Quantcast

Krv i zvezdano mleko (knjiga deo 24)

Sandveil dance

Domaćin
Poruka
4.254
1589275601108.png


(Svi ostali radovi mogu se pronaći ovde)

U modrom mraku pre svitanja stajala je u dvorištu ispred kuće i mazila Kost u grlu, veselu kerušu koja je navodno pripadala njenim komšijama, ali je zapravo slobodno lutala od kuće do kuće umiljavajući se svima u pokušaju da izmoli ostatke ručka koje su joj rado davali pa je više ličila na burence na štapovima nego na psa. Sećala se kad je prvi put čula ime psa i nasmejala se pitavši zašto je tako zovu, a komšinica joj je odgovorila da će već saznati vremenom. Otada se već bar pedeset puta saplela preko šašave životinje koja je imala izvanredan talenat da se podmetne i ispreči tamo gde je bila najmanje potrebna što je vrlo često bilo pred nogama nekoga ko bi zakoračio.
„Jesi li ti moja dobra i mila kuca?“, pitala ju je otegnuto tepajući kao što odrasli vole da govore maloj deci. Kost u grlu je na to počela da ispušta sve one brundajuće, mumlajuće i grokćuće zvuke koje psi prave kad se tope od sreće i skoro pokušavaju da progovore. Mazile su se i pričale, dok keruša nije ugledala nešto u obližnjem šumarku i odjurila da ispita o čemu se radi. Pesma vetra je nastavila polako da se šeta. Išla je od jedne do druge biljke u saksijama koje je preko leta iznosila u baštu. Prvo je prišla ogromnom drvetu života, pa fikusu, filadendronu... Kod svakog bi stala, šaputala nešto, posmatrala, slušala, onda gde treba pravila bi pokrete rukama u vazduhu oko biljke. Ili bi delovalo kao da nešto dodaje ili kao da čupa, otkida, pa onda gladi i ravna. Kad je završila pogledala ih je zadovoljno uzdahnuvši tiho. Nekada davno ovako se brinula i o ljudima. Nekada davno bila je i ona blesava kao ovo kuče. Koliko samo ima nepromišljenosti u naivnom neznanju koje svoju dobru volju smatra opravdanjem za mešanje u tuđe sudbine. Koliko li je grešaka počinila u pokušaju da pomaže ljudima?

Svaka čežnja je neutoljiva isto koliko je i svaka bolest neizlečiva ili bar nisu nasumične ili slučajne. Ne postoje čežnje ili strasti zarad utoljenja, niti je smisao bolesti u samom izlečenju. One su svrha same po sebi, deo razgovora sa dušom, njeni vapaji, žalopojke, patnje, molbe. Ima u njima sakrivenih čitavih knjiga o neprimećenim putokazima, propuštenim prolazima ili raskršćima, a najviše od svega o zabludama, prividima i uzaludnom lovu na priviđenja dok majušna blaga razasuta na svakom koraku čame neprepoznata zaklonjena preobiljem nepotrebnosti kao dragulji u srči. Kakvog smisla ima izlečenje nekome ko nije čuo reči duše, uvažio ih, poslušao? Takvoj osobi će duša skretati pažnju iznova i iznova u pokušaju da bude viđena svejedno da li bolestima, raznim nesrećama ili patnjama. Ali tada, još sa mirisom mora u kosi ovenčanoj drskošću mladosti nosila je svoje darove kao ordenje, sa ponosom se smatrajući odabranom da usavršava nedovršenu kreaciju ne shvatajući da se taj najplemenitiji od svih zadataka nikada ne proteže van obrisa sopstvenog horizonta. Ne, ona se mešala u živote ljudi i otklanjala je bolesti i nedostatke popravljajući svet.

Negde baš u to vreme sanjala je više zbunjujućih snova čak im ni ne pridavši dovoljno pažnje. U jednom je stajala u centru neke veoma lepe jednostavno nameštene sobe igrajući se sa moći koju je imala u rukama. Kao što u snovima biva, moć joj je bila preuveličana i ona je sa prilične daljine milovala lišće biljaka na stolu i ispred prozora, čak im i pomeravši listove bez dodira, podizala ih, spuštala, igrala se skoro mogavši da čuje govor biljaka kao nežni mrmor na pragu sluha koji su ispuštale od sreće. Tada je ugledala prevrnutu šoljicu ispijene kafe sa sasušenim slikama prikaza njene budućnosti utisnutim u reljefe mapa sudbine. Bila je sigurna da veoma lako može da ih izmeni kao što je lako uticala na biljke, ali začudo, nije imala nikakvu moć nad njima.

Posle nekog vremena ponovo joj se u snu pojavila ista šolja u kojoj se video ogroman planinski masiv kao njen celokupni životni put koji ju je čekao i neki brojevi koje joj je tumačila stara žena kroz koju je probijalo sunce kao što može da se vidi u vodi kada se gleda iz velikih dubina. Njen glas se valjao u šumu talasa zvonak i penušav opominjući o prokletstvu i blagoslovu kao jedinim od svih izbora koji se prave u trenutku opredeljenja pri lebdenju. Kako je to čula našla se pred velelepnom zgradom muške gimnazije iz njenog bivšeg grada videvši je kao iz prvobitnih dana kad ju je krasila prefinjena lepota još uvek neunižena aljkavošću, nemarom, zapuštenošću i bahato nedoličnim skrnavljenjem grafitima i raznim žvrljotinama kojima je bila prepuštena u vreme iz koga je se Pesma vetra sećala. U jednoj od unutrašnjih prostorija održavao se čas levitiranja. Pesma vetra se obradovala prisustvu mladića koga je upoznala prvih godina na moru i zbližila se sa njim toliko da ga je smatrala bratom. Njega je u to vreme često lečila nervirajući se jer su se bolesti vraćale nebrojeno mnogo puta bez ikakvog valjajnog razloga ili objašnjenja.

Našavši se u učionici uvežbavali su praktično levitiranje. Vežba se sastojala od vodoravnog levitiranja na samo oko metar od tla. Neko ih je nadgledao, možda nastavnik ili njegov asistent. Čula je njegov glas dok je mladiću objašnjavao zašto mu nikako nije išlo dobro. Kazao mu je da je pogrešno lebdeo tako okrenut prema zemlji gledajući šta se dole događalo. Bio je ometen zemaljskim dešavanjima i uvučen u probleme, rasprave i sukobe postajao je nervozan, rastrzan i tužan. Pesma vetra je tik do njega lebdela posmatrajući nebo i osećala se blaženo. Iako zatvorena u masivnom zdanju čiji krov je zaklanjao vidik prema nebu, unutrašnji vid probijao se do vatasto nagomilanih paperjastih svetlo roze i plavih oblaka obasjanih bogatim žutozlatnim sjajem. Podsećalo ju je na idilične prikaze neba na slikama starih majstora. Postidela se besramne sreće u kojoj se zadovoljno baškarila dok se pored nje taj dečko mučio i vrpoljio kao crv. Pogledala ga je i videla je da je stvarno buljio na dole kao da mu je život od toga zavisio. Ispod njega širio se vidik kao kad se gleda iz aviona: liliputanske kućice, majušna kola, pačvork pokrivač od njivica, šumaraka i bašti, putići i drvca nalik velikom živom paketu igračaka za decu. On se grčevito napinjao da nešto tamo vidi i pronađe, proračunavajući povezanosti, pokušavajući da predvidi buduće događaje i ishode, tražeći sebe u u njima kao da površina zemlje krije odgovore i suštinu prave stvarnosti. Pomislila je da je bio glup. Zar mu nije bilo rečeno da se okrene? Zašto nije poslušao? Posmatrala ga je kako se sve teže i teže održavao dok je lebdeo. Zaključila je sa velikim strahom da će najverovatnije pasti.

Ženu je ponovo sanjala izgubljena i zalutala u nekoj zgradi državne institucije u kojoj dok je bežala od razjarenih grupa primitivnih ljudi, naprasno je zašla u zaboravljenu sobu sa velikim otvorom na zidu, kao prozorom bez okvira, okana ili stakala. Pogledavši u sunce koje je blještalo sa neba videla je isprva udaljen lik žene koja se približavala polako skoro kao da je klizila prema njoj na nevidljivoj pokretnoj traci. Zraci svetla prodirali su kroz ženin lik kao da je bila sasvim nematerijalna i prozirna ili načinjena od kristala ili leda, pa opet se pomerala i bila je živa. U trenutku kad se sasvim približila njena staklasta figura nalikovala je očvrsnutoj svetlosti. Lelujanje velova njenog pokrova ličilo je na pomeranje tkanina pod vodom i zaista su iz nje dopirali i razni zvuci vode i to slatke i bistre rečne vode. Napokon, ona izli majušni deo sebe u Pesmu vetra koja nakon toga više nije imala mira dok nekoliko meseci kasnije nije napustila gradić i priključila se Plemenu lutajućih trgovaca vapeći za nečim što nije mogla ni imenovati, ni pojmiti.

Nakon više godina stigla je do reke i naprasno osetila poriv da se skrasi blizu uzburkane i hirovite vode. Svakog dana šetala je njenim obalama zalazeći u plićake gde se divila lepim oblutcima, rečnom bilju i ribicama. Otkrivala je i tajne uvale, proširenja pod stenama i napokon je sasvim slučajno nabasala na niz podzemnih pećina koje su vodile do povelikog podzemnog proširenja koje je bilo nalik jezeru. Na jednom mestu gde je obala bila najšira nalazio se vodopad uzak poput ljudskog tela koji se slivao preko svojevrsnog trona na kome niko sem vodenih bića ne bi mogao da sedi jer su hiljade godina proticanja preko njega usekle nebrojene brazde ivica oštrih kao žilet. Kad se zagledala u vodu ona ožive dobivši sasvim ljudske crte lica i tela i zatim se povećavala i povećavala dok nije zauzela ceo prostor noćnog neba jer noć je došla sa njom i zvezde su se raširile preko neba. I nije bila više samo od svetlosti kao u snu već i od mraka, i krvi koja se u nju izlivala ogromnom mrežom nevidljivog krvotoka od svega što živi čime se plaćala cena za večni život dobijen njenim zvezdanim mlekom. I dete je držala u rukama, neko jadno, malaksalo i skoro beskrvno stvorenje kome je bez obzira na to isisavala krv iako se videlo da će ono možda svakog trenutka umreti.

Pesmu vetra obuze zanos dok se ljuljala kao opijena u kome odjednom shvati da taj poseban osećaj koji je celog života imala i svi takozvani njeni talenti su bili samo darovi zvezdanog mleka koje je oduvek sisala od ove drevne i sveopšte majke. Istovremeno spopade je i užas od krvi koju je izvlačila celom svetu što je doživela kao njenu krvožednu i zversku prirodu koju nije mogla da suzbije makar za sobom ostavljala pustoš prekrivenu leševima. Pocepana između oprečnih osećanja Pesma vetra shvati da se uplela u sopstvena tumačenja i slike umesto da je zaista posmatrala Reku. Pogledala ju je ponovo videvši sad jednu mladu majku, svežu i milu uprkos svojoj starosti i nežnu pored surovosti koja je i njoj bila nadređena kao opšti zakon postojanja, kako veoma zabrinuto posmatra to nesrećno dete u svojim rukama. Nudila mu je sisu iz koje je prštalo zvezdano mleko govoreći mu da će se izlečiti i preporoditi samo ako pristane da ga proba i nahrani se. Krv mu je pak izvlačila protiv volje kao nužnost samog življenja, štaviše delujući tužno što je život nastajao i održavao se na takav način. Ali dete je odbijalo da jede. Pesma vetra prepoznade u njemu lik svog druga i zaplaka saznavši da će veoma uskoro umreti.

Pao je kao što je predosetila i to već sledećeg jutra o čemu ju je obavestilo pismo rođake oko pola godine kasnije kad ga je na svom putu doneo karavan. Pao je skočivši kroz prozor svog stana i padao je još dugo u raznim tumačenjima ljudi koja do te mere nisu prodirala u razloge njegovog stradanja da su podsećala na prste koji žele da opipaju utrobu iako ne mogu prodreti dalje od površine kože. A ona je opet znala davno pre pisma i nije je interesovalo da li je u pitanju bila nesreća ili svojevoljni skok jer je pad započeo davno pre toga i let do zemlje je bila samo njegova poslednja, tada već sasvim nezaustavljiva etapa. Otada nije više nikoga lečila. One koji su sami tražili podučavala je finoj umetnosti razumevanja jezika duše zapisanog u snovima i mnogim znacima na javi koju je njoj prenosila Reka koju je čula, osećala i nosila u sebi iako je nikada više nije posetila u njenim dvoranama.

Prenuvši se iz misli videla je da se svetlost probila kroz bespuća mraka najavljujući još jedno rađanje dnevnog boga. Sa brda na kome se nalazila mogla je da se vidi cela panorama. Prvo velika reka, pa zatim ravnica sve do horizonta sa močvarnim pojasem uz reku, iscrtana imanjima, njivama i baštama, prošarana gustišima i šumarcima. Izlazeće sunce zapalilo je nebo i razlilo vatru u bogatoj paleti boja od ružičaste do narandžaste. Ona zaključi da će uskoro velike vrućine čim praskozorje postaje ovako dramatično i divno. Volela je da gleda izlazak sunca, ali su je komarci naterali da uđe unutra. A i Labud će uskoro stići sa Moljčicom i bolje bi bilo da im pripremi nešto za doručak.
 
Poslednja izmena:

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.