Quantcast

Lavirint maskinih maski (knjiga deo 22)

Sandveil dance

Domaćin
Poruka
4.236
1583861833598.png



(Svi ostali radovi mogu se pronaći ovde)

Karavan je nastavio svojim putem kao i hiljadama godina pre još od Herojevih dana kada nije bilo ni običnih granica, a kamoli crvenih i narod je živeo nepodeljen na građane i ljude divljine; lagano je odmicao nosivši Moljčicu na maloj krovnoj terasi kola Svetle senke kao larvu u stadijumu lutke koja ne sme da rasipa snagu na opažanje spoljnjeg sveta i plovi ljuljuškajući se na leđima vrednih radilica koje su je nosile u novi dom, a ona nije znala ni za kakav dom sem svoje ljušture strpljivo dopuštajući da se preobrazi u neku još nepoznatu Moljčicu. Nije znala ni zašto su je premestili iz Maskinih kola u staričina, a nije je ni interesovalo toliko da bi zbog toga otvorila usta i iz njih ispustila reč. Tišina ju je toliko duboko progutala da je često boravila iznutra ispunjena njom posmatrajući povremene zalutale misli koje su odjekivale kao eho otpalog kamička u miru prazne pećine. Istovremeno se osećala i kao savijena opruga spremna da odskoči do meseca i sasvim zanemoćalo pitajući se da li bi bila u stanju da se pomeri ili ispusti iz sebe neki zvuk i da joj je život zavisio od toga.

Nije imala potrebe ni želje za bilo kakvim društvom i veoma joj je smetalo što je morala da istrpi tuđe prisustvo za tih desetak sekundi koliko je bilo potrebno da jedna ženica koja je se starala o majci plemena pokupi suđe i zameni ga novim sa svežom hranom i čajem. Bilo ju je sramota što nije znala ni ženino ime, ali i taj osećaj bledeo je u važnosti suočen sa opštom obamrlošću pod čijom težinom je živela nakon hramova. Jedino stvorenje koje joj nije smetalo bio je veoma stari mačor Svetle senke koji bi se sklupčao na drugom kraju dušeka postavljenog preko široke klupe dugačke poput kreveta pod dovoljno velikom natstrešnicom da ih zaštiti i od povremenih pljuskova sa gradom što je terasicu pretvorilo u njihovu sobu čije danonoćno korišćenje je dopuštalo izuzetno toplo vreme.

Krajolik koji je posmatrala skoro i nevideći ga prikazivao je suprotnu stranu planine od one kojom su se popeli i ne računajući malo blaže kosine padina i neznatno češće kamenjare, bio je skoro sasvim isti dokle god su prelazili vrhove i za njima dugačku visoravan. Međutim početak spuštanja uveo je put u gustu šumu koja ga je obuhvatala sa svih strana kao živi tunel sazdan od stabala, grana i lišća ispleten toliko velikom gustinom da se jedva moglo išta nazreti kroz njegove zidove. Moljčici je lisnati zagrljaj iz nekog razloga uneo nemir u srce delimično je razbudivši i ona se ponovo vrati među ljude. I dalje je bila tiha, ali je bar bila pored ljudi posmatrajući ih ponekad sa čuđenjem kao da su pripadali nekoj vrsti koju nikad ranije nije videla.

Šumski prolaz nije bio mnogo dugačak i već posle nekoliko dana izađoše iz njega prema još strmijem spuštanju gde je pogled dosezao do velikih daljina izbledelih u magli. Moljčica se silno trudila da ugleda odbljesak mora, ali ništa nije čak ni nagoveštavalo da će ga biti jer se između brdašaca u daljini videla dolina velike reke. Na kraju je ipak sebe naterala da progovori upitavši Svetlu senku kada će stići na more. Maska koja je slučajno bila prisutna isceri joj se u lice rekavši da nikad nisu ni išli u pravcu mora na šta ju je presreo ljutito zaleđeni pogled babe od koga ona pobeže brže-bolje iskočivši iz kola. Starica obgrli zapanjenu Moljčicu i šapnu joj da će za koji dan sresti svoju baba-tetku i da će biti najbolje da joj ona tada sve objasni. Takođe, veoma ozbiljno joj je naglasila da nikome ne sme da kaže da Pesma vetra nije bila na moru jer postoje ljudi koji su je tražili i nisu smeli da saznaju gde se nalazila. Više zbunjena nego ikada u životu, devojka se vratila tišini i svojoj maloj sobi na terasi.

Moljčica nije shvatala zašto joj je danima iskakao u sećanju razgovor između dve žene koji je slučajno načula za vreme velike proslave nekon Pećine zlokobne Tuge. Žene su posmatrale Masku i nešto se ozbiljno i tužno domunđavale. Na kraju jedna je malo glasnije rekla da je baš grehota što je Maska odbila da uđe u Hram pravog mesta na šta je druga setno klimala glavom slažući se sa njom. Tada Moljčici to nije ništa značilo jer nije imala nikakvu predstavu o tome kakav je to hram i koliki je značaj nosio ulazak u njega, a posle je potpuno zaboravila. Nepovezane grupe najrazličitih sećanja iznela je na površinu Maskina bahata nepažljivost kao da je štapom zaorala po rečnom dnu i otkrivši u mulju zarobljeno otpalo lišće, cveće, mrtve insekate, voće i grančice dala im priliku da pomešani isplivaju. Pred očima su joj se smenjivale mnoge scene u kojima se Maska drastično različito ponašala počevši od nepriličnih, skarednjih, uvredljivih, opasnih, pa čak i nasilnih nastupa, preko sasvim pristojinih, trezvenih, umerenih i odgovornih do skoro svetački tronute patnje nad nečijom sudbinom, požrtvovane pomoći i posvećenosti nastradalom ili nepotrebno velikodušne darežljivosti. Mnogi su za nju govorili da je blesava i neumerena u svojoj naprasnoj impulsivnosti i Moljčica je bila prihvatila to objašnjenje iako nije nikad baš sasvim poverovala u njega jer bi joj se tu i tamo pričinilo da je zapazila trag nečega jedva primetnog što se zaista krilo iza toga. Ovog puta nije bio samo u pitanju trag već sasvim jasan ukus u ustima i osećaj u stomaku koji se uobičajeno javljaju osetljivim ljudima kada su suočeni sa nečim pogrešnim ili lažnim.

Da, kao miris koji je prepoznala, Moljčica ga je sad jasno mogla pratiti kroz sećanja na sve događaje sa Maskom jer je bio podjednako prisutan u svakom makar i najmanjem trenutku. Da li su i drugi ljudi to primećivali? Trebalo bi jer su ljudi Divljine videli boginjine niti i mogli su daleko bolje da sagledaju istinu od ljudi iz njenog rodnog grada. Pa opet, bila je skoro sasvim sigurna da niko nije prozreo Masku kao jednu neprekidnu i samo u ispoljavanjima promenljivu predstavu ili prikaz koji su u potpunosti zaklanjali bilo kakve crte i osobine njene prave prirode. Takođe, Moljčica je došla do zaključka da je postojala jedna zajednička osobina u svim Maskinim nastupima koje je ona do sada videla, a to je bilo skoro kameleonsko prilagođavanje i uklapanje uz situaciju ili ljude sa kojima se nalazila u nekom trenutku. Ta vrhunska mimikrija išla je čak dotle da bi joj se izmenile i crte lica i boja glasa, držanje, gestikulacija, a pogotovo način ili sadržaj govora. Jedine tri osobe pred kojima nije videla da je pribegavala tome bili su njena baba, Nežni medved i začudo, Moljčica. Da li zato što nije htela ili zato što iz nekog razloga njih nije mogla da oponaša? Učinilo joj se da je pre ono drugo bilo u pitanju i da je upravo zato pored njih bila nervozna braneći se od toga bezobrazlukom. Ali zašto je to uopšte radila i da li je namerno glumila ili je cirkus nju iskorišćavao za svoje ciljeve pokrećući je koncima kao bezvoljnu lutku nesvesnu svoje uloge?

Moljčica nije često pokušala da vidi boginjine niti otkad je saznala da je to sasvim normalna sposobnost svih ljudi Divljine. Istovremeno se i stidela što je bila previše ponosna na svoj talenat gledajući sa prilične visine svoje donedavne sugrađane i plašila se da će saznati da zapravo i ne poseduje neku posebnu veštinu kad se uporedi sa nekim ko se svakodnevno time služio od malih nogu. Međutim novonaraslo interesovanje za otkrivanjem istine u vezi sa Maskinim maskama navelo ju je da neprimetno pribegne tom dubljem vidu čije opažanje je daleko prevazilazilo obično gledanje. Otkrila je da joj se viđenje vlakana drastično poboljšalo jer tamo gde je ranije videla istovetne niti razlikujući samo načine njihovog povezivanja, sad je mogla da primeti da su sama vlakna bila različite strukture, debljine, oblika i povremeno čak i boja. Međutim ništa je nije toliko mnogo dojmilo kao Maskino pozorište.

Ugledala ga je u punom sjaju za vreme večernjeg okupljanja oko velike vatre zapaljene sred povelike čistine koja se veoma zgodno nalazila na oko dan puta od doline velike reke. Karavan je tu zastao na ceo dan zato što je trebalo sutradan da zaokrene u suprotnom pravcu ostavivši Moljčicu i gospodina Zrno peska nedaleko od jednog skrivenog prilaza maloj uvali koju je reka udubila u samom podnožju stenovite planine. Dan je bio posvećen opraštanju i razmenjenim nadama da će se opet videti. Reči upućene Moljčici uglavnom su izgovarali slikaru jer se ona uzverala na malo uzvišenje pod senkom kržljavih tek rastućih breza i odatle se zaogrnuta ćutanjem opraštala od Plemena putujućih trgovaca posmatrajući pletiva vlakana u svim divnim oblicima i bojama za koje do pre koji dan nije ni znala da može da vidi kao da je htela da nadoknadi sve što je do sada propustila ili pobegne od bola rastanka sa ljudima koje je za kratko vreme veoma zavolela. Masku je najviše od svih želela da vidi, ali i ona se iz nekih svojih razloga krila od Moljčice pojavivši se tek po mraku za vreme večernjeg obeda i veselog okupljanja.

Videla ju je kao ogromno klupko najraznovrsnijih vlakana koji su u večitom previranju iskakali i poput ogromnog trodimenzionalnog kaleidoskopa neprestano menjali šare na takav način da Maska i nije imala određen oblik uplitanja vlakana kao ni boje. Tek kad bi prilazila drugim ljudima njene bi se površinske odlike preuređivale oponašajući njihove i ona bi tada kao u velikom obrnutom ogledalu mogla da otkriva i sagledava sebe na taj način što bi imitacija izazvala izranjanje onoga zaista njenog što je bilo sasvim različito. Moljčica iznenađeno zaključi da Maska nije imala način da sazna nešto o sebi sem u interakciji sa drugim ljudima. Naročito joj je zanimljivo bilo to što je prvi put saznala videvši u strukturama vlakana da je većina ljudi imala istu tu vrstu međusobnog prilagođavanja, kopiranja i zatim upoznavanja sebe kroz različitosti koje su se obostrano ispoljavale. Tada joj pogled slučajno okrznu Svetlu senku i njenog unuka koji joj se prikazaše u sasvim određenim vrstama tkanja i boja koje se nisu menjale bez obzira na to sa kim su bili ili šta su radili. Moljčica zaključi da mora biti da je i ona bila takva. Posmatrala je sad sve ljude pronašavši još nepromenljivih i zatim uvide da su baš svi pripadali Plemenskom savetu iskušanih. Bilo ih je i među prilagodljivima, ali znatno manje. Moljčica pomisli da je to sasvim imalo smisla jer je ulazak u Hram pravog mesta označavao suočavanje sa samim sobom što je bilo i teže i opasnije ljudima koji su sebe najbolje pronalazili van sebe.

Vrativši pažnju opet na Masku, Moljčica zaključi da je ono što ju je izdvajalo od sličnih sebi kao izuzetnu bilo to što njeno prilagođavanje nije bilo samo površinsko već je zahvatalo veći deo niti ostavljajući samo jedan mali deo nedodirnut. Tako je mogla da oseti ljude natprosečnim saosećanjem i sagleda njihova tkanja toliko daleko da je videla budućnost u već formiranim zapletima budućih događaja. Isto tako je očitavala puteve i kuda vode, kao i šta će se dogoditi kome na nekom putu i tako je i žabicu koristila kao magnetnu iglu koja je pokazivala polaritete budućih i sadašnjih tkanja. Ali nije smela sa uđe u Hram jer bi sebe sasvim izgubila. Moljčica pomisli da je bilo veoma tužno da se svaki izvanredan razvoj ili dar plaćao gubitkom nečaga drugog.

„Za razliku od nje, ti slabije vidiš kuda nešto vodi, mada možeš i to ponekad, ali zapanjujuće dobro vidiš šta nešto jeste ispod boginjine mreže.“

Moljčica skoro pade trgnuvši se jer nije ni primetila da se Svetla senka prošetala do nje.

„Kako znate šta sam videla?“

„I ja imam neke svoje talente, dete“, reče starica sa osmehom.

Moljčica shvati da ju je možda gledala pred sobom poslednji put u životu i potekoše joj suze.

„Mnogo ćete mi nedostajati Majko“, reče ona jedva čujno.

„Pronaći ćeš me u sebi ako ti budem potrebna buduća Majko“

„Ali, ja...“

„Ššššššššš...“, prekide je Svetla senka zagonetno se osmehujući.


„Život je dug i nepredvidiv. I da prođeš ceo svet deset puta, to još ne znači da se nećeš jednom ovde vratiti.“
 
Poslednja izmena:
Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.