Najveći kulti šok ikada mi je bila Indija backpackerski. Da sam barem išo preko neke malo sličnije destinacije pa da se psihički pripremim nego sam direktno avionom iz Švedske, gde sam tada živeo porodični život u kući, sa ženom, decom, kučićima (Napuljski mastif i Shar Pei) i Volvom, sišao u backpackerski pakao Pahar Ganj-a u New Delhiju.
Ne samo da putujem od kako znam za sebe svugde i na sve moguće načine i u raznim konstalacijama, plus sam i služio vojsku 15 meseci ali mi je ipak trebalo dobrih 3 dana da prebrodim ŠOK. I ne bih ga ni nazvao kulturiloški jer to onda umanjuje jačinu osećanja koje sam tada imao. Možeš ti da doživiš kulturološki šok na ulici pa se onda povučeš u hotel sa 5 zvezdice i kažeš ma ne izlazim odavde do kraja ali ja sam bio u sobi od dva dolara u Pahar Ganj-u, epicentru najvećeg mravinjaka Delhija.
Iskreno sam se razmišljao da li da zayebem projekat i odem i sam u pet zvezde ali reko ma daj bre, pa nisam valjda sisa.
Bio sam sa drugarom koji je bio otprilike u istom stanju pa da bi malo ublažili osećaj boravka na drugoj planeti sunce nas je ogrejalo kada smo odmah prvog dana mrtvi gladni negde nabasali na McDonalds. Našoj sreći nigde kraja jer smo se već spremili na kolektivnu auto fagiju ali ne leži vraže, u Indiji ne jedu krave tako da je Big Mac bio od mlevene piletine, žute boje zbog indijskog karija sa kojim je meso bilo pomešano. U lokalu nije bilo mesta za sedenje tako da smo uzeli take away i kada sam ONO zagrizao na ulici momentalno sam ga zafrlljačio negde gde sam stigo, ionako je to bila Indija tako da nisam ni piomislio na kantu za djubre.
I tako dalje…sve u svemu trebalo mi je par dana da se stavim u “vojnički mode” i posle je backpacerstvo po Indiji bila laganica, jedan dobar marš od nekoliko hiljada kilometara sa neverovatnim pejsažima i jedno od najnezaboravnijih putovanja. Spremam se evo godinama da opet odem.
ja kao sto nije? on jeste be
