Kritike, prikazi, odlomci objavljeni na internetu

“Iz Rusije s ljubavlju” Violeta Milicevic

Violeta pocinje ovu knjigu svojim predstavama o Rusiji i podseca citaoca na njegove…A koje su moje?
Rusija, moj peti razred osnovne skole, ucenje ruskog jezika, koji je bajkovit i mek, na naslovnoj strani udzbenika su deca u kaputima i kapama, i pada sneg…
Rusija, ocevo putovanje iz osamdesetih, dijapozitivi koje je doneo (sa sve malom kutijom za “projektovanje” istih), a koji prikazuju Petropavlovsku tvrdjavu i ostale raskosi, ruske sarene marame i njegove price o toj zemlji ispunjene ljubavlju…
Rusija, crtani filmovi “Snezna kraljica” i “Zar ptica”…
Odmah, na pocetku citanja, dobijamo zelju da, kroz Violetinu pricu, saznamo vise… i dok citamo, dopunjujemo se, trazimo slike, trazimo secanja, gledamo…
Ova knjiga bukvalno lepo mirise. I krecemo da citamo, prvo vece i prvi susret sa kupolama ruskih crkava, odakle se prica razvija kao Dvorzakova “Vltava”…razvija se iskreno, detaljno, sa svim sitnicama koje se desavaju na putovanjima, razvijaju se topli opisi (Sergijev posad, Pecerski manastiri, Valaam, mosti Aleksandra Nevskog, Petrograd…)
Ovo je osvezeni i razgranati poklonicki putopis (sa komicno-prakticnim detaljima) i dnevnik ocaravanja i dubokog verskog zanosa, ovo je prica o duhovnosti, potkrepljena citatima poznatih pesnika o Rusiji. Citalac moze da jasno u svojoj masti predstavi sve opisane slike.
Ovaj putopis je i studija (sa dosta objasnjenja kad treba) i ljubav (autorkina, koja se jasno vidi u svakoj recenici). Najjaci utisak, recimo, mogu ostaviti opisi putovanja transsibirskom zeleznicom i hrama Hrista Spasitelja. Ili nesto sasvim drugo, izbor je veliki.
Kruna pripovesti je u Moskvi.
Ova je knjiga, da upotrebimo autorkine reci “blagosloven i sladak zalogaj” (ona tako opisuje prvu veceru u manastiru Nikolo). Ovo je knjiga u kojoj citanje klizi, kao sto se na poklonickim putovanjima umor ne oseca.
Ovo je putopis koji ce dodati jos jednu nit u sva vasa prethodna putovanja i obogatiti ih.
Ana Atanaskovic
 
“Kad je Nice plakao” – Irvin D.Jalom

Ovo je knjiga-poslastica. Lavina koja je cekala da se pokrene, pocevsi od suskanja drugih, preko direktnih preporuka, do, cak, fame, ali se citanje do sada migoljilo.
Sam pocetak vec dosta govori – srecemo se (sto posredno, sto neposredno) sa Vagnerom, Niceom, Jozefom Brojerom i Frojdom…
Jozef Brojer, cuveni becki lekar, ima neocekivanu posetu. U trenutku kada pokusava da razresi sopstvenu opsesiju pacijentkinjom Bertom, posecuje ga Lu Salome i moli ga da razgovorom pomogne Niceu, coveku kome se divi i za koga smatra da ce biti jedan od najvecih umova sveta. Frojd je Brojerov stazista, i upoznat je sa detaljima.
Pri prvom susretu Brojera i Nicea citalac drhti od uzbudjenja, sluteci, s pravom, kakva ga lepota dalje ceka.
Ovo je roman o osvitu psihoanalize, o putu koji pomocu emocinalne katarze prazni naboje proslosti. Ovo je roman koji divno prikazuje kako iscelitelj mora da udje u dusu obolelog, u njegov lavirint, a kako se, u isto vreme, pacijent ogleda u pitanjima tarapeuta i ulazi u prostor “iza ogledala”, u sebe samog. Lecimo se sami, lekari i duhovni savetnici samo pomazu nasem telu i mislima da ojacaju.
Niceove ideje spretno su upletene u izmisljene dijaloge, sto je velicanstven dozivljaj za citaoca. “Postani ono sto jesi”, samo je jedna od dubokih recenica koje se mogu izdvojiti iz romana i postati sugestije.
Ovo je roman o preteskom zadatku, na koji je retko ko spreman – doci do odgovora u kom kutku nase licnosti bolest nastaje. Citalac nema zelju da brzo procita nijednu recenicu, naprotiv, knjiga se cita studiozno, uz razmisljanje, stanke, uvide. Vratice vam se sve doumice i nedoumice, prosli razgovori sa vasim duhovnim uciteljima, pohranjeni snovi i odsjaj vase melanholije. Predivno.
Citacete ovu mrezu nadmudrivanja i upliva u misli, razmene i obostranog lecenja i pacijenta i lekara, videcete kako lekar-ispitivac ispituje pacijenta svojim culima, svojom igrom.
Kad se zahukta razgovor dva velikana, citalac je i nem i ispunjen, priziva sve ranije procitano i dozivljeno, guta svoje sopstvene reci, podstaknut je i dirnut, pomeren.
Autor zasluzuje divljenje, koliko je samo promisljanja i znanja bilo potrebno za ovakvu knjigu!!! Genijalna ideja, majstorski sprovedena. Jedna od najboljih knjiga proteklih decenija.
Ana Atanaskovic
 
“Mocartov efekat” – Don Kembel

Knjige strpljivo cekaju na nas. Na nasim policama, u bibliotekama, u knjizarama…
Ova knjiga, srecom, navodi prikazivaca da bude dosta lican. Kupljena je jer je dokazivala nesto sto odavno instinktivno znam. Takva citanja su najdraza. Citanja-stapanja.
Mocartovu muziku sam otkrila u IV razredu osnovne skole, na jednom nezaboravnom casu muzicke kulture. Od tada znam da je moj. Od tada umem da ga prepoznam. Od tada sam o njemu skoro sve procitala (Alfred Ajnstajn, Bernard Grun, Volfgang Hildershajmer….itd, itd.) Od tada sam pustala ruku da sama pise dok ga slusam. Citala sam o tome kako se slusaocima cinilo da su se zidovi prosirivali dok je Albert Ajnstajn svirao Mocartovu muziku (“Ajnstajn” – B.G.Kuznjecov). Citala sam njegova pisma, njegove romansirane biografije, sve. I uvek je bilo, dok ga slusam, silina iz grla, univerzalna moc, i laka i teska, i jednostavna i slozena. Njega je ruka vodila da napise kosmicku, savrsenu muziku, i, zaista, uticala je, menjala me, dodavala mi, ravnala me… vrhunac slusanja se desio kad mi je bilo 16 godina, od tada sve ravnomerno tece… Carobno osecanje, tonovi koji navode da ih volim, ni na sta drugo ne mislim, smeh malog deteta, tonovi izviruju iz svesti, ostavljaju me da lebdim. Smisleni tonovi.
Dokaz svega toga, i jos mnogih drugih interesantnih pojava nadjoh u ovoj knjizi. U njoj su objasnjenja i uputstva. I citala sam je bas kad je trebalo, kao dopunu, nastavak jednog razgovora i razmisljanja, kao poriv za rec, kao izvor za znanje.
Pisac takodje iznosi svoj licni dozivljaj koji ga je pokrenuo ka istrazivanju i opisivanju. On je muzicar kome je u 47-oj godini zivota dijagnostikovan ugrusak krvi u mozgu. To je bio trenutak da znanje o uticaju zvuka na telo primeni na isceljenje samog sebe.
U ovoj knjizi Kembel je izneo konkretne primere isceljenja i eksperimentisanja, terapije i procese poboljsanja. Termin “Mocartov efekat” koristi se za lecenje muzikom uopste, na pocetku se vec objasnjava zasto. Tragajuci godinama za pravim opisom njegove muzike, mislim da sam ovde nasla najblizi: “On je u isti mah i duboko misteriozan i pristupacan, i iznad svega prostodusan.”
Ovo je knjiga o tome sta sve muzika moze (kako utice na temperaturu tela, na krvni pritisak, poboljsava funkcije imunog sistema…) i autor je dao jednu kratku, ali poucnu analizu muzike uopste (poglavlje “Posle Amadeusa”)
Sta jos mozemo saznati? Gregorijansko pevanje, recimo, olaksava disanje, mozemo se leciti sopstvenim glasom, “pevanje produzava samoglasnike, koji odjekuju u kozi i kostima, a vibracije podsticu reznjeve u mozgu” (crkvena muzika). Mozemo saznati i kako na nas utice ambijentalna muzika (ah!). Mozemo se, citajuci, prisetiti Muzikoterapije nedeljom na radiju 202 (da li jos uvek postoji?). Mozemo saznati novine u istrazivanjima, koliko su efikasne metode slusanja koje vec nesvesno primenjujemo.
Mozemo otkriti “nove momente’" u Kehlovom popisu (za koje nismo, mozda, znali). Mozemo osetiti Mocarta koji je i u “obicnoj” varijaciji i u “Rekvijemu’ isti – velicanstven, i lak i dubok, i ozbiljan i veseo, i zustar i mlak. Mocart, muzika koze, opoja, vecnosti, grla, ruku, prstiju, potoka, neba.
Istrazivanja su tacna, shvaticete, potvrda moze stici vec sutradan, sa jednim od “znakova pored puta”.
Nema drugog odgovora, sve je muzika, i pisanje je muzika, to sam otkrila kad sam pocela da pisem, uvek sam osluskivala kako recenica zvuci. Muzika je u pozadini pisanja. I, uopste, muzika dolazi iz utrobe Zemlje, njena je prva i osnovna rec, ona koja topi nasu kozu i njene zategnutosti, ona koja nam razgrce prostor pred ocima, da dublje udjemo u sopstveni pogled.
Ana Atanaskovic
 
“Francusko zavestanje” Andrej Makin

Ljubav pre prvog pogleda

“Druga uspomena se ne bi mogla vremenski odrediti, toliko je bila davnasnja. U njoj nije bilo cak ni moga “ja” jasno odredjenog u toj maglovitosti. Samo jasno opazanje svetlosti, opojan miris trava, i one srebrnaste niti sto presecaju plavu gustinu vazduha – mnogo godina docnije prepoznacu u njima vilinske niti paucine u letnjem vazduhu. Neuhvatljiv i zbrkan, taj odraz ce mi ipak biti drag jer ce mi pomoci da sebe ubedim kako je tu rec o prenatalnoj reminiscenciji. Da, bio je to odjek mog francuskog porekla. Tako cu jednom kazivanju moje bake pronaci sve sastavne delove toga secanja: jesenje sunce sa njenog putovanja u Provansu, miris lavandinih polja, cak i one niti paucine u mirisnom vazduhu.
Nikad se ne bih odvazio da joj pricam o svom decjem predvidjanju buducnosti.”

Moderan prikaz bi trebalo da sadrzi sto manje citata, trebalo bi da bude licni pecat, jedna mala uvodna prica, poziv na citanje, impresija, nasa sopstvena, potaknuta delom… trebalo bi da prikaz bude zasebno malo delo, a ne navodjenje tudjih reci. Ali, kada roman ocara oci vec na pocetku, kada svojom raskosnom i iskrenom recenicom “kupi” citaoca, prikazivaca, ne postoji misao o pravilu, postoji samo zelja da se bar malo docara stil, da se bar malo priblize ton i intonacija recenice, utkana misao autora, zov, zvuk i miris. Ovog romana.

Paucinast pocetak. Stil koji osvaja citaoca. Ljubav prema detalju u opisu; recenice i scene kao teske barokne kapije od gvozdja – tako pise Makin. A ne bih ni znala, da nisam prihvatila pruzenu knjigu… jer i ne volim bas kada, iz najbolje namere, naravno, ljudi zele da procitam knjigu koja je njima draga, a meni nije nikako u planu, i zelim nesto drugo.. i…. ali… Ali, ovoga puta je Francuska, kroz roman, dosla do mene, namerno, nenadano, dosla je i podsetila me, dosla je i obradovala me…

Glavni junak, decak koji odrasta u Rusiji posle drugog svetskog rata, ima baku Sarlotu koja je Francuskinja. Ona mu prica o Parizu. Makin je uspesno preveo u reci bajkovito osecanje iz detinjstva. Njegova secanja na detinjstvo modre ispod povrsine koze, prica nam o sebi i sestri kako pomno slusaju baku, o Rusiji, hladnoj, svemirisnoj, drugacijoj od prica. Decak nam prenosi ono sto znamo, a mozda zaboravljamo – inozemni gradovi imaju za nas samo onu auru koju smo im pridodali sopstvenim mastanjima i u njoj se uljuljkujemo.
Ovo je roman o otkrivanju “zagonetne francuske sustine”, o tome koliko pricu mozemo da slusamo razgoracenih ociju i koliko u detinjstvu sve moze da bude raskosno (srecan je onaj ko te slike sacuva), o odrastanju u Rusiji i odlascima kod bake, o njenom zivotu, o tananim potkama u nasoj svesti, o tome kako se jezici preplicu u jednom bicu, u njegovom zivotu, o slikama stvarnim i domastanim. Ovo je roman o Francuskinji u Sibiru, u Rusiji koja je za sobom povukla gvozdenu zavesu, o susretu dva sveta, o strancu koji prica, koji ne zaboravlja, o snazi detinjih slika i prvih iskustava, o dva pola, o dve ruke, dva oka. Makinova baka (jer delo je autobiografsko) opcinjava, kao svaki novi, raznorodni kamen na ogromnom, pustom zalu. “U Sarlotinim ocima se ogledao nekakav zabrinjavajuci svet pun nepatvorene istine – neka neobicna Rusija koju je tek valjalo otkriti”
Ovo je roman o francuskom i ruskom, kako zvuce, koje slike stvaraju, kako teku i kako francuski i njegov tok mogu da uticu na odrastanje u socijalistickoj Rusiji.
Makin je Francusku, pre putovanja, doziveo kao i mnogi od nas i ispisao je, na srecu, i nase misli, preveo otkucaje i drhtaje (nase) u reci, izrazio i nasu ljubav. “Francuska nije za mene vise bila prosta zbirka neobicnosti, nego osetljivo i zgusnuto bice ciji je jedan delic poput kalema usitnut u mene”
Kao sto vec rekoh, najvise volimo ona mesta cije smo postojanje licno nadogradili setom, mastom, ljubavlju. Tako je i decak voleo Francusku, a onda se desio prekid, trenutan, prekid i promena. Zrenje. Pa onda ipak odlazak tamo. Pa onda druge zelje.
U Makinovoj iskrenoj ispovesti preplicu se zov Rusije i zov Francuske, koji je jaci, koji vise zigose telo i misli.
Pred kraj, u zelji za spajanjem dolazi mu otkrovenje i otkrivanje pravog porekla, istine koja je precutkivana.
Ovo je knjiga o secanjima-pecatima, o talasima kojima ona menjaju nas duh, o potrazi za poreklom. Pitanje je da li ono (secanje) i koliko odredjuje nas. Pitanje je koliko mu se ponekad odupiremo. Ovo je knjiga o odsjaju reci, o potrazi, o stepama, o cipkanoj paucini, o detinjstvu, o Jednom.
Ana Atanaskovic
 
“Zavet” Slavisa Pavlovic

“Zavet” je pravi primer muske proze (koja, nazalost, postaje retka). Recenice su ni dugacke, ni kratke, bas onakve kakve bi trebalo da budu, i prilicno sigurne i skladne. A o cemu govore?
“Osecaj casti i ponosa” je potenciran.
O cemu jos govore?
O ocevima i sinovima, o muskoj grcevitoj liniji. Otac Andrija, prek, ponosit, nepokoren i sin Milic, njegova krv, na neki nacin suprotstavljen njemu, bori se protiv njega u sebi, a to je borba sa ljubavlju, borba slicnih.
Citanje o “hrabrosti, spremnosti, karakteru, beskompromisnosti” zaista prija.
Roman pocinje 11. avgusta 1914…pocinje i rat (“djavolja rabota”) na okukama Drine. Drina je reka-granicnica. Nad njom su cete i bitke, pokret i muske suze. Pored nje su prekost, prkos, ljutnja, osveta, zemlja, kosti, rane, dom.
Milic i Andrija su u kovitlacu rata, na mestima i polozajima oko doma, spremni da izginu. Otac Andrija je otac koji ocekuje, otac koji u sebi presudjuje sinu. Milic je sin koji se buni, ali i postuje, buni se i bori. Ovo je prica o ocu u sinu i sinu u ocu, o jednoj te istoj, razlicitoj, pomesanoj krvi. Citamo o ocevim ocekivanjima i sinovljevoj zelji za dokazivanjem pred njim.
Ovo je proza bez ukrasa, a ipak ukrasena, sigurna, ukrasena iskustvom, majstorstvom, muskim osecajem, istinitom pricom.
A kako dalje tece prica?
Milic se zavetovao ocu da se nece nikad predati neprijatelju, ali biva zarobljen, desava mu se ono sto je ocu od kamena u sebi obecao da nece. Iz zarobljenistva Milic (sa jos nekolicinom saboraca) dospeva u Budimpestu, na jedan salas u blizini. Andrija se prijavljuje na front, ne znajuci da li mu je sin ziv ili mrtav. Miliceva porodica, zena i dva sina, ostaju u cekanju i nadi. “U ratu se izgleda sve preokrene, retko ko uspeva da ostane svoj, desava se da neprijatelji na koje obicno pucamo postaju prijatelji, dok prijatelji zavedeni nemoralom rata postaju neprijatelji. Izgleda da je jedina dobra stvar u ratu sto svako od nas pokaze svoje pravo lice, sebe u pravom smislu.” U takvim groznim uslovima se junaci romana nadaju i tada cekaju…
Radnja nas vodi pored Drine, u Varvarin, u Krusevac, na salase, u brda i ravnice, u rat i skrovista. Citamo o ratu i prinudnom radu, o smrti i ljubavi. A ljubav, kakva je? Ona koja spaja i razdvaja. Nemoguca i moguca. Ljubav-melem.
Ovo je roman o reci, roman-zavetovanje, roman o gadjenju, o muskosti, o surovosti, osveti, samilosti, krvi, kundaku, rani, pucnju. Ovde se nadmecu obecanje i zavet.
Laz produbljuje nemusti sukob oca i sina, to neminovno trvenje kada su otac i sin slicno-isti, kada su jaki i kocoperni.
Citamo dalje o nepravdi, o besu koji kulja kotlinom, o bespomocnosti i zrtvi (postoji i jako dobar odeljak o ljubavi i njene dve ostrice). Razmisljamo o nasim ocevima, o situacijama kada smo im rekli neke vazne stvari, o grudvama u grlu pred izgovaranjem istih, o nasim sopstvenim lozama.
Ovo je prica o svetosti porodice, o prolivanju krvi, o tragediji i nadi. Prica-sudbina.
Ana Atanaskovic
 
“Povratak kosave u Beograd” Neda Kovacevic

Sve bilo je muzika…. u Nedinom romanu.
Janko i Milos se upoznaju u Trstu. Slusaju ploce, bridi nostalgija, razgovara se o muzici, o Srbiji, o Beogradu…A Ksenija je Jankova zena. Milos pise dnevnik, koji nam se razlistao, kalendar se vraca i susti.
Ksenija je magicna kao i Magi iz EKV-a, ciju muziku svira.
Pocinju devedesete, redjaju se, dolazi novi milenijum, junaci dolaze kuci. A, u stvari, glavni je junak Beograd, onaj potajni, onaj sveprisutan, onaj mocan (“omnipotent”, kazu Englezi). Dolaze, dakle, u Beograd, gde Jankova Ksenija kroz enciklopedijska izlaganja objasnjava njihov grad Milosu.
Autorka ne moze (a i zasto bi?) da sakrije svoju neizmernu ljubav prema Beogradu. Bavi se njegovom istorijom, saznajemo ime poslasticarnice na pocetku Makedonske ulice… Opisuje i davnasnji Beograd, njegov radio, kafane…. i kroz svojevrsan vodic, muzicki i arhitektonski, daje mnostvo podataka, koje znace i junacima, i nama, citaocima. Beograd je kosava, pahulja i “mesto gde vreme ne postoji”.
Ovo je roman o zabranjenoj zaljubljenosti u zenu najboljeg druga, o muzici EKV, o dzezu, o osamdesetim, o devedesetim, o gramofonima, o Preletu, o drugim legendama. Stihovi EKV-a (i drugih) su vezivno tkivo romana, ove osecajno-dokumentarne proze.
I, jedna mudra recenica iz romana za kraj: “U zivotu samo voleti nije dovoljno”. Recenica teska, ali verovatno i istinita.
Ana Atanaskovic
 
"Ima osoba na ovom svetu kojima je suđeno da same sebe unište, i nikakvo razumno dokazivanje ne može da im pomogne. Što se mene tiče, Justina me je uvek podsećala na mesečara koga su spazili kako korača po opasnom ravnom olovnom krovu na visokoj kuli; svaki pokušaj da je čovek probudi vikanjem mogao bi dovesti do nesreće. Čovek je jedino mogao da je nečujno prati u nadi da će je postepeno odvući od dubokih mračnih bezdana koji su zjapili sa svih strana. Ali nekim čudnim paradoksom, baš ovi nedostaci u karakteru - ove niskosti duše - predstavljali su za mene najveću draž ove kobne dinamičke ličnosti. Pretpostavljam da su se oni nekako podudarali sa slabostima u mom sopstvenom karakteru kojima sam srećom mogao bolje da vladam nego ona. Svestan sam da je za nas ljubavni čin bio samo mali deo celovite slike koju je projektovala duševna prisnost što je svakodnevno bujala i granala oko nas. Dok smo razgovarali neosetno bismo se približili jedno drugom sve dok se ne bismo uhvatili za ruke, ili skoro pali jedno drugom u zagrljaj: ne iz uobičajene čulnosti koja muči ljubavnike, nego kao da je telesni dodir mogao da ublaži bol istraživanja po sopstvenoj duši."

"Ali kada sam je stigao i zaustavio, okrenula mi je lice bolesnog demona. Spopao ju je žestok bes. Lupila je nogom po vlažnom pesku.
Stvar nije samo u tome što se otvorila geološka pukotina na zemljištu po kome smo tako samouvereno gazili. Shvatio sam da je ova jalova razmena misli i osećanja probila stazu ka gušćim džunglama osećanja; i da smo postali robovi tela, posednici jednog tajanstvenog saznanja koje su dalje mogle da prenose, primaju, dešifruju, razumeju, - samo one retke nama podudarne ličnosti na svetu. "Na kraju", sećam se da je rekla, "ovo nema nikakve veze sa seksom", što me je dovodilo u iskušenje da se nasmejem, mada sam u toj rečenici prepoznao njen pokušaj da putenost razdvoji od poruke koju je sadržavala.
Video sam tada ono što je trebalo odavno da vidim: naime, da je naše prijateljstvo toliko sazrelo da smo već nekako postali jedno."

"Shvatila je sasvim jasno da ga silno voli, a i da može da se pomiri sa tim da ga više ne vidi - nikada. Njena ljubav je već spoznala i savladala nestajanje voljenog - sopstvenu smrt. Ova misao, tako jasno izražena u njenoj savesti, davala joj je ogromno preimućstvo nad njim - jer on se još uvek davio u uzburkanom moru svojih nelogičnih i zamršenih emocija, žudnje, obzira prema samom sebi, dok je ona već crpla snagu i samouverenost iz same beznadežnosti svoga slučaja."


Lorens Darel, Aleksandrijski kvartet
 
"Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajućih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli moćan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom "pripadajućih". Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer noću smo potpuno sami, čak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim sanjama koja naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuće, drugačije, odmetnike, čudake.

Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj."



"Gubitak Istoka znači dezorijentisanost. Pitajte bilo koga moreplovca – na moru je vodič istok. Ako izgubite istok, izgubili ste uporište, izvesnost, znanje o tome šta jeste i šta bi moglo biti, a možda i sam život. Za kojom ste zvezdom pošli stigavši na ovu putanju? Tako je. Istok je orijentacija, orijentir, Orijent. Tako glasi zvanicna verzija. Tako kaze jezik, a jezik nikada ne treba dovoditi u pitanje.
Ali pretpostavimo ipak nešto drugo. Šta ako je čitava priča – orijentacija, svest o mestu boravka i sve ostalo – šta ako je sve trik? Šta ako je sve – dom, bratstvo, čitava šarada – samo ogromno, sveopšte, vekovno ispiranje mozga? Šta ako pravi život započinje tek kad se usudite da sve odbacite? Kad se otisnete od ukotvljenje ladje porodičnog doma, presečete konopce, ispustite lanac, isplovite van mape, kad jednostavno isparite, nestanete, zbrišete, šta god – možda biste tek tada mogli da živite slobodno! Bez uputstava kako da postupate, zašto i gde da živite. Tamo gde niko ne bi mogao da vam naredi da odete nekud i poginete za njega, ili za boga, niti bi mogao da vas preslišava zbog toga što ste prekršili pravila, ili zbog toga što ste baš vi jedan od onih kojima, iz razloga koji vama, nažalost, ne mogu biti saopšteni, nešto nije dozvoljeno. Možda morate da prodjete kroz okean beznadja, kroz haos i još dalje, morate da podnesete samoću i nesnosan strah zbog gubitka sidra, užas pojedinaca oko koga se obrću horizonti, poput stranica novčića koji je neko bacio u vazduh.
Vi to ne želite. Većina to ne želi. Svetska perionica mozgova ima prilično veštu ruku – ne skači sa te litice, ne idi kroz taj prolaz, ne ulazi u taj vir, ne rizikuj, nemoj preći tu crtu, ne iskušavaj me tako grubo, upozoravam te da me ne začikavaš, a ti to ipak činiš, stavljaš me na probu. Nećeš dobiti priliku, zaboravio si molitvu, uništen si, svršeno je sa tobom, nisi mi ništa, mrtav si za mene, za svoju porodicu, naciju, rasu i za sve što je trebalo da ti bude vrednije od života, i da mu služiš kao gospodaru, da ga slepo pratiš, da mu se klanjaš, da ga obožavaš i da mu se pokoravaš; mrtav si, čuješ li me, gotovo je, bedno kopile, a čak ti ni ime ne znam.
Zamislite ipak da ste to učinili. Da ste iskoračili sa kopna ili skočili u kobni vir i da pred sobom vidite čarobnu dolinu koja se nalazi na kraju Svemira, blaženo carstvo vazduha. Sa svih strana dopire muzika, a vi je udišete – izdišete, bez prestanka, tako da je postala deo vašeg tela. Sladja je od „poseda“ u vašim grudima.
Vina je bila prva koja je to učinila. Ormus je skočio za njom, a ja sam kao i obično bio na začelju. I mogli bismo dugo raspravljati o tome zašto smo skočili, i da li nas je neko gurnuo, ali ne možete osporiti da smo svi to učinili. Bili smo tri kralja Dezorijenta.
Ostao sam samo ja da ispričam našu pricu."


Salman Ruzdi, Tlo pod njenim nogama
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

VranV
Meša Selimović - Knjige, odlomci, citati
Odgovora
6
Pregleda
325
Стари пароброд
Стари пароброд
VranV
Srđan Valjarević - stihovi, pesme, odlomci iz romana
Odgovora
17
Pregleda
471
Džudi S
Džudi S
Nina
Stevan Sremac: Limunacija na selu
Odgovora
1
Pregleda
144
Nina
Nina

Back
Top