trotzki leo
Početnik
- Poruka
- 24
О Крунисању
Крунисање и миропомазање представља комплексан чин посвећења,
којим владар, који је већ примио фактичку државну власт, свечано
преузима владарске инсигније, регалије, и постаје Божји помазаник.
Крунисање је ритуал, за разлику од миропомазања које је света тајна.
Крунисање и миропомазање се могу обавити у оквиру јединственог чина
посвећења владара, а могу бити и раздвојени временски и просторно
У оквиру историјске праксе поједини владари су посвећивани само
крунисањем или само миропомазањем, или су на власт ступали и без
и једног и без другог, формалним поступком који је у том времену и
простору био прилагођен околностима или традицији и који је сматран
валидним. С обзиром на верски, политички и симболички значај
крунисања структура ритуала, садржај богослужбеног чина, композиција
молитиви, редослед инвеституре, састав учесника у церемонијама,
као и садржина вербалних формула, имају изузетано велики значај
за познавање стварног статуста разних државних, конфесионалних,
политичких и социјалних структура и њихових узајамних односа.
Средњевековна српска владарска крунисања обављана су у складу
са верским стањем и политичком позицијом Срба у том времену.
И поред веома скромних извора, чини се да је обред крунисања и
миропомазања у Срба увек поседовао извесне специфичности у односу
на одговарајући римски или византијски пропис. То се објашњава
делом посебношћу српског односа према држави и према цркви,
а дело веома јаким и конфронтираним утицајима Истока и Запада.
Са првим овенчањем Стефана Првовенчаног започиње велики
циклус краљевских немањићких крунисања. Према различитим
изворима, Стефан Првовенчани је био свакако крунисан као краљ
у Жичи 1217. године а, ако је било и другог крунисања онда и око
1221. Основу крунидбеног ритуала чинила је византијска пракса.
Uputi na literaturu i citiranje: postoje dva opšteprihvaćena sistema citiranja i uputa na literaturu – oksfordski i harvardski. Oba su podjednako zastupljena i legitimna u nauci i samo je na vama izbor koji ćete od dva ponuđena sistema koristiti. Jedino je bitno da se odlučite samo za jedan sistem i da ga se striktno pridržavate. Oksfordski sistem je stariji i češći je u Evropi i neengleskim govornim područjima, dok je harvardski zastupljeniji u SAD i engleskim govornim područjima.
oksfordski sistem – u ovom sistemu se uputi na literaturu i citiranje vrše preko fusnota koje se dodaju u deo teksta odakle želite da uputite čitaoce na literaturu ili izvor citata. Najčešće se označavaju brojevima (1, 2, 3...) i reference se nalaze na dnu strane, kraju poglavlja ili na kraju čitavog teksta (posle priloga/dodataka ali pre spiska literature). U fusnoti se ispisuje redom ime i prezime autora, naziv knjige ili teksta, naziv zbornika (ukoliko je tekst preuzet iz zbornika) i njegovog priređivača, izdavač, mesto i godina izdanja.;
harvardski sistem – uputi se nalaze u samom tekstu, u zagradama, a u istoj formi se pišu na kraju čitavog teksta, u spisku literature. Obično se u zagradama navodi prezime autora, zatim prvo slovo imena, godina izdanja i stranica, i to u sledećoj formi – (Ruby, J. 2000:142), a zatim se u spisku literature referenca navodi kao prezime, ime, godina izdanja, naslov... Ukoliko koristite više tekstova ili knjiga jednog autora koji su objavljeni iste godine, pored godine pišete i mala slova abecednim redom (a, b, c), tako da bi navedeni primer za drugu knjigu izdatu iste godine izgledao (Ruby, J. 2000b:158), dok bi se na prvi primer moralo dodati malo slovo „a“.

