Kuci - Sramota

[malecka]

znam da se negde spominjala ta knjiga ranije i unapred se izvinjavam moderatoru sto aktiviram tu temu...

elem, sinoc sam je procitala... ne svidja mi se. podseca me na kombinaciju kamija i dostojevskog. prica u osnovi nije losha, ali je preteska da bih je izgutala pisanu tim stilom.

kakvi su vasi utisci o toj knjizi...?

 

[Milena_9]

Na moj topik o Kuciju niko nije odgovorio.Vidim da nije ni na tvoj. Mozda je prerano za najsvezijeg nobelovca,mozda ga citaoci jos nisu iscitali.
Meni se Sramota dopada. Zato sto je pisana autenticnim stilom, koliko je to uopste moguce. Svet i ljudi o kojima pise su ipak iz nekog drugacijeg okruzenja od ovog naseg, no u sustini licimerje i hipokrizija postoje svuda. Juzna Afrika ima svoje probleme, pre svega rasne, pa je stoga teze i razumeti. Odnos provincije i velikog grada, shvatanje polozaja muskarca i zene u drustvu koje se koprca u svom specificnom bitisanju, pitanja o zivotu i o smrti, to su teme koje nikada nisu bile lake za citanje. Roman je sve samo ne veseo i pitak, ali je po meni njegov najbolji do sada. Bez obzira sto je " Fo" rasprodat u svim vecim knjizarama.

 

[WiseDog]

Nisam dugo dolazio,ali ipak mi se cini da sam ja prvi spomenuo Kuci-ja i "varvare" ovde,gde ste onda bili,a? :shock:

Naime,nisam "sramotu" citao,jer je nisam kod nas u biblioteci nasao,a retko knjige kupujem,uglavnom kupujem crkvene,romane nikada....ali sam danas zavrsio njegov roman o njegovom detinjstvu,"Decastvo" i iako je svega 120 strana,doista je teze stivo i iskreno ga preporucujem!

 

[Milena_9]

Wice, nije ni bitno ko ga je gde spomenuo.Mozda bi Lilit trebala da spoji sve teme o Kuciju na jedno mesto, pocinjemo da licimo na teme koje se otvaraju o Hariju Poteru.
Vazno je da smo ga citali.Dobro je sto si prvo procitao Decacstvo , posle toga je mnogo toga jasnije. Ja sam isla istim redom. U biblioteci ces tesko naci Kucija, on je pisac koji se sad cita, pa ga nikada nema. No dobro je dok se jos ljudi grabe za knjige.
Pozdrav.

 

[*moonlight*]

Na jednom raspustu (mislim 2007.) sam slistila Kucijevu "Sramotu". Bila sam pretužna. Nekako, uznemirena.

Žao mi je bilo onih pasa koje su pobili.
Žao mi je bilo tišine koja je odzvanjala u boli i sramoti silovane žene.
Silovane žene koja je, mada sklona ženama, uspela da odćuti i sama prežvaće poniženje koje su joj priredili muškarci.
"Pokazali su joj čemu služi žena", reč koja je ubola i mene, a koja se protkala kroz turobnu misao oca koji je zatočen u susednoj sobi slušao odjeke tokom (zlo)čina koji se vršio nad njegovom kćeri.
"Sramota" kao povest o svim lošim postupcima koje ćutimo i krijemo u nadi da će lakše uminuti u nama.
Da ćemo lakše preboleti.

Pasivno življenje u svetu u kojem bezbednost postaje i jeste nepoznanica.
Nemir čoveka usled neznanja šta ga još istinski može dokrajčiti.

Jaki su bili, i upečatljivi ovi navedeni momenti "Sramote". Od nekih mi je koža ostala naježena. Bolno naježena.
Od nekih ostadoh zamišljena nad gorkom, smrtnom, neizvesnom prirodom tupe ljudskosti. Stradanje i bol usled tuđe neljudskosti.

Nisam uspela sa sobom da odgonetnem boli li više naša ljudskost bez kraja i odstupanja, ili odsustvo iste kod drugih, neljudskost koja nam preti.