- Poruka
- 361.200
Kubura je vatreno oružje koje usled eksplozije baruta izbacuje tane. Taj metak je namenjen neprijatelju kojeg mora da onesposobi za dalju borbu.
Bilo putem nanošenja rana ili ubistvom.
Kuburu karakteriše mehanizam paljenja. U njeno vreme nije postojala industrijski pravljena municija već je barut palio kremen. Ona je jednometka. Za ponovnu upotrebu neophodno je da se u cev ponovo naspe barut i ubaci novo tane. Za ponovno opaljenje je potrebno da vlasnik nategne mehanizam. Njega otpušta oroz, nakon čega dolazi do paljenja baruta.
Kubure se Balkanu prvi put pominju 1476. godine. Otomanska imperija je u to vreme kubure i delove kupovala uglavnom u Italiji. Proizvođači na našim prostorima kubure izrađuju za potrebe lokalnog stanovništva. U zavisnosti od cene, one mogu biti veoma jednostavne ali i svojevrsna umetnička dela, sa bogatim ukrasima.
Karadjordje ima kuburu za pojasom
Kubure su nošene za pojasom dok su kod jahanja odlagane u kožne futrole na sedlu. Zbog toga se nekada davno termin kubura odnosio na sve futrole za pištolje.
Inače, jahači kubure nisu nosili za pojasom jer bi im u sedećem položaju bilo neudobno.
Kubure su se prepoznavale po mestu proizvodnje. Poznate su „pećanke“, „fočanke“ i „skadarke“. Prema načinu izrade bile su poznate kao „ledenice” jer je kod njih rukohvat bio okovan srebrom. Tu su i „zlatke” i „merđankinje” koje su imale ukrase od korala. Veoma su bile cenjene takozvane „šilje”, čiji rukohvat se zavrašavao u špic.
