Е, свашта од тебе, ти изгледа ниси никада чуо за СТРАХ БОЖИЈИ... ево мало појашњења једним цитатом:
Свети Игњатије (Брјанчанинов) пише ...: "Духови злобе воде борбу против човека са таквим лукавством, да помисли и маштања које они убацују, души изгледају као да се у њој самој рађају, а не да су од, души туђег, злог духа, који је активан и уједно се труди да се прикрије."
Свети Оци указују на чињеницу, да се иза страха често крије сујета. То се најлакше примећује код страха пред јавним наступањем, страха од комуницирања. У тим случајевима човек се у дну своје душе боји да не испадне глупљи или неспособнији или са мање талената, него што он заиста јесте (како он мисли). И када човек сазнаје ту чињеницу и смирава се, дозвољавајући себи грешку или промашај, размишља више о томе шта ће рећи, а не како ће рећи, да би пре свега Богу угодио, тек онда долази до битног побољшања ситуације. И у души се васпоставља мир и спокој.
И још један моменат је јако важан, који се тиче страха, али не уопштеног, већ страха Божијег, који је највећа врлина и обавеза човека. Страх Божији има различито значење: то је и бојазан (страх) казне од Бога (нижи степен врлине) и чуђење (трепет, ужас) пред величином догађаја и побожан богоугодан живот, и најзад, као највиши степен страха Божијег - потпуна чистота и светост живота. "Страх је Божји мудрост, и уклањати св од зла јест разум", пише у Светом Писму (Јов. 28, 28). "Живећи без страха Божијег не може се учинити ништа узвишено и добродетељно", писао је Васељенски учитељ Цркве Свети Јован Златоуст.
Изгледа да се баш у страху Божијем крије највећа тајна, и, ако хоћете, и кључ за разумевање истинског исцелења од многих неуроза: када човек има у души страх Божији (односно вишњи, Богом дани страх) онда овај огроман страх покрива све те мале, светске, често у суштини ружне страхове, као што су страх од бубашваба или мишева, оштрих предмета и сл. Као што велики талас на мору гута ситне таласе, тако и истински страх Божији апсорбује све неуротске страхове - фобије.
Свакој људској души је биолошки не само својствен, већ и потребан страх Божији, али се овај велики дар једноставно деформише и замењује својеврсним животињским страхом. У аскетској литератури се наглашава да се овај страх на почетку духовног подвига више састоји у бојазни да се наруше Божије заповести, да се згреши, уради нешто мрско, недостојано и што вређа Бога.
Друга фаза страха Божији је одлика духоносних подвижника, који су више узнапредовали у врлини и састоји се у страху да не отпаднемо од Бога, да се не лишимо Његове божанске благодати, Његовог светог мира. Јер ово отпадништво означава духовну смрт, доносећи души мрак, тугу, разочарање, осећање бесциљности живота.
И, најзад, последњи аспект, који се тиче разлога настајања страха налазимо у Светом Писму: У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер у страху Је мучење ( 1.Јован. 4,18). То је још један важан одговор, који се не разматра у научној литератури. Испада, да постојање страха у души и срцу човека значи одсуство љубави. Замислите се над овим мало дубље...
Узмимо као пример стварне догађаје из последњег рата у Чеченији. Мајке заробљених руских војника су путовале тамо, где су фијукали меци, у сам епицентар војних операција. Не обазирући се на угроженост и својих живота, сусретале су се са чеченским војницима, преклињале их да им врате њихове синове. Шта је покретало те жене, како су одолевале страху од смрти? Одговор је очигледан: мајчинска љубав према својим чедима. Дакле, љубав изгони страх, "у љубави нема страха"...
.......................
......................
...A ko će da te spasi od Božijeg straha? 
menjash mishljenje od theme do theme.. 
