jaje. Kao rana koju leci radost.
Nema tuznijeg mesta od bolnicke sobe u kojoj leze zene suvih utroba, kako bi saznale tajnu svoje neplodnosti. Dobrovoljno pristaju na ponizenja i bol. Bol nasilno otvorene materice i rovanja po njenoj mesnatoj supljini; bol cupanja mekih, purpurnih zidova. Bol vrele lave koja se probija kroz tesne jajovode i utire put nekom buducem jajetu. Bol jos jedne neizvesnosti.
Iz bolnice izlaze na ista vrata. Porodilje sa cvecem i porodicom. I sa svojom bebom. One druge gotovo krisom. Sa stidom koji nose kao krst. Sa svojom nadom. Ponekad bez nje.
A nocna budjenja! Da bi se nahranilo svoje cedo, navukao pokrivac na krhko telo, umirilo bolno grcenje trbuscica i nepodnosljivi svrab prvih zubica. Sve je to slatka nesanica. Sve je to radosni umor. Koji ima sadrzaj i smisao. O kome se prica bez nelagode.
One druge nesanice zjape kao crne rupe. Preteske su od bolne praznine. Truju ukusom nicega u dusi. U srcu te nesanice nepravda pece kao najstrasnija rana. U ocaju se place, i moli. I vristi na Boga kao na krvnika!
- Ta nije drzala u narucju!
I stoga mora biti bezosecajna. Sebicna. Zla.
Ko je utvrdio da sreca oplemenjuje vise i cesce nego nesreca? Da materinstvo omeksava zenu, otvara je za patnje drugih, cini je boljom?
Sta zena koja dete privija na grudi, koja svoju ruku greje u njegovoj, zna o praznim rukama bezdetnice? O njenim tugama i iskusenjima? O ceznjama koje je razdiru kao najsurovije strasti? O gadjenju koje oseca prema svojoj praznoj utrobi? O mrznji prema sopstvenom nemocnom, bolesnom telu?
Sta o patnji sa kojom bezi iz parkova. Iz prodavnica u kojima su izlozene stvari za decu. O praznini novogodisnje noci bez jelke i Deda-Mraza? Uskrsu bez Vrbice? O Osmom martu bez dara uradjenog nevestom decijom rukom?
O snazi i cistoti srca sa kojom kupuje poklon za decu prijatelja i kolega; za tudju decu! Sa kojom bira odecu za svoje male rodjake, i oblaci ih, izvodi u setnju. Pred onima koji je ne poznaju glumi mamu. I uziva u tim ukradenim radostima kao da su prave. A posle se pred sobom stidi svoje lazne srece, i pati zbog nje.
Zeni koja nema dete a zeli ga, muz nije ljubavnik. On je njen moguci oploditelj, zadihani saucesnik u mukotrpnom poslu sa neizvesnim ishodom. Oni u postelju ulaze kao u radionicu, sa jasnim zadatkom, i sa planom za njegovo izvrsenje. I tu se, kao u nekoj visokoj peci strpljenja, strepnje i ocaja, njihova strast i ljubavni zanos tope i nestaju. A kada prodje mlaki grc, ona ostaje da lezi sa nogama podignutim uza zid, sa matericom u mrtvi cvor zavezanom, kako bi sacuvala bogatstvo semena koje je uteklo u nju, a on, darodavac dragocenih kapi, zabrinuto pita: Da li je bilo dovoljno. Dovoljno, za sta? Za jos jednu izneverenu nadu?"
