KOSOVO, GROBLJE ZAPADNE DIPLOMATIJE

strawbbery_city

strawbbery_city

Iskusan
Poruka
6.580
Predstojeći pregovori između Beograda i Prištine, gledano iz ugla Zapada, poslednja karta na koju zapadne diplomatije mogu zaigrati


Među zapadnim diplomatama, već dugo uključenim u praćenje i rešavanje kosovske krize, verovatno je ovih nedelja mnogo onih koji se sa setom sećaju vremena pre februara 2008. godine.

Kako je bilo lako i jednostavno objasniti kosovskim Albancima da su za sve krivi Srbi i Rusi. Srbi, zato što svojom propagandom i lobiranjem stalno pričaju o nekakvim standardima i ljudskim pravima, a Rusi zato što insistiraju na Rezoluciji 1244 i blokiraju ceo proces osamostaljivanja Kosova.

Bilo je tada mnogo lakše i jednostavnije objasniti i Srbima kako „Evropi ne treba još jedan Kipar" i elegantno ih isključiti iz procesa evropskih integracija na duži period.

Takva situacija pogodovala je i u ubeđivanju predstavnika raznih međunarodnih organizacija da ne čeprkaju puno po pitanjima organizovanog kriminala, ratnih zločina i korupcije na Kosovu, jer to može da se odrazi negativno na bezbednost u regionu. I još na sve to, ne bi bilo ni Abhazije, ni Južne Osetije, kao geopolitičkih glavobolja na strateškoj kavkaskoj ruti.

Da „kosovska stvar" ne funkcioniše baš najbolje na međunarodnom planu, moglo se primetiti neposredno posle objavljivanja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde u Hagu. Iako predstavljena kao velika „pobeda Kosova", haška odluka nije politički materijalizovana. Od njenog objavljivanja, pa do kraja 2010. godine, jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova priznali su samo Honduras, Kiribati i Tuvalu. S jedne strane, to je bio period predizborne kampanje u SAD, u kojoj američke demokrate kao glavni promoteri kosovske nezavisnosti na međunarodnom planu i nisu baš stajale najbolje, što su kasniji rezultati i pokazali, pa nisu imali ni vremena ni političkog interesa da se preterano bave ubeđivanjem drugih u neophodnost uspostavljanja bilateralnih odnosa sa Prištinom.

S druge strane, može se međutim zaključiti da su diplomatski resursi za obezbeđivanje daljih priznanja samoproglašene kosovske nezavisnosti presušili. Posle 2008. godine i velikog diplomatskog pritiska SAD, koji je rezultirao priznavanjem Kosova iz 53 članice UN, u naredne dve godine taj broj se povećao za svega 22 zemlje. Ne računajući bizarne primere, poput Maldiva, čiji funkcioneri su izgleda svoju odluku o priznavanju Kosova dobro naplatili, mogu se primetiti dve linije po kojima se lobiralo za priznavanjem Kosova. Jedna je išla direktno preko diplomatske mreže SAD, a druga preko Saudijske Arabije. Za Saudijsku Arabiju je zanimljivo da ni sama nije žurila sa priznavanjem Kosova (učinila je to tek u aprilu 2009) iako je zbog njenih prethodnih aktivnosti oko Kosova i podrške koju je pružala kosovskim Albancima bilo očekivano da to učini mnogo ranije, među prvima. Lista saveznika kosovskih Albanaca, koji ih u narednom periodu mogu podržati, a koju u svojim rukama drži diplomatija Saudijske Arabije jeste značajno duža od one koju u svojim rukama ima Vašington. Dokaz toga je i brza i iznenadna odluka Katara da uspostavi diplomatske odnose sa Prištinom početkom januara, svega nekoliko nedelja po obelodanjivanju izveštaja Dika Martija, i odluka Omana nešto kasnije.
 
„ODRŽAVANJE" PRIZNANJA Ali suština svega jesu neki drugi zaključci koji se nameću. Prvo, među ostalim rastućim regionalnim silama, koje postaju značajni globalni igrači, možda još samo, uz pritiske Vašingtona i prijateljsko ubeđivanje Rijada, Indonezija razmišlja o priznavanju Kosova, a što se ostalih zemalja tiče, može se očekivati da deo manjih azijskih i afričkih zemalja sa muslimanskom većinom učini isto. U najboljem slučaju po kosovske Albance to znači da bi u sistemu međunarodnih odnosa dobacili do pozicije na kojoj je bila Saharska arapska demokratska republika (poznata i kao Zapadna Sahara), koju je u jednom trenutku priznavalo 83 zemlje, uz veliki rizik da neka od „nestabilnih" zemalja u razvoju počne da preispituje svoju odluku o priznavanju Kosova svaki put kada dođe do promene režima. Zato će Priština i njeni zaštitnici u narednim godinama morati posebnu pažnju da obrate na „održavanje" odluka o priznavanju nezavisnosti jer bi samo jedno povlačenje ili suspendovanje odluke o uspostavljanju bilateralnih odnosa sa „državom Kosovo" od strane bilo koje članice UN donelo kosovskim Albancima, ali i zapadnim diplomatijama, veliku blamažu i neprocenjivu štetu.

Drugo, zapadna diplomatija, predvođena Vašingtonom i najznačajnijim članicama EU pokazala je da ima vrlo ograničen uticaj. Njihov uticaj u najboljem slučaju svodi se na najviše jednu trećinu članica UN. Bez pomoći drugih regionalnih sila i paktiranja sa njima, Zapad više nije sposoban da utiče na globalne probleme na način na koji je to činio devedesetih godina 20. veka. Ukoliko im to nije pošlo za rukom u slučaju „malog" Kosova i „slabe" Srbije, u trenutku kada je ceo Zapad nastupao jedinstveno, kako onda mogu ozbiljnije uticati na veće probleme u čije rešavanje su uključene jake regionalne sile, i to u trenutku kada su nesaglasnosti među članicama EU i NATO sve uočljivije.

Proces priznavanja samoproglašene nezavisnosti Kosova i pritisci SAD i EU koji su mu prethodili, osenčio je zonu direktnog uticaja zapadnih diplomatija na geografskoj karti sveta. Sa priličnom pouzdanošću može se reći da je istočna granica te „zone" na liniji Talin-Atina, iako Kosovo nisu priznali Grčka, Rumunija i Slovačka, koje geografski pripadaju zoni zapadnog uticaja. U uslovima narastajuće ekonomske, energetske i prehrambene krize, što može dovesti i do novih socijalnih potresa i političkih nestabilnosti među državama baltičke trojke, višegradske četvorke i Balkana, ključne diplomatije Zapada će u narednom periodu biti više orijentisane na održavanje donetih odluka o priznavanju Kosova od država jugoistočne Evrope, nego na obezbeđivanje novih. Za očekivati je i da se neke od ovih država, tradicionalno vezanih i energetski zavisnih od Rusije, nađu pod velikim pritiskom Moskve da u narednom periodu uspostave i diplomatske odnose sa Chinvalijem i Suhumijem, što bi „kosovskom pitanju" u ukupnim međunarodnim odnosima dalo potpuno novu dimenziju. Održavanje sopstvenog direktnog uticaja i sprečavanje jačanja ruskog uticaja na geografskom području „istočnog sanitarnog kordona" NATO crpeće i ljudske i materijalne resurse zapadnih diplomatija. Sasvim sigurno, ne u meri i na način na koji je održavanje vojnog prisustva i političkog uticaja u srednjoj Evropi iscrpelo SSSR u drugoj polovini 20. veka, ali ipak u meri i na način koji će ostaviti značajne posledice. U tom kontekstu, pitanje povlačenja odluke o priznavanju Kosova ili donošenja odluke o priznavanju Južne Osetije i Abhazije, neće kao do sada predstavljati izraz NATO lojalnosti i solidarnosti, već predmet trgovine i pregovarački resurs, koji se može koristiti za jačanje sopstvene pozicije za niz država.
 
SLABIJI ZAPAD NA KOSOVU Na ovakav razvoj mogu dodatno uticati dve stvari: sve uočljivije nesuglasice među zapadnim silama i dešavanja na samom Kosovu.

Prethodna etapa „bavljenja Kosovom" zapadnih centara odlučivanja uključivala je jedinstveni diplomatski nastup, koji je proizlazio iz usaglašenih geopolitičkih interesa i prihvaćene ideološke matrice prema kojima je trebalo uspostavljati nove države (ili nove sisteme u već postojećim državama) i graditi nova društva. Tekuća etapa „bavljenja Kosovom" odvija se u trenutku kada Angela Merkel govori o „kraju multikulturalizma", Andreas Fog Rasmunsen o „pitanju da li NATO može da preživi", a Džordž Soroš o „kraju evra" kao najznačajnijeg zajedničkog projekta EU. Ovi problemi neće uticati na to da ključne zapadne države promene svoju odluku o priznavanju Kosova, ali će uticati na slabljenje moći Zapada da ubedi druge da priznaju Kosovo ili da zadrže svoje već donete odluke o priznavanju Kosova.

Što se situacije na samom Kosovu tiče, albansku društvenu elitu, inače po svojoj strukturi vrlo složenu i heterogenu, do sada je, uošteno govoreći, kroz istoriju gotovo uvek pratio manjak strpljenja i višak ambicija. Otuda i njihovo često menjanje saveznika i kratkoročna savezništva. Kosovski Albanci su tokom nekoliko vekova ulazili u velike političke ili oružane sukobe sa značajno jačim suparnicima, često bez ikakve spoljne podrške i pomoći, tvrdoglavo insistirajući na svojim ciljevima i ne obazirući se puno na međunarodne okolnosti i prilike u svom neposrednom okruženju. Time su dokazali da im ne manjka hrabrosti, ali istovremeno i da im nedostaje strpljivosti.

Skupština Kosova jeste proglasila nezavisnost, ali je ta nezavisnost „nadzirana". Ustav „Republike Kosovo" pominje teritorijalni integritet i suverenitet Kosova, ali su oni „ograničeni". Kosovski Albanci danas upravljaju pojedinim izvršnim, zakonodavnim i sudskim procesima na Kosovu, ali u političkom, vojnom i strateškom smislu oni ne vladaju Kosovom. Oni danas imaju otprilike onoliko suštinskih nadležnosti koliko im je nudio i pregovarački tim Republike Srbije tokom 2006-2007. godine ili recimo koliko im je bilo garantovano u Rambujeu 1999. godine, a svega ostalog dobrovoljno su se odrekli u korist međunarodne upravljačke grupe i međunarodnog vojnog prisustva, prihvatajući tzv. „Ahtisarijev plan".

Istovremeno, dostupni ekonomski i socijalni parametri pokazuju da se stanje na Kosovu u drugoj polovini 2009. i prvoj polovini 2010. godine dramatično pogoršalo. Kosovo je svetlosnim miljama udaljeno od bilo kakvog plana dugoročne ekonomske samoodrživosti i privredne aktivnosti koja mu može omogućiti finansijsku samostalnost, što upućuje na zaključak da izgrađeni institucionalni sistem može nastaviti da funkcioniše samo uz ogromne subvencije zapadnih zemalja.

Dakle, s jedne strane, treba očekivati porast nestrpljivosti u albanskom javnom mnjenju na Kosovu, što ima svoje istorijske korene, i što mogu i generisati, i potom koristiti politički i delimično verski lideri kosovskih Albanaca. U tom svetlu, na Kosovu se može predvideti dalji dinamičan razvoj dva procesa. Prvi je sve češće isticanje zahteva za stvaranjem „Velike Albanije". Značajan broj glasova, koje je na proteklim parlamentarnim izborima osvojio Aljbin Kurti sa svojim pokretom „Samoopredeljenje", koji je i otvoreno pominjao „Veliku Albaniju" kao deo svog političkog programa, pokazatelj je da se albanski birači na Kosovu mogu lako motivisati i okupiti oko ove ideje. Problem za kosovske Albance može predstavljati činjenica da među albanskim političarima i uticajnim političkim strankama iz Albanije nema mnogo onih koji će otvoreno zagovarati ujedinjenje Tirane i Prištine, i zbog pritisaka Zapada koji neće dozvoliti tako nešto, ali i zbog toga što takva ideja ima slabu podršku među albanskim Toskima.
 
RAST ISLAMIZMA Drugi je jačanje uticaja radikalnih islamističkih grupacija i njihovog učenja među kosovskim Albancima. Ovaj uticaj je i dalje ograničen i širi se sporije nego među bosanskim muslimanima, ali treba podsetiti, da je za razliku od BiH, gde je za vreme SFRJ muslimanska verska zajednica živela, imala niz aktivnosti i održavala kontakte sa islamskim teološkim središtima u svetu, ovakva aktivnost u istom periodu među kosovskim Albancima bila potpuno zamrla. A i u delovima Kosova, gde je nastavila da se odvija verska aktivnost, uticaj bektaškog reda bio je najveći. „Religijski običaji koje susrećemo kod bektaša se mnogo rezlikuju od tradicionalnog islama. Ne slave ramazan, a njihov odnos prema alkoholu je skoro pozitivan". Iako je Osama bin-Laden posećivao Albaniju tokom 1995. godine, polazna osnova za širenje njegovih ideja među albanskim Gegama bila je nikakva. Danas je uticaj njegovog učenja na Kosovu i dalje ograničen gledajući procentualno na broj sledbenika radikalnih islamskih grupacija u ukupnom broju kosovskih Albanaca, ali porast broja članova ovih organizacija koji je zabeležen u prethodnoj deceniji je zabrinjavajući i ukoliko se nastavi ovakvim tempom i u narednoj deceniji, radikalne islamske grupacije će bez ikakvih problema moći da započnu i sa političkim institucionalizovanjem svojih aktivnosti već za desetak godina.

S druge strane, treba očekivati da Zapad neće blagonaklono gledati na ove procese i da će početi odlučnije da koristi sve instrumente koje ima u svojim rukama kako bi sprečio razvoj neželjenih uticaja. Nikome na Zapadu nije ni na kraj pameti ideja o stvaranju Velike Albanije jer bi to potpuno destabilizovalo Balkan niti će tolerisati jačanje radikalnog islama među Albancima. Verovatno je da se unutar NATO i EU računa sa činjenicom da Kosovo ne može da preživi bez materijalne pomoći i političke podrške Zapada, ali isto tako je predvidljivo da će ta pomoć, usled sve većih finansijskih problema zapadnih zemalja, u narednom periodu biti sve manja, a da će politička podrška za angažman na Kosovu u zapadnim javnim mnjenjima sve više padati.

Izveštaj Dika Martija i usvojena Rezolucija Parlamentarne skupštine saveta Evrope bacili su potpuno novo svetlo na „kosovsko pitanje" i pokrenuli lavinu novih priloga i komentara u zapadnoj štampi, u kojima se objašnjava šta se sve na Kosovu zaista dešavalo i postavlja pitanje ko je za to odgovoran. Iz samog dokumenta, kao i potonjim komentarima u medijima, moglo se pročitati i da je barem šest obaveštajnih službi država članica NATO za trgovinu organima i ostale kriminalne aktivnosti političkih lidera kosovskih Albanaca znalo još 1999. godine. Kada bi se začeprkalo još malo po dešavanjima iz prethodnih godina, još bi se mogli proveriti navodi i o tome kako je specijalni izaslanik generalnog sekretara UN, koji je bio posrednik u razgovorima između Beograda i Prištine, dobio više desetina miliona dolara od kosovskih Albanaca, kako je bankovni račun barem jednog nekadašnjeg šefa UNMIK-a posle angažmana na Kosovu veći za nekoliko miliona evra, i kako oblast Drenice danas predstavlja najveći distribucioni centar heroina u Evropi.

Jednostavno, zapadne diplomatije mogu vršiti pritisak na kosovske Albance, ucenjivati ih materijalnom pomoći, obećavati svetlu evropsku budućnost, koristiti štap i šargarepu ne bi li sprečili eskalaciju neželjenih događaja, ali istovremeno, zapadne diplomatije ne mogu u narednim godinama očekivati ni jednu lepu vest sa Kosova. Naprotiv, mogu očekivati eventualno obelodanjivanje novih kompromitujućih podataka, što će dodatno otežati i njihov civilni i vojni angažman i položaj Kosova u međunarodnim odnosima.
 
POSLEDNJI ADUT Zato su predstojeći pregovori između Beograda i Prištine, gledano iz ugla Zapada, poslednja karta na koju zapadne diplomatije mogu zaigrati.

Bolju pregovaračku poziciju za sebe SAD i EU ni sami nisu mogli da nameste. S jedne strane, legitimitet kosovskog premijera Hašima Tačija je posle rasprave u PS SE potpuno urušen, i iako američki projekat u koji je previše uloženo da bi bio olako napušten, i čovek koji je svoju lojalnost Vašingtonu dokazivao i na najgluplje moguće načine, poput pravljenja medijskog spektakla od proterivanja tri agenta nemačkog BND bez ikakve preke potrebe, teško je tvrditi da Tači ima bilo kakvu političku budućnost. Pregovore sa Beogradom Tači verovatno vidi kao mogućnost za vraćanje poljuljanog ugleda i ponovne legitimizacije na međunarodnom planu i zato će ih oberučke prihvatiti, bez prevelikih uslovljavanja rešenja.

S druge strane, rejting srpskog predsednika Borisa Tadića se poslednjih meseci strmoglavio, a parlamentarni izbori se bliže. Kao stožer i sinonim vladajuće koalicije, na sledeće izbore, iako oni neće biti predsednički, Tadić ne može bez opipljivijeg rezultata, a to može biti jedino status kandidata Srbije za članstvo u EU. Da situacija po predsednika Srbije bude gora, posle sukoba sa koalicionim partnerom G17, vladajuća većina u Srbiji je u ogromnoj krizi i njen opstanak će zavisiti od svakog glasanja u Skupštini, što znači da će biti uslovljavan i na unutrašnjem planu. Da bi dobio status EU-kandidata za Srbiju do sledećih izbora, Boris Tadić će morati da bespogovorno pristane na sva rešenja koja mu budu predočena od strane SAD i EU u predstojećim pregovorima sa Prištinom iako mu se mnoga od njih neće svideti i direktno će mu štetiti u predizbornoj kampanji. Ali on je ostao bez mogućnosti izbora jer će u slučaju odbijanja predloženih rešenja ostati ne samo bez statusa EU-kandidata, već više neće moći da utiče ni na termin raspisivanja parlamentarnih izbora, jer će se Zapad potruditi da sukobi unutar vladajuće koalicije eskaliraju.

Dakle, delegacije Prištine i Beograda prinuđene su da prihvate sve što bude predloženo. Ostaje da se vidi šta će biti predloženo, odnosno šta će biti rezultat prethodnih pregovora između SAD i ključnih država EU oko pitanja kako urediti buduće odnose Beograda i Prištine, i kako osigurati novi položaj Kosova, pre svega u regionalnim organizacijama i projektima. Vašington bi možda i imao interes za politikom traženja što je moguće većih ustupaka od Beograda, koji bi uključivali i formalno priznavanje Kosova, jer, kratkoročno gledano, tako ne gubi ništa, a učvršćuje svoju poziciju među Albancima i dobija neophodnu municiju za dalje diplomatsko natezanje sa Moskvom oko pitanja Abhazije i Južne Osetije.

Međutim, gledano sa stanovišta EU, stvari izgledaju nešto drugačije. Prvo, nisu sve članice EU priznale Kosovo, pa samim tim ni organi EU nemaju toliku slobodu u svom budućem nastupu, koliku imaju SAD. Drugo, primoravanje Srbije na priznavanje državnosti Kosova moglo bi predstavljati inicijalnu kapislu za eskalaciju narastajuće unutrašnje krize u Srbiji koja bi se dalje razvijala nepovoljnim smerom po EU. Vreme evrofanatizma u srpskom javnom mnjenju je nepovratna prošlost, što pokazuju i poslednja istraživanja javnog mnjenja i ukoliko ne bude pokazivala više takta za svoj odnos prema Srbiji, uticaj i pozicija EU u Srbiji će samo dugoročno slabiti. I treće, niko u Briselu do sada nije pokazivao preteranu želju da kosovskim Albancima ponudi nešto više od „nadzirane nezavisnosti" i „ograničenog suvereniteta", pa u skladu sa tim, može se i naslutiti da će se, što se EU tiče, budući pregovori ograničiti na uspostavljanje institucionalne saradnje Beograda i Prištine i nalaženje okvira za budući nesmetani nastup Kosova u regionalnim organizacijama i projektima.

NESTABILNOST SRBIJE Celokupan dogovor moraće na kraju da bude i osiguran dodatnim zahtevima kojima će biti obavezani Beograd i Priština, a koje neće moći da ispune u dogledno vreme ni jedni ni drugi, kako bi se obezbedio još jedan formalni mehanizam za uslovljavanje Srbije i Kosova na svom putu evropskih integracija. Treba upozoriti i na to da će se, što se srpske strane tiče, morati paziti na ustavna ograničenja, što suštinski neće promeniti rešenja koja se uveliko pripremaju, ali će usloviti da ona budu formulisana na originalan način, što će pravno-formalno ostaviti prostor za njihove promene, zahtevima za dodatnim tumačenjima i razjašnjenjima u narednim godinama. Na kraju, posle ovih pregovora, pozicija EU na Kosovu biće dugoročno konzervirana, kosovski Albanci će uz saglasnost Beograda dobiti i formalno sve ono što već faktički imaju, a Srbija će ući u novi krug rasprava na unutrašnjem planu o tome kuda i kako dalje, jer politika jednostranog odricanja od vrlo konkretnih i opipljivih nadležnosti koje Srbija drži u svojim rukama u korist EU ili kosovskih Albanaca, za virtuelno napredovanje u procesu evropskih integracija koje neće doneti ama baš ništa na privrednom i ekonomskom planu u narednoj deceniji, pokazalo se kao jalova politička trgovina i beskorisno trošenje najznačajnijeg pregovaračkog resursa kojim je Srbija raspolagala.

Tako će i posle ovih pregovora Zapadu, s jedne strane, ostati u nasleđe određen politički nered i latentna nestabilnost na unutrašnjem planu u Srbiji, što može voditi ka daljem institucionalnom razgrađivanju Srbije, i, s druge strane, očekivani porast nezadovoljstva kosovskih Albanaca, koji će vrlo brzo shvatiti da im pregovori sa Beogradom na međunarodnom planu mogu doneti koliko i savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde iz 2010. godine. To nezadovoljstvo može se samousmeriti isključivo ka dva već opisana puta: velikoalbanskom nacionalizmu ili islamskom radikalizmu. Pri tome, samo promovisanje velikoalbanske ideje može izazvati podelu u Albaniji među većinskim Toskima, koji ne gledaju blagonaklono na ujedinjenje sa Prištinom, i Gegama, koji su saplemenici kosovskih Albanaca, što može dodatno destabilizovati ionako nestabilnu Albaniju. A posle svega, srpski institucionalni sistem će biti toliko rasturen i nemoćan, da neće moći samostalno da odgovori ni na probleme mnogo manje složene od kosovskog. Zato se Zapad neće moći osloniti na Beograd ili Tiranu u rešavanju nadolazeće kosovske krize. Moraće s tim problemom, koji sada dobija potpuno novi oblik i karakter, da se suoči sam ili eventualno da paktira sa na Balkanu već prisutnom Rusijom ili sve prisutnijom Turskom.
 
Zapadne diplomatije su se do sada pokazale veštim u upravljanju krizama, ali i potpuno nesposobnim da ih reše. Između ostalog i zbog toga što Zapad nije imao nikakav dugoročan politički plan o tome šta želi sa Balkanom, već se uglavnom rukovodio kratkoročnim interesima. Dve velike šanse u poslednjih dve decenije su propuštene. Prva, da se početkom 90-ih godina prošlog veka utiče na očuvanje Jugoslavije, u nekakvoj formi koja bi garantovala kakvu-takvu stabilnost i ograničila broj neuralgičnih tačaka koje mogu predstavljati povod za buduće krize. Druga, sredinom prve decenije 21. veka, kada se EU proširivala na istok. EU je ionako heterogena integracija i, kada su Španija, Portugal i Grčka mogli da ekspresno postanu punopravne članice bez institucionalnog aparata koji je bio na nivou ostalih članica tadašnje EZ, a Bugarska i Rumunija bez potrebnog dostignutog stepena privredne razvijenosti, mogle su to da postanu i balkanske države. Sa današnje distance gledano, može se postaviti pitanje: čime bi to balkanske države ugrozile EU u finansijskom, bezbednosnom i geopolitičkom smislu da su primljene u članstvo zajedno sa Bugarskom i Rumunijom? Međutim, to vreme je sada za nama, Jugoslavija se raspala, a članstvo u EU, ma kako EU bude izgledala posle unutrašnje reforme koju mora doživeti, nije na vidiku ni u narednih deset godina.

Bez dugoročnog plana i rešenja, angažovane sa značajnim ljudskim, materijalnim i institucionalnim kapacitetima na Kosovu, u uslovima sve veće unutrašnje destabilizacije u balkanskim državama, kao i krizom kroz koju njihovi matični sistemi prolaze, zapadne diplomatije neće moći ništa značajnije da urade na Kosovu i oko Kosova u narednom periodu, od onoga što su već učinile. Gledano sa unutrašnjeg stanovišta, Kosovo će sve više postajati neuspeli projekat, na koji će zapadne zemlje morati da troše vreme i novac kako bi ga održavali u životu, bez ikakve nade da će moći da izgrade samoodrživ i organizovan sistem. Gledano sa spoljnog aspekta, Kosovo u budućnosti može biti samo povod za blamažu zapadnih diplomatija, a ne kao primer kojim će se na međunarodnom planu moći pohvaliti. Zapad ima samo dva puta u pogledu svog daljeg angažmanu na Kosovu. Ili da počne sa traženjem novog političkog i bezbednosnog okvira za Balkan koji će biti dugoročno samoodrživ, ili da nastavi sa „održavanjem" stanja, što je stvar unapred osuđena na propast.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top