Hmm...kažete ljubavna priča...dobro, neka bude..jedino sto ja tuđe priče ne umem da ispričam, samo svoje, a moja i nije neka, priča ko priča, ljubav ko ljubav....ko jos želi da sluša o tuđim ljubavnim pričama - samo dokoni i zavidni, zna se...al’ ‘ajde, neću dugo...
Moja priča je prastara, traje, evo već.....preko deset godina –znači da je nemoderna, pomalo vec uvoštala od stajanja, takoreći demode. Jedinu čar joj daje to što je moja priča preljubnička, nije ono “ljubav, venčanje, brak, deca, pa teraj do smrti”, ne, ne..uopšte nije to..više je “ljubav, rastanak, ljubav, rastanak, neke druge ljubavi sa sve venčanjima, brakom i decom, pa opet ta naša ljubav”, pa tako..videćemo kad će opet rastanak, a sigurno će....tako to kod nas ide, valjda je suviše razlika među nama, razlika u godinama, razlika u državama, razlika u jeziku, razlika u statusu, razlika u načinu života, a samo jedna stvar koja nas povezuje-ljubav. No, svi znamo da ljubav nije dovoljna da ljudi budu srećni, zadovoljni, ili u našem slučaju prosto-dovoljna da budu zajedno, to je dovoljno samo u filmovima A produkcije, nikada u realnom životu.
Elem, htela sam da vam kažem da ja tog čoveka stvarno volim i mislim da i on voli mene, dakle-jeste ljubav. Nekada davno možda i nisam bila sigurna, jer, znate, lako je pobrkati ljubav sa nečim mnogo prizemnijim kada tog nekog upoznate, spoznate i viđate samo u primamljivim okolnostima, uvek su tu bila neka putovanja, neki luksuzni hoteli, neke fine, otmene večere, neki dubokoumni razgovori, neke erotske, divlje reči prošaputane na stranom jeziku, pa ne zvuče tako otrcano i prosto kao kada ih izgovaramo na sopstvenom. Morate se složiti da je u takvim okolnostima užasno lako pomisliti da nekoga voliš. I ja sam, priznajem, tom mogućnošću sebe čak i tešila svaki put kada nam naiđe ona sekvenca rastanka koju sam spominjala na početku priče. Kažem sebi onda “Nije to ljubav, mala, ne pali se, to je samo dobar sex na krevetu sa dobrim federima, to je samo skupo vino koje ne piješ svakoga dana, to je samo njegovih deset godina i ceo jedan život više, na to si pala, i to će proći čim ti prođe i taj mišićni spazam međ nogama”. I moram vam reći da je godinama ta mantra i uspevala da me drži da se ne raspadnem, da ne ostavim sve i oteram i sebe i druge do đavola. A, onda...onda ga opet vidim i bude bre sve onako ljigavo kao što su nas petparački romani tokom puberteta i učili da treba da bude: pogled, reči, drhtanje, vlaga među nogama, poljupci u kojima se gubiš, obećanja, kajanja i priznanja (dobro, ne baš tim redosledom), planovi u kojima smo zajedno do kraja života. Jednom rečju, kako je postavljač teme i tražio-sve (baš) pršti od ljubavi. I, pravo da vam kažem, sad kad sam to ovako koncizno sve stavila na papir, postaje mi jasnije da to i jeste ljubav, možda nije ono što sam ja od ljubavi u životu zahtevala i očekivala, možda nije monogamna, isključiva i jednostvna, pravolinijska i sveobuhvatna, ali je moja, živim je već dugo i sasvim sam sigurna da ću sa njom i da capnem. Bljak. Možda nisam ovu ljigavštinu trebala da ostavim na kraju?
Moja priča je prastara, traje, evo već.....preko deset godina –znači da je nemoderna, pomalo vec uvoštala od stajanja, takoreći demode. Jedinu čar joj daje to što je moja priča preljubnička, nije ono “ljubav, venčanje, brak, deca, pa teraj do smrti”, ne, ne..uopšte nije to..više je “ljubav, rastanak, ljubav, rastanak, neke druge ljubavi sa sve venčanjima, brakom i decom, pa opet ta naša ljubav”, pa tako..videćemo kad će opet rastanak, a sigurno će....tako to kod nas ide, valjda je suviše razlika među nama, razlika u godinama, razlika u državama, razlika u jeziku, razlika u statusu, razlika u načinu života, a samo jedna stvar koja nas povezuje-ljubav. No, svi znamo da ljubav nije dovoljna da ljudi budu srećni, zadovoljni, ili u našem slučaju prosto-dovoljna da budu zajedno, to je dovoljno samo u filmovima A produkcije, nikada u realnom životu.
Elem, htela sam da vam kažem da ja tog čoveka stvarno volim i mislim da i on voli mene, dakle-jeste ljubav. Nekada davno možda i nisam bila sigurna, jer, znate, lako je pobrkati ljubav sa nečim mnogo prizemnijim kada tog nekog upoznate, spoznate i viđate samo u primamljivim okolnostima, uvek su tu bila neka putovanja, neki luksuzni hoteli, neke fine, otmene večere, neki dubokoumni razgovori, neke erotske, divlje reči prošaputane na stranom jeziku, pa ne zvuče tako otrcano i prosto kao kada ih izgovaramo na sopstvenom. Morate se složiti da je u takvim okolnostima užasno lako pomisliti da nekoga voliš. I ja sam, priznajem, tom mogućnošću sebe čak i tešila svaki put kada nam naiđe ona sekvenca rastanka koju sam spominjala na početku priče. Kažem sebi onda “Nije to ljubav, mala, ne pali se, to je samo dobar sex na krevetu sa dobrim federima, to je samo skupo vino koje ne piješ svakoga dana, to je samo njegovih deset godina i ceo jedan život više, na to si pala, i to će proći čim ti prođe i taj mišićni spazam međ nogama”. I moram vam reći da je godinama ta mantra i uspevala da me drži da se ne raspadnem, da ne ostavim sve i oteram i sebe i druge do đavola. A, onda...onda ga opet vidim i bude bre sve onako ljigavo kao što su nas petparački romani tokom puberteta i učili da treba da bude: pogled, reči, drhtanje, vlaga među nogama, poljupci u kojima se gubiš, obećanja, kajanja i priznanja (dobro, ne baš tim redosledom), planovi u kojima smo zajedno do kraja života. Jednom rečju, kako je postavljač teme i tražio-sve (baš) pršti od ljubavi. I, pravo da vam kažem, sad kad sam to ovako koncizno sve stavila na papir, postaje mi jasnije da to i jeste ljubav, možda nije ono što sam ja od ljubavi u životu zahtevala i očekivala, možda nije monogamna, isključiva i jednostvna, pravolinijska i sveobuhvatna, ali je moja, živim je već dugo i sasvim sam sigurna da ću sa njom i da capnem. Bljak. Možda nisam ovu ljigavštinu trebala da ostavim na kraju?
