- Zamislite, draga prijateljice, da se nalazimo na podnožju jednog lepog brežuljka. Njegove padine obrasle su drvljem, travom, mahovinom; između travinih listića proviruju grumeni zemlje, šljunak i kamičci, a po travi leži suvo lišće, borove šišarice i iglice. Jedna stazica vijuga tim bregom, posuta svežim peskom; kroz mali usek u boku brega cedi se voda. Početak je zime. Pada prvi sneg, lak, čist, beo, i dok se mi uspesmo do vrhunca brega, pokrio je travu i drveće jednim tankim, vlažnim slojem. Ja sam od snega načinio jednu malu grudu i bacio je tako da se kotrlja niz breg. Pri svakom svome obrtaju, ta gruda nešto doživi. Ovde se utisnula u nju borova iglica, ovde zrnce šljunka, onde kamičak. Ona se kotrlja dalje i biva sve veća, ostavljajući svoj trag u snegu. Pri prelazu preko one stazice, ona se odenula peskom, malo dalje uhvatila je borovu šišaricu, ovde je zakačila i ponela sa sobom travčicu, a onde suv hrastov listić. Potok ju je okvasio vodom. Ona se kotrlja, raste i nosi u sebi sve utiske svoga puta, istoriju svoga života…
…Ako i za nas postoje takvi jednoznačni prirodni zakoni koji regulišu tok našeg života, onda smo i mi iz kategorije takvih nehomolomnih sistema. I u nama ostavlja, kao i u onoj grudi, svaki momenat našega života svoj utisak, svoju travku, listić, svoje zrno šljunka. Pa kao što kod snežne lopte ti utisci opredeljuju njeno kretanje, tako oni igraju i kod nas svoju pokretačku ili svoju otpornu ulogu u toku našeg života. Ti utisci, ta trava i taj nagomilani sneg i pesak, to je naše «ja».
Tako je naše «ja» u neku ruku, kovčežić u kojem je smešten arhiv našeg života. No ne samo to; u tome kovčegu leže i svi dokumenti života našeg oca, dede i pradede, leži cela naša rasa i naše vaspitanje. Sve to utiče, kao i oni listići trave, na tok našeg života, i u tome leži ono što se zove našom slobodnom voljom…
…Pa kao što u nama živi celokupna istorija života na zemlji, tako ćemo i mi živeti u našim potomcima. Zato smo smrtni. Pa i kada ne ostavimo potomstva iza nas, naš život ostavio je traga, kao i ona lopta koja je u snegu brežuljka ocrtala svoju stazu. Kada sa vrhunca brega bacim drugu grudu snega, ona će, kada naiđe na tu stazu, osetiti je, odskočiće, a možda će i poći njenim tragom.
Kada Sunce rastopi onu grudu snega, raspe je i ispari, ona je svršila svoju istoriju grude, ali njeni delići postojaće i dalje, jer ništa se ne gubi u našoj vasioni.
Milutin Milankovic
…Ako i za nas postoje takvi jednoznačni prirodni zakoni koji regulišu tok našeg života, onda smo i mi iz kategorije takvih nehomolomnih sistema. I u nama ostavlja, kao i u onoj grudi, svaki momenat našega života svoj utisak, svoju travku, listić, svoje zrno šljunka. Pa kao što kod snežne lopte ti utisci opredeljuju njeno kretanje, tako oni igraju i kod nas svoju pokretačku ili svoju otpornu ulogu u toku našeg života. Ti utisci, ta trava i taj nagomilani sneg i pesak, to je naše «ja».
Tako je naše «ja» u neku ruku, kovčežić u kojem je smešten arhiv našeg života. No ne samo to; u tome kovčegu leže i svi dokumenti života našeg oca, dede i pradede, leži cela naša rasa i naše vaspitanje. Sve to utiče, kao i oni listići trave, na tok našeg života, i u tome leži ono što se zove našom slobodnom voljom…
…Pa kao što u nama živi celokupna istorija života na zemlji, tako ćemo i mi živeti u našim potomcima. Zato smo smrtni. Pa i kada ne ostavimo potomstva iza nas, naš život ostavio je traga, kao i ona lopta koja je u snegu brežuljka ocrtala svoju stazu. Kada sa vrhunca brega bacim drugu grudu snega, ona će, kada naiđe na tu stazu, osetiti je, odskočiće, a možda će i poći njenim tragom.
Kada Sunce rastopi onu grudu snega, raspe je i ispari, ona je svršila svoju istoriju grude, ali njeni delići postojaće i dalje, jer ništa se ne gubi u našoj vasioni.
Milutin Milankovic
