Не знам тај, али могу да претпоставим да је у питању то што је Мују претходно цела Зеница нагузила.
Морам да признам да ово не разумем. Јатовица је писмо, а јекавица је изговор. Како то можемо да поредимо шта је од чега лакше?
Искрено речено, не могу себе да замислим у позицији да размишљам где је јат у некој речи. Рецимо да би ствар и функционисала у оном делу где у јекавској варијанти имамо ије/је, мада би за екавце и ту било проблема ("мешано мијесо"
). Али као што можемо лепо видети из твог правописа, или на пр. Александра Невског, јат стоји на много места где у јекавском није замењен са је/ије. Што значи да би те речи требало учити напамет. Можда сте ви у праву да у процесу школовања би то могло бити превазиђено, али се мени чини да би то био непотребан напор.
Ух, немој сад да отварамо причу о глобалној политици и овим поређењима. Рецимо само да ми се не чине прикладним.
Предвиђам да би код екаваца, а то је 7 милиона Срба у Србији, наишло на врло велики отпор то за шта се залажеш, таман био ти и у праву. Било би то овако: [IЗашто да се нас 7 милиона прилагођава њима којих је милион и по? Ако хоће прилагођавање, нека они користе екавски, то је много лакше.[/I] А уствари и јесте лакше.
Даље, нисам уопште сигуран да је најпаметније одустати од заједничког писма са Хрватима, јер је језичка интеракција са њима, а и са овим несмајницима Бошњацима потенцијално важнија од превазилажења тог раскорака са Србима преко Дрине, ако је то уопште раскорак. Да не помињем да би било чудно да напустимо писмо којим је написан огроман део српске књижевности и науке, препуштајући га Хрватима, иначе познатим по томе што само вребају шта од историје могу да присвоје.
.
Што се мене тиче, а макар ме ставили на стуб срама, тај проблем је превазиђен једном засвагда решењем из Новосадског договора. Свако је слободан да било где користи екавски или јекавски и нико нема право да га у томе ограничава.
Коначно, да кажем да овим решењем не видим никакво укидање лицемерности, ако има лицемерности. Срби имају два изговора, и имали би и даље два изговора. Имају два писма, и имали би их и даље. Унификован би био само изговор тог несрећног и, опет кажем, заборављеног, јата.
И да те опоменем, мада верујем да то и сам знаш, твоје тактичко слагање са Александром Невским има веома различите мотиве. Ти желиш језичку унификацију на терену Срба, а он се руководи некавим русоцентричним ресантиманом. Не сади тикве са ђаволом.
Sve sam razumeo i uvažavam.
Pojašnjenje u vezi sa terminima "izgovor" i "narečje"
Kada je Vuk krenuo u svoju misiju standardizacije srpskog jezika on je smatrao da srpski jezik ima
tri dijalekta - ijekavski ("južni"), ekavski ("istočni") i ikavski ("zapadni"), pa za
dijalekat upotrebljava češku reč
narečje, (iako bi se ta reč u srpskom pre mogla povezati sa naricanjem i narikačama). Dakle, za Vuka su
dijalekat i
narečje sinonimi te smatra da u srpskom postoje tri narečja. Razvojem dijalektologije, naročito Ivićeve, i Stojan Novakovićevom ekavizacijom Vukove standardne ijekavice izraz
dijalekat postaje rezervisan za tačno definisane govore, dok se ono što je Vuk nazivao trima narečjima samo uslovno može nazivati
naddijalektima, pošto znamo da, paradoksalno, standardna ekavica strukturno ne pripada u ekavske dijalekte, odnosno, ekavski dijalekti nisu dijalekatska osnova standardne ekavice.
Sa stvaranjem Jugoslavije, u konceptu serbokroatistike koji stiže do nas, pojam narečje prvi put kod Srba poprima jagićevsko značenje superdijalekata (a ustvari različitih jezika!) srpskohrvatskog jezika - štokavskog, čakavskog i kajkavskog
"narečja". U mutljavini koja vlada u srpskoj lingvistici koja sedi na dvema stolicama - naučno serbokroatističkoj i zvaničnoj, koja jezik naziva srpskim jezikom, i dalje se tu i tamo koristi pojam
narečje. Danas kada smo (valjda) raskrstili sa kajkavskim i čakavskim jezikom, Vukov termin
narečje nastavlja da živi iako svi zaziru od preciznog definisanja tog pojma koji ipak koriste. Jasno im je da se reč
narečje semantički razlikuje od reči
dijalekat, ali im je nejasno koja bi to bila
narečja u nekim drugim jezicima npr. nemačkom ili mađarskom.
To konfuzno stanje vlada do sredine 1990-tih kada postepeno počinje da se ukorenjuje pojam
izgovor u značenju jatovske trorefleksije srpskog jezika, odnosno u značenju Vukovog
narečja. Kada u gornjem tekstu govorim o današnjoj dvoizgovornosti srpskog jezika, govorim o njenom zapisu pre svega. To je bilo nedorečeno.
Zalažem se za potpuno izjednačavanje reči dijalekat i narečje, a pojmu
izgovor ostaviti ekskuzivitet po pitanju zapisa i izgovora jatovskih refleksija, bilo u standardnom jeziku bilo u narodnim dijalektima srpskog jezika. Prema tome, dijalekti srpskog jezika kao sistema imaju
tri izgovora jatoekavski, jatoikavski i
jatojekavski (uz postojanje govora sa tzv. neizmenjenim jatom).
Sad tek vidim kako bi se na temu "Pojam narečja i dijalekta u istoriji srpskog jezika" mogao napisati interesantan rad.
Koliko je potrebno za savladavanje jatovice
Potrebno je naučiti listu od 200 frekventnih i još 150 ređih i retkih jatovskih korenova. Ja sam ovu listu pripremio ali nemam vremena da je do kraja didaktički opremim. Listu reči koje nemaju jat već
e nije potrebno sačinjavati, eventualno istaći desetak slučajeva u kojima se češće javlja zabuna.
Nevski i Katerpilar
Diskutant Nevski je pored mene jedini koji koristi jat na ovom forumu i zato je meni zanimljiv. Kao što znaš, ne povlađujem mu, a ima dosta diskutanata sa kojima se uopšte ne slažem ali ih ignorišem jer bi uredno repliciranje bilo prezahtevno. Takođe, on nema jedan meni krajnje mučan i beznadeždan mentalni sklop kakav postoji kod Katerpilara. Zanimljiva mi je tvoja opservacija utoliko što imam snažan utisak da se do sada sa Nevskim nisam ni u čemu složio, već da se u nekim stvarima on složio sa mnom. Možda me utisak ne vara; pogledaj:
http://forum.krstarica.com/showthre...и-Хрвати!!?p=16487750&viewfull=1#post16487750 i
http://forum.krstarica.com/showthre...e-u-Srbiji?p=16672800&viewfull=1#post16672800
Nailazak na otpor prilikom uvođenja promena
Kod Srba je proporcija ekavaca i ijekavaca na početku 20. veka bila 1:2 u korist ijekavaca, pa se postavlja opravdano pitanje zašto ijekavci nestaju. Srba u Srbiji ima 6,2 miliona prema popisu iz 2002, a danas verovatno manje od 6 miliona. U tu cifru je uključeno oko milion ijekavaca izbeglih iz Bosne i Hrvatske tokom 1990-tih. Ijekavaca je 1991. bilo oko 2,5 miliona. U svakom slučaju, žrtva od oko milion jekavaca tokom drugog svetskog rata je dramatičan gubitak.
Odavno mi je jasna korisnost pragmatične politike statusa quo po pitanju grafije (pa i kursa serbokroatistike), koju si fino elaborirao i ja zaista na nekoliko mesta kažem da jatovicu treba sistematizovati i standardizovati ali ne uvoditi dok za to ne bude bilo objektivnog i pouznog razloga. U međuvremenu njome objaviti po koju knjigu, članak, možda uraditi medijsku prezentaciju.
Narod se nikad ne pita. Njemu se stvari za njeg zle i kobne serviraju kao sladak kolač, a stvari koje su dugoročno bile za neki narod dobre, obično su sprovođene ognjem i mačem. Đinđić je pokušao da ovaj narod kultiviše i osvesti na brzinu, pa eto kako je prošao. Slično kao školovanje deteta - dete ne uči dobrovoljno već pod prisilom, makar koliko ovo neuobičajeno zvučalo i makar koliko stepen te prisile varirao odnosno bio (ne)efikasan kod različite dece.
Oliver Mandić
Ljudi s vizijom su nam potrebni; ljudi koji će znati da je onaj travestirani Oliver Mandić bio vrhunac srpske renesanse, čovek koji je stvorio izuzetan muzički stil, žanr čak, i koji je posrnuo obukavši se u mačoizovanog ratnika "koji oslobađa belu tehniku sa vekovnih ognjišta" dok je ceo narod zajedno sa njim upao u pijani turbofolk u kojem još uvek lebdi. Neko sa vizijom i nadčovečanskim požrtvovanjem će morati ovaj usnuli narod da probudi iz pijanog sna inače ćemo se potpuno ugasiti pritisnuti sopstvenim zabludama i rasplansanim apetitima inostranih interesa.
PS. Zenica je, Haso inclusive, naguzila Mujinu Fatu, za koju se ispostavilo da je imala sidu.
