Р. Грујић:
1. Крсна слава је, у основи, комбинација прасловенског обичаја заветовања божанству и општег хришћанског култа нарочитог завета Богородици и разним светитељима.
2. У прва времена она је, под званичним црквеним именом 'памет светом', обављана само у заветној цркви и око ње, са крвним и бескрвним жртвама, по обретима састављеним из разних прехришћанских елемената и хришћанских елемената грчко-византијског обележја.
3. Назив Крсно име ова институција је добила врло рано у западним, нарочито приморским областима српског народа, пошто је тамо храмовни или заветни празник цркве називан Крсним именом; сем тога, у прва времена, многе заветне цркве посвећиване су биле на хришћанско или крштено име онога старешине породице, рода или племена који је цркву подигао.
4. У источним и јужним областима српскога народа одржао се за исту институцију народни назив Светац или Светао, са изведеним од њих обликом свечарство, према прастаром црквеном називу 'памет светом'.
5. Називи Служба и Слава постали су од глагола служити или славити Светог, Свеца, Сведен или Крсно име.
6. Св. Сава, први самостални српски архиепископ, извео је реформу Крсне славе почетком XIII века – забранио је свечарске гозбе са крвним жртвама код цркава и одредио је да се у црквама може обављати само чисто хришћанско слављење Светог, са бескрвним евхаристичким жртвама и поменима; а гозбе је потиснуо у куће сваког оног, који се заветовао да ће нарочито славити помен своме и своје породице изабраном светитељу – заштитнику. Штавише, том приликом су и саме гозбе по приватним кућама стављене под контролу парохијског свештенства, које је дужно било да благосиља свечарске трпезе само онда ако је гозба спремљена у смислу црквених прописа о избегавању сваког трага ритуала ранијих крвних жртава.
7. На тај начин пошло је за руком Светосавској српској цркви да од XIII до XVII века, у границама Жичке архиепископије и Пећке патријаршије, формира данашњу Крсну славу као специфично српско – православну и црквено – народну породичну свечаност.
8. Слични појави по суседним областима Албаније, Бугарске и Румуније, као и по неким римокатоличким областима нашега народа (нарочито у Славонији и Далмацији), могли су се развијати или под директним утицајем српске јерархије из Пећке патријаршије, пошто су северни крајеви Албаније и неки западни делови данашње Бугарске дуже времена били под српском политичком, a још више под српском духовном влашћу; или индиректно, под утицајем многобројних српских православних емиграната, током турске превласти, из балканских области у Румунију, Славонију и Далмацију.
9. Сем општег заветног храмовног празника, са институцијом Крсне славе стопили су се, током векова, многи појединачни завети разним изабраним светитељима — из захвалности ради спасења од каквих било личних, породичних или општинских беда и невоља; као нпр. од тешке болести и смрти, робљења и паљења, помора људи и стоке, пожара, великих поплава и других елементарних непогода.
10. Ритуал Крсне славе je црквени и народни — Сви неопходни реквизити њени, као што су: cвeha, хлебови — просфора и колач, Пшеница или кољиво, вино, уље и тамјан, јесу уједно и црквени реквизити — са cвe-ноћног бденија, коje се обавља у цркви уочи храмовних и других великих празника, и са литургије, коja сеобавља ујутро на сам празник. Карактеристично je, уз то, да се икона Крсног имена не сматра као неопходан реквизит Славе, те je многи свечари и данас немају. Међутим, и главни обреди у кући, а нарочито ломљење или резање колача и благосиљање или дизање у славу, носе на себи јасна обележја црквеног порекла.
