Краљ Петар I Карађорђевић

Није потребан већи доказ од тога да је Петар штитио банду убица који су имали сву власт у земљи и нико им није смео ништа! Наравно да је доказа мало зато што су Апис и његова братија уништавали све и свакога ко им се нађе на путу по протекторатом власти и самог Петра!
 
Немам ја више ни времена ни жеље да постављам доказе, чланке, исечке, који се овде проглашавају за невалидне и за лажи! Погледај у ранијим постовима. Само се запиташ коме је то све одговарало и одговор се сам намеће!

Ajd bre ne lupaj .. Naravno d su ti isecci nevalidni . A vidis , sklon sam da verujem da je u tom momentu to odgovaralo Srbiji , jer je odjednom iz stanja nekroze , nastalo stanje napredka .
Mada , moram reci da su mogli da budu prognani , a ne ubijeni . Njihovo ubistvo , boli me ko Srbina .
 
Ето какав одговор на моје доказе! Па можда сте и у праву јер ипак Петар и Апис уништавали су све валидне доказе! Да одговарало је и те како! Исто тако ја верујем да је Карађорђево убиство било нужан спас за Србију! Ма да Петар је био чаробњак па је земљу блата и беде претворио у земљу Дембелију! Превише верујете историји, која је у овом случају много преправљана, и коју увек пишу победници!
 
Ето какав одговор на моје доказе! Па можда сте и у праву јер ипак Петар и Апис уништавали су све валидне доказе! Да одговарало је и те како! Исто тако ја верујем да је Карађорђево убиство било нужан спас за Србију! Ма да Петар је био чаробњак па је земљу блата и беде претворио у земљу Дембелију! Превише верујете историји, која је у овом случају много преправљана, и коју увек пишу победници!

Ma sbve sto si okacio su nebuloze i tu nema nijednog validnog dokaza . Al ja imam dokaz da je Srbija za vreme Kralja Milana napala Bugarsku , na NAREDBU Austrije , bas kad su se atamo nalazile ruske trupe na manevrima . I jos je taj rat tako bedno vodio da ga je izgubio . Al opet , on je u Srbiju uveo regularnu vojsku , daon zakone i napravio ustav , kji je bio toliko demkraski i slobodarski , da je odmah zabranjen od strane velikih sila redom . I jos je Srbiju ucinio Kraljevinom I kao takav , i on je moj Srbin i srpski suveren i ja ga cenim . Ko i Petra Karadjordjevica .
Nisam zdrd ko ti . I ne lupetaj ovo za apisa i za crnorukce ... smesno je . Neznam da l ti u opste znas sta je kriminal . A onaj imbecilni is tetocniski tekst na areni da i ne pominjem .
 
Примећујеш како се прича на овом форуму стално врти око Обреновића....неки кажу због мене, мада не бих рекао да је само због мене. Да, шта је спорно у рат с Бугарском...да нам је више у историји било дипломата попут Обреновића било би нас много више. Милан је имао грешака, али је био добар владар.
 
Па можда сте и у праву јер ипак Петар и Апис уништавали су све валидне доказе!
То ти човек и каже,јер чим ти побијемо ''валидне'' доказе ти се хваташ научне фантастике и шта би било кад би било.И моја баба да има ону ствар била би деда.
 
Poslednja izmena:
Милан је имао грешака, али је био добар владар.

Уговор о изградњи железница са Еженом Бонтуом?!Зар то није довело земљу до просјачког штапа?!То нису споредне грешке,већ кардиналне.
 
Чим ја поставим нешто што се вама не свиђа одмах крену некакве филозофије! Па пре тога нисмо имали никакву, тако да је и та била одлична!

Као новитет јесте била,а да ли је паметно тиме довести земљу до банкрота и свеопштег сиромаштва?!
 
Srbija se potom okrenula Austrougarskoj, od koje je dobila podršku za izgradnju pruge Beograd–Niš. Međutim, srpsko-turski rat odložio je dalje pripreme. Na Berlinskom kongresu 1878. godine, na kojem je Srbija dobila potpunu nezavisnost, doneta je odluka o izgradnji železnice koja će preko Srbije i Bugarske povezivati Evropu sa Turskom i Bliskim istokom. Na osnovu ove odluke i na insistiranje Austrougarske juna 1880. godine Srbija je zaključila ugovor o izgradnji pruge od Beograda do Niša, sa krakom do Vranja. Nakon dobijanja povoljnih kredita radovi su počeli 15. jula 1881. godine, kada je knez Milan Obrenović nedaleko od današnje „Gazele” udarcem srebrnim budakom označio početak izgradnje srpskih železnica.

Prvi voz, ukrašen cvećem i srpskim trobojkama, iz Beograda ka Nišu krenuo je 4. septembra 1884. godine. Pored velikog broja građana, ovom događaju prisustvovali su gosti iz Beča, Budimpešte i Pariza. Prva redovna kompozicija sa putnicima krenula je 15. septembra i taj datum je zvaničan početak železničkog saobraćaja u Srbiji. Dužina pruge bila je 243,5 kilometara i imala je 23 stanice.
 
''Наиме,у марту 1881. године министар финансија Ч.Мијатовић (уз министра граћевина) у име књажевско-српске владе склопио је ''троглави'' уговор о зајму за грађење пруге,о грађењу пруге и о њеној експолатацији.Уговор је склопњен са Евженом Бонтуом-председником управног одбора друштва Генералне уније.Генерална унија била је француско друштво,али је Бонту био човек од поверења аустро-угарске владе,па је углавном зато са њим склопљен уговор.Уговор са Бонтуом,одлуком скупштинске већине (10. марта) постао је закон.Дан пред гласање,негодовање у јавном мнењу било је толико,да је пред зградом Скупштине дошло до туче између народа и полиције.Затим,данима и годинама,с' разлогом,препричаваће се да су Бонтуовим новцем купљени гласови кључних посланика,министара и самог кнеза Милана.
Десет месеци од закључења уговора,Генерална унија је банкротирала,а Бонту ухапшен,па осуђен на пет година затвора.Колику је штету Србија претрпела нико није знао.После објаве банкротства ''у публици је кружио глас да је Генерална унија својим падом закачила Србију''.У једним опозиционим новинама се писало ''да ће на име штете свака жива душа плаћати 30 динара,а свака пореска глава 15 дуката''.Осећање узнемирености,незадовољства и раздражености захватило је целу земљу.''

цитат преузет из књиге ''Српска правна историја'' др Марка Павловића (професор правног факултета у Крагујевцу)
 
Poslednja izmena:
незадовољства и раздражености захватило је целу земљу.''

цитат преузет из књиге ''Српска правна историја'' др Марка Павловића (професор правног факултета у Крагујевцу) поруку настављам овде јер се у претходној није у потпуности очитала
 
''Питање односа са завереницима који су убили краља Александра и краљицу Драгу, биће оно што ће мучити краља Петра Карађорђевића све до Првог светског рата. Тек Солунски процес ће дозволити Карађорђевићима да се (макар и делимично) реше неких од завереника. Европа је од самог почетка тражила од краља Петра да се реши краљоубица и да им не дели ШАКОМ И КАПОМ УНАПРЕЂЕЊА, ОДЛИКОВАЊА И НАЈВИША МЕСТА У ВОЈСЦИ. Њега (краља Петра) је аустријски посланик назвао ''исто што и заробљеник завереника'', Истина, краљ није трпео генчића, Машина није могао ни да види, а ИПАК ЋЕ ОНИ СЛЕДЕЋИХ ГОДИНА ДА РАДЕ ШТА ИМ ЈЕ ВОЉА. Сматра се да су управо завереници били ти који су присилили престолонаследника Ђорђа да се 1909. године одрекне престола. Тако је у наследни ред дошао млађи краљев син - Александар, у кога су завереници, А ПОСЕБНО АПИС, улагали велике наде. Балкански ратови, затим Први светски рат знатно ће да прореде редове завереника тако да их пред Солунски процес и није остало толико много. Веома би било интересантно одговорити на питање шта је Србија добила сменом династије? Да ли је долазак Карађорђевића и онај политички правац којим су с еони упутили и који је довео до два Балканска, Првог светског рата, онда стварања социјалистичке Југославије, па крвави распад такве Југославије - био добар за Србију. Да ли је све то било плод оне кобне завере и убиства краља Александра? Да ли је све било за Србију вредно тога? Ко је ту био у добитку, Србија или карађорђевићевци? Да ли је Србија била највећи губитник? ''

Сам крај књиге ''Династија Обреновић'' (742. и 743. страна), аутор др Жељко Фајфрић, који је аутор бројних књига из области историје.
 
Pet vladara dinastije Obrenovića bili su veliki graditelji, smatra istoričar Radoš LJušić, jedan od najboljih poznavalaca ovog dela naše istorije 19. veka. Upravo je za vlade Obrenovića Srbija postigla velike uspehe i u svom osamostaljivanju.

Najpre je 1830. postala vazalna država, nezavisnost je kneževina stekla na Berlinskom kongresu 1878. godine, a kraljevina je od 1882. godine. Uz ovo treba podsetiti da joj je, posle srpsko-turskih ratova, koje je vodila, znatno proširena teritorija.

Uprkos tome što je kneževska vlast najčešće poistovećivana sa apsolutnom i apsolutističkom, za vreme dinastije Obrenovića doneti su ustavi zemlje, počev od prvog 1835, pa 1838, 1869, 1888. i 1903. Ustav iz 1888. godine smatra se jednim od najnaprednijih u Evropi, donesen je za vlade kralja Milana, a sastavili su ga najbolji beogradski pravnici koji su bili evropski obrazovani.

Vladavina kneza Mihaila odlikovala se značajnim pregnućima, kako u unutrašnjoj tako i u spoljnoj politici. On je ostao zapamćen kao prvi srpski vladar koji je vaspostavio balkanski i jugoslovenski program.
 
Веома би било интересантно одговорити на питање шта је Србија добила сменом династије? Да ли је долазак Карађорђевића и онај политички правац којим су с еони упутили и који је довео до два Балканска, Првог светског рата, онда стварања социјалистичке Југославије, па крвави распад такве Југославије - био добар за Србију. Да ли је све то било плод оне кобне завере и убиства краља Александра? Да ли је све било за Србију вредно тога? Ко је ту био у добитку, Србија или карађорђевићевци? Да ли је Србија била највећи губитник? ''

Сам крај књиге ''Династија Обреновић'' (742. и 743. страна), аутор др Жељко Фајфрић, који је аутор бројних књига из области историје.

Чиста будалаштина,вероватно проистекла од неког комунца или неког приученог историчара,чим може да пореди долазак на власт Карађорђевића са ратом у СФРЈ.Иначе,не видим никакав одговор на моју поруку.Ужасно је мрско мени као неутралном посматрачу и историчару да разговарам са политички опредељеним и пристрасним човеком.Преведимо ово на терен објективне историје,а не субјективне политике.
 
Karađorđevići su u poređenju sa moralnim profilom većine Obrenovića bili pravi božiji ugodnici. Miloš Obrenović (1815-1839; 1858-1860), to je barem poznato, bio je ozloglašeni nasilnik i razvratnik. Ubijao je ljude zbog očuvanja vlasti (najprije Karađorđa, pa onda njih stotinjak), ali i iz čistog zadovoljstva. Vuk Karadžić navodi da je Miloš naredio da se jednom pijancu “na silu povade svi zubi i zato siromah onaj dan umre i ne otreznivši se više.” Ovaj nesrećni slučaj Miloš je smatrao običnom šalom.
Milošev sin knez Mihailo (1839-42; 1860-68) nije imao očev ljubavnički temperament, ali je, ipak, pokazivao jednu vrstu emotivne i seksualne izopačenosti. Naime, Mihailo je najprije bio u ljubavnoj vezi sa sestrom od strica Ankom, potom sa drugom sestrom od strica Jekatarinom, i napokon sa Ankinom kćerkom Katarinom, sa kojom se i vjerio 1868. godine. Kada je počela njihova veza Mihailo je imao 42, a Katarina 16 godina. Koliko se zna, krivac što je do ove neprirodne veze došlo je Katarinina majka Anka, Mihailova sestra, koja je prije toga bila kneževa ljubavnica.
O psihičkoj nestabilnosti i moralnoj problematičnosti Mihailovog nasljednika, kralja Milana Obrenovića (1868-1889), postoji takođe obilje podataka. Brojna svjedočanstva o njemu ostavili su njegovi politički savremenici, ali i njegova žena kraljica Natalija. U svojim uspomenama kraljica Natalija navodi da je Milan bio “nevaspitan, grub i surovo sebičan, slabog karaktera, podložan laskanju i ženskom uticaju... nedovršena priroda, nesreća za sebe i nesposobna da pruži sreću drugima. Zaista dostojan sažaljenja”. Za razliku od njegove supruge, politički savremenici opisali su Milanovu političku i vladarsku narav, i njihov sud je uglavnom ujednačen: Milan je bio prevrtljiv, podmukao, zao i moralno nepostojan.
O Milanovim ljubavnim avanturama dosta se toga zna, pa i činjenica da je, kao i knez Mihailo, bio sklon incestu. Postoje nepobitni podaci da je bio u ljubavnoj vezi sa svojom sestrom od tetke Simkom Germani. Začudo, i njegova ženidba sa Natalijom Keško bila je jedna vrsta “blažeg” incesta: supružnici su bili rođaci u šestom stepenu (druga bratučad).
 
I posljednji Obrenović, kralj Aleksandar (1889-1903), bio je ponekad psihički neuravnotežen, o čemu se dosta zna. Istoričar Radoš Ljušić navodi da je Aleksandar od oca naslijedio “slabe nerve”. Kao i svi Obrenovići, psihičku neuravnoteženost iskazivao je u politici, ali i u ličnom životu. Njegova djetinja vezanost za deset godina stariju Dragu Mašin imala je neke odlike patološkog. Prije vjenčanja pisao joj je cvrkutava pisma: “Mila moja tico! Ah, tico moja, dušo moja, kako sam bio onomad srećan da te vidim, da te imam, ljubavi moja, da te osetim svu onako slatku i nežnu, kao što si mi ti, ljubavi moja slatka... kako ću te ćapiti, kako ću uživati kad budemo u našem malom slatkom krevetiću, tico moja...” Inače, ova “tica” je uspjela da ubijedi mladoga kralja da je u blagoslovenom stanju i da ga nekoliko mjeseci oko toga zamajava, iako je kralj prije toga imao ljekarski nalaz da mu je žena nerotkinja. No, kralj Aleksandar neće biti zapamćen u srpskoj istoriji samo kao tragični i naivni muž, već i kao vladar koji je naredio vojsci da puca u njegovog oca. U to vrijeme kralj Milan je živio van Srbije, a “zahvalni” sin mu je zabranio povratak u zemlji, naredivši pograničnim jedinicama da pucaju na Milana ako stupi na teritoriju Kraljevine Srbije.
 
Краљ Петар Први Карађорђевић, био је прави народни краљ. Све што је за живота стекао, улагао је у задужбине, посебно у ону у Опленцу, где је сазидао и цркву. О доцнијем богатству породице Карађорђевић није се много знало. Народ је углавном прихватио причу коју су ширили комунисти: како су краљ, а потом Намесништво, пљачкали државну касу, Борске руднике и златне резерве.

- Мало је познато да је женидба краља Александра Првог 1922. године принцезом Маријом, кћерком румунског краља Фердинанда Хоенцолема, најбогатијом европском удавачом тога доба, представљала велики преокрет финансијског стања Карађорђевића. Тек тада је било могуће да Опленац израсте у “српски Версај”, а Бели двор добије ниво и шарм европских краљевских резиденција. Само део непокретне имовине краља Александра Првог на дан његовог убиства у Марсеју 1934. године - имања зграде, шуме, један део акција и готовине затечених у дворском сефу - процењен је на 95.448.605 југословенских динара. У оно време то је износило око 30 милиона америчких долара.
 
Poslednja izmena:
Међутим, највећи део укупне вредности имовине Карађорђевића састојао се од уметничких предмета, намештаја, аутомобила и других драгоцености којима су биле опремљене резиденције краљевске породице у Београду, Словенији, Хрватској, у Црној Гори. Међу њима су дела Тицијана, Рубенса и Грека, чија се појединачна вредност мерила милионима долара. Званична процена покретне имовине Карађорђевића није постојала.
У процену имовине Карађорђевића требало би укључити и приходе од Акционарског друштва Борских рудника. Мањи број акција био је у власништву краља Александра, а већи страних компанија, првенствено француских. Упркос брижљиво уклоњеним правним траговима власништва, приближне процене говоре да је укупна имовина Карађорђевића непосредно пред рат вредела између 350 и 500 милиона америчких долара! Неки људи блиски породици Карађорђевић, знајући да је краљ имао значајна улагања у акције разних познатих компанија широм Европе, тврде чак да је њихова имовина износила фантастичне две и по милијарде долара?! Овде треба имати у виду да је вредност долара пред рат, а нарочито за време рата, расла, и да је милион долара тридесетих година много значајнија сума него данас.

Краљ Александар је поседовао и реликвије непроцењиве вредности. Рука светог Јована Крститеља, честица Часног крста и чудотворна икона Богородице Филеримосе - дар руске кнегиње Марије Федоровне, чувале су се у дворској цркви светог Андрије Првозваног на Дедињу. У ноћи између 14. и 15. априла 1941. године, краљ Петар Други оставио их је у манастиру светог Василија на Острогу.
 
И краљевски комплекс на Опленцу с две виле, неколико зграда за пријеме и црквом светог Ђорђа с криптом - породичном гробницом Карађорђевића, били су права ризница уметничког блага.

- Велика пљачка имовине Карађорђевића, започета почетком Другог светског рата, настављена и после 1945. године.
- Поред скупоцених пехара, путира и кандила, Немци су у цркви светог Ђорђа на Опленцу нашли више од двеста златних и сребрних крстова. Један чешки од чистог злата био је тежак неколико десетина килограма. У крипти цркве налазило се стотине златних и сребрних венаца које су на сахрани краља Александра донеле крунисане главе и државници. Венац јапанског цара Хирохита био је од сребра и злата с цветовима од драгог камења, док је Геринг у име Немачке положио венац с листовима од чистог сребра, тежак више од двадесетак килогама.
-Помиње и како се међу “љубитељима” уметничких дела из власништва Карађорђевића нашао немачки фелдмаршал Херман Геринг, Хитлерова десна рука и један од нејвећих колекционара током Другог светског рата. Њему је, предводећи немачку делегацију на сахрани југословенског краља ујединитеља на Опленцу, запао за око рељеф од седефа и бисера “Тајна вечера”, који је краљ Александар Први Карађођевић добио од јерусалимског патријарха. Тај рељеф је после рата, срећом, нађен у Геринговој збирци и враћен на Опленац. Познат је случај и Ван Гогове слике која је припадала Карађорђевићима а којом је Кардељева супруга Пепца улепшала свој стан. Упркос великој јавној халабуци, та слика је и даље власништво Кардељевих.
 
Крађе су уз Титов благослов настављене и после рата. Комунисти су притом ширили причу да су, напуштајући земљу пред немачком најездом, Карађорђевићи са собом, пут Лондона, однели сву имовину. Немачки окупатори су, опет, о свим отетим стварима водили евиденцију. Према истој, припадници специјалне СС јединице су, 3. маја 1941. године, одвезли с Опленца у Немачку 17 сандука од 50 килограма са златним и сребрним посуђем, есцајгом, одликовањима и сабљом краља Александра. Огроман део овог блага касније је враћен властима нове државе, док су неки предмети завршили у Ватикану.

- У првим данима рата о томе се није говорило, окупатор је само из Србије разграбио преко једанаест тона, а током рата, с подручја Краљевине Југославије, још шест тона злата и педесетак тона сребра од приватних власника банака, имовине Јевреја и производње из Бора, Трепче и осталих рудника. Није се спомињало ни да су, убрзо после рата, Италијани Југославији вратили девет тона злата, а Немци и Американци више од тоне! Титов режим направио је проблем око тога шта су крављевска влада, Ђенералштаб и чланови краљевске породице, преко сто њих, учинили с 240 килограма злата из дворске благајне, а не ко је примио и шта је урађено с тонама злата које је припадало српском народу.
 

Back
Top