Веш Тица
Разиграни ветар трчкарао је између раштрканих шумарака и брда која су обликом подсећала на огромне кугле сладоледа. Чешљао је бујне пашњаке на пропланцима и пар пута заголицао омање језерце правећи му по површини таласиће. Када му је све то досадило, нашао је себи пут на дугу страну планинског венца прошишавши кроз клисуру, и нашао се тачно иза деда Алимпијеве колибе.
Деда Алимпије је намћорасти старчић који сам-самцит живи на врх брда понад села. Сам иде у шетње шумом, сам себи кува ручак, сам врши ситне поправке на колиби а неретко и сам са собом разговара. Сам пере веш, сам га шири на уже разапето од букве до багрема и сам га с ужета скида и слаже у плетену корпу, онда када се осуши. Е, управо је то чинио сада – скидао осушен веш с ужета.
– Охо, занимљиве ли ћеле! – помисли ветар, несташко. – Сјајнију у животу нисам видео. А седи брци и чуперци изнад ушију савршени за игру. Одох да их мало разбарушим!
И он се пришуња деди слеђа, помилова му нежно ћелу, а затим му провуче своје невидљиве прсте кроз бркове и оно мало седих власи на глави.
– Куш, мангупе! – дрекну деда. – Ометаш ме у послу!
– Гле, гле – мисли ветар. – Па то је неки разговорљив а намћораст стари момчић! Е, баш ћу се нашалити с њим!
И он ухвати залет, задува снажно према дединим леђима баш у тренутку када је овај дохватио рукама горњи део пиџаме. Пиџама се наду као падобран и крену навише, а деда је грчевито стисну и цикну: “Е, нећеш!» Но, будући да је и сам био лаган и мршуљав, ноге му се одлепише од земље, крајеви ужета попустише и откинуше се од грана за које су били везани, и деда, држећи се за пиџаму коју је носио шашави ветар, полете ка плавим висинама.
– Краааа, каква 'тица, каква 'тица? – препаде се један гавран који је управо прелетао изнад колибе.
– Веш-тица, веш-тица! – одговарао је црвендаћ одоздо, из жбуна.
– Даћу ти ја вештицу, само кад се спустим назад! – претио је одозго Алимпије, и преплашено гледао како се простране шуме, широки пропланци и дуги потоци претварају у кружиће и квадратиће на великом зеленом тепиху, испресецаном вијугавим плавим линијама. Ветар се кикотао и носио их све даље, а старчић се више није усуђивао да гледа надоле. Промакло је под њима село, промакла и једна, а затим још једна варошица, промицали су градови, реке, поља и планине, а ту и тамо би се одоздо зачуо запањен узвик: «Веш 'тица! Веш 'тица!». Алимпије је решио да смири живце бројањем облака. «Јен', два, три ... петнаест, шеснаест ...» Облака је било разних облика и величина, и срећом да се старчић забавио тиме, јер би се вероватно јако преплашио када би видео да је испод њих све постало тамно плаво од големе воде океана. Можда би од страха испустио пиџаму, а пливати није знао!
И тако, миц по миц, стигоше Алимпије Веш Тица и враголасти ветар до Јапана. Деда то, наравно, није приметио, јер је био заузет расправом с белим облачком који му је кишицом оросио ћелу. Ветар, већ прилично уморан, реши да их ту спусти. Чим је осетио да почиње ићи надоле, деда у страху затвори очи. Отворио их је тек када је осетио чврсто тло под ногама. Он макну руком пиџаму која му је пала преко очију, и затим издиже чупаве обрветине у чуду.
– Гле, Кина! – оте му се узвик.
– Не Кина, Јапан! – одговори једна љупка косоока девојчица с кикицама.
– Па је л' то није исто? – чудио се Алимпије који је од школе имао само четири разреда основне и никада није учио о земљама далеког истока.
– Не, није исто, ми живимо на острву, а Кинези на континенту!
– Острво, острво... шта је то? – чешкао се старкеља по глави.
– Острво је комад земље са свих страна окружен морем – објасни један дечак.
– Опа! Па како се не плашите?
– Чега да се плашимо? – зачудише се овога пута Јапанци.
– Па да вам тај комад земље не потоне! – извали деда, на шта сви редом праснуше у смех.
Затим позваше деду на порцију сушија и шетњу по пиринчаним пољима. Одведоше га у музеј и показаше му самурајске оклопе и сабље. Научише га да прави папирног змаја и дресира свилене бубе. За свега пар дана, Ал Им Пи Је Веш Ти Ца (како су га звали) постао је највећи стручњак за јапанску културу. Но, иако му је било лепо, на крају се зажелео свог пропланка и накривљене колибице. Поздравио је Јапанце, ухватио се за пиџаму и гласно звизнуо:
– Хајде, мангупе ветропире. Доста си се одмарао.
Ветар несташко се промешкољи у пољу пиринча, а затим подиже увис Веш Тицу те по други пут кренуше на далеки, прекоокеански пут.
