PRVE snežne padavine kao da su dodatno okovale u hladnoću kontejnersko naselje u Gračanici, nadomak bolice “Simonida”
, gde u četrdesetak kontejnera poređanih u nizu borave raseljena lica iz drugih krajeva Kosmeta.
Teskoba i hladnoća sastavni su deo svakodnevice stanara ovog naselja, dok je u kontejneru u kome je smešten Bojan Ničić, sa nevenčanom suprugom Natašom Virijević (34) i troje dece, dodatno teško..
. Pored neuslovnog smeštaja i nemaštine, najveći teret ovoj porodici predstavlja bolest 13-godišnje Dragane, slepe devojčice vezane za invalidska kolica i pet puta operisane od tumora mozga. Tu je i briga o osmomesečnoj bebi u neuslovnom smeštaju...
- Imam utisak kao da ne postojimo i da nikoga ne interesuje naš život, kao da smo građani drugog reda - priča Bojan jedva pristajući da govori za novine. - Šta da kažem? Da sam davno zaboravio šta to znači imati dom... I da sam zbog nemaštine bio prinuđen da dvoje dece dam na staranje hraniteljskoj porodici.
Bojanove nevolje počele su juna 1999. godine, kada je prognan iz rodne kuće u selu Zlatari nadomak Prištine. Tada mu je kidnapovan i otac Jordan (50), koji je kasnije pronađen ubijen u okolini Prizrena. Majka mu je, kaže, preminula nešto ranije, i, na njenu sreću, nije dočekala raspad porodice, jer su i njegova tri brata i dve sestre bili primorani da tragaju za kakvim-takvim skloništem...
SINOVI -
ZBOG neuslovnog smeštaja i nedostatka sredstava da deci obezbedimo najneophodnije uslove za život, dvoje dece, sinovi Lazar (11) i Nemanja (10), nalaze se u hraniteljskoj porodici u Kraljevu, što nam kao roditeljima jako teško pada - kaže Bojan.
- Sa suprugom i decom seljakao sam se od nemila do nedraga sve dok nismo bukvalno ostali na ulici, a pre dve godine uselili smo se u ovaj kontejner od nekoliko kvadrata tako da barem nismo pod vedrim nebom - priča Bojan, dok rukom pokazuje na unutrašnjost “limene kutije”. Prostorija od dva kvadrata predstavlja ulaz u drugu, malo veću, gde su jedine stvari četiri kreveta na sprat, sto, stolice i šporet na drva. Pošto nema ormana, na jednom krevetu poređane su dečije stvari.
Iako je radio u Upravi prihoda u Prištini, kada je ostao bez posla nije uspeo da ostvari ni minimalac, tako da sada žive od humanitarne pomoći koja iznosi 11.000 dinara... Pored svih teškoća dodatno ih boli što nemaju prava ni na besplatne obroke koje dobijaju ostali stanari kontejnera.
NEMA PRAVA NA DEČJI DODATAK
Zbog nedostatka novca ne može da sredi dokumentaciju deci i da ostvari pravo na dečji dodatak.
- Od socijalne pomoći kupujemo lekove Dragani, koja je kćerka moje supruge iz prvog braka, a zbog operacija tumora na mozgu često je vodimo i na kontrole u Beograd - priča Bojan, kome najteže pada što ih niko i ne pita kako su i mogu li da podnesu teret koji im je nametnuo život.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:311153-Niko-ni-da-pita-kako-smo
