НОВА ВЕРЗИЈА
Исправку прве верзије комунисти су смишљали чак девет година. Најзад, 1971. године, појавила се књига ''Велика игра са Дражом Михаиловићем'' Љубе Поповића.
У предговору, за верзију из 1962. године речено је да представља ''тотална одступања од датума, места и актера радње''. Кривица за то сваљена је на новинаре. За Љубу Поповића, који је најављен као један од 12 учесника акције, и то најважнији - онај који је са ''Американцем'' убачен у четничке редове - каже се да у овој књизи ''даје непосредну и потпуну истину, ослобађајући нас свих сумњи и неизвесности о правом току и реализацији акције''.
Поповић то чини на два начина. Прво, објављивањем факсимила пет писама. Два је написао Калабић, а једно поручник Милић Бошковић, али, она немају везе са акцијом. Аутентичност акције поткрепљују само два преостала Бошковићева писма. Међутим, на сва три објављена Бошковићева писма рукопис је различит и то су видели и сами комунисти. Љубо Поповић пише да му је разлику потврдио и вештак. Затим каже да је ''упркос налазу (вештака) био склон да верује да је то исти рукопис, или да је Бошковић диктирао''.
Другим речима, фалсификатор никако није успевао да ''погоди'' рукопис Милића Бошковића, па комунистима није остало ништа друго, до да се послуже овим несувислим објашњењем. И не само то. Фалсификатор и његови сарадници нису пажљиво гледали ни шта треба фалсификовати. Тако је писмо Милића Бошковића, које је 1962. само цитирано, потписано овако: ''Ваш брат и пријатељ 81''. Исто писмо, које се 1971. даје као факсимил, потписано је овако: ''Ваш брат и пријатељ, поручник М. Бошковић''.
Други начин ''ослобађања од свих сумњи'' састојао се у признавању чињенице да су Мишић и Тимотијевић заробљени у центру Ваљева, а не уз помоћ Калабића у Београду. Аутор то понавља више пута, али поново прави невероватну грешку. Наиме, Поповић пише да је за њихово заробљавање сазнао 11. децембра 1945, приликом једног одласка међу Калабићеве четнике у области Ваљева. Сутрадан, 12. децембра, Милић Бошковић је предао Љуби Поповићу писмо за Калабића, у коме поред осталог стоји:
''Услед јаких потера, Мишић није могао да ухвати везу са нама и био је приморан да се склони баш у Ваљево са рањеним 'Јапаном'. Тамо их је неко издао. Похватана су обојица. Сада су у затвору ваљевске Озне... Ваша госпођа је у затвору''.
Мишић и Тимотијевић су, у стварности, заробљени 19. децембра, док је Борка ухапшена 22. децембра, пар часова пошто је примила последњу поруку од Николе. Сем наведених, ово је још један доказ да су два писма Милића Бошковића фалсификована.
Како је могуће да су комунистима промакле овако дилетантске грешеке? Једно од објашњења може бити чињеница да је аутор књиге, Љубо Поповић, што је био псеудоним за Милована Пејановића, у ово доба био познат по аферама и алкохолизму. Био је високи функционер Боксерског савеза Југославије. Објашњење је и у самој природи комунистичке полиције Озне, односно Удбе, коју су сирови наступ, тортуре и државни тероризам, карактерисали неупоредиво више него веште и добро осмишљене акције.
''ЈА НЕ ЗНАМ КО ЈЕ КАЛАБИЋ''
Трећу верзију о заробљавању Драже уз помоћ Калабића чини ТВ серија ''Последњи чин'' из 1981. године, у којој је Љубу Поповића тумачио Драган Николић ''Прле'', затим књига Бошка Матића ''Крцун'' из 1983. и низ интервјуа ''учесника акција''. Трећа верзија је комбинација прве две. Тако, у ТВ серији Тимотијевића заробљавају уз помоћ Калабића, у Београду, али не у друштву Мишића, већ Лунета (који је иначе погинуо 1943. у борби против Немаца у Страгарима). ''Учесницима'' се допала улога хероја, па су додавали шта се ко сетио. Као и раније, то је било дилетантски.
Тако је један од њих, Ђорђе Нешић, причао да је Калабић учествовао у ''четничком покољу муслимана 1942'', у Фочи, и чак да му је певао неку песму коју је тада чуо у том месту. Исказ је дао у књизи чији наслов говори све: ''Бесконачни Тито''.
Слободан Крстић ''Уча'', пак, није могао ни да се сети имена свих 12 ''учесника акције'' (''Илустрована политика'', 11. новембар 1991).
Једина новост у овој трећој верзији је објављивање слике лажног Калабића са дванаесторицом ''учесника акција''. У књизи ''Крцун'' то је једина нејасна слика - свакако због тога да се не уочи превара. Сада, септембра 2009, објављене су још две слике из те серије, тако да је разлика очигледна: прави Калабић је био старији десетак година, имао је већу главу и шире лице, мањи а шири нос, тање усне, изражене јабучице, ређу косу изнад ушију (јер је био проћелав), ''тврђи'' израз лица, гушћу браду, а комунистима, такође, није било могуће да имитирају његове јединствене очи и обрве. Такође, лажни Калабић има другачије уши.
1. Калабић 1935. године
2. Лажни Калабић 1946. године. Изгледа млађе него прави Калабић 1935.
3. Прави Калабић 1943. Ова фотографија послужила је као модел за глумца
4. Прави Калабић 1944. године
Калабић је био висок човек, док је лажни Калабић незнатно виши од ознаша Раденка Мандића (на слици испод, четврти с лева), који је био изразито ниског раста. Још један у низу дилетантских пропуста је што се 12 ознаша са лажним Калабићем сликало носећи своје лично наоружање, па тако и три совјетска аутомата ''добошара''.
Од дванаесторице ознаша са фотографије данас је жив још једино потпоручник Миле Булајић. Ово је цитат из ''Блица'' од 19. септембра 2009:
''На питање да ли је Калабић био ухапшен и да ли их је он довео до Драже одговара и да ли се сликао са њим:
- Ја не знам ко је Калабић. Да ли је то Калабић или неко лажан, не знам. Никада га пре (п. а. избегава да каже пре сликања) нисам видео...
На питање да ли је Калабић био тај који их је подучавао како да се понашају преобучени у четнике, тврдо одговара:
- Нико нас није обучавао! Не знам ко је тај Калабић!''
Другим речима, Булајићева изјава потврђује да су се њих дванаесторица окупили само ради сликања са глумцем који је имитирао Калабића. То објашњава и зашто Крстић није могао да се сети имена свих колега, којима је наводно Калабић данима држао ''четнички курс'' и које је потом одвео до Драже.
Подсетимо и да је један од најближих сарадника Ј. Б. Тита, генерал Ђоко Јованић, пред смрт рекао да је прича о Калабићевој издаји измишљена. ''Хтјело се да се тиме четнички покрет у потпуности дискредитује'', изјавио је Јованић (НИН, 5. октобар 2000).
...DRAZA SA TIM PISMIMA NEMA NISTA...TO SU DOKAZANI KOMUNJARSKI FALSIFIKATI...
....komican si kiseli....nisi dao nista i tu sprdnju je nemoguce dokazati...ta stvar je siguran sam smesna i samom tebi ali ti si na zadatku...istina nije bitna...
