Краљ Петар I Карађорђевић

Поподнеје Краљ отворио Војни музеј, а увече је организован пријем у Двору, где
се окупило око 800 званица. Током вечери Краљ је одржао две здравице:
прву – народу српском и његовим представницима, и другу – Књазу
Николи и престолонаследнику Данилу. У првој је нагласио да је српски
народ чином крунисања желео да повеже садашњу историју са традицијом
ранијих времена. Страна владавина и стотину година унутрашњих борби
спречиле су Србију да пође путем развоја. ‘’Ступајући на престо, зарекао
сам се да ћу учинити све што је у мојој моћи како би моја отаџбина
започела еру мира и општег напретка.’’ Почетак тога обележавало
је крунисање. На крају, захвалио је у име своје и народа српског
владарима и шефовима држава чији су представници присуствовали
овим свечаностима. Краљеве речи, иако куртоазне, изражавале су
његову намеру да себе и своје претке повеже са славом немањићке
Србије. У целини, крунисање је на присутне оставило изузетан утисак. У
Београду је владао ред, расположење народа је било изванредно, а успех
крунидбеног програма несумњив. Краљ Петар је остварио своју жељу.
Миропомазање Краља Петра I обавио је у Жичи, 9. октобра 1904.,
 
Митрополит Инокентије у присуству архијереја и свештенства. Чину
миропомазања присуствовали су чланови владе, председник Народне
скупштине,председникДржавногсавета,канцеларКанцеларијекраљевских
ордена, начелник Ђенералштаба, председник главног одбора за крунисање,
командантиДунавскеиШумадијскедивизије,командантијединица,високи
чиновнициидругезваницеЧачанскогокруга.ДанпослемиропомазањаКраљ
се са пратњом вратио у Београд, пошто се током дана задржао у Крагујевцу.
У говору који је одржао том приликом, Краљ је изразио мишљење да
је миропомазање представљало важан чин којим је Српска црква пренела
на њега значајну одговорност. Осим пред судом историје, он ће морати
да одговара и пред судом Свемогућег. Подсетио је да је миропомазање
важно и због тога што владар постаје чувар великих народних традиција.
У складу с тим, нагласио је своју оданост Српској цркви, вековном
носиоцу националних знамења и свести, чија мисија остаје неумањена.
Митрополит Инокентије одговорио је да ће Српска Православна Црква радо
прихватити Краљеве речи о њеној улози и да ће се посветити тој мисији.
Тиме је програм крунидбених свечаности завршен.
(Драгољуб Живојиновић, “Краљ Петар I Карађорђевић”)
 
Митрополит Инокентије у присуству архијереја и свештенства. Чину
миропомазања присуствовали су чланови владе, председник Народне
скупштине,председник Државног савета,канцелар Канцеларије краљевских
ордена, начелник Ђенералштаба, председник главног одбора за крунисање,
команданти Дунавске и Шумадијске дивизије,команданти јединица,високи
чиновници и другезванице Чачанскогокруга.Дан после миропомазања Краљ
се са пратњом вратио у Београд, пошто се током дана задржао у Крагујевцу.
У говору који је одржао том приликом, Краљ је изразио мишљење да
је миропомазање представљало важан чин којим је Српска црква пренела
на њега значајну одговорност. Осим пред судом историје, он ће морати
да одговара и пред судом Свемогућег. Подсетио је да је миропомазање
важно и због тога што владар постаје чувар великих народних традиција.
У складу с тим, нагласио је своју оданост Српској цркви, вековном
носиоцу националних знамења и свести, чија мисија остаје неумањена.
Митрополит Инокентије одговорио је да ће Српска Православна Црква радо
прихватити Краљеве речи о њеној улози и да ће се посветити тој мисији.
Тиме је програм крунидбених свечаности завршен.
(Драгољуб Живојиновић, “Краљ Петар I Карађорђевић”)
 
О Крунисању

Крунисање и миропомазање представља комплексан чин посвећења,
којим владар, који је већ примио фактичку државну власт, свечано
преузима владарске инсигније, регалије, и постаје Божји помазаник.
Крунисање је ритуал, за разлику од миропомазања које је света тајна.
Крунисање и миропомазање се могу обавити у оквиру јединственог чина
посвећења владара, а могу бити и раздвојени временски и просторно

У оквиру историјске праксе поједини владари су посвећивани само
крунисањем или само миропомазањем, или су на власт ступали и без
и једног и без другог, формалним поступком који је у том времену и
простору био прилагођен околностима или традицији и који је сматран
валидним. С обзиром на верски, политички и симболички значај
крунисања структура ритуала, садржај богослужбеног чина, композиција
молитиви, редослед инвеституре, састав учесника у церемонијама,
као и садржина вербалних формула, имају изузетано велики значај
за познавање стварног статуста разних државних, конфесионалних,
политичких и социјалних структура и њихових узајамних односа.
Средњевековна српска владарска крунисања обављана су у складу
са верским стањем и политичком позицијом Срба у том времену.
И поред веома скромних извора, чини се да је обред крунисања и
миропомазања у Срба увек поседовао извесне специфичности у односу
на одговарајући римски или византијски пропис. То се објашњава
делом посебношћу српског односа према држави и према цркви,
а дело веома јаким и конфронтираним утицајима Истока и Запада.
Са првим овенчањем Стефана Првовенчаног започиње велики
циклус краљевских немањићких крунисања. Према различитим
изворима, Стефан Првовенчани је био свакако крунисан као краљ
у Жичи 1217. године а, ако је било и другог крунисања онда и око
1221. Основу крунидбеног ритуала чинила је византијска пракса.
 
У време проглашења обнове српског краљевства 1882. године, било је
размишљања о крунисању српског монарха и Краљ Милан I је у контатим
са бечким двором покретао тему могуће позајмице тзв. Лазареве Круне
(круна трансилванског кнеза Иштвана Бочкаја) у ту сврху. Та иницијатива
се није остварила и прво краљевско крунисање у обновљеној Србији
обавиће се тек 1904. Одлуку да се крунише донео је сам Краљ Петар I, у
жељи да потврди легитимност свог права на српски престо, и да једним
свечаним, надасве значајним чином уклони део негативних последица
крвавог нестанка претходне династије. Крунисање Петра I обављено је 21.
септембра 1904. године у београдској Саборној Цркви. Ритуал и служба
били су конципирани према форми и протоколу руског царског крунисања.
 
О Миропомазању

Чин миропомазања, као пратећи чину крунисања, по својој
суштини неупоредиво је значајнији у духовном и верском погледу.
У склопу српског средњевековног чина владар је приклањао главу
чинодејствујућем архијереју, који би очитао молитву за миропомазање,
помињући пророка Самуила и старозаветног цара Давида.
Српски владари – кнежеви из династије Обреновића, и као кнежеви
и као вазални владари, примали су инвеституру у виду повеље, херваније
и презентационе сабље од султана, и нису могли полагати формално
право на посвећење крунисањем и миропомазањем. Одлука да се ипак
приступи миропомазању вероватно се може тумачити жељом Кнеза
Милоша да сопствени успон на власт и наследно право на кнежевско
достојанство у свом народу потврди и учврсти и веома битним чином
црквеног посвећења и пријема Божије благодати. У томе је показана
значајна доследност. Сви кнежеви из Милошевог дома миропомазани
су по ступању на кнежевски трон: Милош 1830., Михајло 1840. и
Милан 1868. године. Сва миропомазања обављена су у Београду.
Сама служба (поновљена и 1889. и 1904. приликом миропомазања
Краља Александра I, односно Краља Петра I у Жичи) имала је увек
исту структуру и форму: бденије у очи службе, Архијерејску Литургију,
миропомазања владара, причешћења владара и многољествије.
УцеремонијалкрунисањаКраљаПетраIуведенасуизвеснаодступања,
од којих је најзначајније издвајање свете тајне миропомазања, које би по руском
узорутребалодаследивладаревомпричешћивању,алијеовдејеуприличено
као засебна функција која је обављена 9. октобра 1904. године у Жичи.
(Драгомир Ацовић, “Монархија кроз векове”)
 
О Миропомазању

Чин миропомазања, као пратећи чину крунисања, по својој
суштини неупоредиво је значајнији у духовном и верском погледу.
У склопу српског средњевековног чина владар је приклањао главу
чинодејствујућем архијереју, који би очитао молитву за миропомазање,
помињући пророка Самуила и старозаветног цара Давида.
Српски владари – кнежеви из династије Обреновића, и као кнежеви
и као вазални владари, примали су инвеституру у виду повеље, херваније
и презентационе сабље од султана, и нису могли полагати формално
право на посвећење крунисањем и миропомазањем. Одлука да се ипак
приступи миропомазању вероватно се може тумачити жељом Кнеза
Милоша да сопствени успон на власт и наследно право на кнежевско
достојанство у свом народу потврди и учврсти и веома битним чином
црквеног посвећења и пријема Божије благодати. У томе је показана
значајна доследност. Сви кнежеви из Милошевог дома миропомазани
су по ступању на кнежевски трон: Милош 1830., Михајло 1840. и
Милан 1868. године. Сва миропомазања обављена су у Београду.
Сама служба (поновљена и 1889. и 1904. приликом миропомазања
Краља Александра I, односно Краља Петра I у Жичи) имала је увек
исту структуру и форму: бденије у очи службе, Архијерејску Литургију,
миропомазања владара, причешћења владара и многољествије.
У церемонијал крунисања Краља ПетраI уведена су извесна одступања,
од којих је најзначајније издвајање свете тајне миропомазања, које би по руском
узору требало да следи владаревом причешћивању,али је овде уприличено
као засебна функција која је обављена 9. октобра 1904. године у Жичи.
(Драгомир Ацовић, “Монархија кроз векове”)
 
miškoni:
За време владавине Краља Петра I остварен је програм ослобођења и уједињења српског народа из Македоније, Косова и Метохије и Рашке области. Краљ Ослободилац у народном сећању остао је запамћен као без премца најпопуларнији владар Србије, из милоште прозван “Чика Пера”. Његова дела и личност описивани су кроз бројне анегдоте и песме, генерацијама, до данас. Тиме су се на најбољи могући начин оствариле речи Краља Петра I: “Без љубави народне, слаби су престоли земаљски”.
Kliknite za proširenje...

I dalje ne vidim da neko cini ono za staje napadan K.Milan... U buduce da bi vasa kritika bila validna morate da navedete izvor....
 
Краљ Милан:
Ослобођење Србије јесте завршено у ратовима који су уследили на почетку 20. века, али за ту борбу врло су значајна два последња владара из Династије Обреновић, навешћу и зашто мало касније.
Kliknite za proširenje...

Претежно краљ Милан.Ослободио ''јужне крајеве''
 
Краљ Милан:
Ослобођење Србије јесте завршено у ратовима који су уследили на почетку 20. века, али за ту борбу врло су значајна два последња владара из Династије Обреновић, навешћу и зашто мало касније.
Kliknite za proširenje...

Тачно је то што кажеш.Али неоспорно је за то заслужан Краљ Петар,врховни командант и командант Прве армије,престолонаследник Александар,који је свуда био са војском.
 
ВОЈНЕ РЕФОРМЕ КРАЉА МИЛАНА

'' Команда активне војске основана после повратка Краља Милана у Србију, почела је с радом јануара 1898. године. Стварање Команде имало је за циљ да се побољшањем обуке, организације и наоружања српске војске што више подигне њена борбена способност.... У таквим околностима (заоштрени односи међу европским силама), почев од 1895. године у јужној Србији и Македонији почињу веома интензивне оружане акције против турске власти. Те акције најпре отпочињу бугари, а одмах затим Срби и Грци...У таквим приликама долазак Краља Милана на највиши војни положај у земљи био је значајан за даљи развитак српске војске. За две и по године, колико је остао на том положају, Краљ Милан је спровео читав низ реформи, које су српској војсци дале ону завршну форму с којом је она ушла у победоносни рат с Турцима 1912. године. Његов значај састоји се управо у томе што он није проводио реформе поступно - како се то свуда у сличним приликама чинило. Не водећи рачуна о техничким и материјалним могућностима земље, он је све решавао једним замахом. Међутим, будући да је реформе требало провести у врло кратком року, такав метод рада био је веома користан. Марта 1898. године приступило се изради ратног плана за рат против Турске. На првој седници комисије, формиране за израду тог плана, Краљ Милан је изнео мишљење да би до рата могло доћи на два начина - да Турска нападне Србију, или, пак, да Србија - у савезу с Црном Гором, Бугарском и Грчком - уђе у рат против Турске. С обзиром на ондашње политичке прилике и српско-турске односе, Краљ Милан је сматрао да нема изгледа да би Турска могла напсти Србију. Ипак је наредио да се изради и план за дефанзивни рат с Турском, али да се у том случају ''узме израз офанзиве чим с еукаже добра прилика, или прилике за напад''. Офанзиван рат - то је оно на шта је Краљ Милан мислио, тј. да се од србије и њених савезника ''објави војна Турској тада, и тако одмах отпочну операције како се овој не би дало времена да прикупи њену знатну војну снагу из Азије''. Ако би азијске трупе успеле да се пребаце на Балкан у току операција, он је сматрао ''да треба тући турске војске почесно и не дозволити им да се групишу''...Упадљиво је да је Краљ Милан инсистирао на брзој концентрацији трупа и, исто тако, извођењу брзих офанзивних операција, с циљем да се у самом почетку рата постигне одлучујуће решење на бојном пољу....истина, српски официри су познавали доктрине свих водећих армија Европе, али су се у изграђивању војне доктрине ослањали и на сопствена искуства из минулих ратова(1876, 1877. и 1885). Управо полазећи од тих искустава, Краљ Милан је припремио програм војних реформи. Прво је реорганизовао кадровске пукове. Уместо 20 пукова од по два батаљона, формирано је 15 пукова од по четири батаљона, чиме је пешадија стајаће војске појачана за 50%. За наоружање пешадије поручено је у Немачкој(већ 1899.године) 90.000 брзометних пушака и по 500 метака за сваку, а у Француској су купљена 44 позицијска топа. У инжињерији су први пут организоване минерске и железничке јединице. Следећих година основане су граничне и гардијске јединице. Новим ''Законом о устројству војске'' из 1901. године дата је завршна форма организационој структури српске војске. Тај закон је, са малим изменама, остао на снази све до 1923.године. Према том закону, Србија је и даље била подељена на пет дивизијских области које су формирале пет дивизија другог позива, Коњичку дивизију и 15 пукова трећег позива. Краљ Милан је, не обазирући се на економске могућности земље, повећао војни буџет до крајњих граница. Једновремено је скратио школовање на Академији на две године, а број питомаца повећао се за више од стотине. Тако је за четири године из Академије изашло 500 официра. Управо у то време је донесен и нови реакционарни закон о школству; беој гимназија је био преполовљен и тиме је онемогућено пколовање ђака из сиромашних породица.
За тај закон отворено се говорило да је био уперен против ''интелектуалног пролетаријата''. Због тога су најспособнији гимназијалци похрлили у војне школе. Захваљујући, дакле, стицају околности, официрски кор примио је у своје редове цвет стбијанске омладине и тако постао најобразованији слој ондашњег друштва. Знатно је порасла борбена готовост јединица, а ред и дисциплина били су на завидној висини....''
'' Војвода Степа Степановић'', БИГЗ, 1985. година, Шесто издање.
 
trotzki leo:
I dalje ne vidim da neko cini ono za staje napadan K.Milan... U buduce da bi vasa kritika bila validna morate da navedete izvor....
Kliknite za proširenje...

Postaješ da smaraš. U čemu je tvoj problem i šta glumiš njegovog advokata. Iznesi svoje stavove, a ne da mlatiš tu praznu slamu. Da li ću navesti original izvor, ili skinuti sa sajta Majke Jevrosime- to nije toliko bitno, ako se pominju istorijske ličnosti i sudeonici toga doba i ne vidim u čemu je onda razlika. To me podseća na titoističko mišljenje, kada su bili samo podobni pisci dupeuvlakači i komunjare koje su od 45, fabrikovale brda laži, a čim se pojavi neki članak čiji podpisnik nije podoban, onda je članak falsifikat i podpisnik nema pojma! Šta mi onda ti glumataš tu nekoga cenzor- majstora, koji će da bude merodavan da li je članak podoban ili ne. Zato zbog takvih kao što si ti i ne postavljam izvor. A ti nagađaj da li je to od Đoke Slepčevića, Slobodana Jovanovića, Dedjera, ili Ćorovića!
 
Краљ Милан:
Ослобођење Србије јесте завршено у ратовима који су уследили на почетку 20. века, али за ту борбу врло су значајна два последња владара из Династије Обреновић, навешћу и зашто мало касније.
Kliknite za proširenje...

Stvarno ga i ti pretera. Imaš temu o Orenovićima pa tamo ih veličaj do mile volje. Samo jedno te isto : da nije bilo Obrenovića ne bi bilo ni Karađorđevića! Samo njihova zasluga -pa kad već tako ideš prvo je na čelo Srbije stao Vožd, a njegovim ubistvom počinje dinastija Obrenovića: Pa onda i mi možemo da kažemo da nije bilo Karađorđa i da ga nisu smakli Obrenovići- nikada se ne bi ovi dočepali vlasti! Tolio si pristrasan da je to strašno. Rekli smo da i jedna i druga dinastija ima zasluge za razvoj Srbije. Neko više , neko manje, a sve zavisno od situacije i perioda kada su bili na vlasti. I lepo sam te zamolio da onog ćopavog hoštaplera i belosvetsku vucibatinu ne mećeš među naše vladare, jer mu tu nije mesto!
 
Vladavina poslednjega Obrenovića bila je bez imalo sreće. Dok je kralj Milan imao ipak izvesnih uspeha, i to vidnih, kao što su nezavisnost i proširenje Srbije, dotle je vlada njegovoga sina donela samo niz državnih udara i raznih dvorskih skandala. Neprijatelji naše narodne stvari obilato su iskoristili česte krize u Srbiji, a naročito Bugari u Maćedoniji, koji su tamo razvijali veoma živu propagandu pomoću svoje Egzarhije. Čak se bilo počelo da gubi i srpsko ime. U nufuskim tefterima Turci su pristalice Patrijaršije: Grke, Srbe, Jermene i Rumune, zvali prosto »urum-milet« ili ih trpali u Grke, dok su pristalice Egzarhije zvali Bugarima.

Mladi kralj počeo je svoju vladu jednim državnim udarom, 1. aprila god. 1893., kada je zbacio, smrću Koste Protića okrnjeno i suviše strančarski u isključivo liberalnom smislu opredeljeno, Namesništvo, i kada je sam sebe pre vremena proglasio punoletnim. Potom je god. 1894. ukinuo ustav od god. 1888. i vratio stari Namesnički ustav od god. 1869., kojim je Kruni davano pravo da imenovanjem poslanika (na dva narodna po jednog svog) ispravlja izraz narodne volje. Posle je kralj, 6. aprila god. 1901., dao novi ustav, kojim je prvi put u Srbiji uveden dvodomni sistem. Ali, uskoro je i taj ustav privremeno ukinuo, 24. marta god. 1903., da bi izveo izvesne promene po svojoj volji. Povratak kralja Milana u Srbiju na trajan boravak, 7. oktobra 1897., doveo je do nove zaoštrenosti između dinastije i radikala. Jedan atentat, izvršen na kralja Milana na Ivanj-dan god. 1899., dade prilike obojici kraljeva da iskale svoju mržnju na radikale i da najveći deo radikalnih vođa stave pred preki sud, i da ih dadu osuditi na robijanje, mada sa atentatom nisu imali nikakve veze. D-r Vladan Đorđević, mnogo-pisac i nepouzdani istoričar ovoga vremena, čovek sa mnogo inicijative i aktivnosti, ali i sa puno poze i razmetljivosti, bio je kao pretsednik vlade od 1897.—1900. poslušan organ za sve kraljevske ćudi do jedne, i to poslednje.
 
Po mladoga kralja beše najkobnija veza i ženidba sa Dragom Mašin, dvorskom damom njegove majke, udovicom jednoga inženjera, ženom problematične prošlosti, koja ni po svojim moralnim ni po svojim intelektualnim osobinama nije bila za tako visoko mesto. Kralj Aleksandar se njom oženio 23. jula god. 1900. Zbog tog braka kralj Milan je raskinuo sve veze sa sinom i povukao se u Beč, gde je naskoro i umro (29. januara god. 1901.). Sa njime se u tome pitanju složio i pretsednik vlade. Obojica i svi im prijatelji osećali su dobro da je tim nerazumnim korakom mladi kralj izgubio najveći deo već prilično pokolebanoga ugleda i da je doveo u pitanje i sam opstanak dinastije. Javna sramota sa lažnom bremenitošću kraljičinom, koju je nemilosrdno utvrdio jedan ruski stručnjak poslan u Srbiju od samog carskog dvora, samovolja kraljeva u postupcima ličnim i državnim njegova nestalnost i nepouzdanost u državnoj politici; zatim nametljivo i skorojevićsko držanje kraljičine rodbine, glasovi da će jedan od kraljičine braće, iz porodice Lunjevica, doći za naslednika prestola, — sve to izazva protiv Dvora ogromno nezadovoljstvo u narodu. Kraj tome režimu, koji Srbiji nije doneo gotovo nikakva uspeha, nego samo niz izlišnih potresa, učinila je jedna oficirska zavera. U noći 28./29. maja god. 1903. izvestan broj oficira, ponajviše mlađih, upao je u Dvor i ubio tamo i kralja i kraljicu.

Dinastija Obrenovića bila je tako iskorenjena i Srbija je imala da bira sebi novoga kralja. Bez ikakva predomišljanja za novoga kralja bi izabran 2. juna knez Petar Karađorđević, koji se u to vreme bavio u Ženevi. Devet dana potom stigao je kralj Petar u Beograd, praćen simpatijama gotovo svih Srba, i 12. juna položio je zakletvu na ustav od god. 1888., koji je Skupština, sa malim izmenama, povratila u život.

Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 5.18

peti period.
XVIII. Poslednji Obrenovići.
 
Nisam vas ispratio na poslednjih par stranica ne znam dokle ste stigli........kralj Petar I je 1914. predao krunu Aleksandru koji je bio regent......sve u svemu bio je veliki drzavnik jedan od najvecih koje smo imali,dinasticke podele nam najmanje trebaju,rezultati kralja Petra su bili vidljiviji od rezultata njegovog sina,iako je Aleksandar I bio cenjen za jednog od najsposobnijih drzavnika svoga vremena pokazao se kao poguban po Srbe tj njegova ideologija...kralj Milan je dosao na presto sa mislim 14 godina,pa bilo namesnistvo (Ristic naravno uvek namesnik) i on je od 1872. preuzeo vlast.....mi smo tada bili vazalna knezevina tj. formalno u sastavu Osmanlijskog carstva...imao je svakako uspeha u oslobodjenju zemlje u stvaranju njene nezavisnosti i kraljevstva,medjutim cini se da je isuvise stavio zemlju pod kontrolom neprijateljskih Germana,sto ne umanjuje cinjenice da je bio prvi samostalni knez,prvi kralj,da je drzava dosta napredovala tada......njegov sin je bio jako neiskusan i moze se reci nesposoban za taj posao,pokusavao je da drzi stvari na silu,ali smo u njegovo vreme stagnirali,da li je puc bio neminovan ili ne je drugo pitanje,verovatno je morao kad tad da se desi.....ali vec sam rekao da Petar I nije kreator puca,iako je naravno zeleo presto i povratak u zemlju,ipak vise je posluzio kao aparat nego sto je bio organizator.....i dan danas se provlace price da su Karadjordjevici kreatori sloma Obrenovica......interdinastijska previranja su svakako postojala,ali su ih vise potpaljivali okolni pioni koji su u eventualnim sukobima videli svoj licni interes,fotelje,polozaje i tako redom.......Kralj Aleksandar I je npr uspeo da se obracuna sa ondasnjom "mafijom" dok je njegov otac aminovao na postupke crne ruke,fakticki ih odobravao,bili su paravlada.....oslobodjenje Balkana jeste bio neki cilj Srbije i u tome se zvanicna Srbija slagala sa ondasnjim "podzemljem",medjutim sumnjam da je kralj bio odusevljen atentatom,protestima,nemirima i svim postupcima crne ruke......neko je nekog morao da izazove a sukob je bio neminovan mi smo "hteli" u rat zbog oslobodjenja,oni zbog sirenja na Balkan,unistenja antantinog satelita tj Srbije,te sasicanja ruskih uticaja......da li je moralo tada 1914. kada je Srbija bila tek na pocetku razvoja ne znam,ali je moralo kad-tad......
 
Ееее, чекајте Мишкони, уз сво дужно поштовање, када сам ја износио ставове, од мене су тражени извори. Не знам зашто вам Обреновићи толико боду очи? Па о карађорђевићима, па ни о Петру не може с еговорити без Обреновића који јесу највећи дао националне историје. А постављао сам ја на неколико ранијих постова исечке о Петру и његовој влади, и вези са Аписом, из конкретног извора, који не би требало називати ''комуњарским'', али нисте се обазрели на то! Вероватно није по вашем укусу!
 
''Овом емајлираном круном краљ Петар је крунисан 8. (21) септембра 1904. године у манастиру Жичи. Том приликом сви завереници су одликовани орденом ''Карађорђеве звезде''......
''Озлојеђени, завереници су се боље организовали и, уз подршку КРУНЕ, предузели чишћење официрског кора под геслом ''ко није с нама, он је против нас'', отпуштајући из војске, као непожељне, један део способних, исправних и коректних официра. Жртве овог чиђћења били су: Живојин Мишић, Милош Васић, Светислав Исаковић, Војин Максимовић и други....''
''Степа Степановић је тешко преживљавао сукобе и трвења у официрском кору српске војске, који су захватили његову дивизијску област. Када је 1906. године добио унука, он је рекао: ''То ми је једини ведар и сунчан дан на тмурном небу данашњице...''

''Војвода Степа Степановић'', БИГЗ, 1985. година, Шесто издање.
 
Краљ Милан:
Ееее, чекајте Мишкони, уз сво дужно поштовање, када сам ја износио ставове, од мене су тражени извори. Не знам зашто вам Обреновићи толико боду очи? Па о карађорђевићима, па ни о Петру не може с еговорити без Обреновића који јесу највећи дао националне историје. А постављао сам ја на неколико ранијих постова исечке о Петру и његовој влади, и вези са Аписом, из конкретног извора, који не би требало називати ''комуњарским'', али нисте се обазрели на то! Вероватно није по вашем укусу!
Kliknite za proširenje...

Poštujem i ja tebe i što voliš dinastiju Orenović, ali ga brate pretera sa tim da nije bilo njih ne bi bilo ni Pere. JA ti kažem opet, ako tako gledaš- onda da nije bilo Karađorđa ne bi bilo ni Obrenovića. Ko je naredio da se obezglavi Karađorđija. Nije sigurno Kučuk Stana!? I što se tiče Apisa- izneseno je da se Pera nije slagao sa činom koji su oficiri uradili, i da je posle moralo doći do njihovog smaknuća, jer ko jednom pogazi oficirsku reč - ko ti garantuje da to neće uraditi i drugi put! Hristos se rodi! Božić je , pa malo tolerancije!
 
Наравно, свима срећни празници за почетак!z:) Адмирале слажем се да је Александар Обреновић у једној мери био незрео, али никако неспособан. Па, колико је Петар чист у свему томе, нисам баш сигуран, али добро, нећу опет о Обреновићима.
 
miškoni:
Postaješ da smaraš. U čemu je tvoj problem i šta glumiš njegovog advokata. Iznesi svoje stavove, a ne da mlatiš tu praznu slamu. Da li ću navesti original izvor, ili skinuti sa sajta Majke Jevrosime- to nije toliko bitno, ako se pominju istorijske ličnosti i sudeonici toga doba i ne vidim u čemu je onda razlika. To me podseća na titoističko mišljenje, kada su bili samo podobni pisci dupeuvlakači i komunjare koje su od 45, fabrikovale brda laži, a čim se pojavi neki članak čiji podpisnik nije podoban, onda je članak falsifikat i podpisnik nema pojma! Šta mi onda ti glumataš tu nekoga cenzor- majstora, koji će da bude merodavan da li je članak podoban ili ne. Zato zbog takvih kao što si ti i ne postavljam izvor. A ti nagađaj da li je to od Đoke Slepčevića, Slobodana Jovanovića, Dedjera, ili Ćorovića!
Kliknite za proširenje...

Postovani pokazujete strasnu nekulturu i nevaspitanje.Vredjate nasu inteligenciju time sto kacite tekstove sa wikipedije, a svi znamo kako ti tekstovi nastaju i ko ih sve pise.
Indikativno je to da (bicu sa vama na vi , iako ste sebi dali za pravo da me oslovljavate sa ti, a ocigledno je da nismo na istom nivou bar sto se izlaganja i rasprave tice) vi meni imputirate sve ono zbog cega ste napadali K.Milana. Kada je on davao izvore dosta dobrih stucnjaka za istorijske nauke i istoriju filozofskih teorija kao sto je Dr. Fajfric svi ste ga napadali i govorili da je taj autor bezpredmetan za raspravu, da njegova dela nisu kvalitetna etc. Smatra da nije na odmet staviti imena autora i dela jer u svakom slucaju to pre svega doprinosi da ukoliko neka osoba zeli da se podrobnije informise o tome moze da pronadje tu literatutu, i pod dva da se uverimo da tekst niste lazirali, prepravljali istorijske cinjenice i samostalno kreirali istoriju. Ne kazem da to cinite, ali je svakako manja sumnja i veca transparentnost ako ih objavite. Sto se titoizma kako vi to kazete ili vremena SFRJ i socijalizma tice ne slazem se da su napredovali samo ljubimci rezima, svakako su tada nastale sjajne disidentske knjige kao dela Ljubomira Tadica, Dragoljuba Micunovica, koji pak slozicete se nisu bas bili ljubimci rezima i tadasnje vlasti. Ipak smatram neuputnim da na taj nacin vodite prepisku samnom jer ipak morate zadrzati dostojanstvo, a pitanje ``koji je moj problem`` mozda vama deluje uputuno , medjutim ono jeste takvo ali za ulicni razgovor. Nisam ovde postovani dosao nikoga da branim niti da budem bilo ciji advokat. Samo sam ulozio primedbu kada sam video da primenjujete duple arsine. Na jednom vas niko ne dira i vasi tekstovi iz razlicitih izvora bivaju objavljivani ,a nad Kraljem Milanom se vrsi pritisak da navede naslove dela i imena autora. Smatram to sramnim,sta vise vidim da je taj moj zakljucak opravdan cim ste tako burno odreagovali.
Vrlo ste vesti u zameni teza, ali cu i ovo pokusati da vam objasnim. Niko ovde nije dosao nikoga da cenzurise, jer cenzura bila da ja branim da objavljujete clanke, a to cete vi vec naci na vikipediji posto vidim da se tamo obrazujete, sto ja svakako nisam u prilici jer nemam takva ovlascenja. Ono sto ja cinim jeste zahtevanje za navodjenjem literature, sto je danas moderan trend kako u svetu tako i u domacoj javnosti. Vise nema baratanja praznim cinjenicama, i vazduhom. Ime, delo, cinjenica pa onda mozemo da vodimo raspravu. Bicu slobodan da vam uvek skrenem paznju kada to pravilo navodjenja literature ne ispostujete. Nadam se da cete prihvatiti moju kritiku, i ubuduce necete koristiti ovakve trivijalne izraze u prepisci.
Uzgred pravila za navodjenje literature su sledeca ... Literaturu možete svrstati po azbučnom ili abecednom redu ili po redu po kome ste navodili u tekstu. Takođe je moguće ovde uputiti na predloge za dalje čitanje, dakle literaturu koju vi niste koristili , ali koja je usko vezana za probleme koje ste analizirali ili probleme na koje ste uputili a nisu bili deo vaše najuže teme. U navođenju literature obično prvo ide ime i prezime autora, zatim naslov knjige ili teksta, naslov i urednik zbornika (ako je tekst iz zbornika radova), izdavač, mesto i godina izdanja. Postoje i drugi načini navođenja, zavisno od toga da li ste odabrali oksfordski ili harvardski sistem citiranja.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Zamak Peleš u kom su se venčali kralj Aleksandar i kraljica Marija
Odgovora
4
Pregleda
232
Redmond
Redmond
W
Da li je Apis bio opasnost za (kralja) Aleksandra I Karađorđevića?
3 4 5
Odgovora
116
Pregleda
1.513
Casual Observer
Casual Observer
Lionman
Poljska i Rusija
Odgovora
2
Pregleda
294
Isus33
Isus33

Back
Top