Kutak za sujetne romantike – ispovesti o ljubavnim mnogouglovima (ljubavne misterije)

Fejs74

Primećen član
Poruka
579
Pazi magični mnogougao! Krenem ja kroz park kad ono moja drugarica sa ćerkom i njena prijateljica sa ćerkom.Prijateljica se zbuni, kad vide da nepoznati muškarac (ja) prilazi .Ja sam se samo javio i video da se nešto dešava, i odmah udaljio uz pozdrav.
Rešenje: Njih dve se javljaju muževima da su u parku sa decom, jedna čuva decu 2 sata dok oni igraju, a druga odlazi sa yebachem na sex.Ako neko od muževa naiđe, odgovor je da je ova otišla samo do trafike po cigare i zove je na mob. a ova se stvara u sekundi.
ma nisam ja to provalio,nego mi ona posle ispričala.....
 

GalebDzonatan

Primećen član
Poruka
589
Bese to najlepsa zena koju sam do tad upoznao. Lepota njena nije toliko u njenom fizickom izgledu, koliko, u svakom njenom pogledu, gestu, pokretu, iskazu, u nameri, volji, gipkosti i hrabrosti, te u svemu onome sto krasi jedno obicno dete. Istina je kad se kaze da je najlepsa ona zena, a za koju ne zna se zbog cega.

Takva zena je meni odvec nalicila na neku cudnovatu reku. Ako li joj se na putu zadesi kakva prepreka, iskusenje, pre il kasnije desilo bi se da ona prepreku zaobidje ili pregazi, kadkad i ponese, ali uvek nastavljajuci ka cilju, koji je sebi odvec zacrtala. O da, bese mnogo toga divljeg duz njenog toka. I poput coveka koji nastoji da sa rekom postane prijatelj, znadoh i ja da zelja, snaga i volja, ne bejahu dovoljni. Tu treba znati da radi se o zakonima prirode, vecnim, ne promenjivim, tek pomalo ukrotivim, koliko priroda dozvoli. I tada covek i reka mogu ziveti zajedno, u harmoniji. Naravno da bese tu i mnogo drugih pojava koje su takvu harmoniju narusavale, al u zivotu nista nije zagarantovano, sem smrti, niti se ista moze predvideti, sem da svaki novi tren je drugaciji od prethodnog. I samo kroz borbu, coveka sa sobom samim, na tren se ostvari harmonija. I kad se kaze da sreca je lepa samo dok se ceka, misli se na to da sreca je negde izmedju trenutka harmonije, i svega onoga sto do tog trena se zbilo, u sukobu sila. Sreca egzistira u nijansama izmedj dva kontrasta, dve boje. A covek, po prirodi, tezi k sreci, raju.

Eto, kroz takvu zenu ja spoznah svoj vrhove, skrivene iznad oblaka, vislje no najvislje za koje znadoh, pre no sto li sam je upoznao. Ja u njenom pogledu spazih krila. Ne bezah, vec dozvolih da pogledom mi metne ih u srce. I tad poceh leteti. Moj prvi let bese u zoru, kad spazih jedno novo Sunce, lepse nego li ovozemaljsko, kako radja se iz dna moje duse, a srce poce da rosi.

Bez tebe dusa ne videla zorje,
Nit baceno seme izrasta u cvet,
Bez tebe Sunce ne rasipa boje,
Nit prah zvezdani obasipa svet.

Bez tebe ja sam tek pomalo sena,
Odvec na zemlji i zamalo Bog,
S’ tobom u srcu tezi sam od trena,
I vislji od vrha najvisljega svog…

Eto, tako je pocelo, a sta se dalje zbivalo? Ma sumnjam da, i ovo sto rekoh, ikoga zanima i podize. Ja sam tek pomalo dokon i zacaran, pa zato ponekad volim da stvari osmotrim sa visine. A o ovome cu radije pisati kad, i ako, ostarim (ako li se budem dizao):) Sve ovo sto rekoh, moze da se iskaze i na mnogo lepsi nacin, a ja eto svestan sam i da, radi ostvarenja tog cilja, trebam jos mnogo da poradim na sebi. A mozda i budem dokon, pa naskrabam par reci, ko zna...

Tnks to everybody and, of course, kiss for...
 

GalebDzonatan

Primećen član
Poruka
589
Vaj, ljubav moja pretvori se u bol. Ovoga trena ja osecam kao da bol ce trajati vecno. Verujem u vreme i verujem u promene, jer znam da to su moji saveznici. Nasuprot tome, ja vezan sam za tu moju ljubav, jos uvek, srcem celim i dusom svom. Jer to moje srce ludo i ta dusa moja, zacarana, ne prestaju voleti tu zenu. Prokletstvo. Tek sto vreme zatvori srca rane, tek sto li promene dusi iluzije odgnaju, pojavi se ona, sva okupana u svetlu, i stoji predamnom, a ja ne znam, je li ona andjeo moj ili meni sotona crni.

O da, laze, laze i obmanjuje, bestidno, tako da i sama pocinje verovati svojim lazima. O da, a ja slusam njene lazi, slusam, kao da zelim saznati koliko li jos krvi ima u mome srcu, gde je granica ponora i dokle doseze granica uzdizanja. Vaj, budala luda, proklet sam sto volim je…razmisljam…zivot je poput knjige, s tim da prva stranica predstavlja rodjenje, poslednja smrt. U toj knjizi postoji jos mnostvo neispisanih stranica, zasto li se zadrzavam na stranicama ispisanim? Okrecem praznu stranicu, pero vesto mi je u ruci, nadahnuce vecno je medju zvezdama. Pa da pocnemo.

Zapitah ze zbog cega zaceh ovu temu. I sta me je to nagnalo da se bacim na iscitavanje stranica proslosti? Neko ce reci da ovo sto u nastavku pise su nebitne stvari. A ja vas pitam, sta vi znate o svetu u kome zivite i sta znate o sebi samima. Da l’ ono sto ste negde procitali? Da l’ ono sto vam je neko rekao? Da l' ono sto vam je neko pokazao i da l’ ono sto ste videli i culi. Ili je to pak ono sto ste osetili? Al dusom, ne ukusom, dodirom, pogledom. Zasto li se kaze da ukusi su razliciti. Ma mora da je zato sto su cula u nas svagda drugacija. Ta nije li dovoljno da covek metne sebi suncane naocare, pa da nebo plavo postane najednom modro.

Stoga, nedostaje jos jedna bitna stvar da se kaze, ona sustinska. Zena koju opisah je zena koju ja videh u svome srcu, u odredjenom trenu. I sve reci koje pretocih u stih, inspirisane su bas tom, zenom koju videh u svome srcu. Kakva li je stvarno ona koju voleh, pa to ce, kao sto admiral mudro rece, “najverovatnije” ostati tajna, a ja bih jos samo jedared dodao, “najverovatnije”. Jer, ljudi su rabota, o da. Tnks admiral. Ovo sto rekoh, nije dovoljno samo procitati ili razumeti, to treba osetiti. I to je jedini put ka spoznaji sopstvenog bica, sa osecajem. Zato, nevazno je koliko knjiga si procitao, koliko pesama izrecitovao, gradova video i muzike cuo. Ako li nije (sa)osecanje(m), nista i ne vredi.

Pisite, pisite dokle god imate mastila, krvi, pisite dok vas ruka ne zaboli, pisite dok Sunce se radja i dok zvezde iskricavo sjaje. Al' osvrnite se kadkad i na stranice koje su odvec ispisane. Jer tu je zapisano sve o vama, i tu je kljuc vase duse, i tu je jedina mera sa kojom se treba usporediti. U knjizi zivota, buducnost su stranice ne ispisane. O da, svet nadogradjuju hrabri. I sebe takodje. Odista. Hrabrost je pogledati u sebe. Jer i priroda se odvec vracala i vraca se jos uvek onome sto je davno ispisala, nebi li nastavila putem vecnih promena, putem stvaranja, putem spoznaje sebe same, svojih vrhova i svojih dubina, i svojih granica koje su tamo negde, u beskonacnosti. Bice koje sebe vecno ne preispituje, gde ne postoji povratna sprega, nikada nece sebe spoznati, niti ce covek postati.. Bice klatno koje se klati izmedj' stanja sitosti i gladi, i nista vise. Bice jedna sasvim obicna zivotinja. I dalje bi se ovo moglo siriti al…

Mislim da covek sebe najbolje moze spozati kroz ljubav, da je spoznaja ljubavi jednaka spoznaji samoga sebe. Zasto? Jer u ljubavi covek sebe najvise daje. Tnks and cao…

P.S.
Pustio bih samo jos koji stih, a nek mi kriticari oproste, jer shvatih da ja sam pesnik ni u pokusaju :D

Sve je igra, sve vecita tajna,
Medne usne i zov oka sjajna.
Sve je princip vecnoga razvica,
Sukob tvari i spoj dvaju bica.

Sve kad dusa prepoznati znade,
Elemente sto put k' vecnom grade,
Sve je tvorcev mozaika deo,
Do vrhunca tren ispunjen ceo

A taj tren o kom zelis znati,
I tu silu; pitas da l' ce stati?
To je sukog medj duse i tela,
Reka mira i bol srca smela.

A nas ceka cudesno uspece,
Snagom vere, k' cilju sto pokrece.
To, jer nije cilj pred obest stati,
Vec je borba sve sto treba znati.

Mda, jos samo koji ljubavni, pred spavanje...

Kad plamicak plavi i kap vode spazis,
U srce ih stavi, da cuvac i mazis...

Cvet sto izraste, iz plama, u vodi,
On dusi ce tvojoj silno da godi...

U sreci, iz cveta, plod kad izrodi,
On dusu ce tvoju u vecnost da vodi...

O, jer tada ce duh tvoj silno da plamti,
I tebe ce, Tvorac, vecno da pamti...

Dokon li sam :)
 

GalebDzonatan

Primećen član
Poruka
589
Dokon sam, jopet, pa reko hajd' malo da osvežim temu :)

Sve nastaje iz tišine p’jane,
Kad u duši tek plamičak grane,
Kad na srce kap rose ti kane,
Tad satima ne računaš dane.

K’o put prvi, sve se radja, budi,
K’ suncu ita, kao klica niče,
Međ’ travkama nežne šume priče,
Tad u srcu nit tanana gudi.

Peva gora; šuma nova biće!
Zemljom stazu crvić svoju dubi,
Poljem vetrić medno cveće ljubi,
Tad u duši nova zora sviće.

Vrvi barka; koren zemlju siše,
Odveć Sunce sa visine zari,
Vaj, ta igra pleni svojom čari,
Tad srce, k'o duša, istim ritmom diše...*

*Da, 12-erac, al' namerno ;)
 

Betty

Elita
Poruka
21.483
daisy.gif
 
stanje
Ova tema je zatvorena zbog neaktivnosti. Molim objavite novu temu i pridružite se diskusiji.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.