AleksaJ
Buduća legenda
- Poruka
- 30.317
Смисао Вучићевог пуританизма
АЛЕКСАНДАР ДИВОВИЋ, ПОЖЕГА
У свом класичном спису "Извори и смисао руског комунизма" руски филозоф Николај Берђајев је приметио како је "Лењин ... извео револуцију у име Маркса, али не по Марксу". Комунистичка револуција у Русији је, према Берђајеву, изведена у име тоталитарног марксизма ... у супротности са свим оним што је Маркс говорио о развитку људског друштва.[1] Лењинов револуционарни раскорак с Марксовим учењем или још тачније, по Берђајеву, идејно-политичка опозиција између класика марксизма и њихових бољшевичких епигона није усамљен историјски пример преобликовања једне идеје у своју супротност приликом њене реализације.
Српски премијер Александар Вучић је у више наврата од избора 2012. године у својим јавним иступима помињао другог угледног немачког социолога Макса Вебера и његову теорију о утицају протестантске етике на развитак капитализма као свој идејни узор у политичком прегалаштву и инспирацију у обављању јавних функција у Влади Републике Србије. "Волео бих када бисмо ми, чувајући нашу православну веру, прихватили бар део оне европске протестантске етике о којој је говорио Вебер, а која је носилац капиталистичког система. На тој етици почива успон Немачке, која је била до темеља срушена, али нечије знање и нечија марљивост су ту земљу подигли", изјавио је Александар Вучић у својству првог потпредседника Владе Републике Србије у свом новогодишњем интервјуу 2013. године.[2]Колико је Вучићево политичко деловање заиста утемељено на принципима протестантске етике и да ли се иза Вучићевог позивања на Веберов ауторитет само крије дивљење према научниковом проникнућу у благотворно дејство пуританског етоса на привредне активности?
александар вучић, фото: тањугАЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ, ФОТО: ТАЊУГ
Свако ко је елементарно упознат с Веберовом теоријом о економском динамизму западне цивилизације као ненамераваној последици протестантске реформације зна и да је Вебер за спиритус мовенс капиталистичког развоја сматрао протестантски аскетски покрет, који је у најширем смислу ове вишезначне речи називан пуританизмом.[3] Историјски носиоци аскетског протестантизма по Веберу су четвороврсни: 1) швајцарски калвинизам у форми коју је попримио током 17. века у западним земљама, 2) пијетизам, 3) методизам и 4) секте произашле из анабаптистичког покрета.[4]
С друге стране Веберово мишљење о моралном утицају традиционалног немачког лутеранства на систематско, рационално уобличавање економског живота било је негативно и он говори о "моралној немоћи лутеранства".[5] Лутеранска побожност је, истиче Вебер, природни виталитет нагонског деловања и наивног осећајног живота оставила несломљен; недостајао је подстрек за константну самоконтролу и тиме за планско уређивање сопственог живота, који је у себи имало страшно учење калвинизма.[6] На крају крајева, одговор на питање шта је то у вези с реформацијом што је север Европе учинило пријатељски настројеним према капитализму, у поређењу с југом, Вебер је и теренски истраживао међу америчким пуританцима, а не међу домицилним лутеранима.
макс веберМАКС ВЕБЕР
Да ли је онда, следствено реченом, Вучићев пример послератне обнове Немачке прикладан аргумент у прилог Веберове теорије о вези протестантске етике и капиталистичког развоја? Тешко је дати позитиван одговор на то питање јер не само да су форме протестантизма у којима је Вебер препознао подстицајан предузетнички дух нетипичне и маргиналне за савремену Немачку, него је немачко лутеранство заступало тезу да је послушност свакој власти и верска обавеза, па је чувени немачки правник Густав Радбрух указао и на штетан утицај лутеранског духа у развијању послушности према нацизму.[7] И као што немачка медицина није прави разлог дивљења Бате Стојковића Трећем рајху у култном филму "Ко то тамо пева", тако ни протестантска радна етика о којој је писао Вебер није била релевантан чинилац у послератној обнови Немачке. А да ли је у Вучићевом случају у питању обична површност или симпатије према неким другим елементима немачког етоса остављамо на читаоцу да сам просуди.
Један од најзначајнијих социолога 20. века Роберт К. Мертон[8], на трагу Веберове тезе о интеракцији протестантске етике и капиталистичке привреде, одбранио је 1936. године докторску дисертацију на тему корелације аскетског протестантизма и напретка експерименталне науке у 17. веку у Енглеској. Дисертација је две године касније штампана као књига "Наука, технолигија и друштво у Енглеској 17. века" (Сциенце, Тецхнологy анд Социетy ин 17тх-Центурy Енгланд) и данас се сматра класичним делом у области социологије науке. Мертон је у својој тези аргументовано показао да је енглески пуританизам нехотице допринео настајању науке као социјалне институције и помогао да се мотивишу и каналишу активности људи у правцу експерименталне науке.
Основе Мертонове тезе постовио је још Макс Вебер у свом пионирском есеју када је скренуо пажњу на положај Шкота у науци, литератури, техничким проналсцима, па и у друштвеном животу Енглеске; Вебер наводи пример квекера за које су, између осталог, математички и физички експерименти спадали у тзв. допуштене рецреатионс.[9] Можда никада једна земља, пише Вебер, није имала толико људи с академским степеном као Нова Енглеска у првој генерацији свог постојања.[10]
..
Колико је Александар Вучић у свом систему политичких вредности усвојио од пуританске систематичности, марљивости и посвећености науци као важном аспекту друштвеног живота? Најилустративнији одговор на то питање пружају нам случајеви докторских дисертација два висока функционера Српске напредне странке, министра унутрашњих послова у Влади Републике Србије Небојше Стефановића и градоначелника Београда Синише Малог. Прво је група аутора састављена од српских научника ухлебљених на енглеским универзитетима у јуну 2014. године на сајту Пешчаника објавила текст[11] који ван сваке разумне сумње доказује да је докторска дисертација Небојше Стефановића "Нова улога стратегијског менаџмента у управљању локалном самоуправом (пример града Београда)", одбрањена на Мегатренд универзитету 2013. године, ноторни плагијат. Само месец дана касније професор финансија на ЕСБ Бусинесс Сцхоол из Немачке Раша Карапанџа је метикулозном анализом[12] докторске дисертације Синише Малог "Креирање вредности кроз процес реструктурирања и приватизације – теоријске концепције и искуства Србије", одбрањене на Факултету организационих наука Универзитета у Београду, показао да је и тај рад школски пример академског плагијата.
И ако су докторске титуле Небојше Стефановића и Синише Малог биле производ свега супротног етичким принципима протестантске аскезе и пуританске научничке ревности, реакција премијера Вучића на оптужбе за плагијат својих најближих сарадника била је једнако далеко од тог моралног извора. Александар Вучић је уместо у одбрану науке и свих оних поштено стечених академских звања а приори стао у одбрану двојице плагијатора и чланова владајуће партије, а аргументе српских научника за плагијат министра Небојше Стефановића прокоментарисао је речима "да глупље образложење у животу није прочитао". Премијера Вучића није поколебала ни чињеница да је уредник часописа Организатион анд Манагемент Симон Сајферт, недуго по обелодањивању плагијаторске афере, један од два научна рада на основу којих је Синиша Мали стекао право да брани свој докторски рад повукао из публикације, јер су одређени пасуси ... готово идентични докторској тези Стифаноса Хаилемариама.[13]
- - - - - - - - - -
http://www.novipolis.rs/sr/dosije/29693/smisao-vucicevog-puritanizma.html
АЛЕКСАНДАР ДИВОВИЋ, ПОЖЕГА
У свом класичном спису "Извори и смисао руског комунизма" руски филозоф Николај Берђајев је приметио како је "Лењин ... извео револуцију у име Маркса, али не по Марксу". Комунистичка револуција у Русији је, према Берђајеву, изведена у име тоталитарног марксизма ... у супротности са свим оним што је Маркс говорио о развитку људског друштва.[1] Лењинов револуционарни раскорак с Марксовим учењем или још тачније, по Берђајеву, идејно-политичка опозиција између класика марксизма и њихових бољшевичких епигона није усамљен историјски пример преобликовања једне идеје у своју супротност приликом њене реализације.
Српски премијер Александар Вучић је у више наврата од избора 2012. године у својим јавним иступима помињао другог угледног немачког социолога Макса Вебера и његову теорију о утицају протестантске етике на развитак капитализма као свој идејни узор у политичком прегалаштву и инспирацију у обављању јавних функција у Влади Републике Србије. "Волео бих када бисмо ми, чувајући нашу православну веру, прихватили бар део оне европске протестантске етике о којој је говорио Вебер, а која је носилац капиталистичког система. На тој етици почива успон Немачке, која је била до темеља срушена, али нечије знање и нечија марљивост су ту земљу подигли", изјавио је Александар Вучић у својству првог потпредседника Владе Републике Србије у свом новогодишњем интервјуу 2013. године.[2]Колико је Вучићево политичко деловање заиста утемељено на принципима протестантске етике и да ли се иза Вучићевог позивања на Веберов ауторитет само крије дивљење према научниковом проникнућу у благотворно дејство пуританског етоса на привредне активности?
александар вучић, фото: тањугАЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ, ФОТО: ТАЊУГ
Свако ко је елементарно упознат с Веберовом теоријом о економском динамизму западне цивилизације као ненамераваној последици протестантске реформације зна и да је Вебер за спиритус мовенс капиталистичког развоја сматрао протестантски аскетски покрет, који је у најширем смислу ове вишезначне речи називан пуританизмом.[3] Историјски носиоци аскетског протестантизма по Веберу су четвороврсни: 1) швајцарски калвинизам у форми коју је попримио током 17. века у западним земљама, 2) пијетизам, 3) методизам и 4) секте произашле из анабаптистичког покрета.[4]
С друге стране Веберово мишљење о моралном утицају традиционалног немачког лутеранства на систематско, рационално уобличавање економског живота било је негативно и он говори о "моралној немоћи лутеранства".[5] Лутеранска побожност је, истиче Вебер, природни виталитет нагонског деловања и наивног осећајног живота оставила несломљен; недостајао је подстрек за константну самоконтролу и тиме за планско уређивање сопственог живота, који је у себи имало страшно учење калвинизма.[6] На крају крајева, одговор на питање шта је то у вези с реформацијом што је север Европе учинило пријатељски настројеним према капитализму, у поређењу с југом, Вебер је и теренски истраживао међу америчким пуританцима, а не међу домицилним лутеранима.
макс веберМАКС ВЕБЕР
Да ли је онда, следствено реченом, Вучићев пример послератне обнове Немачке прикладан аргумент у прилог Веберове теорије о вези протестантске етике и капиталистичког развоја? Тешко је дати позитиван одговор на то питање јер не само да су форме протестантизма у којима је Вебер препознао подстицајан предузетнички дух нетипичне и маргиналне за савремену Немачку, него је немачко лутеранство заступало тезу да је послушност свакој власти и верска обавеза, па је чувени немачки правник Густав Радбрух указао и на штетан утицај лутеранског духа у развијању послушности према нацизму.[7] И као што немачка медицина није прави разлог дивљења Бате Стојковића Трећем рајху у култном филму "Ко то тамо пева", тако ни протестантска радна етика о којој је писао Вебер није била релевантан чинилац у послератној обнови Немачке. А да ли је у Вучићевом случају у питању обична површност или симпатије према неким другим елементима немачког етоса остављамо на читаоцу да сам просуди.
Један од најзначајнијих социолога 20. века Роберт К. Мертон[8], на трагу Веберове тезе о интеракцији протестантске етике и капиталистичке привреде, одбранио је 1936. године докторску дисертацију на тему корелације аскетског протестантизма и напретка експерименталне науке у 17. веку у Енглеској. Дисертација је две године касније штампана као књига "Наука, технолигија и друштво у Енглеској 17. века" (Сциенце, Тецхнологy анд Социетy ин 17тх-Центурy Енгланд) и данас се сматра класичним делом у области социологије науке. Мертон је у својој тези аргументовано показао да је енглески пуританизам нехотице допринео настајању науке као социјалне институције и помогао да се мотивишу и каналишу активности људи у правцу експерименталне науке.
Основе Мертонове тезе постовио је још Макс Вебер у свом пионирском есеју када је скренуо пажњу на положај Шкота у науци, литератури, техничким проналсцима, па и у друштвеном животу Енглеске; Вебер наводи пример квекера за које су, између осталог, математички и физички експерименти спадали у тзв. допуштене рецреатионс.[9] Можда никада једна земља, пише Вебер, није имала толико људи с академским степеном као Нова Енглеска у првој генерацији свог постојања.[10]
..
Колико је Александар Вучић у свом систему политичких вредности усвојио од пуританске систематичности, марљивости и посвећености науци као важном аспекту друштвеног живота? Најилустративнији одговор на то питање пружају нам случајеви докторских дисертација два висока функционера Српске напредне странке, министра унутрашњих послова у Влади Републике Србије Небојше Стефановића и градоначелника Београда Синише Малог. Прво је група аутора састављена од српских научника ухлебљених на енглеским универзитетима у јуну 2014. године на сајту Пешчаника објавила текст[11] који ван сваке разумне сумње доказује да је докторска дисертација Небојше Стефановића "Нова улога стратегијског менаџмента у управљању локалном самоуправом (пример града Београда)", одбрањена на Мегатренд универзитету 2013. године, ноторни плагијат. Само месец дана касније професор финансија на ЕСБ Бусинесс Сцхоол из Немачке Раша Карапанџа је метикулозном анализом[12] докторске дисертације Синише Малог "Креирање вредности кроз процес реструктурирања и приватизације – теоријске концепције и искуства Србије", одбрањене на Факултету организационих наука Универзитета у Београду, показао да је и тај рад школски пример академског плагијата.
И ако су докторске титуле Небојше Стефановића и Синише Малог биле производ свега супротног етичким принципима протестантске аскезе и пуританске научничке ревности, реакција премијера Вучића на оптужбе за плагијат својих најближих сарадника била је једнако далеко од тог моралног извора. Александар Вучић је уместо у одбрану науке и свих оних поштено стечених академских звања а приори стао у одбрану двојице плагијатора и чланова владајуће партије, а аргументе српских научника за плагијат министра Небојше Стефановића прокоментарисао је речима "да глупље образложење у животу није прочитао". Премијера Вучића није поколебала ни чињеница да је уредник часописа Организатион анд Манагемент Симон Сајферт, недуго по обелодањивању плагијаторске афере, један од два научна рада на основу којих је Синиша Мали стекао право да брани свој докторски рад повукао из публикације, јер су одређени пасуси ... готово идентични докторској тези Стифаноса Хаилемариама.[13]
- - - - - - - - - -
http://www.novipolis.rs/sr/dosije/29693/smisao-vucicevog-puritanizma.html
