Quantcast

Legenda o Tuzi i njenom čedu

Sandveil dance

Aktivan član
Poruka
1.993

Legenda kaže da nije bilo ničega neobičnog u vezi sa njom sve do trenutka dok je nije progutala tama. Lepuškasta, mirna, vredna devojka, udala se za dobrog čoveka i vrlo brzo mu rodila sina. Mala zajednica živela je u slozi i harmoniji i, kako to obično biva, bila pogođena bezrazložnom i nezasluženom nesrećom. Oko pete godine dete je oborila neka nepoznata groznica izvukavši život iz njega za samo tri dana. Velika žalost ophrvala je celo selo i dok se spremaše za sahranu nisu ni primetili da je Tuga nestala odnevši telo svog sina sa sobom. Tek kasnije su se prisećali da nije ni suzu pustila sedevši obamrla kao okamenjena, bezizražajnog lica i očiju širom otvorenih poput mrtvih crnih rupa.

Godine su prošle dok nisu počele da stižu priče putnika o stravi u dubinama velike pećine na prevoju dveju planina, nekoliko dana hoda odatle. Pećina je od davnina bila poznato odmorište povorki na trgovačkom putu od grada školjki na obalama velikog mora ka bogatoj prestonici sa druge strane planinskog venca. Nekoliko puta se desilo, pa onda sve češće i češće da bi onaj ko zaluta u kamenu utrobu nestajao bez traga ili bivao pronađen hladan i taman poput mramora.

Jednom prilikom veliki karavan prodavaca svile zanoćio je kao i uvek u velikoj, prostranoj pećini kroz koju je proticao bistar i hladan potok. Već su bili upoznati sa pričama o čudnim događajima unutar stenovitog skloništa i iako samo napola verovaše u istinitost onoga što su čuli ipak su se smestili svi na gomili sa velikim vatrama i stražom na svim ulazima i izlazima. Noć je sledila za teškim, sparnim danom i veliki umor je savladao i one koji su bili izabrani da bde po deo noći. U gluvo doba jedna žena se probudi i vide da joj nema sina.

Vrlo brzo ceo kamp skočio je na noge i nakon brzog pregleda okupljenih i okoline pećine, zaključiše da mora da je dete samo odlutalo vođeno radoznalošču. O drugoj mogućnosti niko ni ne prozbori, ali se najsnažnija grupa muškaraca naoruža, uze baklje i uputi sa majkom u dubine dozivajući nesrećno dete. Pećina se sužavala i sužavala dok ne postade poput šireg hodnika. Tek tu, čitavih pola sata hoda kasnije, oni naiđoše na skriveno veliko udubljenje sa leve strane koje je verovatno imalo izlaz sa druge strane jer se osećao svež vetrić. Čim stupiše kroz otvor nešto ledeno i vlažno dunu pogasivši im svetiljke i ranivši nekolicinu njih sečivom poput malog bodeža. Oni se brzo povukoše da upale ponovo baklje i onda proviriše oprezno stavivši u prvi plan nekoliko fenjera koje su srećom poneli.

Ono što su ugledali prepričava se i do dana današnjeg. Dete je čučalo neozleđeno u dalekom dnu prostorije ispod samog otvora koji je nažalost bio samo ventilacija, ali ne i izlaz jer se nalazio na oko pet do šest metara visine i gledao ka nebu. Na velikom kamenu negde otprilike na sredini prostorije sedela je Tuga toliko mirna i nepomična da u prvom trenutku ne znaše da li je živa ili ne. Bila je sva posivela sem ogromnih očiju, crnih kao najcrnja noć koja bezosećajnom ravnodušnošću guta sve u sebe. Blizu nje na odru od upletenih trava i suvog cveća, pažljivo je bio položen raspadnut leš deteta okolo koga su bile naređane razne igračke, odevni predmeti, nakit i druge lepe stvari koje su očigledno pripadale nestalim ljudima. Iznad leša lebdela je avet, ono što bi on bio, što je mogao biti, što je trebalo da bude sakupljeno u lelujavu prikazu mladića.

Ali to čudno netelesno stvorenje, izraslo iz nataloženog, nikad ispoljenog očajanja ne postade ni malo nalik onome u šta bi dete izraslo da je poživelo, već se prozlilo u isparenjima beznađa i besmisla zavideći bujnosti i snazi života koji je posmatralo iz svoje ustajale žabokrečine nepomičnih voda smrti. I kad ugleda celu grupu krepkih, pulsirajućih, toplih i rumenih tela, ono se oseti uznemirenim i požele da im otme tu iskru što ih pokreće, da ih isisa, ohladi i učini sličnim sebi. Leteo je poput skakavca tobož se odbacujući od zidova i onda strelovito proletao gaseći im svetla i puštajući da im curi crvena tečnost kojom ih je vatra iznutra obasjavala.

Pokušavali su i oni da se bore sa njim što je svakako bilo uzaludno, jer nije imao telo koje bi moglo da bude povređeno ili ubijeno. Posle nekog vremena procenili su da ih je desetak već ozbiljno povređeno i da ne vide kako bi mogli da pobede u sasvim neravnopravnoj borbi. Niko ne mogaše da pogleda jadnu majku u oči, već je držaše za ramena i sa prijateljskim saosećanjem tapšaše po leđima dok su joj saopštavali da moraju da se povuku.

Krenula je sa njima nazad niz tesnac desetak metara kao omađijana, ali odjednom se okrenu i potrča kao luda pravo u mračnu prostoriju otrgavši nož jednom od muškaraca. Oni pođoše za njom, ali samo do otvora da bar dovoljno svetla puste da bi saznali šta se njom dogodilo. Videli su kako je nožem iskasapila truli leš u pokušaju da otera demona koji joj se cerio iza leđa. Nije očekivala da će probuditi Tugu koja se napokon pokrenu raspomamljena što joj je neko dotakao dete i raširi se pred njom nalik velikom crnom suncu, ili opakoj ruži tmine što u sebe usisava svo svetlo. Majka zaplaka kukajući i povika na sav glas: „Molim te, seti se, i ti si bila majka, pusti me da spasim svoje dete!“

Tog trenutka crne oči se prvi put posle mnogo godina probudiše. Suočavanje sa onim što je uradila i dozvlila da pred njom bude urađeno povuče je da se baci pravo na nož u ženinoj ruci. Kako je preminula nestade i aveti i ljudi je položiše da sa svojim čedom ostane zauvek na krevetu od mirisnog bilja. Živo dete hrabre žene se uz malo ohrabrivanja povrati od straha i otide sa majkom, a ljudi potom zazidaše odaju da nesrećne duše počivaju u miru.
 
Top