Krvavi pir za Božić

gost 224104

Elita
Poruka
20.630
Koje zločine je Haški tribunal oprostio Naseru Oriću: Crna kruna zločinačkih pohoda Orićevih bojovnika bila je 7. januara 1993. u Kravici i desetak zaselaka. Seljani mučeni i ritualno ubijani, a sva srpska naselja poharana i spaljena. Po dolasku iz Haga Orić optužio srpskog ministra odbrane za skrivanje grobnica bošnjačkih žrtava!

ZLOČINAČKI pohod Nasera Orića i njegovih "ratnika" počeo je maja 1992, a crna kruna su zločini za Božić, 7. januara 1993. godine. Seljani sela Kravica u opštini Bratunac, uz sazvežđe zaselaka Brana Bačići, Banjevići, Ježestica, Šiljkovići, Mandići, Mratinci, Popovići, Lipenovići, Pobrđe, Kojići, i Opravdići, surovo su mučeni i ritualno ubijani, poharani i spaljeni.

Kao i u Drugom svetskom ratu, srpska sela napali su i naoružani meštani iz muslimanskih sela Srebrenice, Cerske, Pobrđa, Konjević Polja, Glogove, Jaglića, Kasabe i drugih. Praktično iz svih muslimanskih naselja bratunačke, srebreničke, zvorničke i vlaseničke opštine.

Dok je trajalo ubijanje i iživljavanje nad nedužnim žrtvama zastrašujuće su izgledale horde fanatizovanih civila, muškaraca, žena i dece. Uz za običan ljudski um nepojmljivo "alakanje", viku i dreku u zavijajućem tonu, žene su udarale u tepsije, tiganje, šerpe, prolamali su se pokliči: "Alahu egber"... Krv se ledila u žilama napadnutog stanovništva.

OSVAJANJE SELA

ODZIV muslimanskog stanovništva u ovim krvavim pohodima, dobrovoljan ili prinudan, iznenadio je svojom masovnošću i poslušnošću. Svi do sada izvedeni napadi bili su po pravilu prethodno pripremljeni, sprovođeni kao po napisanom scenariju i uz veliki broj dobro naoružanih napadača.

Hronološki gledano, prvi su se na udaru našli bespomoćni manji srpski zaseoci, potom sasvim usamljena srpska sela u muslimanskom okruženju i tek na kraju kompaktna srpska područja. Ni dani u kojima su izvođeni napadi nisu bili prepušteni slučaju. Birali su se pravoslavni praznici i porodične slave ili dani intenzivnih poljoprivrednih radova, dok su meštani bili opušteni ili zaokupljeni tekućim brigama i poslovima.

Etničko čišćenje srpskih teritorija u opštinama Bratunac, Milići, Srebrenica i Skelani muslimani su započeli napadom na male zaseoke Gniona, Blječava i Metaljka. Usledili su napadi na veća srpska sela: Rupovo Brdo, Loznica, Ratkovići, Brežani, Zagoni, Krnjići, Magašići, Ježestica, Podravanje... U tom periodu i u tim pohodima na srpska naselja muslimani su opustošili sve što su zatekli, i iz dana u dan širili svoju teritoriju. Posle samo šest meseci ove etničke invazije, Srbi su u svom posedu zadržali svega desetak sela. Za to vreme su muslimani zaposeli više od 30 etnički čisto srpskih sela i sve zaseoke u mešovitim selima i mesnim zajednicama. Ali, time još nije bio dostignut vrhunac etničkog čišćenja ovih teritorija.

U januaru 1993. na Božić i narednih desetak dana, i poslednja velika srpska područja, kao što su Kravica i Skelani sa okolnim selima, postali su žrtve besomučnih napada, spaljivanja i uništavanja. Muslimanska agresija dostigla je maksimalne domete na ovim podrinjskim prostorima.

Naser Orić je prvobitno bio komandant muslimanskih oružanih snaga Srebrenice, a odmah potom subregije - združenih snaga Srebrenice, Konjević polja, Cerske i svih drugih muslimanskih sela. Zatim postaje vođa 8. operativne grupe uspostavljene Armije BiH, da bi na kraju bio komandant njene 28. divizije.

MUČENJE U ZATVORU

RADE Stjepanović iz Ježestice ovako opisuje nalet Orićevih hordi:

- Sa obližnjeg brda koje razdvaja selo na dva dela, neprijatelji su počeli paljbu iz bacača, mitraljeza i pušaka. Dobro su štitili svoje ljude dok su ulazili u selo. Išli su kao ludaci i najljuće zveri, imali su za cilj da unište selo i uzmu plen. Morali smo da se povlačimo na drugo brdo, a pomoć nije dolazila. Kasnije, došli smo do naših mrtvih i ranjenih, a slike su bile stravične. Našli smo dva mrtva brata Dragana i Anđelka Mlađenovića, kome su muslimani odsekli glavu do ramena, i njihovu mrtvu majku Savku.

- U Kravici i okolnim selima živeli su samo Srbi - govori Milena Milanović iz Kravice. - Užas se dogodio za Božić. Zlikovci nisu imali milost ni prema kome. Ubijali su starce, žene i nejač. Odsecali su glave, udove, masakrirali već ubijene, urezivali im polumesece i ustaške znakove. Ubijeno je 56 ljudi, a isto toliko ranjeno. Neki preživeli su bežali ostavljajući ranjene. Ne mogu da zaboravim strašnu viku fanatika. Kasnije sam čula da su neki nesrećnici zarobljeni i odvedeni u srebreničke zatvore.

Posle napada i osvajanja Kravice, u Srebrenici se našao veliki broj uhvaćenih. U februaru je francuska TV prenela sliku linčovanja zatvorenika u centru grada, u prisustvu predstavnika Unprofora. Tih dana u Srebrenici su ubijeni Branko Sekulić, Kostadin Popović, Mićo Milovanović i mnogi drugi kojima kasnije nije mogao da bude utvrđen ni identitet.

TROFEJI
KEMAL Mehmedović Kemo, bojovnik Nasera Orića, je više puta, posle masakra u Kravici pronosio odsečene srpske glave po Srebrenici. Ovaj zlikovac je izjavljivao da će odseći najmanje 20 srpskih glava, a prema nekim svedočenjima, do aprila 1993. u grad je doneo 12 odsečenih glava.
Poznato je da je glavu odsekao Anđelku Mlađenoviću iz sela Ježestica. Anđelko je sahranjen bez glave.

MUČENJE SVEŠTENIKA
JANKO Savić, sveštenik iz Kravice, je bio strahovito mučen. Njegovo telo nađeno je bez ruku i nogu, sa izvađenim očima. Ubijen je i postavljen na zemlju, a ispred njega su postavljeni fildžani, kao da pije kafu.
V. POPOVIĆ - E. RADOSAVLJEVIĆ
 
SRAMAN ČIN
ABOLICIJA ratnog zločinca Nasera Orića, pod čijom komandom je spaljen veliki broj srpskih sela u okolini Srebrenice i na najzverskiji način ubijano, po imenu i prezimenu, više od tri hiljade nezaštićene dece, žena i staraca, dokazuje apsolutnu pristrasnost Haškog tribunala, a verovatno postoje i druge nečasne namere, navodi se u saopštenju trebinjskog odbora SDS. (R. G.)

ŠAMAR PRAVDI
PORTPAROL DSS Andrija Mladenović ocenio je da je presuda Haškog tribunala komandantu muslimanskih snaga u Srebrenici Naseru Oriću "šamar pravdi i pravičnosti i likovanje onih koji su počinili zločine".

OŠTAR PROTEST
BEOGRADSKO udruženje Srba iz BiH uložilo je oštar protest zbog odluke Haškog tribunala da ratnog komandanta muslimanskih snaga u Srebrenici Nasera Orića osudi samo na dvogodišnju kaznu.

JAČANJE RADIKALIZMA
FORUM za bezbednost i demokratiju saopštio je da je odluka haških sudija o visini kazne Naseru Oriću samo nova u nizu kontroverznih vesti iz Haga, kojima se indirektno ili direktno radikalizuje politička situacija u Srbiji.

PO DOLASKU IZ HAGA ORIĆ ŽESTOKO OPTUŽIO SRPSKOG MINISTRA ODBRANE
KRIJE MASOVNE GROBNICE!

Miroslav Deronjić mu se navodno poverio da je Radovan Karadžić lično naređivao likvidacije. Druženja sa Šešeljem i Tutom

Od stalnog dopisnika: Sarajevo
RATNI komandant Srebrenice Naser Orić, u prvom intervjuu po povratku iz Haga, žestoko je optužio srpskog ministra odbrane Zorana Stankovića za skrivanje masovnih grobnica sa telima bošnjačkih žrtava iz istočne Bosne. Za sarajevski "Dnevni avaz" Orić kaže da ne zna da li da se smeje ili da žali Stankovića koji je zatražio obnavljanje procesa.
- Obdukcije sve do jednog ubijenog Bošnjaka u Zvorniku, Bratuncu, Srebrenici i Vlasenici od 1992. do 1995. godine delo su Stankovićevih ruku. On sve ove godine taji gde su masovne grobnice, posebno one iz 1992. godine. Verujem da dolazi njegovo vreme. Samo treba verovati u pravdu.
Orić tvrdi da su mu srpski optuženici u Hagu pričali o detaljima vezanim za zločine u Srebrenici:
- Miroslav Deronjić mi je ispričao da je bio direktno na vezi sa Radovanom Karadžićem od 1992. godine i objašnjavao mi je kako su tekle operacije, počevši od ubistava Bošnjaka u školi "Vuk Karadžić", zatim u Glogovoj... pa do onih u Srebrenici 1995. godine. Ništa nije krio. Karadžić mu je naređivao gde treba pobiti ljude. Znao sam i ja mnogo, ali nisam znao ko je sve od onih koji su na slobodi u ovome učestvovao. Posebno sam zaprepašćen ulogom srbijanskog vrha u svemu tome.
Osvrnuo se i na druženja sa ostalim haškim komšijama. Kaže da je Vojislav Šešelj posebna priča. Osim sa liderom Srpske radikalne stranke, Orić se družio i sa Mladenom Naletelićem Tutom, generalom Hadžihasanovićem, Isakom Musliujem, Lahijem Brahimajem, Jadrankom Prlićem... Kaže da je Miloševića oslovljavao sa "predsedniče", ali da nije hteo da se upiše u knjigu žalosti povodom njegove smrti.
- Kako da žalim za onim čija je politika učinila da izgine toliko nevinih ljudi. Meni niko nije nudio da se upišem u tu knjigu, ali su mi kazali da je ona otvorena i da svako ko hoće da se upiše to može da učini.
D. STOJAKOVIĆ

Miodrag Popov: "Suze su iste vere"
SVE SRPSKO UBITI

KO nije iz tih krajeva ni u kvizu ne bi mogao znati na kojoj tački sveta se nalazi ovo mesto. U tom srebreničkom selu, na pet kilometara od Srebrenice živelo je oko 10 Srba i 40 Muslimana. Okruženo muslimanskim mestima, do marta 1992. godine, baš nikakvih loših stvari nije bilo. Čak se može reći da su komšijski odnosi pola veka bili više nego dobri.

Svako je gledao svoj posao: poljoprivredu, šume, čuvala se stoka, gajile razne kulture, a bilo je i one druge kulture sa obe strane i uvažavanja. Prvi put su se u aprilu osetili vetrovi koji nisu stizali sa Drine, već od Sarajeva. Pojavili su se tamni oblaci i videlo se da nevreme stiže u istočnu Bosnu. To zahlađenje, umesto vetrova, donosili su ljudi. Politika, tako se kaže. Daleka borba za vlast ovde donosi samo smrt, razaranje, pljačku...

Nervoza donosi strah za sopstveni život, porodicu, imanje. Po selu je kao munja prostrujala vest da su u Potočarima sredinom aprila ubijena tri Srbina.

Noć je rodno mesto kukavica i polazna tačka podlosti. Zato su, kao beg od straha, otpočele da kruže noćne patrole i u jednim i u drugim mestima. Na izvoru podlosti i straha uvek je tragično, ponekad i tragikomično. Bilo je dirljivo-brižno, možda bi se pre moglo reći naivno-lukavo, kada su komšije Muslimani "proširili delatnost" svojih straža, čak i oko srpskih kuća.

"Odmah ćemo kod svih srpskih sela strogo postaviti straže i nećemo dozvoliti da naša sela čuvaju straže muslimanske nacionalnosti. Pitamo se od koga svaku noć i dan oni čuvaju srpski narod?!", dopis vladi BiH, opštinski odbor SDS, 28. septembar 1995. godine.

Obnavljaju se stare priče i otkopavaju zatrpane uspomene. Svi pamte samo nož, metak, žicu... Bude se najcrnje misli iz košmara države koja se raspada i njena trulež se oseća na svakom koraku. Svako se zatvara u svoj nacionalni tor, svinjac ili kokošinjac... Noću aveti zla šetaju selima, patroliraju poluautomatska živa bića sa puškama i redenicima.

Prvo seoske straže, zatim patrole, "kontrole", pa... Nekad su se sretali, pozdravljali, sad se presreću, prete. Razlog je lako naći kada se znaju namere. Potom se razgovara, pregovara, obećava, a u stvari... Kupuje se vreme, prodaju glasine.

Sve se nekako podnosilo dok su ljudi verovali da oružje koje zvekeće neće i zapucati - u ime starih rana, nepotrebnih žrtava od pre pola veka i rata koji nikom dobra nije doneo. A onda...

Iz pravca sela Potočara... Dan izabran, ni po suncu, ni po magli, već po slavi - Đurđevdan, 6. maj. Tada u kuću dolaze gosti - običaj je, bez noža i mitraljeza.

Sa Ravne njive iznad Gniona, negde oko 17.00 začuo se glas sa megafona:

- Slušajte me dobro, Gniočani, ovo vam poručuje Naser. Do pola šest da svi predate oružje kod Perine kuće i garantujem da vam ništa neće biti. Ako to ne uradite, nećete pobeći, jer ste opkoljeni i bićete pobijeni.

Narod je odmah skočio, počeo da beži. Niko ništa nije uzeo, sem što se zateklo u rukama i na sebi. Ostalo je sve, čak i upaljene sveće na stolovima onih koji su slavili. Posle dva minuta čuli su se rafali sa svih okolnih brda.

Svi su potrčali niz potoke zaklanjajući se iza kamenja i bukava. Tu su poginula petorica Gniočana.

Radojko Milošević, star 68 godina, koji je tog dana slavio Đurđevdan, spaljen je u svojoj kući. Njegova žena je gledala iz šume kako gori kuća i Radojko u njoj. O tome svedoče Marko Slijepčević i Miladin Vukadinović iz Gniona, koje je prvo spaljeno i do temelja uništeno srpsko selo srebreničke opštine.

Istog dana, ista slava, još jedno bratunačko selo je napadnuto. U svojoj kući u Blječevi zaklana je starica Kosana Đekić, a njen muž Milan i njihov prijatelj koji je bio na slavi ubijeni. Iz ovog muslimanskog sela svi su Srbi proterani, a njihova imovina je opljačkana i popaljena.

ČIŠĆENJE AVLIJA

- SA dušmanima se mora definitivno i za svagda raščistiti. Uzmimo sebi za zadatak da smo mi ti koji moramo jednom za svagda raščistiti te stvari i očistiti ih od svojih avlija, da bi buduća pokolenja živela u rahatluku i miru.
Znam da smo mi Bošnjaci merhametli, sentimentalni i osetljivi ljudi. Ostavimo to za bolja vremena, a sada je u pitanju očuvanje muslimanskog identiteta, muslimanske biti, muslimanskog ponosa i ljudskog dostojanstva.
(Naser Orić, komandant muslimanskih jedinica u "svojoj" knjizi "Srebrenica svedoči i optužuje", april 1992)

KNJIGA poznatog televizijskog novinara Miodraga Popova "Suze su iste vere" štampana je u više izdanja i predstavlja autentično svedočenje o ratnim strahotama srpskog življa na području Srebrenice. - Zabeleženo je - kako navodi autor - posle dugih dnevnih i noćnih razgovora sa mnogim ljudima na raznim, neobičnim, i ponekad tajnim mestima velegrada. Zapisano je na osnovu originalnih dokumenata, mnogih svedočenja, sećanja i ratnog dnevnika, koji je posle čitanja spaljen da se ne bi pogrešno upotrebio, naročito zloupotrebio".
 
Koje zločine je Haški tribunal oprostio Naseru Oriću: Crna kruna zločinačkih pohoda Orićevih bojovnika bila je 7. januara 1993. u Kravici i desetak zaselaka. Seljani mučeni i ritualno ubijani, a sva srpska naselja poharana i spaljena. Po dolasku iz Haga Orić optužio srpskog ministra odbrane za skrivanje grobnica bošnjačkih žrtava!

Па ко нормалан њима уопште верује
 
GRAFITI "Naser, Turska, Bosna, Alija, Srebrenica", zabeležila je u selu
Kravica kamera Miodraga Popova. Kao da govori kojim su se redom vojnici
Nasera Orića klanjali svojim idolima. Ovaj materijal nikad nije objavljen.
Čak ni na RTS-u. Onom RTS-u. Gledamo ga danas, posle više od deset godina, u
studiju. Nemontiranog.
Krug oko Srebrenice. Godina 1993. Počinje na reci Drini. Čamac prelazi u
Srbiju. Negde kod Ljubovije. Dvojica veslaju. Žena i čovek s puškom na
čamcu. Kravu drže za uzde. Pliva pored njih. U čamcu i četiri tela. Umotani
u neku ćebad. Stižu na obalu. Iznose tela. Čitava porodica.

Bratunac. S druge strane zaštićene zone. Sve je pretvoreno u jedno veliko
groblje. Sa svih strana donose mrtve. Tu ih sahranjuju. Kamera snima
vojnika. Ide od groba do groba. Drži se za krst. Traži roditelje.
Izlog nekadašnje prodavnice oblepljen umrlicama. To je valjda jedino staklo
u Bratuncu. Umrlice i na stubovima. Visoko. Kuća više nema.

Kamera snima dečaka iza vojske. Unezvereno se okreće. Ekipa RTS-a mu
prilazi. Zove se Cvetko Ristić. Ima 14 godina. Pobijena mu je porodica.
Priča. Suzu nije pustio.

"SIROV" MATERIJAL
EKIPA novinara odlazi za dečakom. U Skelane. Kuća na proplanku. Kao
osmatračnica. Rasturena granatama. U dvorištu sveže humke. Čitava porodica.
Za svakoga po jedan krst. Otac Novak Ristić (51), majka Ivanka (50), sestra
Mitra (23 godine). O starijem bratu još ništa nije znao.

Ovo je prvi materijal koji je Popov objavio iz ovog kraja. U Beogradu ga
proglasili za "ratnohuškački". Preuzela ga grčka televizija. Nije imala tih
problema.

Snimci se mešaju. Ima tu raznog materijala. Eto i američkog novinara Roja
Gatmana. U to vreme dobijao je Pulicerovu nagradu za novinarstvo. Popov nam
ekskluzivno prikazuje "sirov" materijal navodnog logora "Trnoplje". Ona
čuvena slika rahitičnog momka iza bodljikave žice. "Srpski koncentracioni
logor", kako je Gatman pisao.

Čitav dan pričali su sa zatvorenicima. "Otvoreni prihvatni centar", pisalo
im je iznad glava. Bodljikava žica desetak metara. Pored slobodan put. Peni
Maršal. Novinarka. Prilazi sa suprotne strane. Priča s muslimanima. Prvi
govori na engleskom. Kaže, porušene su im kuće. Ovde su došli da prespavaju.
Kadar improvizovanih šatora nasred te poljane nije prikazala. Ni muslimana
koji joj je pričao na engleskom. Uočila je onog, očigledno bolesnog mladića.
Treba joj kadar. Traži da ga propuste do žice. Polako se probija.
„Zarobljenici" mu prave put. I, eto snimka. Obišao je svet. Dobio i
"Pulicera".

U Brčkom snima Ratka Mladića. Na sahrani nekog komandanta. Ide dalje. Jajce.
Na stolu spisak poginulih. Do sada 520. Razvukli papire na sto. Tačno pet
metara.
Novi Grad. Bratić Brdo. Sve isti kadarovi. Odjednom snimak s muslimanske
televizije.

Naser Orić. Stoji kod nekog drveta. Sneg je. Rafal u daljinu. Okreće se ka
kameri. Penje se na proplanak. Sa zastavom i puškom. Nameštena slika.

LELEK MAJKI

NAREDNI kadar iz teretane. Kao iz akcionih filova. Ovaj je posle rata. Orić
kao da priželjkuje Hag. Kaže: „Mi smo pravili zločine, oni su pravili
zločine". Ko će da izmeri, ko je više zločina pravio!?
Popov nam prikazuje snimak iz sela Kravica. U optužnici pred Haškim
tribunalom kaže se „brutalni masakr civila u selu Kravica, na pravoslavni
Božić, 7. januara 1993. godine". Snimci nisu prikazani pred Međunarodnim
sudom.

Na ulazu u selo, dve ljudske lobanje. Na automobilskoj gumi.

U selu: gomile masakriranih tela. Položena jedna do drugih.

Kadar na Zorana Stankovića. Patolog s ogromnom „kilometražom". Nagledao se
mnogo toga. No, vidi mu se šok na licu. Stoji pored generala Milana Gvera.

Nekako neobavezno priča u kameru kako je već pronašao 26 tela. Ima i tragova
grobnica. Priča, kao da i sam zna da to niko neće da objavi.
Stanković nabraja: „Najmlađi ima 20 godina. Risto Popović. Ispaljen mu je
metak u usta. U Osnovnoj školi 'Kravica'... Ljubica Baškić. Sedamdeset
godina. Prostrelna rana ispod leve dojke, udarac tupim predmetom na desnoj
strani glave...."

Malo, malo pa "utisnuti prelom u predelu glave", "ubod nožem". Sve po imenu
i prezimenu.
- Lazar Veselinović. Odsečena glava... - kaže.

Pojavljuje se starica. U crnom je. Leleče za sinovima. Gde li se ona
sklonila? Naser Orić nije birao. General Gvero je grli. Pokušava da joj
pruži reči utehe. Naravno, ne ide.

- Za ovo je malo reći genocid, zverstvo - priča general u kameru. - Ma, ne,
ovo je verski zaneseno divljaštvo.
Iza njega grafit na, valjda, jedinom preostalom zidu: „Naser, Turska, Bosna,
Alija, Srebrenica".
.
http://www.antic.org/
 
39-1760baa23b.jpg
 
Sud u Hagu je cisto politicki sud, koji sluzi samo za kaznjavanje Srba i radi u korist muslimana, hrvata, siptara, DOSa i Tadica, a protiv srpskog naroda... Samo to i nista drugo.
 
Poslednja izmena:

Back
Top