КУЛТУРНО ЗЛО КАПИТАЛИЗМА

bobanjov

Iskusan
Poruka
6.181
Предраг Анђелић
среда, 15. децембар 2010.

1162_p1020756_if.jpg


- Све је почело онда када су дозволили појављивање без кравате, или лептир машне, разуме се, у телевизијским програмима. Чак и министрима, који би требало да су узор... – рече ми старачки глас на Грабену, у центру Беча. Одвојио сам поглед са излога нечег што је до скоро представљало најексклузивнији бутик у граду, чувени Eva Braun & Co, који сада под етикетом H&M продаје унисекс крпе за девет евра и деведесет да бих угледао крепког господина обученог као да је кренуо на недељну мису – у беспрекорно сиво одело испод ''барбери'' мантила и са типичним аустријским шеширом, на ком је светлуцала значка – рунолист, симбол Аустрије.

- Wie, bitte? – одговорих помало затечено.

- Па ово, светско зло, рече да појасни. Почело је онда када је одбачена свака пристојност. Лепота ће спасти свет, казао је Рус Достојевски... Старац нехајно махну руком у финој загасито црвеној рукавици.

Пристојност о којој је овде била реч и до које Аустријанци веома држе, поглавито не допушта заподевање разговора са непознатима чак ни онда када је видљиво да се наилази на сагласност мишљења, па господин пође даље. Нисам стигао поверити му да се слажем са њим као и да верујем у пророчанство великог писца. Корачајући влажним послеподневом по Грабену, размишљао сам како му свакако не бих признао да је стање пристојности у земљи из које ја долазим много горе него у његовој вољеној Аустрији. Ни то да председник моје земље носи кравату баш кад мора, за разлику од господина Хајнца Фишера, али зато све чешће посеже за језиком улице...

Но, збиља, како нам се, и још важније зашто, догодило ово стање „неподношљиве лакоће живљења“, у којем уживамо наше једине животе? Јесу ли за то, како се некад говорило, криве објективне тешкоће или субјективне слабости? Кога да кривимо и има ли уопште криваца до нас самих?

Можда су зачетници новог били наши људи, прва генерација оних који су право на срећу покушали да остваре печалбом у земљама Европе где беху поткрај шездесетих стигли. Марљиви а незахтевни одвише, ускоро су дошли у посед новца што је опредметио њихово виђење среће и успеха у виду аутомобила, архитектонски чудовишних грађевина и раскалашних славља. Ово последње заслужује посебну пажњу јер су до тог периода, наиме, у моди биле канцоне, фестивали забавне музике и обраде песама са страних топ листа. Међутим, предузетни дух удружен са вашарским менталитетом тада утире пут новом антикултурном обрасцу у музици, тзв. новокомпонованом, чему се убрзо придружују и кинематографија, медији, и на остатку политика. Не, није новост да нека карикатурална особа понизи интелектуалца, што се ономад десило Јовану Ћирилову у једној ТВ емисији, ово је само било огољено и јавно. Почело је то још испод свадбарског шатора када се зачула музика коју је газда из туђине наручио, а у газде су, као што је познато, паре. Како су њих куповали тамо, тако су они куповали овамо.

Из перспективе данашњег претежног поимања политике као епицентра зла, парадоксална је али и истинита чињеница да је ондашња, комунистичка политичка класа најдуже одолевала свеопштој употреби естраде. Било је то стога што је у њој још увек постојало, макар у траговима, свести о својој друштвеној улози, те какве-такве идеологије која надилази голи материјализам. То је пратила и одговарајућа културна политика. Да ли је она била ваљана сведочи други програм РТС, чије емисије из архива, у доба када су прављене можда и сасвим просечног квалитета, данас завређују епитет врхунских, што се емитују под ознаком Трезор, као симболом духовног блага. Са победом тржишта и његове логике, ствари се окрећу наглавце. Тако почетком деведесетих, а нарочито двехиљадитих, када се држава повукла из друштвеног живота и ствари препустила стихији и сили гравитације у човеку, отпочиње пад у бездан који временом добија на убрзању. Тај потез државе је сасвим у складу са новим друштвеним устројством, јер она штити доминантну иако малобројну капиталистичку класу, у чијим рукама се налазе медији.

Ту се затворио круг. По моделу којим је разбијена велика Југославија, методом свршеног чина, инжењери људских душа користећи простор који им је дат, своде човека на подљудски ниво. Знајући да је закон људског ума да се с временом претвара у оно што гледа и слуша, они људски ум са свих медија пуне најопскурнијим и најбезвреднијим садржајима да би управо такав постао, а под изговором како народ то тражи. Опробаним маркетиншким рецептом, јер је човек друштвено биће, такви садржаји се најпре промовишу у друштвене појаве првог реда, у неку врсту моде, да би преварили оне који не желе да буду мимо других. Трагедија је што се тај начин не користи у племените циљеве, пошто је човеку ближе и лакше да чини добронеголи зло. Хвале вредан изузетак који ово потврђује је емисија Мире Адање-Полак, у којој гледаоци већ годинама донирају музичке инструменте, на својевремени дешператан позив да се помогне талентованој деци чији родитељи им их не могу приуштити. Таквих примера би могло бити на претек и свуда, јер је у природи човека да се осећа добро када добро чини.

Није, дакле, скандал што се певаљка која не уме да пева прихватила размишљања на безвредне теме, скандал је медиј који јој је то омогућио, што не говори у прилог тези да она то чини зато што има достатну публику. Напротив. Безвредне а медијски познате људе у данашњем друштвуне препоручују њихова дела, они су познати зато што су познати. Зашта, свакако, нису ни криви ни заслужни. Они су, заправо, главни садржај савремених медија, њихова суштина. И то не само српских, него свих главнострујашких и правоверних диљем света што промовишу смисао капитализма – похлепу за новцем и бесомучну потрошњу. Најгори програми на српским телевизијама су баш увозни, или они који би на њих да личе. Не надајте се да ће ваша деца имати прилику да се образују уз школске или културне телевизијске садржаје. Такви би противречили друштву у којем живимо. У капитализму све што је вредно, па тако и знање, од свега највредније, ограничено је искључиво на капиталистичку класу.

Полуписмени гастарбајтери који су својим тешко стеченим новцем створили тржиште шунда, само су детаљ драме која не престаје и која се све више развија. Њихов шунд, међутим, био је углавном само њихов, није био институционализован. Разорни учинак данашњих, најутицајнијих медија, без преседана је. Тамо где су некада били они који су служили за подсмех, дакле на маргини друштва, данас се налазе најбољи, који би требало да представљају узор.

Утеху, као и увек пружа искуство. Зло и његови протагонисти су већ у свом заметку осуђени на пропаст. Ништа што није трајно не може трајати. Стога за ово време када је тама прекрила свет, не дозволите да вас заразе њиховом болешћу. Не чините ништа од онога што они чине. Не идите на њихове изборе, не гледајте њихове телевизије, не купујте њихове производе. Окружите се добрим људима и читајте давно заборављене књиге, оне које су вам као Винстону Смиту из Орвелове 1984 ускраћене. Ако овај свет буде вредан спасавања лепота ће га спасити, како рече глас разума са бечког Грабена, добрих људи ради. Трудите се да будете међу њима.

Извор
 

gossca

Elita
Poruka
17.162
Као што се у сваком крају планете продаје иста маркирана роба, тако се исте маркиране вести пласирају на свим медијима.

Неколико транснационалних корпорација контролише продукцију, селекцију и дистрибуцију вести за читав свет.
Централизација вести указује на посебан проблем противдемократске природе светске медијске моћи.
Сваког јутра и сваке вечери пада на земљу и хвата нас мрежа вести које утврђују шта се догодило и шта треба да очекујемо да ће се догодити.
Тиранска моћ медија да одлучују о томе шта је стварност и шта има вrедност више се уопште не прикрива
. Медији користе све расположиве технолошке могућности и сав свој нарастајући утицај да себе, наиме медијску интересну слику стварности, представе као друштвену стварност у целини; а медији су заправо само један део комплексне друштвене стварности.
 

*BILJA*

Buduća legenda
Poruka
32.193
JAKA tema, kao i uvek kad si ti postavljac (napisao, preneo, svejedno):)

Pokusacu uopsteno o zlu i njihovim protagonistima, ali i zrtvama, njih je uvek vise...

Zlo niposto ne treba potceniti u ma kom obliku da se pojavi, a time ne mislim samo na velika zla koja snadju coveka iznenada..Medjutim, svi imamo prilike da vidjamo oko sebe sebicne ljude, to je zlo nevidjeno. Kad god me pitaju kakvih ljudi se plasis, nikad ne kazem ni glupih, ni bezobraznih ni prostih ni..ali tupih sam se uvek bojala, sebicnih najvise. Bog sveti zna koliko porodica ili okolina ili svet u globalu propati zbog sebicnosti samo jednog coveka, i zlo je s njima jer posledice njihovog sebicluka ne dolaze odmah, neki se ponadaju da ih nece ni biti, to je ogromna zabluda..

Drustvene norme koje se namecu su najcesce sumnjivog karaktera, subjektivno mogu da zavaraju, objektivno su na duze staze pogubne. Kad neke nakaradne drustvene norme budu prihvacene kao model, strada nacija. Postoje norme koje mogu biti drustveno prihvatljive, mada se zna da je to zlo: Ubisto u ratu (ili ti njega ili on tebe) u samoodbrani i sl. Niko ne pravda ubistvo, ali je u odredenom momentu prihvatljivo ma koliko jeste zlo, ali su to ipak neka moralna merila koja samo u tom momentu mogu biti ispravna...

Dela i motivi- samo savest moze da bude sudija, prethodno motiv za delo. Savest je ta koja mnoge cuva od zla sopstvenoga...Duhovno zdravlje je jednako vazno, duhovno zdrav covek je dobar covek, duhovno bolestan covek je zao (ne misli se na dushevne bolesnike)

Kad se svesno nanosi bol je neoprostivo zlo. Svest coveka zlo poima, oseti ga, emocije zlo odmah osete, zlo nije apstraktno, pogadja svakoga podjednako, cak i onoga koji ga nanosi, ali tu je savest bitna. Savestan covek oseti i zlo koje je naneo drugome i zaboli ga, ponekad i vise od tog drugog..

Onda se zagledajmo u sebe same. Svi smo sazdani od osecanja i umetnost je umeti ih razviti kako valja, a cesto ne zavisi od nas, cesce sebi ne priznajemo da smo zli, pa sopstveno prebacimo drugome. Megalomanski ili ne, tako se unistava i covecanstvo , jer bilo bi lako kad bismo rekli (i znali ) da "negde tamo" postoje losi ljudi, pa ih izolovati ili unistimo mucitelje, ubice, sadiste, otmicare i sl.

Kad bi se mogao pronaci uzrocnik zla, mozda bi se bolest izlecila. Je li od onog animalnog u nama, vaspitanja, okoline, oko za oko-zub za zub, ili jednostavno zbog slobode izbora? U svakom slucaju, linija koja deli dobro i zlo-preseca srce svakog ljudskog bica, nekoga po polovini, nekome malo zasece, nekome treba transplatacija da bi ozdravio (figurative)
Ja to tako, ako sam promasila, nije prvi put, ako vam se dopane, narucite jos:)

Pozdarv za postavljaca teme, super je, ali i sam vidis da dobre teme lose prolaze, ima mnogo razloga, a moguce da je jedan od tih i moje (verovatno) pogresno vdijenje teme:)

Da, kazu da zao covek od svetlosti pravi mrak, dobar od mraka svetlost"
 

*BILJA*

Buduća legenda
Poruka
32.193
Предраг Анђелић
среда, 15. децембар 2010.

1162_p1020756_if.jpg


- Све је почело онда када су дозволили појављивање без кравате, или лептир машне, разуме се, у телевизијским програмима. Чак и министрима, који би требало да су узор... – рече ми старачки глас на Грабену, у центру Беча. Одвојио сам поглед са излога нечег што је до скоро представљало најексклузивнији бутик у граду, чувени Eva Braun & Co, који сада под етикетом H&M продаје унисекс крпе за девет евра и деведесет да бих угледао крепког господина обученог као да је кренуо на недељну мису – у беспрекорно сиво одело испод ''барбери'' мантила и са типичним аустријским шеширом, на ком је светлуцала значка – рунолист, симбол Аустрије.

- Wie, bitte? – одговорих помало затечено.

- Па ово, светско зло, рече да појасни. Почело је онда када је одбачена свака пристојност. Лепота ће спасти свет, казао је Рус Достојевски... Старац нехајно махну руком у финој загасито црвеној рукавици.

Пристојност о којој је овде била реч и до које Аустријанци веома држе, поглавито не допушта заподевање разговора са непознатима чак ни онда када је видљиво да се наилази на сагласност мишљења, па господин пође даље. Нисам стигао поверити му да се слажем са њим као и да верујем у пророчанство великог писца. Корачајући влажним послеподневом по Грабену, размишљао сам како му свакако не бих признао да је стање пристојности у земљи из које ја долазим много горе него у његовој вољеној Аустрији. Ни то да председник моје земље носи кравату баш кад мора, за разлику од господина Хајнца Фишера, али зато све чешће посеже за језиком улице...

Но, збиља, како нам се, и још важније зашто, догодило ово стање „неподношљиве лакоће живљења“, у којем уживамо наше једине животе? Јесу ли за то, како се некад говорило, криве објективне тешкоће или субјективне слабости? Кога да кривимо и има ли уопште криваца до нас самих?

Можда су зачетници новог били наши људи, прва генерација оних који су право на срећу покушали да остваре печалбом у земљама Европе где беху поткрај шездесетих стигли. Марљиви а незахтевни одвише, ускоро су дошли у посед новца што је опредметио њихово виђење среће и успеха у виду аутомобила, архитектонски чудовишних грађевина и раскалашних славља. Ово последње заслужује посебну пажњу јер су до тог периода, наиме, у моди биле канцоне, фестивали забавне музике и обраде песама са страних топ листа. Међутим, предузетни дух удружен са вашарским менталитетом тада утире пут новом антикултурном обрасцу у музици, тзв. новокомпонованом, чему се убрзо придружују и кинематографија, медији, и на остатку политика. Не, није новост да нека карикатурална особа понизи интелектуалца, што се ономад десило Јовану Ћирилову у једној ТВ емисији, ово је само било огољено и јавно. Почело је то још испод свадбарског шатора када се зачула музика коју је газда из туђине наручио, а у газде су, као што је познато, паре. Како су њих куповали тамо, тако су они куповали овамо.

Из перспективе данашњег претежног поимања политике као епицентра зла, парадоксална је али и истинита чињеница да је ондашња, комунистичка политичка класа најдуже одолевала свеопштој употреби естраде. Било је то стога што је у њој још увек постојало, макар у траговима, свести о својој друштвеној улози, те какве-такве идеологије која надилази голи материјализам. То је пратила и одговарајућа културна политика. Да ли је она била ваљана сведочи други програм РТС, чије емисије из архива, у доба када су прављене можда и сасвим просечног квалитета, данас завређују епитет врхунских, што се емитују под ознаком Трезор, као симболом духовног блага. Са победом тржишта и његове логике, ствари се окрећу наглавце. Тако почетком деведесетих, а нарочито двехиљадитих, када се држава повукла из друштвеног живота и ствари препустила стихији и сили гравитације у човеку, отпочиње пад у бездан који временом добија на убрзању. Тај потез државе је сасвим у складу са новим друштвеним устројством, јер она штити доминантну иако малобројну капиталистичку класу, у чијим рукама се налазе медији.

Ту се затворио круг. По моделу којим је разбијена велика Југославија, методом свршеног чина, инжењери људских душа користећи простор који им је дат, своде човека на подљудски ниво. Знајући да је закон људског ума да се с временом претвара у оно што гледа и слуша, они људски ум са свих медија пуне најопскурнијим и најбезвреднијим садржајима да би управо такав постао, а под изговором како народ то тражи. Опробаним маркетиншким рецептом, јер је човек друштвено биће, такви садржаји се најпре промовишу у друштвене појаве првог реда, у неку врсту моде, да би преварили оне који не желе да буду мимо других. Трагедија је што се тај начин не користи у племените циљеве, пошто је човеку ближе и лакше да чини добронеголи зло. Хвале вредан изузетак који ово потврђује је емисија Мире Адање-Полак, у којој гледаоци већ годинама донирају музичке инструменте, на својевремени дешператан позив да се помогне талентованој деци чији родитељи им их не могу приуштити. Таквих примера би могло бити на претек и свуда, јер је у природи човека да се осећа добро када добро чини.

Није, дакле, скандал што се певаљка која не уме да пева прихватила размишљања на безвредне теме, скандал је медиј који јој је то омогућио, што не говори у прилог тези да она то чини зато што има достатну публику. Напротив. Безвредне а медијски познате људе у данашњем друштвуне препоручују њихова дела, они су познати зато што су познати. Зашта, свакако, нису ни криви ни заслужни. Они су, заправо, главни садржај савремених медија, њихова суштина. И то не само српских, него свих главнострујашких и правоверних диљем света што промовишу смисао капитализма – похлепу за новцем и бесомучну потрошњу. Најгори програми на српским телевизијама су баш увозни, или они који би на њих да личе. Не надајте се да ће ваша деца имати прилику да се образују уз школске или културне телевизијске садржаје. Такви би противречили друштву у којем живимо. У капитализму све што је вредно, па тако и знање, од свега највредније, ограничено је искључиво на капиталистичку класу.

Полуписмени гастарбајтери који су својим тешко стеченим новцем створили тржиште шунда, само су детаљ драме која не престаје и која се све више развија. Њихов шунд, међутим, био је углавном само њихов, није био институционализован. Разорни учинак данашњих, најутицајнијих медија, без преседана је. Тамо где су некада били они који су служили за подсмех, дакле на маргини друштва, данас се налазе најбољи, који би требало да представљају узор.

Утеху, као и увек пружа искуство. Зло и његови протагонисти су већ у свом заметку осуђени на пропаст. Ништа што није трајно не може трајати. Стога за ово време када је тама прекрила свет, не дозволите да вас заразе њиховом болешћу. Не чините ништа од онога што они чине. Не идите на њихове изборе, не гледајте њихове телевизије, не купујте њихове производе. Окружите се добрим људима и читајте давно заборављене књиге, оне које су вам као Винстону Смиту из Орвелове 1984 ускраћене. Ако овај свет буде вредан спасавања лепота ће га спасити, како рече глас разума са бечког Грабена, добрих људи ради. Трудите се да будете међу њима.

Извор

Nije tesko biti dobar medju dobrim ljudima.

Ima jedna poucna pricica na tu temu, pa cu po secanju:

Prica o coveku koji je lutao po svetu,trazeci mesto za sebe.
Lutajuci tako, naidje na jednog starca kako stoji na ulazu nekog sela.
Malo su popricali...Starac ga je pitao odakle dolazi i kakvi su ljudi u njegovom selu...
"Ljudi su zli ,starce,i morao sam da odem da trazim bolje"-rekao mu je covek lutalica.

"Onda,slobodno produzi",rece starac..."za tebe,i ovde su takvi"

-------------------
Ista prica s drugim "krajem"

-----
"Kakvi su bili ljudi u tvom selu?"
-Dobri, ali zbog posla...
"Ostani, za tebe su i ovde takvi, rece starac!

:)
 

27E

Legenda
Poruka
51.415
naslov teme je ok, filozofija opste prakse

povod iz austrije nema bas veze sa onim sto se kasnije desava u tekstu

prava kultura je bas u narodu, ima je mnogo i danas i medju mladima

nije mi jasno ogorcenje narodom srbije, bilo da su gastarbajteri, ili ispod svadbene satre ili kad je rec o knjigama

sa cim je onda autor opcinjen? i odakle je? od cega zivi? od haiku poezije?

pravi kulturolog je deo svog naroda, doprinosi mu vise nego sto je placen

ja nase probleme vidim u naopakoj i lose primenjenoj ideologiji, zadnjih deset godina

inace sam danas pricao sa poznanikom, vajarom. cerka mu zavrsila tri fakulteta. ali prometa nema...dolaze u obzir umetnikovi pokloni drzavi, ali ako moze da nista ne kosta
 

*BILJA*

Buduća legenda
Poruka
32.193
Ja znam da su ovih deset poslednjih godina izuzetno dramaticne i teske jer smo svi ocekivali bolje, ali isto tako znam da je uvek postojalo vreme kad je Srbin ispastao, toliko mnogo je ulozio i dara i zara da bi goli zivot spasao i opstao, za drugo nije bilo vremena, kako to da se propadanje nastaljva? Dokle?
Mozemo mi krenuti sa razlicitih strana "brda" i put ce nam biti drugaciji, ali bi cilj trebalo da je isti. Neko ce se uspentrati, neko se odmarati na svakih sto metara, neko bauljati, neko trcati, ali ako se ima cilj, na njega se stize. Mozda bi bilo najlaske leci pod brdo i zasapti, ali uvek dolazi trentuak budjenja i problem koji i dalje postoji. Ko razume-shvatice...

Cinjenica je da imao televizijski program najgori u Evropi a i sire. Kich, shund, filmovi puni nasilja- kako pocne, krv psrhti, jeftine serije koje nicim ne poentiraju, a to da nas truju (one koje truju) glupim i nadasve odvratnim latinoamerckim serijama, u shumi bolesnog drveca koje je zahvatila bolest truljenja, ne moze nijedno stablo ostati zdravo, sve i da bi i htelo.
 
Poslednja izmena:

Top