Serdar Scepan Radojevic
Domaćin
- Poruka
- 3.617
LAŽI O KOSMETSKOM EGZODUSU
Šarping video genocid
Piše: Jirgen Elzeser
Šta se odista dogodilo u Rambujeu. Ratna propaganda sa izveštajima o stotinama hiljada masakriranih Albanaca. Bajka o multietničkoj budućnosti Kosmeta
DA bi opravdao rat, NATO je pokušao da sistematsko proterivanje kosovskih Albanaca predstavi kao cilj, koji je Beograd sebi odavno postavio, a što je sve moglo da se spreči samo oružanom intervencijom; "24. marta 1999. NATO više ne želi da posmatra proterivanja i genocid", tvrdi Rudolf Šarping u svom ratnom dnevniku. "Ne smemo da skrenemo pogled."
I ministar spoljnih poslova Fišer izjavio je na jednoj konferenciji za novinare 3. aprila 1999: "Dopustite mi... da još jednom izričito naglasim: Ova (srpska) politika počela je pre nego što je pala prva bomba NATO. Nemački kancelar je mogao cinično da se zavali u fotelju i da čeka da javnost zaprepašćeno reaguje na ono što se tamo dešava. Ali to bi bio cinizam, i to ne bi bila odgovorna politika."
Da bi se potkrepile ove teze, pogrešno su predstavljeni događaji iz 1998. godine. Tako u jednoj dokumentaciji, koju je Fišer podelio 31. marta 1999. stoji: "Nakon početka borbi na Kosovu u martu 1998, snage bezbednosti su sprovele jednu ciljanu strategiju proterivanja, politiku spaljene zemlje: trebalo je onemogućiti boravak u domovima i selima ne samo snagama OVK, već i civilnom stanovništvu."
VESTI O MASAKRIMA
DA su Fišer i Šarping svesno govorili neistinu, proizlazi iz jednog dokumenta, koji nije pisan za potrebe propagande, već je bio namenjen stručnjacima iz Fišerovog ministarstva kao interna radna osnova. Dokument pod nazivom "Analiza situacije Ministarstva inostranih poslova" od 18. novembra 1998. daje suvoparne činjenice bez preterivanja. Da ovaj dosije ne bi dospeo u pogrešne ruke nosio je oznaku: "Zabranjeno objavljivanje i umnožavanje".
Na kraju ove knjige nalazi se neskraćena verzija izveštaja o situaciji na Kosovu 1998. kako bi čitalac stekao celovitu sliku. Na ovom mestu samo nekoliko izvoda, koji za razliku od zvaničnih stavova ne govore o ciljanoj politici proterivanja, a ponašanje Srba prema civilnom stanovništvu predstavlja se u sasvim drugom svetlu: "OVK je u "oslobođenim teritorijama" imala veliku podršku stanovništva. I po albanskim izveštajima, stanovništvo je delom aktivno učestvovalo u oružanim sukobima."
Na strani OVK borile su se i žene, čak su i jednog petnaestogodišnjeg pripadnika OVK videli međunarodni posmatrači. Utoliko je razgraničavanje između boraca OVK, stanovništva koje se bori i čistih civila veoma teško, kako za snage bezbednosti tako i za objektivnu procenu stanja stvari... Borbe na Kosovu su na obema stranama vođene vojnim sredstvima, pri čemu su na srpsko-jugoslovenskoj strani snage bezbednosti koristile i teško oružje prilikom osvajanja naseobina...
U štampi objavljivane vesti o "masakrima" i "masovnim grobnicama" doprinosile su samo uznemiravanju izbeglica, ali međunarodni posmatrači te vesti do sada nisu potvrdili. Srpski režimski mediji sa svoje strane pak tvrde, da je OVK uz pretnju silom, sprečila povratak dela civilnog stanovništva u svoja sela.
Kada je konačno na red došla tema o bombardovanju Beograda, Fišer je stvarno bio u prednosti. Saopštenje vlade Helmuta Kola, koja je tada još uvek bila u službi, nosilo je naslov "Sprečavanje humanitarne katastrofe u kosovskom sukobu". Budući ministar spoljnih poslova Fišer dodao je, da se humanitarna situacija u proteklim nedeljama "dramatično pogoršala... Na desetine hiljada ljudi se iz straha od srpskih snaga bezbednosti sklonilo u šume. Preko 290.000 izbeglica i raseljenih lica su bez sumnje u izuzetno teškoj... i bezizlaznoj situaciji. Ako se izbeglicama i raseljenim licima ne omogući povratak u njihova sela... onda će predstojeća zima dovesti do humanitarne katastrofe".
To je bilo netačno: Ministarstvo inostranih poslova Sjedinjenih Američkih Država je, za razliku od Fišera, dalo tačne podatke: nije se radilo o maksimalno 300.000, već o 250.000 izbeglica, a maksimalni broj izbeglih nije dostignut u oktobru, već još početkom septembra 1998. Već početkom oktobra, dve nedelje pre odluke u Bundestagu, situacija na Kosovu se znatno smirila. Po novinskim izveštajima od 5. oktobra, Milošević je velikim delom povukao svoje snage i "time najverovatnije ispunio zahteve Zapada". "Vojska i specijalna policija nestale su sa lica zemlje. Policija je smanjila broj kontrolnih punktova. Borbe su utihnule. Izbeglice su se vraćale. Broj izbeglica pod vedrim nebom se smanjivao, i očekivalo se, da će se povratak izbeglica ubrzati, ako potraje prekid vatre", izveštava o situaciji oficir Hajnc Loke pozivajući se na "neutralne posmatrače na licu mesta".
Bestidno demagoški postupio je Rudolf Šarping 16. oktobra 1998. u Bundestagu. Rekao je: "Imajući na umu aktuelnu situaciju na Kosovu, moramo da primetimo da je povlačenje srpske policije, specijalnih jedinica i borbenih snaga obećano, ali ne i sprovedeno, da je od 13.000 stacioniranih vojnika, 10.000 još uvek na Kosovu, od toga 3.000 pripadnika dobro poznate specijalne jedinice." To je loše međunarodno iskustvo, koje smo mi imali sa Miloševićem i za koje, nažalost, postoje mnogi, užasni dokazi.
Ako se uzme u obzir da su ovog puta Šarpingove brojke tačne, on je njima dokazao upravo ono suprotno što mu je ležalo na srcu: da Miloševiću pripiše kršenje ugovora. Naime, prethodnog dana su predsednik Milošević, glavni komandant NATO Klark i generalni inspektor NATO Nauman ugovorno odredili maksimalan broj pripadnika vojske na Kosovu: 11.300 vojnika Vojske Jugoslavije i 10.000 pripadnika specijalnih jedinica srpskog Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP). Da su Šarpingove brojke - 10.000 srpskih vojnika, od toga 3.000 specijalaca MUP - tačne, onda je Milošević u vreme održavanja Bundestaga ne samo ispunio svoja ugovorena obećanja, već ih je stoprocentno premašio. Sve ovo dovoljno govori o Šarpingu kao ličnosti.
Sa početkom raspoređivanja posmatrača OEBS-a situacija na Kosovu se dalje smirivala. U izveštaju UN o stanju u novembru, kaže se: "Nije bilo većih borbi među sukobljenim stranama, već je samo dolazilo do pojedinih napada i razmenjivanja vatre, za šta se obe strane međusobno optužuju... Povratak izbeglica se znatno povećao, ali je regionalno veoma različit." U decembru 1998. izveštaj UN beleži još povoljniji razvoj, barem što se tiče postupka srpskih snaga bezbednosti:
"Nema više izbeglica na otvorenom. Spremnost za povratak je različita, ona je naročito mala u graničnim selima... Saradnja OEBS sa srpskom stranom je uglavnom dobra, saradnja sa OVK zavisi od lokalnih komandanata. OEBS je u mnogim slučajevima mogao da nastupi kao posrednik i spreči dalju eskalaciju." Ministarstvo inostranih poslova Sjedinjenih Američkih Država, Stejt department, registrovalo je do kraja godine smanjenje broja izbeglica na 180.000, MIP Savezne Republike Nemačke na 175.000 - skoro prepolovljen broj u odnosu na Fišerove podatke, iznete u jesen.
(NASTAVIĆE SE)
Šarping video genocid
Piše: Jirgen Elzeser
Šta se odista dogodilo u Rambujeu. Ratna propaganda sa izveštajima o stotinama hiljada masakriranih Albanaca. Bajka o multietničkoj budućnosti Kosmeta
DA bi opravdao rat, NATO je pokušao da sistematsko proterivanje kosovskih Albanaca predstavi kao cilj, koji je Beograd sebi odavno postavio, a što je sve moglo da se spreči samo oružanom intervencijom; "24. marta 1999. NATO više ne želi da posmatra proterivanja i genocid", tvrdi Rudolf Šarping u svom ratnom dnevniku. "Ne smemo da skrenemo pogled."
I ministar spoljnih poslova Fišer izjavio je na jednoj konferenciji za novinare 3. aprila 1999: "Dopustite mi... da još jednom izričito naglasim: Ova (srpska) politika počela je pre nego što je pala prva bomba NATO. Nemački kancelar je mogao cinično da se zavali u fotelju i da čeka da javnost zaprepašćeno reaguje na ono što se tamo dešava. Ali to bi bio cinizam, i to ne bi bila odgovorna politika."
Da bi se potkrepile ove teze, pogrešno su predstavljeni događaji iz 1998. godine. Tako u jednoj dokumentaciji, koju je Fišer podelio 31. marta 1999. stoji: "Nakon početka borbi na Kosovu u martu 1998, snage bezbednosti su sprovele jednu ciljanu strategiju proterivanja, politiku spaljene zemlje: trebalo je onemogućiti boravak u domovima i selima ne samo snagama OVK, već i civilnom stanovništvu."
VESTI O MASAKRIMA
DA su Fišer i Šarping svesno govorili neistinu, proizlazi iz jednog dokumenta, koji nije pisan za potrebe propagande, već je bio namenjen stručnjacima iz Fišerovog ministarstva kao interna radna osnova. Dokument pod nazivom "Analiza situacije Ministarstva inostranih poslova" od 18. novembra 1998. daje suvoparne činjenice bez preterivanja. Da ovaj dosije ne bi dospeo u pogrešne ruke nosio je oznaku: "Zabranjeno objavljivanje i umnožavanje".
Na kraju ove knjige nalazi se neskraćena verzija izveštaja o situaciji na Kosovu 1998. kako bi čitalac stekao celovitu sliku. Na ovom mestu samo nekoliko izvoda, koji za razliku od zvaničnih stavova ne govore o ciljanoj politici proterivanja, a ponašanje Srba prema civilnom stanovništvu predstavlja se u sasvim drugom svetlu: "OVK je u "oslobođenim teritorijama" imala veliku podršku stanovništva. I po albanskim izveštajima, stanovništvo je delom aktivno učestvovalo u oružanim sukobima."
Na strani OVK borile su se i žene, čak su i jednog petnaestogodišnjeg pripadnika OVK videli međunarodni posmatrači. Utoliko je razgraničavanje između boraca OVK, stanovništva koje se bori i čistih civila veoma teško, kako za snage bezbednosti tako i za objektivnu procenu stanja stvari... Borbe na Kosovu su na obema stranama vođene vojnim sredstvima, pri čemu su na srpsko-jugoslovenskoj strani snage bezbednosti koristile i teško oružje prilikom osvajanja naseobina...
U štampi objavljivane vesti o "masakrima" i "masovnim grobnicama" doprinosile su samo uznemiravanju izbeglica, ali međunarodni posmatrači te vesti do sada nisu potvrdili. Srpski režimski mediji sa svoje strane pak tvrde, da je OVK uz pretnju silom, sprečila povratak dela civilnog stanovništva u svoja sela.
Kada je konačno na red došla tema o bombardovanju Beograda, Fišer je stvarno bio u prednosti. Saopštenje vlade Helmuta Kola, koja je tada još uvek bila u službi, nosilo je naslov "Sprečavanje humanitarne katastrofe u kosovskom sukobu". Budući ministar spoljnih poslova Fišer dodao je, da se humanitarna situacija u proteklim nedeljama "dramatično pogoršala... Na desetine hiljada ljudi se iz straha od srpskih snaga bezbednosti sklonilo u šume. Preko 290.000 izbeglica i raseljenih lica su bez sumnje u izuzetno teškoj... i bezizlaznoj situaciji. Ako se izbeglicama i raseljenim licima ne omogući povratak u njihova sela... onda će predstojeća zima dovesti do humanitarne katastrofe".
To je bilo netačno: Ministarstvo inostranih poslova Sjedinjenih Američkih Država je, za razliku od Fišera, dalo tačne podatke: nije se radilo o maksimalno 300.000, već o 250.000 izbeglica, a maksimalni broj izbeglih nije dostignut u oktobru, već još početkom septembra 1998. Već početkom oktobra, dve nedelje pre odluke u Bundestagu, situacija na Kosovu se znatno smirila. Po novinskim izveštajima od 5. oktobra, Milošević je velikim delom povukao svoje snage i "time najverovatnije ispunio zahteve Zapada". "Vojska i specijalna policija nestale su sa lica zemlje. Policija je smanjila broj kontrolnih punktova. Borbe su utihnule. Izbeglice su se vraćale. Broj izbeglica pod vedrim nebom se smanjivao, i očekivalo se, da će se povratak izbeglica ubrzati, ako potraje prekid vatre", izveštava o situaciji oficir Hajnc Loke pozivajući se na "neutralne posmatrače na licu mesta".
Bestidno demagoški postupio je Rudolf Šarping 16. oktobra 1998. u Bundestagu. Rekao je: "Imajući na umu aktuelnu situaciju na Kosovu, moramo da primetimo da je povlačenje srpske policije, specijalnih jedinica i borbenih snaga obećano, ali ne i sprovedeno, da je od 13.000 stacioniranih vojnika, 10.000 još uvek na Kosovu, od toga 3.000 pripadnika dobro poznate specijalne jedinice." To je loše međunarodno iskustvo, koje smo mi imali sa Miloševićem i za koje, nažalost, postoje mnogi, užasni dokazi.
Ako se uzme u obzir da su ovog puta Šarpingove brojke tačne, on je njima dokazao upravo ono suprotno što mu je ležalo na srcu: da Miloševiću pripiše kršenje ugovora. Naime, prethodnog dana su predsednik Milošević, glavni komandant NATO Klark i generalni inspektor NATO Nauman ugovorno odredili maksimalan broj pripadnika vojske na Kosovu: 11.300 vojnika Vojske Jugoslavije i 10.000 pripadnika specijalnih jedinica srpskog Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP). Da su Šarpingove brojke - 10.000 srpskih vojnika, od toga 3.000 specijalaca MUP - tačne, onda je Milošević u vreme održavanja Bundestaga ne samo ispunio svoja ugovorena obećanja, već ih je stoprocentno premašio. Sve ovo dovoljno govori o Šarpingu kao ličnosti.
Sa početkom raspoređivanja posmatrača OEBS-a situacija na Kosovu se dalje smirivala. U izveštaju UN o stanju u novembru, kaže se: "Nije bilo većih borbi među sukobljenim stranama, već je samo dolazilo do pojedinih napada i razmenjivanja vatre, za šta se obe strane međusobno optužuju... Povratak izbeglica se znatno povećao, ali je regionalno veoma različit." U decembru 1998. izveštaj UN beleži još povoljniji razvoj, barem što se tiče postupka srpskih snaga bezbednosti:
"Nema više izbeglica na otvorenom. Spremnost za povratak je različita, ona je naročito mala u graničnim selima... Saradnja OEBS sa srpskom stranom je uglavnom dobra, saradnja sa OVK zavisi od lokalnih komandanata. OEBS je u mnogim slučajevima mogao da nastupi kao posrednik i spreči dalju eskalaciju." Ministarstvo inostranih poslova Sjedinjenih Američkih Država, Stejt department, registrovalo je do kraja godine smanjenje broja izbeglica na 180.000, MIP Savezne Republike Nemačke na 175.000 - skoro prepolovljen broj u odnosu na Fišerove podatke, iznete u jesen.
(NASTAVIĆE SE)