Dе Sisti
Stara legenda
- Poruka
- 81.885
Miroslav Prokopijević
Kritičari liberalizma
Postalo je skoro uobičajeno od strane većine domaćih ekonomista da se za društvene i ekonomske probleme u Srbiji i svetu optužuje liberalizam. Očito je to posledica višedecenijske komunističke vlasti. Verovatno su samo teorije zavere popularnije kao krivac za teškoće. Tako se kaže da neoliberalni model ekonomski upropaštava zemlje, uglavnom tako što razara njihove privrede i proizvodi posledice koje su štetne za društvo. Navodni loš uticaj liberalizma vidi se u nestanku mnogih industrijskih firmi i dela industrije, padu poljoprivrede, padu zaposlenosti, preuzimanju bankarskog tržišta od strane inostranih banaka, lošoj privatizaciji, podleganju diktatima MMF, visokim trgovinskim i deficitom tekućeg računa. Istovremeno, kritičari liberalizma nigde ne kritikuju visoke carine i barijere u socijalističkom periodu, političke fabrike, masovno nepotrebno zapošljavanje u funkciji socijalne politike, veliku pomoć države firmama, banke koje su opstajale na inflatornoj infuziji, i niz drugih očito pogrešnih politika iz vremena socijalizma. Oni to ne kritikuju, jer su im ta rešenja na srcu. Naravno da će takva privreda propasti čim krene da se otvara, to je očekivano. Ekonomista bi morao to da pozdravi, a ne da nad tim lije suze i kritikuje liberalizam.
Liberalizmu se pripisuje i pojavljivanje kriza, poput današnje. Kritičari liberalizma često smatraju da liberalni kapitalizam osiromašuje ogromnu većinu ljudi i povećava nejednakosti, iako je kapitalizam doneo najveći rast blagostanja u istoriji, iako danas predstavnici srednje klase žive bolje od plemića pre XVII veka, i iako su nekadašnje komunističke zemlje imale veće ekonomske nejednakosti od kapitalističkih zemalja i tog i ovog vremena. Liberalni kapitalizam ima nesumnjive rezultate – gde god ga je bilo, sledio je veliki privredni napredak. Zato nisu u pravu kritičari liberalizma koji kažu, da on po obećanjima liči na komunizam, jer će, navodno, dati rezultate tek kada se potpunije ostvari. Razlika je drastična – liberalni kapitalizam je imao svoje rezultate, tamo gde ga je bilo, u obliku prosperiteta i poretka slobode, a komunizam je ostavio privrednu pustoš i političko ropstvo, tamo gde se ostvarivao. To su prosto činjenice.
Ali, kritičari liberalizma ne drže mnogo ni do činjenica ni do nesumnjivih ekonomskih shvatanja. Tako oni smatraju i da država bolje alocira resurse od tržišta, iako je u ekonomskoj literaturi opšteprihvaćeno da tržište možda nije savršen, ali je najmanje loš alokator resursa. Kao takvo, ono je svakako bolje od države. To su znali i naši stari ekonomisti pre više od 150 godina, pa je tužno da nas anti-liberali danas vraćaju na raspravu o besmislicama, kao što je navodna bespotrebnost slobode ili superiornost države u odnosu na tržište. Evo par navoda iz knjige Čedomilja Mijatovića koji ukazuju na stepen stručne degeneracije današnjih domaćih ekonomista kritičara liberalizma. Najpre o važnosti slobode. „Politična ekonomika“ dokazuje „…kako su ropstvo i nesloboda štetne ustanove, i kako je za ekonomni razvitak društva preko potrebna potpuna sloboda individualnog razvijanja“.1 O uticaju slobode na razvoj: „Prema tome moglo bi se zaključivati da što je privreda nerazvijenija to je i čovekova sloboda manja i obratno“.2 O državi: „…država ne treba nikako da se meša u gazdovanje privatnih ljudi; najbolje je ostaviti privatne ljude da se sami staraju o svom sopstvenom interesu“.3 A o socijalizmu i komunizmu, u koje veruju mnogi kritičari liberalizma, Mijatović kaže: „Na kratko potirući osnove familiji, ličnoj slobodi i slobodi privređivanja, komunistične bi sisteme dovele moralnu, intelektualnu i privrednu propast, a najblažije socijalistične u najboljoj prilici zaustavile bi čovečanstvo na vrlo niskome stupnju moralnog, intelektualnog i privrednog razvitka, i ostavile bi ga tu za svagda“.4 To su stvari sa kojima ekonomista mora biti načisto, bez obzira u kom vremenu živi i koje je orijentacije, prosto zato što se radi ili o činjenicama ili o potkrepljenim teorijama.
Ali, ako prihvatite činjenice i teoriju, onda ne možete gajiti shvatanja kakva se sviđaju protivnicima liberalizma. Nekoliko stvari treba istaći u vezi sa dosadašnjim domaćim kritikama liberalizma.5
Prvo, kao što se od lošeg materijala ne može napraviti dobar kolač, tako se ni od netačnih podataka i neodbranjivih shvatanja ne mogu napraviti dobra teorija ili nauka. Kad-tad će neko ukazati na netačne činjenice i kriva shvatanja.
Drugo, pri kritici liberalizma kritičari svoje tvrdnje izbacuju poput parola i parole se ređaju jedna za drugom. Nigde se ne uzme neki slučaj da se analizira i pokaže da je stvarno tako kako se parolom tvrdi. Utisak je da se kritičari liberalizma ne udubljuju u prirodu onoga što kritikuju. A kada se pomene desetak parola, obično vrlo različitog ranga i značaja, obično uz netačnu anegdotsku evidenciju, stvara se atmosfera o postojanju odgovornosti liberalizma, iako ni jedan jedini slučaj nije stvarno razmotren i analiziran.
Treće, takav način izlaganja ostavlja utisak površnosti, ne samo ako se posmatraju naučni kriterijumi, već i elementarni publicistički standardi. Možda se mnogim čitaocima shvatanja koja iznose kritičari liberalizma dopadaju, ali ona se u tom obliku „na prvi pogled“ ne mogu prihvatiti, dok se ne navedu činjenice i razlozi koji ih podržavaju. A to se ne čini.
Četvrto, kada se neko stanovište kritikuje kao liberalno, pod njega se podvode i autori koji tamo spadaju, npr. Hajek ili Fridman, ali i oni koji tamo ne spadaju, jer prosto pripadaju drugoj orijentaciji, kao što su Saks (Jeffrey Sachs) ili Krugman.6 Isto tako se neselektivno pabirče kritike, tako da se uzimaju od kritičara svih vrsta, od socijalista do nacionalista ili komunista. Tako su i kritike vrlo heterogene, političke, u skladu sa ideologijom koju autor deli, mada su obično nezasnovane i kod izvora na koji se domaći kritičari pozivaju.
Peto, kritičari liberalizma su vrlo agilni kada kritikuju, mada to ne ostavlja dobar utisak usled onoga što je prethodno rečeno, ali su začuđujuće nemi kada treba da iznesu svoj predlog zadovoljavajućih rešenja. Tu se misli na njihove kritičke rasprave o liberalizmu.7 Recimo, ti kritičari kažu, nije dobra privatizacija koju sugerišu liberali. Pretpostavimo da je tako. Prirodno se nameće pitanje: šta valja ili šta je bolje? Ako privatizacija ne valja, ostaje samo jedno8 rešenje, a to je državno vlasništvo? Ili, ako monetarna (cenovna) stabilnost za koju se zalažu liberali nije dobar i poželjan cilj monetarne politike, da li to znači da kritičari liberalizma hoće da nam preporuče njenu alternativu, a to je monetarna nestabilnost, što u prevodu znači – štampanje novca i inflaciju. Svrhu obaranja kursa i inflacije oni bi mogli naći u podršci izvozu, mada i sami znaju da je efekat toga na izvoz vrlo kratkotrajan, a da je inflacija ono što ostaje da nas prati duže vremena. Ili se kaže da je otvaranje domaće privrede dovelo do njenog uništenja, što se svodi na zahtev da se ona više štiti, tj. na protekcionizam. Kritičari liberalizma zaboravljaju da smo našu privredu decenijama štitili i da je najbrže i najviše propadalo ono što smo najviše štitili. Zaštićeni prosto nisu imali motiv da unapređuju svoj rad i proizvode, baš zato što su bili vrlo zaštićeni. Ako se sada opet traži više zaštite, neće li opet biti sve lošije kao što je bilo ranije?
Sa ovakvim pitanjima zapravo dolazimo do suštine polemike liberala i njihovih kritičara u Srbiji. Ako umesto privatnog neko indirektno sugeriše državno vlasništvo, ako se kao alternativa monetarnoj stabilnosti indirektno nudi monetarna nestabilnost (štampanje para koje se ponekad eufemistički naziva monetizacija) i stalne birokratske intervencije u kurs valute, ako se umesto uklanjanja barijera razmeni sa svetom nudi zatvaranje i zaštita domaće proizvodnje (protekcionizam), ako se umesto slobode cena nudi kontrola cena, rečju, ako se umesto tržišta nudi država, tj. planska privreda, itd. its., onda to nije nešto što je nepoznato. Štaviše, takve ekonomske politike su veoma dobro poznate iz prakse i teorije nekadašnjih komunističkih zemalja, uključujući nekadašnju Jugoslaviju.
Time dobijamo odgovor na pitanje zašto kritičari liberalizma nemaju svoj predlog u polemikama protiv liberalizma, kako neke stvari treba rešiti, ako su već nezadovoljni onim što nude liberali, a očito su nezadovoljni. Njihovih pozitivnih predloga nema jer bi se, ako bi oni bili formulisani, tačno videla pozicija na kojoj kritičari liberalizma stoje, a to na čemu stoje jeste planska, komunistička ekonomija. U najboljem slučaju bi to bio neki težak etatizam (stalne birokratske intervencije u privredi) koji se graniči s planiranjem.9 (Ništa bolje ne bi bilo ni ako bi etatizam bio obojen nacionalizmom, umesto komunizmom.) Pošto je komunistički uređena privreda završila kako je završila, a to je potpuni slom do koga je došlo krajem 1980-ih u Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi, kritičarima liberalizma je neprijatno da kažu da je to (ili nešto blisko) njihov program, pa zato pokušavaju da izbegnu da ga iznesu u svojim člancima. Umesto da kažu šta hoće, što ne smeju, oni problem koji imaju hoće da reše tako što kude rivala – liberalizam. Ali, kao što im ne valja njihova osnovna teorija koju pokušavaju da prikriju, nije im dobra ni kritika rivala.
(1/2)
http://katalaksija.com/2015/04/14/kriticari-liberalizma/
Kritičari liberalizma
Postalo je skoro uobičajeno od strane većine domaćih ekonomista da se za društvene i ekonomske probleme u Srbiji i svetu optužuje liberalizam. Očito je to posledica višedecenijske komunističke vlasti. Verovatno su samo teorije zavere popularnije kao krivac za teškoće. Tako se kaže da neoliberalni model ekonomski upropaštava zemlje, uglavnom tako što razara njihove privrede i proizvodi posledice koje su štetne za društvo. Navodni loš uticaj liberalizma vidi se u nestanku mnogih industrijskih firmi i dela industrije, padu poljoprivrede, padu zaposlenosti, preuzimanju bankarskog tržišta od strane inostranih banaka, lošoj privatizaciji, podleganju diktatima MMF, visokim trgovinskim i deficitom tekućeg računa. Istovremeno, kritičari liberalizma nigde ne kritikuju visoke carine i barijere u socijalističkom periodu, političke fabrike, masovno nepotrebno zapošljavanje u funkciji socijalne politike, veliku pomoć države firmama, banke koje su opstajale na inflatornoj infuziji, i niz drugih očito pogrešnih politika iz vremena socijalizma. Oni to ne kritikuju, jer su im ta rešenja na srcu. Naravno da će takva privreda propasti čim krene da se otvara, to je očekivano. Ekonomista bi morao to da pozdravi, a ne da nad tim lije suze i kritikuje liberalizam.
Liberalizmu se pripisuje i pojavljivanje kriza, poput današnje. Kritičari liberalizma često smatraju da liberalni kapitalizam osiromašuje ogromnu većinu ljudi i povećava nejednakosti, iako je kapitalizam doneo najveći rast blagostanja u istoriji, iako danas predstavnici srednje klase žive bolje od plemića pre XVII veka, i iako su nekadašnje komunističke zemlje imale veće ekonomske nejednakosti od kapitalističkih zemalja i tog i ovog vremena. Liberalni kapitalizam ima nesumnjive rezultate – gde god ga je bilo, sledio je veliki privredni napredak. Zato nisu u pravu kritičari liberalizma koji kažu, da on po obećanjima liči na komunizam, jer će, navodno, dati rezultate tek kada se potpunije ostvari. Razlika je drastična – liberalni kapitalizam je imao svoje rezultate, tamo gde ga je bilo, u obliku prosperiteta i poretka slobode, a komunizam je ostavio privrednu pustoš i političko ropstvo, tamo gde se ostvarivao. To su prosto činjenice.
Ali, kritičari liberalizma ne drže mnogo ni do činjenica ni do nesumnjivih ekonomskih shvatanja. Tako oni smatraju i da država bolje alocira resurse od tržišta, iako je u ekonomskoj literaturi opšteprihvaćeno da tržište možda nije savršen, ali je najmanje loš alokator resursa. Kao takvo, ono je svakako bolje od države. To su znali i naši stari ekonomisti pre više od 150 godina, pa je tužno da nas anti-liberali danas vraćaju na raspravu o besmislicama, kao što je navodna bespotrebnost slobode ili superiornost države u odnosu na tržište. Evo par navoda iz knjige Čedomilja Mijatovića koji ukazuju na stepen stručne degeneracije današnjih domaćih ekonomista kritičara liberalizma. Najpre o važnosti slobode. „Politična ekonomika“ dokazuje „…kako su ropstvo i nesloboda štetne ustanove, i kako je za ekonomni razvitak društva preko potrebna potpuna sloboda individualnog razvijanja“.1 O uticaju slobode na razvoj: „Prema tome moglo bi se zaključivati da što je privreda nerazvijenija to je i čovekova sloboda manja i obratno“.2 O državi: „…država ne treba nikako da se meša u gazdovanje privatnih ljudi; najbolje je ostaviti privatne ljude da se sami staraju o svom sopstvenom interesu“.3 A o socijalizmu i komunizmu, u koje veruju mnogi kritičari liberalizma, Mijatović kaže: „Na kratko potirući osnove familiji, ličnoj slobodi i slobodi privređivanja, komunistične bi sisteme dovele moralnu, intelektualnu i privrednu propast, a najblažije socijalistične u najboljoj prilici zaustavile bi čovečanstvo na vrlo niskome stupnju moralnog, intelektualnog i privrednog razvitka, i ostavile bi ga tu za svagda“.4 To su stvari sa kojima ekonomista mora biti načisto, bez obzira u kom vremenu živi i koje je orijentacije, prosto zato što se radi ili o činjenicama ili o potkrepljenim teorijama.
Ali, ako prihvatite činjenice i teoriju, onda ne možete gajiti shvatanja kakva se sviđaju protivnicima liberalizma. Nekoliko stvari treba istaći u vezi sa dosadašnjim domaćim kritikama liberalizma.5
Prvo, kao što se od lošeg materijala ne može napraviti dobar kolač, tako se ni od netačnih podataka i neodbranjivih shvatanja ne mogu napraviti dobra teorija ili nauka. Kad-tad će neko ukazati na netačne činjenice i kriva shvatanja.
Drugo, pri kritici liberalizma kritičari svoje tvrdnje izbacuju poput parola i parole se ređaju jedna za drugom. Nigde se ne uzme neki slučaj da se analizira i pokaže da je stvarno tako kako se parolom tvrdi. Utisak je da se kritičari liberalizma ne udubljuju u prirodu onoga što kritikuju. A kada se pomene desetak parola, obično vrlo različitog ranga i značaja, obično uz netačnu anegdotsku evidenciju, stvara se atmosfera o postojanju odgovornosti liberalizma, iako ni jedan jedini slučaj nije stvarno razmotren i analiziran.
Treće, takav način izlaganja ostavlja utisak površnosti, ne samo ako se posmatraju naučni kriterijumi, već i elementarni publicistički standardi. Možda se mnogim čitaocima shvatanja koja iznose kritičari liberalizma dopadaju, ali ona se u tom obliku „na prvi pogled“ ne mogu prihvatiti, dok se ne navedu činjenice i razlozi koji ih podržavaju. A to se ne čini.
Četvrto, kada se neko stanovište kritikuje kao liberalno, pod njega se podvode i autori koji tamo spadaju, npr. Hajek ili Fridman, ali i oni koji tamo ne spadaju, jer prosto pripadaju drugoj orijentaciji, kao što su Saks (Jeffrey Sachs) ili Krugman.6 Isto tako se neselektivno pabirče kritike, tako da se uzimaju od kritičara svih vrsta, od socijalista do nacionalista ili komunista. Tako su i kritike vrlo heterogene, političke, u skladu sa ideologijom koju autor deli, mada su obično nezasnovane i kod izvora na koji se domaći kritičari pozivaju.
Peto, kritičari liberalizma su vrlo agilni kada kritikuju, mada to ne ostavlja dobar utisak usled onoga što je prethodno rečeno, ali su začuđujuće nemi kada treba da iznesu svoj predlog zadovoljavajućih rešenja. Tu se misli na njihove kritičke rasprave o liberalizmu.7 Recimo, ti kritičari kažu, nije dobra privatizacija koju sugerišu liberali. Pretpostavimo da je tako. Prirodno se nameće pitanje: šta valja ili šta je bolje? Ako privatizacija ne valja, ostaje samo jedno8 rešenje, a to je državno vlasništvo? Ili, ako monetarna (cenovna) stabilnost za koju se zalažu liberali nije dobar i poželjan cilj monetarne politike, da li to znači da kritičari liberalizma hoće da nam preporuče njenu alternativu, a to je monetarna nestabilnost, što u prevodu znači – štampanje novca i inflaciju. Svrhu obaranja kursa i inflacije oni bi mogli naći u podršci izvozu, mada i sami znaju da je efekat toga na izvoz vrlo kratkotrajan, a da je inflacija ono što ostaje da nas prati duže vremena. Ili se kaže da je otvaranje domaće privrede dovelo do njenog uništenja, što se svodi na zahtev da se ona više štiti, tj. na protekcionizam. Kritičari liberalizma zaboravljaju da smo našu privredu decenijama štitili i da je najbrže i najviše propadalo ono što smo najviše štitili. Zaštićeni prosto nisu imali motiv da unapređuju svoj rad i proizvode, baš zato što su bili vrlo zaštićeni. Ako se sada opet traži više zaštite, neće li opet biti sve lošije kao što je bilo ranije?
Sa ovakvim pitanjima zapravo dolazimo do suštine polemike liberala i njihovih kritičara u Srbiji. Ako umesto privatnog neko indirektno sugeriše državno vlasništvo, ako se kao alternativa monetarnoj stabilnosti indirektno nudi monetarna nestabilnost (štampanje para koje se ponekad eufemistički naziva monetizacija) i stalne birokratske intervencije u kurs valute, ako se umesto uklanjanja barijera razmeni sa svetom nudi zatvaranje i zaštita domaće proizvodnje (protekcionizam), ako se umesto slobode cena nudi kontrola cena, rečju, ako se umesto tržišta nudi država, tj. planska privreda, itd. its., onda to nije nešto što je nepoznato. Štaviše, takve ekonomske politike su veoma dobro poznate iz prakse i teorije nekadašnjih komunističkih zemalja, uključujući nekadašnju Jugoslaviju.
Time dobijamo odgovor na pitanje zašto kritičari liberalizma nemaju svoj predlog u polemikama protiv liberalizma, kako neke stvari treba rešiti, ako su već nezadovoljni onim što nude liberali, a očito su nezadovoljni. Njihovih pozitivnih predloga nema jer bi se, ako bi oni bili formulisani, tačno videla pozicija na kojoj kritičari liberalizma stoje, a to na čemu stoje jeste planska, komunistička ekonomija. U najboljem slučaju bi to bio neki težak etatizam (stalne birokratske intervencije u privredi) koji se graniči s planiranjem.9 (Ništa bolje ne bi bilo ni ako bi etatizam bio obojen nacionalizmom, umesto komunizmom.) Pošto je komunistički uređena privreda završila kako je završila, a to je potpuni slom do koga je došlo krajem 1980-ih u Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi, kritičarima liberalizma je neprijatno da kažu da je to (ili nešto blisko) njihov program, pa zato pokušavaju da izbegnu da ga iznesu u svojim člancima. Umesto da kažu šta hoće, što ne smeju, oni problem koji imaju hoće da reše tako što kude rivala – liberalizam. Ali, kao što im ne valja njihova osnovna teorija koju pokušavaju da prikriju, nije im dobra ni kritika rivala.
(1/2)
http://katalaksija.com/2015/04/14/kriticari-liberalizma/
